Ovo dole je text koji je izašao u kulturnom dodatku POLITIKE u subotu, 31.10.2009. (baš na Halloween!)
U suštini, to je moj osvrt na najzanimljivije knjige horor žanra koje su se pojavile od prošlog sajma knjiga, i na ovom imale premijeru.
Tekst je izašao pod uredničkim naslovom KNJIGE ZA NOĆ VEŠTICA, i redosled izlaganja je u štampanoj verziji malo izmenjen (prvo su stavljeni domaći autori).
Ovo dole je, kao i uvek, uncut, as God intended it verzija texta.
SAJAM STRAVE - Horori Sajma Knjiga
Dejan Ognjanović
Noć veštica (31. oktobar) je vreme posvećeno zabavi kroz plašenje. Ove godine se zgodno poklopilo da termini održavanja Sajma knjiga "zakače" i ovaj datum, što je dobar povod da se osvrnemo na novije knjige posvećene jezovitoj tematici.
Za ljubitelje klasičnog horora nema boljeg izbora od zbirke dvadeset najboljih priča velikana stravične proze, Hauarda F. Lavkrafta Nekronomikon (Everest Media), kojoj će ovo biti sajamska premijera. Ova luksuzno opremljena knjiga, praćena opširnim uvodom i pogovorom, te bio-bibliografskim i drugim dodacima i napomenama ilustrovana je originalnim crtežima Nikole Vitkovića.Nekronomikon predstavlja nezaobilaznu lektiru za svakog čitaoca koji voli da se plaši – ali i da razmišlja o onome što ga plaši.
Još jedan klasik, ali nešto novijeg datuma, je Salemovo Stivena Kinga. Jedno od najznačajnijih dela ovog popularnog pisca dugo je bilo zaobilaženood strane domaćih izdavača, ali sada je taj propust napokon ispravljen. Alnari izdaje ovaj roman o vampirima u jednom malom američkom gradiću, i grupici ljudi koja pokušava da se odupre njihovoj sve rasprostranjenijoj najezdi. U pitanju je, zapravo, modernizovana i amerikanizovana verzija klasičnog Stokerovog Drakule. Roman pripada ranoj, najboljoj Kingovoj fazi i u njemu se na superioran način ogledaju svi oni kvaliteti koji su mu doneli titulu "Kralja horora".
Ne treba, ipak, zaboraviti koji je narod svetu podario reč "vampir". Vampiri kolo vode u nekoliko novih knjiga domaćih autora. Pre svega, tu je novo izdanje romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković, ovog puta u ediciji "Fantastična biblioteka" izdavača Everest Media. Ovaj višeslojni, duhoviti alternativno-istorijski roman govori o Srbiji kojom Đavoli i neupokojeni slobodno šetaju i mešaju se u najvišu politiku.
Tu je, zatim, Lagunin bestseler Konstantinovo raskršće niškog pisca Dejana Stojiljkovića, koji je za tri meseca doživeo tri izdanja. Iako se ne reklamira kao horor, žanrovski se ovaj roman pre svega oslanja na noviju američku prozu strave. Preciznije, u pitanju je žanrovski melanž (para)istorijske fikcije, fantastike i horora koji se poigrava popularnim predstavama o vezama između nacista i okultnog, i govori o potrazi za mačem Cara Konstantina u Nišu pod nemačkom okupacijom tokom IIsvetskog rata. U zapletenom klupku tih zamešateljstava našlo se mesta i za vampire.
Ako su u pomenuta dva romana vampiri sporedni igrači iz senke, u knjizi Malteški šišmiš Ljubomira Damnjanovića (Tardis) oni su u glavnim ulogama. Niz komičnih spletki prati glavnog junaka, vampira, i njegovu suprugu, vukodlačicu, u još jednom popularno pisanom i pitkom spoju različitih žanrova (alternativna istorija, fantastika, SF, krimić, horor...). Kroz sva tri romana provlači se za Srbiju neizbežna sprega horora i politike, pa tako u Malteškom šišmišu, pored ostalih, nalazimo i Druga Tita kao jednog od "besmrtnih".
Da je horor već postao sastavni deo nove srpske proze pokazuje još nekoliko izdanja domaćih autora. Stravični motivi dominiraju zbirkom priča Poslednja velika avantura Pavla Zelića, objavljenoj u ediciji Matice srpske "Prva knjiga". Zbirka je na ovogodišnjem konkursu Matice srpske za dela autora mlađih od 30 godina odabrana kao jedan od tri najkvalitetnija pristigla rukopisa. Iako i tu ima upliva drugih žanrova, horor motivi su najprisutniji u ovim kratkim i pričama.
Slično se može reći i za dve tematske antologije koje priređuje Goran Skrobonja, ujedno i izdavač (Paladin). Ranije ove godine izašao je Beli šum, obimna antologija priča domaćih autora na temu televizije i njenih stravično-fantastičnih moći. Gotovo svi trenutno aktivni srpski pisci koji se bave fantastikom i hororom mogu se naći u ovoj zbirci, kao i u njenom neformalnom nastavku pod naslovom Istinite laži- Priče o urbanim legendama. Ova knjiga, izašla tik pred Sajam, bavi se postojećim i izmišljenim modernim mitovima iz ovih krajeva. Oni imaju veze sa trajanjem košave, hobijima Gorana Bregovića, kultnim Klubom studenata tehnike (KST), gradom Vršcem, beogradskim taksistima i lagumima, fantomima u prestoničkom noćnom prevozu, tajnama veštačkog jezera kod Zvornika, nasleđem rata u Bosni, partizanskim filmovima, somovima u jezeru Jarun, sektama u podzemlju velikog grada, staricom koju pojedu njene mačke, itd. Među autorima priča su i "magični" Zoran Ćirić, Ilija Bakić, Oto Oltvanji, Marko Pišev, Ivan Nešić i drugi.
Marko Pišev se može pohvaliti i svojom zbirkom novela Fotofobija (Treći trg) u kojoj se moderno i promišljeno reinterpretirani horor žanr prirodno stapa sa ovdašnjim okruženjem. Pišev je svakako najveća nada među mlađim piscima strave, a ova zbirka ga pokazuje u najboljem svetlu i zaslužuje najtopliju preporuku za ledene jesenje i zimske noći.
Pomenuti Ivan Nešić, prisutan u obe pomenute antologije, takođe ima i zasebnu zbirku kratkih priča, Jedan na jedan (Everest Media). Priče su malo manje mračne i žestoke nego u njegovoj prvoj zbirci, Rigor Mortis (1997), ali svakako predstavljaju jednog zrelog autora koji suvereno vlada žanrom i pripovedanjem. Čitajući Nešića čini vam se da je pisati žanr daleko lakše nego što zapravo jeste.
Najzad, ukoliko se umorite od ovoliko srpskog horora, tu su dve veselije preporuke iz ranga prevedene književnosti: Maks Bruks, sin kultnog reditelja komedija, Mela Bruksa, potpisuje Svetski rat Z, svojevrsnu istoriju budućnosti o svetu preplavljenom živim mrtvacima. Da se ta budućnost ne bi ostvarila, pomaže njegov duhoviti, nezaobilazni Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija. Obe knjige izdao je Paladin.
Kao što se može videti iz ponuđenog, dostupan je širok dijapazon izbora, od sumorne i zlokobne strave Lavkrafta, preko nešto pitkije i puku približnije Kingove, pa do domaće strave u kojoj su obilate doze ironije i parodije često jedini način odbrane od svakodnevnog horora i zombi-političara.
srce mi plače što je ovaj divan film morao da se, praktično, pokaki po svemu što je u njemu valjalo u svojih poslednjih 5 minuta i tako donekle i negira smisao i lepotu svega što im je prethodilo. tokom najvećeg dela trajanja bio sam ubeđen da ću ovome dati četvorku, ali – zaista redak slučaj desio se ovde: kraj koji poništava film čija bi trebalo da bude kruna, a umesto toga se pretvara u kapu pajaca.
posebno sam uživao u njemu zato što sam imao vrlo mutnu predstavu o zapletu: nisam imao pojma šta se, tačno, ovde zbiva: vampiri? duhovi? satanisti? psiho-ludila i klanja? zbog toga i vama preporučujem da ne čitate previše o zapletu na netu – dajem samo par najopštijih naznaka: preslatka devojka započinje novu vezu, seli se kod momka i otkriva tajnu u stambenoj zgradi u kojoj ovaj živi, vezanu za prethodnu žiteljku tog stana, i za bunar koji je nekada davno postojao na mestu gde je sada ta zgrada…
najveća draž LEFT BANKa jesu – životni likovi. zapravo, smesta sam se zaljubio u glavnu junakinju i glumicu koja je igra (debitantkinja Eline Kuppens, prilično podseća na Ellen Page) i čak sam sebe uhvatio u pomisli: 'dođavola, neće valjda ova curica da upadne u neko TENANT/REPULSION-ovsko ludilo? ne bih voleo ništa loše da joj se desi! jebeš horor, radije bih gledao (erotsku) dramu s njom u glavnoj ulozi!' retko biva da naiđem na horor za čije likove me je, zapravo, briga, i koje bih voleo da gledam i izvan horor filma, i to je prvi veliki plus za LEFT BANK. ovaj plus se odnosi i na sve ostale likove u filmu: ubedljive, žive, 3-D karaktere, odlično odglumljene.
naredni plus ide za činjenicu da Eline Kuppens ima nekoliko full frontal scena, i to ne nekih američko-pedersko-puritanskih blink'n'miss nego onako, finih, meraklijskih. istina, ljubitelji fufetina sa sisurdama od po 6 kila komad biće možda razočarani skromnim oblinama ove ovde devojke, ali meni je baš po meri. takođe, erotika je osmišljena i inscenirana sa explicitnošću (tj. iskrenošću i bez lažnog stida) i sa osvežavajućim euro-feelingom. belgija je to! i to holandska.
zatim, misterija je zanimljiva, intrigantna, i tiče se stvari koje me inače zanimaju, ali neću da spojlujem detalje. plasirana je odmereno – za ljubitelje adrenalinskih egzibicija i zap-zap-zap 'akcije' možda i sporo, dosadno – ali meni je ritam ovoga savršeno legao i film, iako polagan u svom napredovanju, ne vrluda bezveze i ne troši ni minut uludo, a to je najbitnije. atmosfera je izvanredna, a par kratkih linčovskih košmar-na-javi scena čak i nisu bile nužne, iako, ok, hvala reditelju na njima, kad je već našao za shodno da ih ubaci.
dinamika filma zasnovana je na glavnoj junakinji i njenoj drami (koja je, kao što rekoh, zanimljiva i pre nego što bilo šta nalik hororu uđe u njen život), pa zato LEFT BANK nema potrebu da svoj plot gura napred jeftinim fazonima u vidu ubistava na svakih 15-20 minuta ili sličnim andrmoljima. zapravo, krvi uopšte ima vrlo malo, mada je to malo što ima primenjeno na neobičan, retko viđen i žmarcoizazivajući način.
toliko smem da vam otkrijem a da ne pokvarim uživanje u filmu koji svakako preporučujem ljubiteljima offbeat euro artsy horror-drama i trilera.
a sada sledi moje vajkanje nad krajem, koje je, naravno, potpuno spojlerifično, pa ne čitajte ovo dole ni u ludilu pre gledanja filma, nego mu se vratite, ako želite, jednom kad odgledate LEFT BANK da proverite slažete li se sa mnom.
za čitanje SPOJLERA – selektujte text ispod.
dakle, kraj. uf!
na kraju se ispostavi da iza nestanaka nekih devojaka u okolini leži starostavno udruženje pagana, koji te devojke streljaju (bukvalno: strelama) i bacaju u 'bunar' tj. jamu sa katranom, koja navodno vodi do pakla, a zapravo je nešto kao portal ka materici u kojoj se žrtvovana - reinkarnira.
površnim gledaocima, kakvih je internet prepun, ovo se jako dopalo.
avaj, ako samo malo razmislite, kraj nema nikakvog smisla.
zašto samo devojke da se reinkarniraju? i uopšte, zašto samo mlade žene, koje jedva da su načele život?
koja je uopšte poenta da se bilo kome 'pomaže' u reinkarnaciji putem tih žrtvovanja – zar to ne ide po nekakvim zakonima karme ili već čega? što bi sad neko ljude (tj. devojke) na silu ubijao – samo da bi se ove ponovo vratile? a kao što vidimo u filmu, ova sekta strelaca ne samo što pripomaže reinkarniranju (pa zato, na neki način i ne ubija, nego svaku smrt smesta prati novim/istim životom) – nego, kad joj se zapreti, ume i da ubije neželjena smetala, dakle, proizvodi negativan priraštaj!
ukratko, koji je zaista smisao ovog društva pagana, šta oni hoće, šta rade i zašto to rade, koja je poenta svih tih tupavih radnji? a što je najgore, kraj daje za pravo njihovim verovanjima, jer naša devojčica se na kraju zaista i reinkarnira. so what? šta nam to kazuje o njima? o njoj? o svetu? o đavolu? o paklu?
ovim krajem se, takođe, na neki način opravdava politika getoizacije: naime, 'leva obala' je naziv za deo grada gde su u srednjem veku proterivani oni kužni, različiti, sumnjivi, 'vešci', jeretici, nevernici, svi koji nisu 'zdravi' i 'normalni'. na kraju ispada da su 'zdravi' bili u pravu, i da su ovi sektaši s pravom bili odbačeni iz zajednice. vrlo reakcionarno.
ukratko, brojna zanimljiva pitanja i teme implicirani ovim zapletom, na kraju se ili poništavaju ili devalviraju ili značajno relativizuju, pa stoga, uz sve moje poštovanje prema odličnoj glumi, fotografiji, atmosferi, režiji itd. LEFT BANK-u ne mogu da dam više od jedne lepe, čvrste ali i prilično frustrirajuće trojke.
pogledah ga na slinamaniji, u centru sava savanović. bio je to pravi horor. mislim, iskustvo gledanja.
šta fali ovom 'uživanju na velikom platnu', kako bi to rekao miloš, nemi saradnik ovog bloga?
evo šta fali: idioti i lopovi su uspeli da sjebu tajming na titlu koji su već nalepili na filmsku kopiju. kako bi to 'prikrili' od slepih ljudi u publici, sliku su isekli i/ili sabili tako da se na-film-urezani titl ne vidi, a titl čiji je tajming OK išao je sa video-bima, kao da smo na festu autor. filma a ne na distributerskoj reviji!
ovo je za posledicu imalo a) isečenu (nepotpunu) sliku i b) mračniji i zrnastiji 'kvalitet' slike. što je naročito zajebano u filmu koji je abnormalno mračan (vizuelno). znači, aspect ratio je sjeban skroz, i imali smo samo jednu vrlo tanku traku 'filma' posred platna.
ipak, uz sav oprez i ograde, postoje stvari koje ni najsavršenija kopija ne može da nadoknadi, i koje ni najgori uslovi gledanja ne mogu da sakriju.
ukratko, početna premisa je umereno zanimljiva, ali od nje je napravljena samo jedna dugačka i dosadna BORBA CRNACA U TUNELIMA svemirskog broda, sa previše besciljnog vrtenja u krug, sa slabim likovima, sa nezanimljivim 'monstrumima' čiji je bizarni dizajn suviše neobičan i nelogičan da ne bi ubadao oči (pun!) – a što je najgore, ti monstrumi se javljaju vrlo retko, vide se vrlo malo, i ne čine skoro nikakvu upečatljivu štetu na toj šačici ljudi.
za pohvalu je namera (ako je to bila namera) da se napravi nešto kao EVENT HORIZON sreće DESCENT u svemiru, sa jedva-opaženim monstrumčićima koji svako malo iskoče iz mraka – ali ovde se preteralo a) sa mrakom (film je, naprosto, nepregledan i naporan za oči u svoj toj tmuši), b) sa drmanjem kamere, c) sa prebrzom montažom.
'kadrovi' traju po pola sekunde, sva 'akcija' je rešena tim zamornim žk-žk-žk blink-n-miss seckanjem salate – što u mrklom mraku scene čini ne napetim ili strašnim nego prosto – dosadnim. dok traju, nećete brinuti za sudbinu likova i za to šta će dalje biti: jedina pomisao biće: 'dobro, ajde, smanji doživljaj, ne tresi se više i ne seckaj mi scenu na svake 0,3 sekunde, okončaj više ovo sranje od akcije pa daj da barem gledamo nešto snimljeno sa fixiranom kamerom gde, ako ništa drugo, barem znam ŠTA gledam, za razliku od ovoga'.
PANDORUM je frustrirajuće konfuzan ne samo vizuelno (formalno) nego i sadržinski – treba da prođu više od 4/5 trajanja pa da isprva misteriozna, a onda sve dosadnija 'couldn't care less' dešavanja ne budu kako-tako objašnjena – samo da bi tim objašnjenjem film postao još znatno gluplji i besmisleniji nego što je do tada bio. a sve se okonča bezveznim 'srećnim' krajem u kome ovo čudo od horora naprasno postane nekakav tupački SF.
u svemu tome ni naslov i asocijacije na pandorinu kutiju, ni tema prenaseljenosti i istraživanja (naseljivog) svemira, niti bilo koja druga jebena tema ili ideja implicirana ovim zapletom – ništa od toga ne bude smisleno povezano sa bilo čim drugim u filmu, sve visi u mraku, prazno i besciljno. ponešto od diznajma broda, spolja i unutra, nije loše (u onim kadrovima u kojima se bar nešto razaznaje), ni ti monstrumi nisu previše loši mada su im te bodlje koje šrtče iz leđa krajnje bezvezne i nepotrebne, ali sve je to jedno krajnje isprazno i nebitno zamešateljstvo od švabe (christian alvart) sa američko-guzouvlakačkim ambicijama čiji je ANTIBODIES bio podjednako bezvezan i bezciljan overdizajniran komad izmetine. kako je PANDORUM uspeo da od preko 4.000 IMDB juzera dobije ocenu 7,2 veća je misterija od bilo kog aspekta zapleta ovog zaboravljivog i nebitnog filma.
ove godine je ponuda strane knjige bila OČAJNA – vulgarno-populistička bestseler sranja, najveći hitovi, dajdžesti, ono što je 'in' i samo ono što je 'in', ukratko – knjige namenjene samo najpraznoglavijem delu populacije koja je uopšte sposobna da gleda slike na engleskom.
nije da mi 2-3 naslova na engleskom nisu privukla pažnju, ali pošto imam jednu alternativnu, mnogo povoljniju novu šemu za strane knjige, ove godine mrskom nato paktu ne dadoh ni dinara!
zato, knjige koje sam ove godine dovukao sa sajma delim u 2 grupe: 1) PROMO/POKLONI i 2) KUPLJENO.
pa, evo.
1) PROMO/POKLONI
1. ISTINITE LAŽI, paladin
= autorski primerci, pošto imam priču unutra.
2. UVOD U TEORIJU ŽANROVA, milena stojanović, mali nemo 2009.
= knjiga iz mog faha, od strane urednice i izdavača moje STUDIJE STRAVE.
3. KRALJEVI, zoran jakšić
4. MRVE POD KOŽOM, aleksandar marković
5. OTISAK ZVERI U PEPELU, boban knežević
= tri nove tardisove knjige koje sam bio najnestrpljiviji da što pre pročitam/obnovim i iskritikujem/ishvalim.
6. DYLAN DOG spec. 2
7. DYLAN DOG spec. 3
= u 3. broju ima moj text o filmu THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW... a biće nešto i u 4. koji izlazi za koji dan.
8. NOVI ZAVET – savremeni srpski prevod
= ovo su delili za džabe neki bogomoljci, pa uzeh i ja, ali već ovlašan pogled na taj 'savremeni' jezik prevoda kazuje mi da su uspeli da ubiju veći deo poezije iz novog zaveta, koja je –bar za mene- najvažniji kvalitet i razlog za posedovanje i čitanje tog štiva.
2) KUPLJENO
1. ANTOLOGIJA SRPSKE FANTASTIKE, božo vukadinović, zamak kulture, 1980.
= 1000 din.
nije sitna para, ali vredi: ovu staru knjigu, za koju znam odavno, nikada do sada nisam video uživo, nema je ni u jednoj dostupnoj mi biblioteci, jedini moj prijatelj koji je ima – kao da je nema, jer ne može da je pronađe... tako da je ovo bila vrlo vredna iskopina! istina, bar pola tih priča imam u drugim zbirkama, ali ima ih dovoljno meni-premijernih da ne žalim lovu.
predugo sam čekao, uglavnom sam nailazio na neka ofucana prastara izdanja – ovo sada je glans-novo (sic!) & ready to use!
4. PRODAVNICA TAJNI, dino bucati, libretto, 2006.
= 250 din.
godinama je već ostavljam za neku drugu priliku, i dosadilo mi je više da je opet odložim nego ovog puta – kupih! ipak je to klasik moderne fantastike, a fine korice i povoljna cena presudili su.
5. NAJLEPŠE PRIČE FILIPA DAVIDA, prosveta, 2001.
= 100 din.
ovde se nalazi većina njegovih glavnih fanta-horor priča, uključujući i onu po kojoj je kadija snimio ŠTIĆENIKA. čitao sam ih ranije u nekom prastarom izdanju iz 1960-ih (valjda se zvalo po jednoj od priča ovde, BUNAR U MRAČNOJ ŠUMI), ali lepo je imati ih sada u novoj, lepoj knjižici za pare za koje je u bg odavno nemoguće popiti i čašu soka u kafeu.
6. PRIČE O MUŠKOM, miloš crnjanski, draganić, 1993.
= 200 din.
rane priče od kojih se mnoge dotiču fantastike + textovi o njima.
7. CRNE CIPELE, oto oltvanji, samizdat b92, 2005.
= 200 din.
čim je knjiga izašla, pročitao sam u busu prvih 15ak stranica iz nečijeg tuđeg primerka, i to mi se ništa nije dopalo. ipak, sad su bile na rasprodaji – 100 din. po cipeli! – pa rekoh, ne mož biti tolko loše. samo da ne propuštaju vodu, tj. da nisu od fejk kože!?
8. K. –roberto kalaso, arhipelag, 2009.
= 700 din.
ovo je nešto između romana i studije o kafki, delovalo mi zanimljivo na prelistavanje, can't get enough of kafka anyway, a kad pročitam – javiću detalje.
9. POSLEDNJI SRBIN, boban knežević, alnari 2009.
= 540 din
mnogo-najavljivani i dugo-čekani roman jednog od manje dosadnih domaćih pisaca fantastike. deluje pompezno, a javlja mi se da bi moglo biti dobro.
10. U ODVAJANJU, ilija bakić, agora, 2009.
= 500 din.
još jedna (treća u ovoj godini!) zbirka priča ilije bakića, mog najdražeg domaćeg pisca fantastike.
11. POSLEDNJA VELIKA AVANTURA, pavle zelić, matica srpska, 2009.
= 200 din.
sve priče na jednom mestu, na žalost, u knjizi skromnog dizajna i formata.
12. GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI, ivica stevanović, punta, 2009.
= 700 din.
= jedan od mojih omiljenih srpskih crtača, sa slikovnicom za mentalno poremećenu decu i one koji ih (tu decu) još nose u sebi.
kad se sve sabere i oduzme, odlično sam prošao: dao sam 5.200 din a dobio 20 odličnih knjiga.
takođe, kao učesnik programa sajma imao sam free pass, pa sam si mogao dopustiti 3 posete sajmu i opuštenije razgledanje i druženje tamo.
kao učesnik strip-tribina dobio sam 4 originalne ilustracije - helboja, dilana doga, konstantina i betmena- po mom izboru, pri čemu mi se džejmi delano potpisao na onu sa konstantinom (bez raskršća, ali sa cigarom). takođe uzeh i jednu razglednicu futur-beograda s potpisom alexe gajića i free strip-emitor koji je, pored ostalih slastica, imao i srpski prevod mega-intervjua s delanom (prošle nedelje na engleskom izašao na ovom blogu).
stigao sam ovog puta da se malo duže družim s nekim ljudima koje maltene samo na sajmu i viđam (bojan iz CG, bakić, itd.), bilo je super na tardisovoj proslavi 2 godine izdavaštva (odličan ajvar, torta i kolač!), bilo je fino na halloween-večeri s delanom (pored mene, roganovića i njegove cure, te dakako delana i nj. žene, bio je sa nama i dušman) u iznenađujuće prijatnoj kafani blizu sajma, kao i na post-festumu kod 'duha koji hoda' (ime i adresa poznati redakciji, ali u svetlu najnovije dačićeve akcije bolje da ne otkrivam previše gde smo bili, šta smo radili i ko je robu doneo).
iako mrtav umoran, uspeo sam da ostanem uglavnom budan uz nesnosno glupi i skoro negledljivi PANDORUM na sinemaniji, noćio kod samira, video načas svinjogripoznog mehu krljića (koji je, iako bolan, pripomogao sa mojim naramkom knjiga), odseo i kod dragog i uvek okrepljujućeg lazara švelja, a u ponedeljak na jednoj važnoj instituciji predao neke vrlo važne papire – ali o posledicama toga bićete obavešteni drugom prilikom.
sve u svemu, sajam je – bar meni – ove godine bio znatno prijatniji i podnošljiviji no obično.
od knjiga koje zamalo da kupim, mogao bih nabrojati bar 5-6 u izdanju službenog glasnika, ali doći ću do njih svakako, one way or another; recimo, REČNIK PAKLA uopšte ne deluje tako loš kao što sam mislio, iako je ovo verzija bez ilustracija (!). takođe, umalo da kupim novu ISTORIJU SAMOUBISTVA, i u poslednji čas odlučih da ipak ne gomilam knjige s tom tematikom u sobi – jednog dana kada me nađu samoubijenog, pomisliće da su knjige krive. heh.
[ovaj tekst je, u nešto drugačijoj formi, prije par godina publikovan u nekom od Emitora]
Pedesete
Čovjek društvenih nauka i psihologije, i veoma liberalnog pogleda na svijet, Alfred Bester je, generalno gledano, makabrična pojava u američkom SF fandomu (na neki način, po istančanosti i inteligenciji svojega rada... pandan Ajkmanu u hororu i Rosu Mekdonaldu u krimi-fikciji). Pisao je u dobu kada je taj žanr tek počinjao da dobija poene na skali nešto ozbiljnije literature, od sredine 50-ih. “Profesionalni pisci su, u stvari, profesionalni smećari”, jednom je zaključio ovaj cinik.
Po Besterovom mišljenju, svaki polovično inteligentni zanatlija može zagospodariti tehničkim trikovima pripovijedanja. No samo snaga autorske personalnosti i njeno misteriozno prenošenje na štampanu stranu može neku priču načiniti unikatnom. U ovoj eri generičkog SF-a, takvi konzervativni ideali olako se zaboravljaju. Kao što je Vilijem Gibson mnogo kasnije kazao, većina SF-a se čini kao da je napisana od strane karijerista koji su isto tako mogli praktikovati zubarsku vještinu.
Poznat najvećma zahvaljujući samo paru romana, napisanih 1953. i 1956, Bester je, u nekolicini privatnih teorijâ, ostao upamćen kao autor koji je, ili začeo moderni SF, ili ga sa ta dva naslova sasvim prevazišao. Nešto slično se može napisati i za Džozefa Helera koga niko ne pamti ni po jednom drugom romanu, osim po čudesnom debiju Kvaka-22, bez obzira što God Knows (1984) lako može ići rame-uz-rame uz njegov prvijenac. Očigledno je i Heler volio da uživa u novim stvarima...
Pored još petnaestak priča vrijednih pomena što tokom godina ne prestaju da se publikuju u svakovrsnim SF antologijama, Bester kao da je, nakon toga, poslovično umro ugasio se zajedno svojim sve izlizanijim pisanjem, bezmalo se izgubio, iako je sedamdesetih napisao roman, The Computer Connection, za koji se kaže da je jedan od rodonačelnika kiberpanka.
U predgovoru Harlana Elisona za izdanje iz 2000. čitamo, između ostaloga (vjerovatno umjesto, “ovo nije onaj Bester iz pedesetih koga smo naučili da volimo”) da se radi o “velikom američkom slapstiku”, međutim kod Bestera humor nikada ne zadobija atmosferu kao u nekim urnebesnim serijalima Harija Harisona niti kao kod Frenka E. Rasela u Next of Kin; Besterovski humor je od vrste nama poznate preko djela Filip K. Dikovih (FKD), krcat paranojom i samoznačenjem, gdje postaje utoliko komičniji jer se odvija u sredinama i na način u koji je do tada rijetko ko imao sreće da uđe.
Naravno, gromoviti samoparodični roman The Computer Connection (1975) pravi SF fan, a kamoli Besterov – ili, recimo,Murkokov – obožavalac, nikako ne smije da propusti.
Isto se može nagovijestiti i za okultni SF iz 1980, Golem 100, za koji je sâm Bester tvrdio da je njegov ponajbolji.
Nije nepoznato da je egocentrični Alfred Bester obigravao oko svake SF konvencije, iz godine u godinu srećući se sa sve manjim brojem svojih fanova, gradualno padajući u zaborav, iako su dva spomenuta romana iz pedesetih toliko kontemporarni da i danas lako mogu postati (ne samo) žanrovski bestseleri. Na kraju je čitavu svoju imovinu i literarni kopirajt, pred smrt, 1987, ostavio svome konobaru.
Prije nezaboravnih pedesetih, taj kompulzivni čitalac je radio kao dijalog-majstor na najpopularnijim stripovima (Superman, The Green Lantern, The Star-Spangled Kid, Batman, Captain Marvel) a potom i na radiju (Charlie Chan, The Shadow…), a najvećma je, poput FKD-a, htio pisati mejnstrim romane. Na njegovu nesreću, ostao je upamćen po nečemu sasvim drugom, iako je do kraja života i te kako dobro znao da je napisao možda dva najbolja romana jednoga žanra. Čak i Nikols u Enciklopediji SF-a kaže da je SF za Bestera najvećma bio hobi, a ponajmanje karijera. S druge strane, Nil Gejmen o Besteru je u Predgovoru izdanja SF Masterworks njegovog napopularnijeg romana, The Stars My Destination, posvetio stranu i po više nego što je napisao o Kiplingu za zbirku The Mark of the Beast and Other Fantastical Tales (2006). Recimo, autori koji su se skupljali u Ladbruk Grovu, u kući Majkla Murkoka, i začeli reakcionarni britanski Novi Talas u SF-u prezirali su tada sve američke žanrovce te generacije a naročito Asimova, Hajnlajna i Klarka. Jedini izuzetak, kazao je Murkok, bio je Alfred Bester.
…A da je Bester nastavio svoju karijeru SF-pisca, kao i pisca drugih stvari, da je iole smanjio volumen svojeg samoljublja koji bi dozvolio da bez velikih problema uroni u bilo kakvu tematiku a ne da ga, naprotiv, spriječava da ide dalje non-stop sudeći o sopstvenom spisateljskom umijeću – FKD, Beri N. Malzberg, Harlan Elison, Majkl Murkok i J.G. Balard konačno bi našli svojeg šestog člana posade.
The Demolished Man (1953)
Dobitnik istorijske prve Hugo nagrade za najbolji roman, The Demolished Man, ne samo što posjeduje nevjerovatnu premisu, nego je pisanje u toliko naprednije, brže i manijakalnije – i jednostavno nesvakidašnje elokventno – od svega što je 1969/1972. objavljeno u Dangerous Visions, tada revolucionarnim antologijama novog talasa SF-a. Podsjeća na onu holivudsku anegdotu kada je producent davao savjet scenaristi: “Počni od velikog zemljotresa, pa idi prema klimaksu.” Po istoj premisi, nekoliko godina kasnije, recimo, i te kako je čeprkao i FKD, eventualno napisavši svoju popularnu priču “Minority Report”, bukvalno otevši od Bestera bezmalo identičnu radnju.
Naime, kod Bestera, u The Demolished Man, imamo to futurističko društvo u kome već sedamdeset godina nije bilo ubistva, prvobitno zbog legijâ čitača misli – Esperâ – koji su u stanju nanjušiti mogući budući zločin u glavi neke osobe…
Svakako, u vrlo dobroj FKD biografiji Lorensa Satina, pri pomenu FKD-ovog opusa, Alfred Bester se uopšte i ne pominje, iako The Demolished Man i danas može stajati kao bezmalo savršen primjer starog SF-a što se čita poput najrecentnijeg popularnog žanrovskog ili postmodernističkog romana.
(Još jedan gigant SF-a, Beri N. Malzberg, u veličanstvenoj zbirci eseja odnosno svojevrsnoj kritičkoj biografiji/studiji ovoga žanra na koju ćete ikada nabasati, Breakfast in the Ruins, načinio je svoju limitiranu listu najesencijalnije SF literature u petnaestak naslova gdje pretežno preovlađuju poznate antologije; među tri romana koje je naveo – More Than Human i A Canticle for Leibowitz –, sva tri naslova iz pedesetih, nalazi se i Besterov The Demolished Man. Naše izdanje ovoga romana publikovano u skraćenoj verziji(!!) i u grozomornom prevodu zanemarljivo malecne Dnevnikove SF edicije "Supernova" 1989. može samo da ponuka tvrdoglavog čitaoca da se pošto-poto okrene potrazi za originalnim izdanjem na engleskom, kao što se uostalom i dogodilo sa potpisnikom ovih redova. U suprotnom se na njega uopšte ne bi trebalo ni osvrtati.)
“I know I am a damned good writer…”
Na pitanje fanova zbog čega je prestao da piše SF, Bester objašnjava da je dati odgovor na to pitanje prilično problematično, jer je on kompleksna osoba sa konfuznim motivacijama. U pokušaju da pretjerano pojasni situaciju, prikazuje nam sliku autobusa i djeteta u njemu koje non-stop kuka svojoj majci za slodoledom, zbog čega Bester, takođe u istom vozilu, i iziritiran tom mukotrpnom repeticijom, odlučuje da na prvoj narednoj stanici napusti autobus. “Jednostavno volim da uživam samo u novim stvarima”, piše Bester. “Ja sam totalna suprotnost Gustavu Leberu, čuvenom bibliomanijaku, koji je čitao jednu te istu knjigu, Sveti Apolonije od Tijane, u Bibliothèque Nationale svakoga dana šezdeset godina.”
Perceptivan Besterov prijatelj jednom je kazao: “Alfi Bester vjeruje da je čitav svijet nastao zbog njegovog ćefa”, i Bester sâm kaže da je njegov prijatelj vrlo stini.
Dva spomenuta uspješna romana iz pedesetih, priznaje Bester, dovela su ga na opasnu blizu granicu monotonije prema čitavom SF žanru. Nama, odavde promatrano, možda izgleda da je Bester samo tek bio zagrebao po površini. Brajan Oldis je u mnogome ljubazniji prema njemu kada mu kaže, “Ne. Ti si prestao pisati SF jer si uvidio da si rekao sve što si imao da kažeš. Volio bih da još mnogo drugih pisaca budu tako razumni.”
Robert Silverberg je napisao za Bestera možda i najveću istinu: “Izgleda da se Bester uvijek trudio da funkcioniše i da se igra na krajnjim granicama naučne fantastike – i, da je skoncentrisao svoje prednosti unutar nje, mogao je postati najbolji njen predstavnik.”
The Stars My Destination (1956)
Na izvjesnom blogu sam pročitao da, ako bi se ikada uspjela napraviti holivudskaadaptacija romana The Stars My Destination (bio bi to podvig a la Murov Watchmen, zato jer se roman čini nemoguć za adaptaciju), za ulogu Galija Fojla valjalo bi uzeti Majkla Čiklisa, glavnog antiheroja iz sedam sezona izuzetne serije "The Shield". E to je već nešto!
The Stars My Destination u fandomu drže za jedan od najvećih SF romana ikada (u najmanju ruku, najboljih romana 50-ih, mada bih to već nazvao grozničavim anderstejtmentom).
Uostalom, kao u The Demolished Man, i ovaj roman se sastoji od nekoliko desetina crtica… epizoda… sekvenci… nazovite to kako hoćete, iza kojih može slobodno da se sakrije, ako ne dio pazl-radnje kao u ovom romanu, a onda neki novi SF podžanr.
Jedina falinka ovog Besterovog viđenja Grofa od Monte Krista, jeste što su prvih pedesetak strana tako palpično (prebrzo) odrađeni, makar po pitanju izgradnje lika i motivacije glavnog protagoniste, Galija Fojla, da vam ipak u svemu tome fali još taman toliko stranica ne biste li progutali njegovu neočekivanu krvoločnu volju za osvetom i zatim bjekstvo iz zatvora, i to zarad čega? – zbog spasilačkog broda što u posljednjem trenutku odluči da ga ne spasi.
Imajte na umu da je to ipak bilo vrijeme u kome su pisci morali voditi računa o broju stranica, do oko 200 u džepnom pejperbeku (oba romana su mu prvo serijalizovani u časopisu Galaxy), mada je Dimi u Grofu od Monte Krista na 1,070-ak stranica, za bjekstvo trebalo oko 200 (koliko ima Besterova kompletna avantura), pa mislim da nema smisla sada porediti i vagati ova dva konceptualno različita djela.
Za razliku od Diminog Edmonda Dantesa, Besterov Gali Fojl ne pokušava da se osveti samo pojedincima, već da istovremeno podrije čitavu grabežljivu klasu jednoga društva, ne bi li ljudima 25. vijeka dao moć kojom su mogli raspolagati samo povlašćeni. Za Bestera je Fojl standardni antiheroj, daleko od savršenih tipova o kojima je pisao tzv. otac spejs-opere, E. E. “Dok” Smit. Neko bi možda prije ukazao da je Gali Fojl igoovski proleter. A da je, nekim čudom, ovakvo štivo napisao G. G. Markes, njegova Ljubav u dobu kolere, moguće je, nestala bi iz prvog plana priče svakoga inteligentnog bibliomana.
Iako se do kraja romana razmrsi svaki atom ovog suludog klupka (iza čega se, pak, krije nedvosmisleno sofisticirana detektivska & akciona priča), i dalje tih pedesetak stranica predstavljaju svojevrsnu nekompatibilnu mrlju, dakle izvjesni ne-ritam koga, na prvi pogled, nema The Demolished Man, još jedan krimić u duši.
A tu je, navešću, i neka od “sekvenci”, nešto što je autor poput FKD-a eventualno prihvatio kao svoje vjeruju i od samo toga začina napisao lijep broj veoma dobrih štiva.
Prva crtica iz ovog romana trenutno na mojoj pameti, iako nema veze sa FKD-om, tokom šezdesetih je, recimo, slobodno mogla služiti kao inspiracija Stenu Liju za Nevjerovatnog Halka…
A evo i jednog vrhunskog FKD-vskog momenta:
Galija Fojla pokušavaju da slome, ne bi li im odao tajnu jednog svemirskog tegljača. Gdje ga je sakrio? Šta je uradio sa MekGafinom koga je taj brod prevozio? Prolazeći kroz nevjerovatne fizičke i psihološke muke, Gali ne popušta. I, šta potom rade mučitelji? Odlučuju da insceniraju sasvim novi svijet u bolnici gdje se Gali nalazi i oblože ga svim potrebnim stvarima u koje Fojl treba da povjeruje i osjeti da živi drugim, divnim, porodičnim životom. (I sve ovo tek na par stranica!)
Sjećate se, na primjer, remek-djela Total Recall?
Ili Dikove priče po kojoj je Verhovenov film rađen?
Još jedan sličan fantazmagorični, frojdijanski svijet, kakav smo često kasnije susretali i kod FKD-a, Bester je pružio i u noveleti “5,271,009” iz 1954.
Tomas Diš, FKD-ov poznanik, lijepo je to utvrdio kada je napisao da je u The Stars My Destination “prethodno uobličen moralni gestalt FKD-ovog romana Time Out of Joint” (1959). Međutim, ne samo njega, dozvolite da vrisnem.
O pisanju
“Jednom sam učinio glupu stvar, počeo sam pisati nešto a da prethodno nisam isplanirao gdje ću otići sa tekstom. Ovo se ne bi moglo nazvati glupošću da je u pitanju neki drugi autor, međutim taj neki drugi autor nisam bio ja. Svi mi imamo različite tehnike pisanja i svaka je apsolutno validna. Reks Stout [famozni pisac krimića o Nero Vulfu] mi je jednom kazao, ‘Znaš i sâm vrlo dobro kako pišemo. Umetneš list hartije u mašinu, iskucaš jednu riječ, pa poslije nje još jednu, i konačno završiš.’ Nisam mu vjerovao kada mi je rekao da nikada nije prvo razvijao taktički sinopsis. I još mu ne vjerujem, jer ja moram ispitati sve mogućnosti na nekom blokčiću prije nego što krenem sa pisanjem. Tek sam nedavno saznao da Stout prije pisanja stvori i te kako opširan sinopsis, ali sve to prvo odradi u glavi; on je mislio da on nikada ne zapisuje sinopsis, dok ja to moram da činim.”
“Ne treba da znači da priča uvijek prati ‘razrađeni plan’. Prošle godine sam bio pri kraju jednog romana i toliko sam bio siguran u svoj smjer radnje da sam odlučio da se ratosiljam detaljnih bilježaka koje sam nažvrljao prije nego što sam krenuo sa pisanjem; prosto su, činilo mi se, počeli da mi zatrpavaju radnu sobu. Na kraju, kada sam pročitao konačni draft posljednje trećine romana, rezultat nekoliko nedjelja pažljvog planiranja, to nije imalo nikakve veze sa onim što sam prvobitno imao u glavi. Bilo je dobro; bilo je sjajno; ali, prokleta priča je preuzela komandu nada mnom i povela me je sopstvenim putem.”
O kolegama
“Dobro prihvaćeni roman [The Demolished Man] me je preobratio u SF-nekoga, te su ljudi postali znatiželjni u vezi mene. Pozvan sam na okupljanja naučno-fantastičnog Hidra Kluba gdje sam upoznao momke oko kojih sam i sâm bio znatiželjan; Teda Sterndžena, Džima Bliša, Tonija Baučera, Ajka Asimova, Avrama Dejvidsona, tada profesionalnog Jevrejina sa jarmulkom na glavi, i mnoge druge. Svi su oni bili ludi (Pa i ja sam. Treba da budete jedan kako bi primijetili drugoga.) i uvjerili me da mnogim SF piscima uvijek fali koja daska, ako ne i kliker-dva, u glavi. Sjećam se da sam slušao argument oko tačnog dizajna za nekog robota, koji je naprasno postao tako vatren da sam na trenutak pomislio kako će Džudi Meril nokautirati Lestera del Reja. Ili je, možda, baš bilo obratno.”
For the fans – for the wonderful demented fans
Ovako glasi posveta združene Besterove antologije Starlight: The Great Short Fiction of Alfred Bester, odnosno dvije zbrike The Light Fantastic (1976) & Star Light, Star Bright (1976) u Nelson Doubelday omnibus-izdanju iz 1976.
Za fanove željne otkrivanja klasičnih djela, neka ovo bude početak i kraj kratke forme Alfreda Bestera. Sve što vas interesuje imaćete na jednom mjestu, plus neprocjenjivo blago sastavljeno od autorovih i više nego korisnih uvodâ za svaku priču, njih šesnaest zajedno sa intervjuom Isaka Asimova i nadasve zanimljivim autobiografskim esejom na dvadesetak strana, “My Affair With Science Fiction” iz 1975, odakle je i moja malenkost crpila pojedine etide za ovu kolumnu.
Na primjer, u većini Silverbergovih best of antologija, naći ćete makar jednog Bestera. Predstavljajući priču “The Men Who Killed Mohammad” (1958) – za nju u Enciklopediji SF-a piše da posjeduje “najfokusiranije duhoviti zaplet u pričama o vremenskom paradoksu ikada napisanim” – u Great Tales of Science Fiction (1983), Silverberg je kazao da se Besterov najveći doprinos SF-u odlikuje u njegovoj emfazi na razvitku likova i vlastitoj volji da eksperimentiše sa strukturom mnogo prije nego što su takvi napori postali pomodni. I ovo zaista nije jedina Besterova priča vrijedna dublje analize. Već pomenuta (i navodno samoparodična) noveleta, “5,271,009”, nastala je kada je Bester dobio paket od Entonija Baučera i Mika MekKomasa, tadašnjih urednika F&SF-a, sa reprodukcijom besmislene buduće naslovnice po kojoj je trebao, dakle ni iz čega, da spravi – koherentnu cjelinu. Malo je falilo da odbije posao.
“The Men Who Killed Mohammad” govori o Ludom Profesoru koji zatiče svoju suprugu u postelji sa drugim muškarcem i odlučuje da se vrati u prošlost ne bi li istrijebio dio njene familije i svesrdno pomogao da se njegova žena nikada više ne rodi u ovome vremenu. Naravno, kada se vrati iz prošlosti, Ludi Profesor zatiče istu svoju ženu sa istim muškarcem u krevetu. Da li da se ponovo vrati u prošlost i iskorijeni pola planete? Na taj način će sigurno ubiti makar nekoga ko će pomoći, recimo, da njena čitava familija nikada ni ne ugleda američko tle? Zašto da ne?…
“Navikao sam da se koristim putovanjem kroz vrijeme u svojim pričama, ali samo u Velsovskom maniru, kao uređaj da me odvede gdje želim otići i onda ukazati na poentu. ‘The Men Who Killed Mohammed’ je napisana samo zbog poriva da se stvori zabavan aspekt na račun putovanja kroz vrijeme. Ne mogu se sjetiti nijednog autora da je učinio išta slično vezano za ovu SF karakteristiku, tako da sam odlučio da udarim na nju iz čiste zabave. Lijepo je kada se kezite dok nešto pišete, s vremena na vrijeme; jer, pisanje je nadasve odbojan posao.”
Možda se ova priča čita, a i piše, sa osmijehom, međutim prekorio bih sebe ako bih rekao da je puko zadovoljstvo jedino što će bilo kakav, čak i prosječni, čitalac izvući iz nje. Takođe, Besterovi nekoncepcijski dijalozi ponekad mogu da prerastu u sasvim novi žanr (Novi talas prije Novoga talasa), pa i ne zbunjuje pojedinost što vas šlagvort njegovog štiva često kompletno mimoiđe na prvo čitanje.
Monotoni frojdijanizam, “Fondly Fahrenheit” (1954), Besteru je njegova omiljena priča – mislim da se već od nje može upotrebljavati i termin “besterovski” – a zanimljiva je iz razloga što nakon nje slijedi i opširnija hronologija njenoga porijekla, nastanka i pisanja (razvijala se godinama a iskucana je za dva dana), znači nešto što samom Besteru, kao i mnogim drugim autorima, nije od koristi makar po pitanju reminiscencije kada se već radi o kratkoj formi. Hoću reći, ko zna/pamti kako se razvijala i od čega se začela neka davno napisana priča, ili razlog za njeno pisanje?
Recimo, njegov prvi kratki roman odnosno novela, iz 1942. godine, “Hell is Forever” (70 str; oko 35,000 riječi), pisana u obligatornom 'Weird Tales' maniru za Kembelov časopis Unknown Worlds – u jednom dahu i bez ikakve pripreme – ne nalazi se u pratnji nikakve korisne informacije kako je i zbog čega nastala.
Naprotiv, Bester je zamolio Bena Bovu da mu fotokopira taj naslov iz Unknowna, ne bi li je pročitao nakon trideset godina i porazmislio o njenoj inkorporaciji u ovu antologiju; i dok ju je čitao, kroz razne citate i datume i imena, ne samo što je shvatao odakle je – nego je najposlije uvidio da i nije toliko razočaran koliko je planirao da bude.
U stvari, dovoljno je prenijeti njegove riječi predgovora: “Likovi u priči su stereotipi, mješavina ljudi koje sam tada pamtio iz romana, igranih komada i filmova. Moja simulacija matrice izvornog engleskog govora je smiješna; zvuči kao propali Deni Kej kako tezgari na nekoj konvenciji u Bridžportu. I zbog čega sam, zaboga, smjestio priču u i oko Londona kada nikada nisam ni bio u Engleskoj? Tipično je, naime, od početnika da piše o lokalitetima i ljudima koje uopšte ne poznaje.” No, očigledno se povodeći za Verdijevim besmrtnim diktumom, “Bolje je stvoriti realnost, nego je imitirati”, na kraju krajeva “Hell is Forever” i nije nimalo loša fentazi novela, možda baš zato što najvećma podsjeća na besmrtni FKD-ov Ubik, samo više od dvadeset pet godina starija: gomila mrtvih ljudi nesvjesni da se nalaze u beživotnom stanju rade na tome da, u dogovoru sa jednom od praiskonskih 'Weird Tales' demona, nanovo porade na oblikovanju svojih životâ.
Prijatelj Harlan...
Ova standardna priča za Unknown Worlds zaista ima svojih prednosti – besprijekorno je sročena i posjeduje taj simpatični tvist na kraju – a vrijedi znati da ju je Bester napisao u istim godinama kada i Harlan Elison zbirku Paingod. Iz čega pak proističe da su, deset godina kasnije, iako se radi o povećem generacijskom razmaku u te dvije karijere, oba autora postali bezmalo revolucionarni u svojim poljima djelovanja.
Takođe je zanimljivo spomenuti i “The Four-Hour Fugue”, napisanu 1974. i nakon skoro decenije i po pauze prisutnu u nekom časopisu pod Besterovim imenom. Iako sa simpatičnom premisom (a la Parfem) uvaljanu u praznoglavu SF oblandu, ova priča nije ništa do najprostiji krimić koji, naravno, gutamo do samoga kraja bez ikakvog problema.
Izgleda da je upravo Harlan Elison bio taj strpljivi, dosadni monstrum što je probudio Bestera iz petnaestogodišnje kome stalnim telefonskim pozivima sa drugog kraja Amerike, ne bi li se ovaj konačno prihvatio pisanja nekog novog romana (odakle je proizišao The Computer Connection) i priče za skorašnju Elisonovu antologiju.
Na kraju je Bester, odlučivši da svoju priču ipak želi prije vidjeti u nekom časopisu nego u mamutskoj Elisonovoj antologiji, “The Four-Hour Fugue” ponudio Benu Bovi za Analog i zamolio ga da mu je odbije u što kraćem roku. Bova nije uradio ništa slično.
Naprosto ne mogavši da odbije čak ni prosječni prvi Besterov rad nakon petnaest godina iako se njena tematika nikako nije slagala sa ideologijom Analoga, sa zadovoljstvom je otkupio priču, a Bester je potom morao da piše novu stvar za Elisona. “Hvala ti, Harlane”, napisao je Bester u predgovoru za “The Four-Hour Fugue”, “i nemoj me [zbog ove istine da sam drugoj osobi dao moju prvu priču iz 70-ih] udariti kada se sljedeći put sretnemo. Sve u svemu, tvoja antologija je veća od moje. Okomi se na nekoga svoje veličine.” (Na kraju ekskluzivnog dokumentarca o Harlanu Elisonu, Dreams With Sharp Teeth, iz 2006, Elison se vječno zahvaljuje petnaestorici ljudi koji su mu očito nešto značili u životu i karijeri, kao prijatelji, poznanici ili, jednostavno, kao pisci koje je volio čitati. Bester je, zbog "B" u svojem prezimenu, odmah na početku.)
_________________
S druge strane, Isak Asimov u izvrsnoj omnibus-antologiji Science Fiction Treasury (1980) – ali samo zbog toga što je tražio priče sa pitanjem u naslovu – nije uvrstio nijednu od Besterovih dobro poznatih pripovjetki manje-više uvrštenih u Starlight, već “Will You Wait?”, Besterovu ne-SF no i dalje atraktivnu fredrikbraunovsku, uvrnutu komičnu crticu o čovjeku na rubu ekonomske propasti. On odlučuje da proda dušu đavolu i podredi narednih godinu dana da sa njim, preko telefona (jer đavo sada radi u nekoj agenciji), sredi sve moguće stavke i uplate, ne bi li se potpisivanje njihovog ugovora konačno i realizovalo.
Nije “besterovska” mada je ipak Besterova.
O sebi
“Ono što ne otkrivam jeste emotivnu oluju koja bijesni u meni. Prošao sam kroz interesantan broj frustracija i očajanja, međutim podignut sam na ideologiji da vrijedi protivriječiti osmijehom i tugovati u osami. Većina ljudi su više preokupirani sopstvenim problemima da bi pretjerano postali zainteresovani za vaše. Da li pamtite Violin ljupki dijalog u Dvanaestojnoći? ‘I, sa žutom i zelenom melanholijom, opčinjeno je sjedjela nalik Strpljenju na spomeniku, osmijehujući se neuspjehu.’
Rob sam gomili čudnih manerizama. Koristim se optužujućim prstom jednoga tužioca ne bih li izrazio zahvalnost nečijoj ideji ili šaljivoj dosjetki. Ja sam ‘dodirivač’, ja grlim i ljubim muškarce i žene podjednako, ne bih li ih potom potapšao po zadnjici u znak odobravanja. Jednom sam užasno obrukao svoga šefa, glavnog i odgovornog urednika časopisa Holiday. Tek što se bio vratio sa odmora u Indiji a ja sam, kao i uvijek, uletio u njegovu kancelariju i podario ga ogromnim zagrljajem i poljupcem. I tek onda promijetio da nismo bili sami – oko nas nekoliko posjetilaca. Moj šef je porumenio i kazao gostima, ‘Alfi Bester je najsrdačniji strejt-muškarac na svijetu.’
Ja sam simulant, često prinuđen da odglumim scenu. Ljudi su stoga, tokom moga života, mislili da sam peder, konzervativac, psihijatar, umjetnik, prljavi starac, prljavi mladić, pa zato uvijek odglumim ono što očekuju da budem. Ponekad sam pak prinuđen da glumim suprotno od onoga što im je na umu u vezi mene – moje brzo na vaše sporo, moje sporo na vaše brzo – i sve to na račun zabave ili iritacije moje supruge. Kada stignemo kući obično me izgrdi i kaže da sam lažov, a sve što ja mogu da učinim jeste da se bespomoćno smijem dok se ona kune da mi više nikada ponovo neće vjerovati.
Ja se mnogo smijem, sa vama a i samome sebi, i moj smijeh je glasan i neinhibiran. Ja vam dođem nešto kao bučan tip. Ali nikada nemojte dozvoliti da vas zavaram, pa čak i kada se ponašam kao budala. Smećarski um je uvijek u potrazi da pokupi nešto.”
