KRATKOFIL report by Harvester, part ONE

Dok Ghoul priprema izvještaj sa ovogodišnjeg Grossmana, ja ću da ga presiječem (a i vas dodatno davim) svojim izvještajem s banjalučkog Kratkofila. Be warned, though - biće vrlo dosadno.

Dakle...

DAN PRVI (ponedeljak, 15.6.2009.)

Dan prvi je bio ponedeljak i ništa se nije dešavalo jer je Ghoul tek stigao u Banjaluku. Pojma nemam šta je radio prije nego što se javio, elem mene je nazvao negdje oko ponoći. Utanačili smo da se nađemo sljedeći dan kod hotela Bosna.


DAN DRUGI (utorak, 16.6.2009.)

Dogovor je bio da se nađemo u pola 9 pred hotelom, te sam požurio da stignem na vrijeme, da ne pukne bruka pred uglednim gostom iz Niš. Stigao sam na vrijeme i nasadio se ispred veleljepnih stubova koji gledaju na veleljepnu novoizgrađenu crkvu u centru, očekujući da će Ghoul nesumnjivo tu da bude. Nakon nekoliko minuta čekanja, shvatim da bi on možda mogao da bude i ispred neuglednog ulaza u sporednoj uličici, te otrčim tamo i sure enough – eto ga čeka! Nažalost, stigao sam nekoliko sekundi prije nego što je uspio da mi pošalje salvu psovki na mobilni. In any case, bilo je oko 15 do 9 kad smo se tu našli. Vjerovatno iz osvete, na naše dejtove sljedećih dana redovno je on kasnio.

Moja ideja je bila da odmah odemo na nešto požderemo u nekom uglednom restorančiću, ali ispostavilo se da je plan drukčiji – naime, idemo na otvaranje Kratkofila i žderanje. Ja sam naravno bio potpuno neupućen, tj. znao sam da je ovih dana tu negdje nekakav Kratkofil i to je otprilike to. Nisam imao pojma da se otvara baš taj dan. Skoknuli smo do obližnjeg Narodnog pozorišta, na čijem krovu je trebalo da se održi veleljepna ceremonija otvaranja.

Imao sam malu tremu jer ko zna kakve celebrity njuške bi mogle tu da se nađu, tako da sam odlučio da se predstavljam kao Ghoulov tjelohranitelj i time se automatski ogradim od bilo kakve inteligentne diskusije koju bi neko mogao da započne sa mnom iz ko zna kog razloga. U svakom slučaju, dakle popeli smo se na krov i tamo našli gomilu ljudi i nekakva postavljena sjedišta i nekakvo razapeto platno i trista čuda. Ghoula su odmah spopali nekakvi stranci i razni drugi ljudi, ali mene srećom niko nije ništa pretjerano ispitivao. Tu se otprilike pojavila i glavnina ljudi koje ćemo sretati sljedećih dana tokom svojih smucanja po zakus... pardon, festivalu: Simpatični Norvežanin, kome sam zaboravio ime. Mladi studenti s lokalne Akademije, Sergej Sliško aka Plastik Fantastik, mladi i perspektivni režiser i Siniša Tešanović, mladi i perspektivni scenarista. Zatim već pomenuti Vladan Petković, selektor festivala i ko zna šta još. Zatim vrlo simpatična mlada i perspektivna režiserka Jelena, koja je besramno promovisala svoj dokumentarac o pravljenju rakije u njenom selu. Ta njena samopromocija nije ni trena bila naporna ili sl., on the contrary, meni je bilo vrlo simpatično vidjeti da neko sa takvim entuzijazmom govori o svom radu (sličan ekstremno pozitivan prvi utisak sam imao mnogo godina ranije prilikom upoznavanja i prve konverzacije sa Miroslavom Lakobrijom). Obećali smo da ćemo to da pogledamo čim dobijemo i naravno to još uvijek nismo uradili. Inače, naravno, za tu curu se ispostavilo ne samo da je cimerka sa jednom mojom poznanicom s fakulteta, već i da je njen momak moj student J Teehee, svijet je mali... Zaboravih da spomenem, bio je i nekakav lik iz Glasa Srpske, koji je valjda napisao i nekakvu knjigu or something. On je spomenuo kako je od nedavno većinski vlasnik Glasa postao no less than Željko Kopanja, lider čuvenih Nezavisnih novina (a to vam je banjalučki B92). Nije bio pretjerano uznemiren mojim povremenim ciničnim komentarima na račun njegovog novog gazde.

Elem, nakon malo minglovanja s masom, požurili smo da zauzmemo mjesta i onda je počela ceremonija otvaranja na otvorenom. Bilo je nekih tmurnih oblaka, ali nažalost nije bilo ni kiše ni oluje niti nereda neke druge vrste. Prvo smo bili čašćeni spektakularnim (i vrlo dugim) džinglom koji je prikazao svu ljepotu zemlje – planine, šume, rijeke, jezera, gejzire (?) i svašta nešto i taman kad je u meni buknuo patriotski ponos, avaj ispostavilo se da je to bio džingl za Island a ne za Bosnu. Oh, well... Očigledno je neko smatrao da je pomenuti (džingl) toliko fantastičan da su nam ga pustili još jednom.

Otvaranje je bilo u stilu nekakvog imbecilnog odbrojavanja gdje je neki tip nešto žestoko kenjao. Kaže «10» pa onda nešto odbaljezga. Zatim kaže «9» pa opet nešto odbaljezga. I tako sve do nule. Možete misliti koliko je to interesantno bilo. Onda nam se obratio Milutin Milošević aka Beogradski fantom i prozborio neke dvije rečenice koje sam zaboravio. Neke svoje dosadne govorancije su održali i gradonačelnik Banjaluke i ministar prosvjete i kulture i na to sam iz principa odbio da aplaudiram.


foto: kako glad zaslepi čoveka! na slici, harv je gonjen elementarnim fiziološkim potrebama toliko jakim da je napustio svoje pravilo 'dupe uza zid' baš kad mu je bilo najpotrebnije! ništa ne sluteći, okrenuo je bulju selektrosu gej i lezbo festivala!


I taman kad smo se ponadali da konačno možemo da idemo da jedemo, ispostavilo se da ćemo prvo morati da istrpimo seriju nekakvih kratkih filmova. Duh! U pitanju su bili filmovi iz takmičarskog dijela programa. Taj blok je slikovito nazvan «T1» (T kao 'takmičarski', 1 kao prvi blok, get it?). Kao što je Ghoul lijepo primijetio, vjerovatno je u pitanju bio podao trik organizatora da se malo pročisti populacija zainteresovana za zakusku. Plan im je uistinu i uspio, jer je gomila ljudi pobjegla u noć tokom projekcija. Evo ukratko nešto o tim filmovima:

Spacemen Three – vrlo duhovita irska zezalica o trojici ljudi u svemiru i katastrofi do koje dovodi neozbiljnost jednog od njih.

Muto – eksperimentalna italijanska animacija sa vrlo zanimljivom idejom – naime, u pitanju je stop-motion animacija crteža na zidu. Mora se priznati da na samom početku ovo zaista djeluje fantastično, ali kasnije, što kažu Belgijanci, it overstays its welcome. Traje predugo a same animacije nisu pretjerano interesantne. Still, vrlo vrijedan effort. Ovaj filmić je kasnije dobio nagradu za najbolji eksperimentalni filmić na festivalu.

Epitaf za snove – domaći (as in, from Serbia) film o čovjeku koji je u bombardovanju izgubio obje ruke i obje noge. Meni je ovo djelovalo nekako previše eksploatatorski.

Zvuk tišine – banjalučki film, koji je dobio nagradu za najbolji domaći film (od koliko, možda dva bosanska filma?). Kako i pristoji, u pitanju je najslabiji film prvog dana, nešto kao poor man's varijanta Sounds Like, o liku koji je iznerviran svim i svačim (prvenstveno ženama) i na kraju odlazi u prirodu, gdje je sve tiho i mirno i fino i čisto i niko ga ne maltretira, a sve to prikazano pomoću zvuka u njegovoj okolini.

Solitude – iranska animacija o kamenom čovjeku koji se osjeća usamljeno. A onda se ispostavi da je kamenčina na kojoj čuči taj čovjek samo dio nekog većeg kamenog čovjeka. Ili možda da se na kamenčiću koji nastane kad se naš Kamenko rasturi u paramparčad nalazi još jedan veoma mali kameni čovjek. Ništa specijalno.

Into the Woods – negdje u nekakvoj šumetini tročlana porodica naleti na nekog tupana koji nešto blebeće na srpskom (ili hrvatskom? Bosanskom? Crnskom?). Engleske budale misle da ovaj oće da ih pobije ili u najboljem slučaju siluje i zapali, a on samo pokušava da ih upozori na pravu opasnost. Naravno, na kraju dolazi do očekivane katastrofe, a naravoučenije je: učite srpskohrvatski!

The Rat Train Robbery – stejtment o privatizaciji njemačke željeznice u vidu animiranog filma o pljački voza. Poluinteresantno.

Alter Ego – solidan francuski film o sastanku naslijepo i svemu što uz to ide. Dobio je nagradu za najbolji film festivala. Mora se priznati da su dvoje glumaca odlični i da su dijalozi uglavnom sasvim dobri, ali posljednjih nekoliko minuta se ipak čitava stvar nekako razvlači.

I tako, nakon što smo sve to pogledali, bili smo zadovoljni što smo konačno dočekali zakusku. Bilo je tu svašta lijepog, a tu sam otkrio i interesantnu Ghoulovu osobinu da mu treba otprilike tri dana da pojede sadržaj jednog tanjira. Mislio sam da ja jedem užasno sporo sve dok nisam njega vidio u akciji. Uglavnom, tu više nema šta mnogo da se kaže, žderali smo, pričali sa raznoraznim ljudima, Ghoul je kukao oko slabe organizacije i toga što se još uvijek ne zna termin njegovog predavanja i tome slično. Jedno vrijeme smo bili s Norvežaninom, ali onda je otišao rekavši da će «doći odmah». Needless to say, do kraja večeri ga više nismo vidjeli. Nakon što su nas fajrontirali gašenjem svjetala, razišli smo se kućama svojim. Ghoul mi je utrpao nekakve filmove koje treba da pogledamo sljedeći dan, a ispostavilo se da su to horori koji će biti prikazani kasnije na festivalu.

Inače, tu smo saznali i za totalno cheesy i nemaštovit moto festivala, sa jednako nemaštovitim logo(o)m. Naime, moto glasi «Profit vs Art» (pitao sam se zašto to dvoje mora uvijek da bude suprotstavljeno, ali ako već jeste, biram ovo prvo any day, naročito pošto smo imali priliku da vidimo kakav to «art» oni ovde smatraju za art), dok ruka koja drži kameru predstavlja logo. Duh! Siniša, mladi i perspektivni režiser, ljubitelj Terija Gilijama i antiljubitelj Martina Skorsezija, ispričao nam je nešto detaljnije o nastanku pomenutog mot(o)a i nekim drugim (znatno pametnijim) varijantama koje su odbačene.

VANREDNO STANJE

Horor priča

© Dejan Ognjanović

Napisana

20-21.XII 2003.

Prvo objavljivanje: Ulaznica, Zrenjanin, br. 193, decembar 2004, str. 45-49.

Takođe dostupna na sajtu www.art-anima.com .

Sve ilustracije uz priču

© Dejan Ognjanović

Sedeo sam u kafanu 'Kod Đošu' kad su javili da je počelo sranje. Čeda i Joca su bili sa mene. Pili smo pivo u baštu, pošto je bila vrućina unutra. Flaša mi je bila pri kraju kad čusmo graju, pa reko: daj da dignem dupe i vidim šta se dešava.

''Koj vam je moj?'' pitao sam još od vrata. Svi su bili nagrnuli oko televizor, al ja sam mislio da se nerviraju što 'Radnički' opet gubi, i uopšte se nisam nadao da je nešto ozbiljno. Uostalom, kad se pa nešto ozbiljno desilo u Nišku Banju? Pijane budale, potrišu se sa unapred izgubljene utakmice. Pogledom sam tražio Stevu, al umesto za šankom sad je i on stajao s ove strane, i gledao u televizor. Onda shvatih da je bagra nešto mnogo ozbiljna, i da ne gledaju utakmicu, nego vesti. Priđo bliže, al najava se taman završavala: ''...Moli se građanstvo da se ponaša prisebno i ne širi paniku. Više vesti čim dobijemo nove izveštaje. Ne menjajte kanal.'' 

Onda krenuše reklame.

''Dobro, oće li neko da mi kaže šta ste se tolko uzbudili: jel počeo rat, ili šta?''

Svi u glas počeše da galame, i ja opet ništa nisam razumeo. 'Kako to može?' vikali su jedni. 'Ma nisi ti to dobro čuo!' ponavljao je neko. 'A u kurac, kad svi kokodačete, pet minuta ne mogu da vas utišam!' 'Lepo sam čuo. Rekli su: mrtvaci!' 'Ma to je neka zajebancija. Daj pusti BK, možda oni javljaju nešto.'

''Stevo, daj još jedno pivo,'' reko ja, ''i kazuj više čemu ovolka galama.''

Steva je bio ladan ko špricer. Sećam se, još ono kad su nas bombardovali, njega je boleo kurac: ''Ma koj gi jebe u dupe! Ja se ne sakrivam u podrum. Ako oće da me utepaju, evo me, tu sam.'' Sve vreme rata sa Nata on je sedeo u kafanu, pio pivo sa ostali, i jebao mater amerikansku svemu što leti.

Otvorio je flašu i reko: ''Jebem li ga, Toša čuo da su rekli - oživeli mrtvaci, digli se iz grobovi, tako nešto. Al dok sam ja došo do televizor ništa više nije moglo da se razabere.''

''Eh, baš 'mrtvaci'?'' čudio sam se ja. Toša je najćutljiviji od celu tu bandu, i čak nije ni mnogo glup. Od njega ne bi očekivao da se na taj način zajebava. ''Pa... Šta ti misliš?''

Steva sleže ramenima: ''Ma boli me kurac i da su mrtvi ustali. Ako im trebam, znaju gde će da me nađu.''

Ja izađo na vazduh. Osluškivao sam noć. Stvarno, osećalo se nešto... drugačije.

''Jel čujete?'' pitao sam Čedu i Jocu.

''Šta?'' reče Joca. Iz Čedu su me gledale četri čašice ljute, i on nije ni pokušao da zine.

''Pa... Buku. Kola. Mnogo ih je na auto put. I ljudski glasovi... I, još nešto...''

''Petak je. Uvek je tako uveče kad deca krenu u grad.''

''Ma nije isto,'' reko ja, mada nisam bio siguran baš kako i po čemu. Al neke ideje počeše da mi se vrzmaju po glavu: ''Ajmo u Banju.''

''Koj ćemo kurac tamo u ovo doba?''

''Ajde, objasniću ti usput.''

''A... Gde ćemo?''

''Na groblje.''

Joca je moj najbolji drugar. Volim ga zato što mi se nikad ne protivi. Mislim, oduvek smo se dobro slagali, i tako to. Uvek je tu kad ti zatreba. 

Njegov fića, istina, odavno je za na otpad, al nas trojica se nagurasmo unutra i on ga pokrenu skoro iz prve. Kad dođosmo do auto put, odma mi je bilo jasno da se nešto vanredno dešava. Nikad nema ovolko kola ovako kasno uveče, petak ili ne petak. I svi su se spuštali niz banjsko brdo, prema Niš. Jebem ti sunce, pomisle se. Što si ne poneso flašu! Joca je potezao iz njegovu dok je čekao da se nekako uključi na put prema Banju.

''Sve, sve - al još mi nije jasno šta ćemo na groblje usred noć.''

''Idemo kod Ludog Zareta.''

Čeda se glasno cerekao.

Joca je buljio u mene.

''Oću izbliza da vidim šta se dešava. I da proverim jednu glasinu.''

Ludi Zare je išo u školu samnom. Odnosno, više nije išo nego što jeste, zato su ga na kraj i isterali, al jedno vreme je bio u moje odeljenje. Još u peti razred je bio siledžija. Tuko je sve živo, uzimao pare deci, niko nije smeo u oči da ga pogleda. Onda je, kad dođoše ratne godine, postao 'biznismen'. Posle rata napravio sebi najlepšu vilu u Donje Međurovo. Prošle nedelje se sa audija zakucao u drvo na auto put prema Trupale. I on i ona njegova Ivana ostali na mesto mrtvi. Čujem da su ih saranili jedno do drugog.

U Ivanu sam jedno vreme i ja bio zaljubljen, al to je bilo odavno. S njom nisam imao šanse. Na kraju sam oženio Jasminu, komšiku iz druge ma'ale, koja možda nije tolka lepotica, al barem dobro kuva, i vredna je.

Nego, sve to nije tolko bitno kao ono što sam čuo od Peru. On je, za razliku od mene, išo na Zaretovu saranu. Kaže, zakopali ga zajedno sa ono prstenje što je uvek nosio otkako mu upala sekira u med. I sa onaj zlatni lanac od pola kile što nikad nije skidao. To nisam pominjao Joci, niti Čedi.

''Znaš...'' poče Joca, dok je vozio kroz cigansku ma'alu ka groblju, ''možda je istina to što su javili na TV. Mislim, ako su stvarno... Mrtvaci...''

''Jeste - mrtvi se digli!'' cerio se Čeda. ''Ko što se digo moj kurac! Ha ha ha! Na kukovo leto!''

''Pa dobro, al... šta ako stvarno jesu?'' mucao je Joca. ''Nije pametno da idemo tamo. Vidiš da svi beže.''

''Slušaj Joco, nešto ću da ti kažem. Ti si za vreme bombardovanje kao rezervista šiljio kurac tu, po sela oko Niš. Ja sam, kao što znaš, bio na Kosovo. Šes meseci u Đakovicu, Prizren i okolinu. Kad je bilo najgore sranje. I ja se više ne plašim ni od živi, a kamoli od mrtvi.''

Čeda me je tapšao po rame: ''Tako je... Hik!... Tako govori pravi Srbin!''

''A još jednu stvar da ti kažem koju sam naučio na Kosovo: ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni koji beže. Ko ne reskira - ne dobija.''

Već smo stigli do grobljansku kapiju kad videsmo jednog od ovi.

Išo je nekako nesigurno, ko da je pijan, i lice mu je bilo skroz žuto. Nije baš prijatan prizor, al vido sam ja mnogo gore. Kad smo ga zablesnuli sa farovi, on izbeči oči i nekako se iskrivi u stranu, kao da bi da se zaštiti.

''Ama... Jel ovo...?'' čudio se Joca. Čeda je podrignuo.

''Ne mogu da verujem.''

''A ti nemoj.''

Nekolko nji je tumaralo po ulicu, al nisu mi delovali opasno. Spori. Mlitavi. Mrtvi. Da ga jebem ako ću od ovo da se plašim!

''I... šta ćemo sad?'' Joca me je gledao kao da se kaje što me je poslušao.

''Za vas dvojicu ne znam, al ja izlazim napolje. Mora nešto da proverim. Jeste li samnom, il će ko pičke da sedite u kola?''

''Ama... A ova čuda? Ako nas napadnu?''

''Slušaj, ovi mi ne izgledaju opasni. Za svaki slučaj, od Stevu sam pozajmio palicu za bejzbol kad smo pošli. 

Ti uzmi neki alat ako imaš u kola, ako ne - samo hodaj iza mene. Ajmo, dok nas neko nije preteko.''

Kako sam to reko i izašo napolje, tako vido Pirketa i njegovu bandu: izlaze iz groblje. E, u kurac! Odma mi se smrači pred oči. U pesnicu je stezao zlatni lanac.

''Gde ćete, paceri? Jer niste čuli da su mrtvaci ustali?''

Dva njegova kompanjona su nosili plastične kese, krcate. Cerili su se.

Izgledo bi glupo da sam se tu okrenuo i vratio u kola. Nisam teo da priznam poraz. Zato reko: ''Ajmo, momci. Zamnom.'' I tako uđosmo kroz kapiju.

Noć je bila vedra, i bilo je svetlo na groblju. Čulo se nekakvo jaukanje, mumlanje, čak i vrištanje negde u daljini.

''Ko to vrišti?'' štrecao se Joca.

''Tvoja žena, Radojka! Ajde sad, nemoj si pička.''

Joca poteže iz flašu, i ućuta. 

Onda videsmo nešto kako ide na nas. Krupna figura, glavata, ćelava. Zare. Ludi Zare. Ali sad je samo Mrtvi Zare.

Bio je sav razdrljen: svilena košulja pocepana, oči unezverene. Mumlao je nešto i pipao se za vrat. Priđo mu na metar. Nije pokazivao da me poznaje, il da ga je briga što sam tu. Podsećao me na Jocinog ćaleta, koji je završio senilan i izgubljen od previše rakije.

''Gledaj ga sad,'' reko ovoj dvojici, koji su stajali iza mene. ''Više nije strašan.'' Gurnuo sam ga vrhom bejzbol palice, i Zare se zatetura unazad. ''Baaaaaa...'' reče on. Čeda se smejao.

Zare je izgledao kao da oće da prođe pored nas. E, ne može, brajko.

''Gde ćeš be, frajeru? Šta je, pošo si negde?''

Ovaj je buljio ko idiot. Ja ga opet gurnu sa palicu, i on se zanese, spotaknu se o grob iza, i pade. 

''Jel znaš otkad sam čekao ovaj momenat?'' Zamahnuo sam palicu, pa ga iz svu snagu razvali u facu. Ona se malo ulubi, al bez krvi. Teo sam da vidim krv. Tresnu ga još jedared, pravo u nosinu, i koske prsnuše. Pa opet, u čelo. I opet. I opet. ''Mamicu ti jebem, šta si ti bolji od mene? Misliš da si neki frajer? E pa puši mi kurac, u usta te jebem!'' I onda izvadi stojka, pa isprazni dva piva pravo na kašu što mu je od lice ostala. Mlaz je oprao sukrvicu i parčići od mozak što su ispali na pocepanu facu.

''E, i ja bi mogo da se olakšam,'' reče Čeda. Joca ustuknu, a onda se i on pridruži. Vala smo ga okupali bolje nego familija kad ga je spremala za saranu.

Onda vido još nešto. Još jedna poznata faca. 

Ivana. 

Bila je malo raščupana, i sa raskopčanu bluzu, al inače nije se mnogo razlikovala od onu kako je pamtim. I dalje se pravila da me ne poznaje. Bečila se u nešto kroz mene i tela da prođe ko pored tursko groblje.

Pa ne može to tako. Nije lepo.

I eto, pojebasmo je.

Prvo ja, onda i Joca. Čedi nije teo da se digne.

Ko od nas nije sanjao da pojebe Ivanu, onih dana? Al džabe, nismo bili njena liga. Tela je lepo da se obuče da bi mogla da se svuče. Kurvica.

Pa, i nije bila nešto posebno. Suva. Ladna. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne i ćuti dok ne završim poso.

Probao sam da joj mesim sise, al bilo mi nekako gadno kad vido da mi ostaje otisak od šaku, kao u testo, pa prestado. Svršio sam unutra. Eh, otkad nisam. Ona moja mi ne da. Mada, beše mi pomalo krivo što joj nisam svršio na facu - to sam oduvek teo. Znao sam, posle dva piva nema smisla da pokušavam još jednom. Nisam teo da ispadnem šonja, kao Čeda. Kad je svatio da neće da mu se digne, mada ga je treso i bacao u nesves sve vreme dok smo je ja i Joca taslačili, on reče: ''E, momci... Jel znate vi... da to, što radite... nije normalno?''

''Aj ne sviraj kurcu,'' reče mu Joca. On se malo okuražio otkako se olakšao u Ivani. ''Oćemo li još malo da prošvrljamo po groblje?''

''Ma zajebi,'' reko ja. ''Žena će mi sere što tolko kasnim. Idemo.''

''A ova? Neće valjda... ovako da je ostavite?'' pito je Čeda. Pre nego što smo svatili koje priča, on uze Jocinu pivsku flašu, uhvati dno u obe šake, pa zabi grlić Ivani pravo u usta. Nešto zakrcka – ne znam dal flaša il njeni zubi. Gurao je i nabijao dok joj nije došo do grla.

''Gaaaaaa...''

''To! Puši gaaaa!'' smejao se.

I tako se to završi: ne orobismo Zareta, al barem pojebasmo Ivanu. Kakvi smo baksuzi, još smo i dobro prošli. Mrtvaci što smo ih sretali na groblje i na ulicu nisu nas dirali.

Kad sam došo kući, Jasmina od vrata poče da histeriše: ''Gde si dosad, šljokčo, crvi te izeli! Jesi čuo šta se dešava bre, vanredno stanje uveli, mrtvaci ustaju iz grobovi, a ti ločeš u kafanu! E, blago meni, mogli su dosad da me izedu, kakvog muža i zaštitnika imam!''

''Ajde bre, ne toroči po mnogo,'' reko ja. ''Baš će na tebe, takvu, da se zalete da te izedu! Šta si se primila tolko? Preživeli smo svakakva vanredna stanja, pa ćemo i ovo. Šta ima za večeru?''

Ja uzo daljinski, a ona ode u kujnu.

* * *

Slike s Grossmanna 2009: BUTTGEREIT

Slike sa Grossmanna 2009.

SELJACI

by Aleksandar Radivojević


Pošto je iza sebe ostavio autentično krivično delo u navodnoj filmskoj formi zvano RANJENA ZEMLJA - gde se surovo zloupotrebljavaju potresni dokumentarni snimci žrtava NATO bombardovanja u korist lakrdijaške celine u kojoj američke granate pogadjaju beogradska atomska skloništa i posle Miločevićeve kapitulacije - Dragoslav Lazić se, audiovizuelnim zapisom zvanim SELJACI vraća svojim korenima u nepretencioznom ruralnom etnotrashu.

SELJACI su zapravo kompilacija pre dvadesetak godina napisanih par epizoda šumadijskog hit sitcoma GRADJANI SELA LUGA i to iz pera pokojnog Dušana Savkovića. Ovaj transmedijalni zahvat lobotomističkih dimenzija očajno prebačen na filmsku traku otkriva u Laziću najradikalnijeg svetskog avangardistu koji stalno iznova pomera granice gledalačke, to jest ljudske percepcije uopšte. SELJACI nastanjuju idealizovani ambijent utopijske srpske pastorale u novodemokratskom zanosu, virtuelni svet seoskih kabadahija u pošaličkom vajbu koji egzistira kao sopstvena planeta, sopstveni idiotski univerzum. Svi izvan tog raja streme ka njemu, urbani autsajderi pokušavaju da ga uprljaju, iskvare i prisvoje svojim lažnim vrednostima.

Lazićevo korišćenje gole stripovske fakture, sve sa balončićima, friz frejmovima i istaknutim replikama, uz beslovesno travestiranje sitkom forme bez reakcije studijske publike su stilska orudja koje bi čak Oliver Stoun, Venders i Fon Trir smatrali odveć bizarnim za svoje komunističke traktate, a koja Lazićev zapis poistovećuju sa video verzijom dugogodišnjeg humorističkog stripa u časopisu TV revija -TV RADOJICA autora Dejana Nastića.

Da, shvatili ste. SELJACI su revolucionaran, potpuno neplanirani nadfilmski eksperiment, za sada još uvek jedinstven i neponovljiv na ovoj planeti. Iznad kempa, kiča, trasha, ironije, satire, rodoljubive drame, a istovremeno sve to i još što-šta drugo, SELJACI nisu samo kvazifilm, već stanje svesti... jednog čoveka, a mozda i čitavog naroda. I nema nam spasa...