AZIJSKI HOROR I FANTASTIKA U 2005.

IZ AZIJSKE KUHINJE (2005)

Azijati su i u 2005. bili vredni i isporučili neke od najboljih i najbitnijih žanrovskih tvorevina. Velika popularnost njihovih horora na zapadu dovela je i do sve većih budžeta ali i više 'artističkih' filmova koji inteligentno (makar i sporadično) koriste žanr na način koji je na zapadu sve ređi, ako ne i zaboravljen. Naravno, vide se mestimično i tragovi zamora materijala, ali čak i u derivativnim naslovima snaga stila i egzekucije čine krajnje produkte daleko svarljivijim od otužnih zapadnjačkih klonova, kreativno kastriranih svakojakim kalkulanstvom.

(Ovaj text originalno objavljen u magazinu ZNAK SAGITE.)

THREE: EXTREMES,

Japan/Kina/Južna Koreja

(horor)

-Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park

Tri azijska majstora žanrovskih crossovera, dvojica po prvi put u hororu (Park i Chan) a rezultat je – zasenjujući. Park isporučuje baroknu vizuelnost ali tanušnu priču ispod nje (o surovoj osveti epizodiste filmskom režiseru); Chanova priča je spoj drame, vrlo crne komedije i vrlo ogavnog gross-outa (o ženama spremnim na sve da ostanu lepe i mlade, i drugim, koje im to –na neukusno gnusan način- omogućavaju); najzad, Miike, matori wunderkind, zauzdava svoj hiperkinetički stil i vraća se svom slow burn drajvu (circa AUDITION), samo sa natprirodnim elementima i sa nikad izraženijom hiperstilizacijom prizora koji su možda vizije, san ili stvarnost, ali u svakom slučaju sačinjavaju jedan od njegovih vrhunskih radova (o spisateljici koju proganja greh iz mladosti kada je –možda?- skrivila smrt sestre bliznakinje). Miikeova epizoda sadrži najlepše deonice u bilo kom japanskom hororu još od KWAIDANA, i najoriginalniju, najsablasniju upotrebu motiva duha još od (krnjeg, ali mestimično efektnog) filma SEANCE Kiyoshi Kurosawe. Ukratko: jezivo, potresno, zlokobno, sablasno, poetično...

ocena: 5-

MPD PSYCHO

Japan

(SF horor triler komedija)

- Takashi Miike

Serija od šest jednočasovnih epizoda u kojoj se Miike pridružuje Linču i Fon Triru sa svojom varijantom autorskog TV produkta. Rezultat je nadasve bizaran spoj krimi-trilera, sapunice, crne komedije, horora, fantastike i još koječega, sa obilatim začinima azijatske začudnosti na ivici nadrealizma. TWIN PEAKS je DINASTIJA prema ovome, a –u poređenju- čak i KRALJEVSTVO ima betonski čvrst zaplet. Neka vas to ne uplaši: prepustite se majstoru, isključite racio, i – uživajte. Malo je ljudi danas sa ovako genijalnim i otkačenim smislom za humor!

ocena: 5-

ACACIA

J. Koreja

(horor drama)

- Ki-Hyung Park

Usvojeni dečak provodi suviše vremena uz drvo akacije u dvorištu. Da li u drvetu obitava nečiji duh? Izvanredna priča o duhovima, možda i najbolji azijski pokušaj na tu temu još od KRUGA, zato što je istovremeno dobar i ubedljiv kao drama (što i ne čudi jer dolazi od režisera koji je začeo solidan serijal WHISPERING CORRIDORS). Odlično snimljeno, režirano i odglumljeno (posebno dečak, čija uloga nije laka), veoma jezivo, sa suptilnom dozom nenametljive morbidnosti. Namerno usporeni ritam možda neće biti po svačijem ukusu, ali za strpljive i pažljive, ovo je prava poslastica!

ocena: 4+

WILD ZERO

Japan

(SF horor komedija)

- Tetsuro Takeuchi

Ovo je najbolji japanski zombi film svih vremena, veoma blizu blesavosti jednog RETURN OF THE LIVING DEAD, ali sa zapletom još (daleko) bizarnijim. Pozerski punk-rockeri se svojim gitarama suprotstavljaju najezdi zombija (iniciranoj nailaskom komete i letećih tanjira u isto vreme). Ali ti dijalozi... te replike...! Nećete verovati šta gledate! Vraćaćete film da se uverite da ste zaista čuli/videli to što mislite da jeste! I bićete u pravu! Napokon trash film koji dosledno sprovodi svoj koncept, i ima unikatan šarm i smisao za humor!

ocena: 4+

VOICE: WHISPERING CORRIDORS 4

J. Koreja

(horor drama)

- Ik-hwan Choe

Četvrti nastavak ovog (međusobno nepovezanog) serijala možda je i najbolji: glavni razlog za to ujedno može biti falinka u očima žanrovskih fah-idiota, jer je naglasak manje na neprestanom hororu a više na drami (u kojoj je protagonistkinja zapravo – duh koji istražuje sopstvenu smrt u jednoj srednjoj školi). Ipak, atmosfera je jeziva sve vreme, misterija je intrigantna, a likovi i njihova drama vrlo prijemčivi.

ocena: 4-

GODZILLA, FINAL WARS

Japan

(monster SF)

- Ryuhei Kitamura

Kitamura je savršen režiser za ovaj materijal: Iksilijanci dolaze i nude mir, ali potajno spremaju pošast čovečanstvu, oslobađajući na njega buljuk džinovskih monstruma poznatih pratiocima ranijih avantura Godzile. Nema druge nego da tim dobroćudnih mutanata (čiji je vođa nešto između Nea i Power Rangera) odmrzne Godzilu iz leda Severnog Pola, i prepusti njemu da se izbori sa džinovima. Što on i čini. Najveća zamerka: ove borbe počinju tek u drugoj polovini filma a neke od njih traju prekratko. Kitamura uspeva da održi pažnju svojim prepoznatljivim spojem kemp-sprdnje i kemp-ozbiljnosti dok najzad ne razuzda Godzilu u beskrajno zabavnom nizu akcionih scena. Veliki budžet i prilično dobri efekti pomažu konzumaciji, a veliki je plus što su sva čudovišta – ljudi u kostimima, sa vrlo malo ili nimalo kompjuterskih efekata (rezervisanih za svemirske brodove, podmornice i mestimično za scene uništenja).

ocena: 3

R-POINT

J. Koreja

(horor)

- Su-Chang Kong

Grupa korejskih vojnika u Vijetnamu u potrazi za nestalim odredom nabasa na zlokobnu pustu zgradurinu usred ničije zone. Naravno, uskoro i oni sami počinju da nestaju, jedan po jedan, jer nad mestom leži kletva... Maksimalno upotrebljen ambijent, izvanredna fotografija, muzika i zvučni dizajn, sveprisutna atmosfera neizbežne propasti i nekoliko odličnih set-pisova umnogome iskupljuju nedostatak pravih likova za koje bi brinuli, kao i razočaravajuće nedefinisanu prirodu sablasne pretnje koja se nad njima nadvija.

ocena: 3+

(Moj opširniji rivju: www.kfccinema.com/reviews/horror/rpoint/rpoint.html )

PRIČA O DVE SESTRE

(A TALE OF TWO SISTERS)

J. Koreja

(horor)

- Ji-Woon Kim

Jedan od retkih korejskih filmova koji su nekako dospeli do naših bioskopa vizuelno je predivna ali narativno naporna, naizgled proizvoljna slagalica koju morate odgledati bar dvaput da bi videli da li se sve (i kako) slaže u celinu – bez obzira na prilično predvidiv preokret. Dve sestre dolaze u kuću svog oca i maćehe, gde se čini da postoji još neko sablasno prisustvo – i tajna iz prošlosti o kojoj svi ćute. Jeziv, mada dramski nedorađen film.

ocena: 3

ANTARCTIC JOURNAL

J. Koreja

(natprirodni triler)

-Pil-Sung Yim

Na lavkraftovskom Južnom Polu jedna ekspedicija hoda kroz ledena bespuća i susreće će sa sopstvenim (fizičkim, psihološkim i drugim) ograničenjima, kao i sa duhovima prošlosti koji su možda nešto više od metafore. Film počinje kao realistička drama i tek u poznijim delovima natprirodne natuknice i hororični momenti postaju prominentniji iako nikada sasvim dominantni. Fascinantno uslikan ambijent ledenih pustara postaje ravnopravan lik po sebi, možda i najzanimljiviji.

ocena: 3

SKY HIGH

Japan

(SF akcija)

- R. Kitamura

Još jedna ekstravagancija od režisera VERSUSA, sa nepodnošljivo komplikovanim zapletom u kome se priča o serijskom ubici romantične duše (treba mu 6 srca da bi vaskrsao svoju polumrtvu ljubu) prepliće sa onostranim Kapijama ka japanskim verzijama Raja, Pakla i Čistilišta, njihovim čuvarima (od kojih su neki reinkarnirani), policijskom istragom i duhom jedne od nedobrovoljnih davačica srca koja pajkanu pripomaže u istrazi. Elementi fantastike, horora i preterane akcije (naročito mačevanja) spojeni su u prilično zabavnu, mada malkice predugu celinu u kojoj kao i uvek kod Kitamure stil odnosi prevagu nad supstancom. Ali kakav stil!

ocena: 3

ARAHAN

J. Koreja

(akciona fantazija/komedija)

- Seung-wan Ryoo

Trapavi saobraćajac mašta da postane superheroj poput Spajdermena – i komično preteranim sticajem okolnosti otkriva da je predodređen za nešto slično, ali prvo mora da prođe komplikovanu obuku... Ovaj bizarni visokobudžetni spoj svih zamislivih žanrova i stilskih postupaka odiše žarom i duhom najkvalitetnijih novijih južnokorejskih komercijalnih filmova i pruža mnogo zabave - i kao parodija, i kao akcija, i kao fantastika.

ocena: 3

SPIDER FOREST

J. Koreja

(horor drama)

- Il-Gon Song

Ovaj triler sa natprirodnim elementima bio je veoma uspešan na brojnim nežanrovskim festivalima budući da uspeva da žanr tretira na 'artistički' način, budući pre svega drama o čoveku koji pokušava da se suoči sa prošlošću i rastumači brutalno ubistvo svoje ljubavnice u kolibi usred šume. Nelinearan, nadrealan, i sa dvosmislenim tretmanom stvarnosti/prisećanja/vizija/snova/interpretacija/flešbekova, ovo je zahtevan film čija atmosfera nabijena tugom i setom ostaje da vas progoni i kada detalji komplikovanog zapleta ostanu u izmaglici sećanja.

ocena: 3

HOWL’S MOVING CASTLE

Japan

(anime, fantastika)

- Hayao Miyazaki

Kao i uvek kod Mijazakija, fenomenalna animacija zadivljujuće invencije puna je zabavnih vizuelnih (i drugih) dosetki i čistog užitka u imaginaciji. Devojčica sticajem okolnosti prvo biva pretvorena u bakutanera, a onda dospeva u hodajući zamak s čijim se tajanstvenim vlasnikom prethodno već srela u unikatno hororičnoj sceni jurnjave sa crnim blobastim stvorovima. Ona biva uvučena u komplikovane borbe i ratove i priča postaje poprilično konfuzna, ostavljajući glavnoj junakinji ulogu epizodiste, i ne posvećujući dovoljno pažnje fascinantnom vlasniku zamka...

ocena: 3

THE WIG

J. Koreja

(horor)

-Shin-yeon Won

Premisa zvuči usiljeno i groteskno: perika opseda ženu koja je nosi (zbog radio-terapije je ostala bez kose), budući da je napravljena od kose žene koja zahteva osvetu. Ozbiljan tretman i sumorna atmosfera, uz veliku dozu stilizacije, na momente prizivaju čanvuk-parkovsku atmosferu dubokih bolova koji vode u još žešće nasilje, ali mestimična razvučenost i banalno-krvopljusno finale srozavaju film na tek blago-natprosečnu žanrovsku tvorevinu.

ocena: 3

SHUTTER

Tajland

(horor)

- Banjong Pisanthanakun, Parkpoom Wongpoom

Derivativan, ali efektno realizovan film čijem se protagonisti duhovi ukazuju na fotografijama koje pravi nakon jednog neobičnog incidenta, kada se učini da je neku devojku pregazio autom. Duhovi ne ostaju samo na fotkama, već počinju da ga gone i u fantazmagoričnim dal'-je-stvarno-il'-se-samo čini scenama, što pruža priliku za solidnu količinu jezovitih, mada pomalo deja vu prizora.

ocena: 3

(Moj opširniji rivju: www.kfccinema.com/reviews/horror/shutter/shutter.html )

MY BLOODY VALENTINE (2009)

*(*)
1+

ovo sočinjenije je apsolutno negledljivo đubre koje je gubljenje vremena gledati, a gubljenje vremena je i pisati o njemu.

potpuno ružno, glupo i bez duše odrađeno, otaljano, jeftino u svakom zamislivom smislu, banalno, i tu čak ni obilato krvoliptanje u par scena i ta jedna scena bezrazložne ženske frontalne golotinje ne uspevaju da ovo učine vrednim truda, bar što se mene tiče..
umesto da gledate preko 100' ove bedastoće, pronađite negde na netu samo slasher klipove iz filma, koji su umereno zabavni. onaj filler između njih je savršeno besmislen.
evo slika iz filma, pa ako baš morate, gledajte na svoj rizik!

Mladen Đorđević: DOKUMENTARCI

Pogledao sam 2 Mladenova dokumentarca rađena 2006. godine u produkciji ARHITEL-a, koja je radila i MADE IN SERBIA.

Radi se o filmovima RATNICI i ALI HAMADOVA PRIČA, u približnom trajanju od oko 45-50 minuta svaki. Iste godine su emitovani, a zatim i kasnije, na B92, BN-u i na mnogim lokalnim televizijama. Producent je Lazar Lalić, koautor Ivana Lalić. Oba je snimao Nemanja Jovanov, s kojim je radio i PORNO BANDU kasnije (a koji je, zatim, snimio i SRPSKI FILM).

Mladen kaže da ih nisu slali na festivale "pošto se ti filmovi po formi kose sa mojim shvatanjem dokumentarnog filma", i ja ga razumem, iako nakon svih njegovih upozoravanja da to nije ništa posebno, da je rađeno za TV, da su to samo intervjui s nekim ljudima, moram priznati da sam bio prijatno iznenađen, i formom i sadržinom. Ovo su svakako više nego reprezentativni primerci unutar svoje forme (TV dokumentarac). Pored toga, tematski se više nego dobro uklapaju u ostatak Mladenovog opusa, pa se nikako ne mogu otpisati kao "tezge", već čine integralni (mada sekundarni) deo njegove filmografije.

ALI HAMADOVA PRIČA je kontroverzniji od ova dva: sastoji se iz razgovora sa naslovnim junakom, bivšim mudžahedinom koji se borio malo u Avganistanu (direktno upoznao Osamu!) a malo u Bosni. Tu se i priženio i izrodio dve ćerke, pre nego što su ga 1997. uhapsili zbog podmetanja bombe pod autobus. Zvuči kao jasan slučaj: zlikovac vredan svake mržnje i svake kazne koja ga zapadne. Ali, ispadne da stvari nisu tako čiste.

Iz njegove priče otkrijemo kako je dospeo među teroriste – klasična priča o zalutaloj ovčici, otac i braća ga oterali od kuće kad je imao 17 godina. Nakon nekog vremena prišli mu ovi iz Al Kaide i vrbovali ga, ne toliko ideologijom koliko davanjem hleba, odeće i smeštaja kad ih nije imao niotkuda. Potom su, naravno, lukavo kanalisali njegovu mržnju protiv celog sveta koja je ipak potekla iz sasvim privatne, porodične sjebanosti.

Stvar dodatno komplikuje njegovo iskreno pokajanje, vrlo jasna svest o životnim greškama koje je načinio, duboka tuga zbog puteva kojima je krenuo, i jedina želja – da svoju ženu i decu nekako izvuče iz senke svog promašenog života i spreči da i one stradaju zbog njega.

Iako film nije nimalo precizan oko toga da li se ikakvi konkretni zločini mogu pripisati Ali Hamadu, činjenica da je nekoliko godina bio zapovednik jedinici mudžahedina u Bosni sama po sebi nameće zaključak da svakako nije bio jagnješce: sve i ako lično nije nikoga ubio, bio je tu kada su njegovi ubijali na najstrašnije načine... U horor smislu, posebno su potresne deonice u kojima govori o tome kako se teroristi iniciraju u Al Kaidu, kako novodošle privikavaju na krv – ne samo kroz stavljanje u prve borbene redove, nego i kroz naročitno gnusne načine: pijenje sopstvene krvi, i krvi zarobljenika, te jedenje komada mesa naživo isečenih na njegove oči od zarobljenih nesrećnika.

Najzad, cela ta ispovest dobija još jednu dimenziju kada vidimo i čujemo njegovog advokata – bosanskog Srbina, koji je i sam za vreme rata proveo 100-ak dana u musli zarobljeništvu. Činjenica da je taj i takav čovek za klijenta prihvatio ovog mudžahedina, i da se maltene pobratimio s njim, da mu potpuno veruje i najiskrenije ga brani svakako je dokaz koji će pokolebati sve one koji bi, možda, Ali Hamadovu priču prebrzo otpisali kao lukavo, neiskreno, pritvorno zataškavanje sopstvene krivice. Pritom se i taj naš čovek pokazuje kao ličnost vredna zasebnog dokumentarca samo o njemu...

RATNICI govori o dvojici 'ratnika' iz nedavnih balkanskih klanica, jednom 'našem' i jednom 'njihovom'. 'Naš' je Dušan Damjanović, čovek koji je kao sasvim situiran radnik u Nemačkoj, čuvši vesti o ustaškim ogrlicama od dečjih (srpskih) prstića, smesta podigao svu ušteđevinu, došao u Srbiju i prijavio se u kasarnu JNA u svom rodnom Kragujevcu. Posle kratke obuke pokazao se kao snajperista, i u tom svojstvu je bio prvo u Hrvatskoj, zatim u Bosni, i najzad na Kosovu. Mnogi detalji njegove životne priče i ratnih užasa koje je doživeo kasnije su se našli u zaista potresnom liku snajperiste u filmu ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE. Ovo je dodatni način na koji se ovi filmovi uklapaju u Mladenov opus, i teško ih je izvaditi iz njega, odnosno razlučiti dokumentarnost od fikcije.

Od njega ovde čujemo i detalj (takođe naveden u PORNO BANDI) tj. prizor koji je zatekao: golu devojku vezanu lisicama za metalni krevet, i ostavljenu tako – sa odsečenom glavom na nahtkasni. On nam ispripoveda i grozan način na koji se obe strane obračunavaju sa živouhvaćenim snajperistima, najmrskijom vrstom 'ratnika', za koje ne da nema ni trunke milosti, nego im je garantovana najodvratnija, najduža i najbolnija smrt.

Njegov muslimanski kolega je mlađi, manje lucidan i manje kontemplativan: niti je dovoljno iskren da uopšte saznamo šta je on tačno radio u ratu (Dušan otvoreno, sa iskrenim kajanjem, govori o svemu), niti je dovoljno zreo da uopšte i sada, sa distance, možemo da zaista vidimo nekakvo sazrevanje i uticaj sveg tog iskustva na njega. Jasno je jedino da ga je rat zatekao kao mladunca bez ikakve svesti o bilo čemu, kao jednog običnog bosančerosa prepuštenog šegi i ševi sa jaranima, kome se, pre nego što je išta shvatio o životu, puška zatekla u ruci... U mnogo manjoj meri od ovog 'našeg' i on se na kraju ukazuje kao žrtva, sa naravoučenijem da su obojicu manipulatori i politikanti sažvakali i ispljuvali.

Baš kao i PORNO BANDA, ovi filmovi plene svojom distancom, odbijanjem svrstavanja na bilo koju stranu, i pokušajem da se naizgled 'jednostavna' crno-bela priča pokaže u svoj svojoj složenosti. Bez nepotrebne patetike, ti filmovi uspevaju da vas vežu za svoje promašene, izgubljene i zaboravljene junake i da stvore simpatiju (ili bar razumevanje) prema njima, ne zaboravljajući na njihove krvave ruke.

Dodatni je plus što u tome reditelj uspeva u još svedenijim okolnostima nego u svom igranom filmu: u duplo kraćem vremenskom trajanju, i u krajnje svedenim produkcijskim okolnostima on uspeva da kreira složene, i ubedljive, žive ljudske sudbine. Npr. sagovornici im nisu bili dostupni koliko treba: onaj snajperista je bio bolestan, a za boravak u Sarajevu gde su snimali muslimanskog ratnika nisu imali novca, tako da su ostali samo 2 dana. Ali Hamada su snimali u zatvoru u Zenici i za to im je bilo odobreno svega nekoliko sati.

Baš kao i u PORNO BANDI, ta ograničenja se ne vide, ili se vide vrlo malo, i ne utiču bitnije na kvalitete koji su postignuti uprkos svemu tome. Sigurno je da je rad na ovim dokumentarcima za Mladena bio svojevrsna vežba iz ekonomije, kako finansijske tako i pripovedačke, i zadivljujuće je kako se na kraju izborio sa svim preprekama i potpisao sasvim respektabilne, pa i više od toga, TV dokumentarce.

U formalnom smislu, to svakako nisu puki 'talking heads' filmovi, već su vrlo živahno kadrirani i montirani, sa mnogo dinamike u režiji, sa raznim lokacijama i arhivskim materijalima kojima se pripovedanje ilustruje i oživljava tako da nijednom prilikom ne postaju statični ili dosadni.

Ova 2 dokumentarca spadaju u bolje radove na teme skorašnjih stradanja u ovim krajevima, i lepo bi bilo videti ih jednog dana kao EXTRAS na DVD-u PORNO BANDE, ako je ikako moguće. Ipak je to jedna te ista priča, jedan te isti horor.

Zjapeće rupe i nevaspitane ulice

 

Šetajući ovih dana ulicama moga grada pogled svakako vam mora biti uperen na dole; jerbo će te verovatno prostim rečnikom najebati!

Direkcija za izradnju je očigledno u potpunom rasulu i rupe na trotoarima se ne krpe više. Da! Istina je - ako već do sada niste primetili, vaš dobrovoljni izveštavać vam šalje dobronamerno upozorenje - čuvajte se uganuća i preloma. A da stvar bude još apsurdnija, u bolnici je primetno pomanjkanje gipsa - reče mi jedan prijatelj.

I tako eto pre neki dan, šetam ja - srećom danju - i naletim na zjapeći otvor koji je bilo teže preskočiti nego obići. Sklon teorijama zavere, odmah sam povezao: ovo mora da je neki dotični predsednik kućnog saveta ostavio otvoreno; ne bi li krao komšijama turšiju i zimnnicu. Ali kupus bi se već dosad usmrdeo! Onda mora da su neki šaljivi klinci. Tja; pa i mi smo to kao mali činili. Bili smo i gori! Ali ipak, ni mi ne bismo otvorili rupu tamo gde neko danju prolazi. I šta sad - NIŠTA. Misterija se nastavlja......

I onda kasnije tog istog dana, šetajući glavnom gradskom ulicom, nastavili smo put prema pružnom prelazu. Udišući tako svež vazduh (kakav svež!), pogled mi slučajno odluta ka nebu i krošnjama retkog gradskog nam zelenila. Naravno pomislili ste sada: " Budalo! Gledaj bre dole!", ali ono što ugledah me je malo reći zbunilo. Nisam ti ja baš neki iskreni ljubitelj religije i pravoslavlja, ali bih se mogao zakunuti da sam bio siguran kako se piše ili izgovara ili whatever, Hilandar. Ipak - ako ste do sada sumnjali u nepismenost gradske vlasti - razloga za skeptičnost više nemate. NO COMMENT!

THIRD PART OF THE NIGHT (1971)

 

****(*)
4+

moram da priznam da, pre gledanja, o ovom filmu nisam znao skoro ništa, i nekako mi je čučao ispod radara: zamišljao sam ga kao neki rani rad u kome zulawski još nije bio izbrusio svoje alatke i postao onaj oštri, ludi, blesavi Zulawski koga volim.

         kako li sam samo bio u krivu!!!

         iako je ovo njegov debitantski igrani film (ima 2 TV filma pre toga: nema ih na DVDu i trenutno postoje samo kao VHS ripovi na poljskom, bez eng. titlova), to je delo koje odiše autorskom zrelošću i umećem da je prosto neverovatno koliko je to sigurno i ubedljivo ostvaren film! apsolutno nikakve trapavosti, početništva, i sličnih amaterizama nema ovde!

         zapravo, u mom privatnom panteonu, THIRD PART OF THE NIGHT je smešten u sveto Z trojstvo odmah uz DIABEL (njegov drugi film!) i POSSESSION kao najžešće i najlepše nešto što je ikada uradio.

         radi se o filmu koji savršeno genijalno hvata objective correlative ratnog užasa i besmisla ratnog stanja – ali ne na banalno dokumentarno beležnički način (tipičan za, recimo, srpski film), već na indirektan, umetnički stilizovan, groteskno preteran, tako da čistim filmskim jezikom uhvati osećaj dehumanizacije i obezljuđenja i animalnosti koje rat donosi sa sobom.

          kao i kod nekih drugih autora s kojima bi se mogao uporediti (npr. naš đorđe kadijević; ili u književnosti embrouz birs ili l. f. selin), i kod zulawskog je RAT samo metafora ljudskog stanja: granična situacija u kojoj sve maske padaju i pokazuje se elementarna animalnost ljudske stoke.

         genijalno, kako i prilični, zulawski shvata da se užas ne može adekvatno preneti beležničkim stilom (vidi: savremeni hrvatski, bosanski, srpski... 'film') – i zato užas i apsurd i iracionalnost i ogavnost rata on prenosi služeći se svojim osobenim stilom frenetičnog sturm und dranga i opsesivne ikonografije frenetičnih ljudskih figura koje su stalno u bekstvu kroz nepregledne hodnike, uske prolaze, vrata i prozore, stepeništa, lavirinte, kraj oljuštenih zapuštenih zlokobnih moderno-gotskih zgrada (kao korelata jednako zapuštenih i obezljuđenih – ljudi). 

         ovo je film kakav može da napravi samo neko ponikao u katoličkoj sredini – što je mene, dok sam ga gledao, navelo da ustvrdim da je katoličko podrijetlo maltene neophodno za veliku umetnost ove vrste, zbog specifičnog angsta koji katolicizam proizvodi u svojim podanicima, a koji pravoslavci i puritanci nemaju + zbog genetske, arhetipske ikonografičnosti i ljubavi prema slici inherentne katolicizmu. ovo je ikonografija nemira, sumnje, dijabolične potrage za bogom u svetu bez boga, histerične, grozničave teodikeje koja odbija da se pomiri s postojanjem Zla u svetu i koja se na svaki besciljni zločin uporno pita "zašto, bože, zašto?"

         pogledajte samo ovu potpuno genijalnu molitvu iz filma:

OH GOD, WHO DOES NOT LEAD US...

OH, GOD, WHO ALLOWS THE FRAGILE TO BE KILLED

AND WHO ELEVATES BLIND HATRED...

OH, GOD, WHO ALLOWS CRUELTY TO BE PROPAGATED

AND PEOPLE TO TORMENT EACH OTHER...

OH, GOD, WHO ELEVATES THE MOST EVIL ONES

AND PUTS THE WHIP INTO THEIR HANDS...

OH MERCILESS GOD

- HAVE NO MERCY UPON US.

          apokaliptična atmosfera filma može se uporediti sa malo toga što sam do sada video (a svakako može sa DIABELOM, svojevrsnim nastavkom ovog filma, iako je smešten u epohu par vekova pre II svetskog rata, koji je ovde nominalni seting). 

          vizuelni aspekt filma je, kao i obično kod diabolic mr Z-a, SAVRŠEN – prigušene, isprane boje, ali oštra fotografija jasnih kontrasta, praćena odličnom muzikom, sjajnom glumom, vanredno dobrim dijalozima, i situacijama koje su potpuno barouzovske (mislim na williama a ne edgara r. tarzana)! pogledajte samo taj ludački subplot o ljudima koji na svojim telima othranjuju vaške! da, zbog epidemije tifusa neophodno je uzgajati vaši na telima ljudi prethodno vakcinisanih, kako bi se potom te vaši koristile za serum! pa to je GOLI RUČAK, u poljskoj, za vreme rata! krupni planovi tih vaši, tih ogavnih parazita koje ljudi dobrovoljno primaju na svoja tela zarad određenih povlastica, da bi prehranili porodice – pa to je predivno! TO JE TO! TO JE UŽAS!

          ukratko, THIRD PART OF THE NIGHT je zulawski at his finest sickest funniest goriest most profound BEST!