TWO THOUSAND MANIACS! (1964)

Rivju by Aleksandar Janjić!

Režija i scenario: Herschell Gordon Lewis

Dvije hiljade manijaka (i jedan uzvičnik) iz naslova predstavljaju stanovništvo mjestašca Pleasant Valley na jugu Sjedinjenih Američkih Država. Na tom mjestu, tačno sto godina prije dešavanja iz filma, grupa vojnika Unije počinila je stravičan masakr nad lokalnim stanovništvom. Sto godina kasnije, 1965, grad organizuje obilježavanje stogodišnjice srebrenič..., pardon, plezentvelijskog masakra – ceremonija se sastoji u tome da se neki nasumično odabrani sjevernjački civili čuvenim detour trikom iz filmova sa Pticom trkačicom namame u grad, a zatim da im se pruži tradicionalno južnjačko gostoprimstvo.

Južnjačka rulja dočekuje goste. Gori su od Srba!

A šta to gostoprimstvo podrazumijeva, lako možemo da zaključimo čim vidimo ko je autor filma – H.G. Lewis, nadimkom Godfather of Gore, pionir je splatter podžanra i čovjek koji je bez sumnje izvršio ogroman uticaj na kasnije generacije horor filmadžija. Bez njega svakako danas ne bismo imali Pitera Džeksona, Džona Gulagera, Ilaja Rota i Akiru Kurosavu, između ostalih. Ovde vrijedi primijetiti i jednu očiglednu prednost ovog filma nad mnogim drugim legendarnim ostvarenjima (tipa Noć vještica, Petak trinaesti, Strava u Ulici brijestova, itd.) – dok većina ovih filmova ima samo jednog manijaka koji ubija, Luis ih ima dvije hiljade. I uzvičnik. Pa vi vidite!

Očigledno je, prema tome, da se ovaj film sastoji u uklanjanju gostiju ceremonije s liste živih vrlo morbidnim metodama. Inače, niko nije sretniji od mene kad Jenkiji dobiju ono što zaslužuju, međutim, ovaj film pati od niza problema koji uživanje u kasapljenju sjevernjaka čine praktično nemogućim. Nažalost.

Careful with that axe, Eugene!

Prvo, odmah da skrenemo pažnju na false advertising u naslovu – od najavljenih dvije hiljade manijaka (i jednog uzvičnika) mi ne vidimo više od nekoliko desetina. Dalje, žrtava je svega šest, a ni oni ne poumiru svi, tako da je činjenica da ovaj film ima skoro nedopustivo malen body count. Likovi i dijalozi su živa katastrofa. Ako je već bilo neophodno da južnjački domaćini budu groteskne jipi-jiha-ha karikature koje se stalno dernjaju, cerekaju i mašu zastavama Konfederacije, nejasno je zašto “glavni” likovi toliko drveni. Ozbiljno, ne zna se ko je veća bukva od njih. Razlozi svakako leže u tekstu, koji kao da je pozajmljen iz neke domaće sapunice, ali i u katastrofalnim glumcima koji su pokupljeni ko zna odakle. Kad je najubjedljivija među njima Playboyev Playmate za 1963. godinu, onda znate koliko je sati. Takođe, iako film traje relativno kratko (oko osamdeset minuta), kraj je neprirodno razvučen, a i vrlo je tupav jer potpuno nepotrebno prelazi u natprirodno. Mislim, nije da je ono prije toga oličenje genijalnosti, pa da sad kao kukamo što je nešto tako briljantno upropašteno glupim krajem.

Ovo nije nudie flick, tako da su gola ramena najviše što ćete vidjeti od ljepšeg pola.

To bi otprilike bili scenaristički problemi, a oni tehničke prirode su vjerovatno još gori. Zvuk je apsolutno užasan. Koliko se meni čini, tu nije bilo nikakvog naknadnog dosnimavanja, overdubovanja i sl., već je sve snimljeno na licu mjesta, ko zna kakvim krševima od mikrofona, tako da se pola dijaloga uopšte ne čuje (što zapravo nije nikakva šteta), a i ono što bi eventualno moglo da se razumije nadjačano je preglasnom (i neprikladnom) psihodeličnom muzikom. Jasno je da je pokušaj bio da se kontrira veseloj rednečkoj bandžo-gitara-gitara trojci i da se ilustruje zlokobnost onoga što vreba pod maskom južnjačkog veselja i gostoprimstva, ali taj pokušaj neslavno propada jer je škripanje po ušima jedina nelagoda koju muzika izaziva.

Al kad ovi momci zasviraju, sve zvuči mnogo bolje.

Za filmove H.G. Luisa najbitnije su nam naravno scene klanja. Iako su dobro zamišljene (raščetvorenje konjima, kotrljanje u buretu sa ekserima i sl.), vrlo ih je malo i uglavnom su prilično slabo realizovane. Npr. u sceni kad nekoj tuki otsikiraju ruku, toliko je očigledno da je u pitanju ruka lutke da scena nema apsolutno nikakav efekat. Dakle, suprotno Luisovoj reputaciji, scene ubistava mnogo više sugerišu nego što se vidi na ekranu. Naravno, to i ne bi bilo tako loše kad bismo umjesto bandera obučenih u ljudsku odjeću imali stvarne likove s kojima bismo se identifikovali. E sad, ovo je ipak 1964., dakle punih dvanaest godina prije nego što se Miroslav Lakobrija uopšte i rodio, tako da nije baš sasvim fer sa ove vremenske distance pljuvati po specijalnim efektima. Takođe, u tim ranim šezdesetim godinama ne znam da li je iko radio tako nasilne filmove kao Luis. Danas sve to možda izgleda (i jeste) užasno zastarjelo, ali prije pedesetak godina je vjerovatno proizvodilo sasvim drugačiji utisak. Srećom, većina nedostataka ovog filma ispravljena je u vrlo dobrom rimejku o kome će riječi biti za nekoliko dana. South’s gonna rise again!

APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA (3. deo) – Slabija polovina

 

            Ova pozamašna knjižurina prouzročila je i neplanirano pozamašan osvrt s moje strane, i to: 1) Opšte napomene o knjizi, 2) Osvrt na bolju polovinu, 3) Analizu novele by Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima" , 4) analizu novele by Darko Tuševljaković, "Napolju nema nikoga" . A sada, evo, u petom delu, da se ukratko osvrnem i na priče i novele koje su od mene dobile slabije ocene.

            Trudiću se budem nežan, koliko mogu, i koliko mi povod dopusti.

 

Ilija Bakić, "Buđenje, creva, put"

Ocena: 4+

Žanr: SF

Šta: Rat?

Gde: neodređeno podzemlje

Kad: juče

Veoma cenim Ilijinu težnju ka eksperimentima i širenju izražajnih mogućnosti proze (i poezije) i žanra i svega... ali poneki od tih eksperimenata, naprosto, ne daju bogzna kakav rezultat. Ovu priču mogu, donekle, da poštujem, ali morao bih previše da se napregnem pa da je volim. Zapravo, njeno čitanje mi je bilo uglavnom naporno, a bez odgovarajuće naplate (pay-offa) koji bi opravdao probijanje kroz rečenice u kojima je svaka peta reč praćena sa još 2-3 sinonima. Neko-nešto se gura-probija-tetura kroz hodnike-koridore-prolaze nekakvog podzemnog-subteranog skloništa-hangara-azila-utočišta-zatvora i pokušava da ode gore-ne-dole... i toliko. Gde smo bili – nigde, gde smo došli – nigde, a samo putovanje je bilo uglavnom naporno i praznjikavo, jer kad bi se iz ovih rečenica izbacili svi ovi nagomilani sinonimi, dobili bismo krajnje prozaičnu, nelepu prozu koja nam ne kazuje ništa niti opisuje nešto vredno opisivanja.

 

Adrijan Sarajlija, "Berlin Bob"

Ocena: 4

Žanr: SF

Šta: Genetski (i drugi) eksperimenti

Gde: Berlin, Rusija

Kad: danas/sutra

Sarajlija i ovde pokazuje svoju sklonost ka struktuiranju priče-novele po principu gomilanja, odnosno pantljičare. Kako to izgleda? Evo kako: u prvih 20ak strana pratimo nekog izrazito antipatičnog lika ("naš" gastarbajter u Berlinu) i njegova nejasna i tek mlako-intrigantna priključenija po berlinskoj podzemnoj železnici, gde ga ne-zna-se-ko unajmi da radi nejasno-baš-tačno-šta a naročito za-čije-babe-zdravlje, i to tako ide kroz grdne stranice, konfuzija i indiferentnost su povremeno prošarani nekim zanimljivim, slikovitim hororičnim epizodama, iako je i u njima nejasno šta se tačno zbiva, i zašto bi nas trebalo da bude briga (jer su i konsekvence opisanog krajnje nedorečene; vizije? stvarnost? nešto šesto?...).

Onda imamo desetak strana u Rusiji, koje su by far najzabavniji deo novele, gde pratimo neke sasvim desete likove i njihove, takođe fragmentarne, nejasne akcije vezane za eksperiment koji je pošao po zlu (or some such?!), a onda, za promenu, posle toga odemo na sasvim dvadesete likove i zbivanja i počnemo da pratimo nekakvog maratonca (?!) koji hrli ka nekakvom stadionu dok se svet podeljene Nemačke (!) s kraja 1980-ih oko njega raspada (?!). Možda u romanima ovakva struktura i može da pije vodu, ali u noveli malo teže: naprosto, likovi na početku nisu dovoljno zanimljivi a misterija nije dovoljno precizno postavljena niti intrigantno sročena da bi se neko probijao kroz desetine stranica sa nadom da će negde na 70-oj da mu nešto možda (!) bude jasnije. Kad se probih kroz sav taj grdni izrazito nezanimljivi tekst (mada pristojno napisani, u onom najelementarnijem smislu koji u žanrovskom getu hvale pod imenom "pismenost"), ne dobih ni senku opravdanja za svu tu muku (ne računajući rusku deonicu, koju sam jedinu čitao sa zanimanjem). Čemu sve to služi a uz to i ne radi?

Ratko Radunović, "Pozna jesen u Lurdu"

Ocena: 4

Žanr: SF

Šta: Rat

Gde: neodređeno podzemlje.

Kad: juče

Ovo je delovalo kao sure-fire hit! Ratko + Apokalipsa + Lurd (dakle, religiozna tematika) = WinWinWin!

Nažalost, apokalipsa se (ovde) već desila, od Lurda ne videsmo ni "L" (mora da mi je promaklo zašto se novela uopšte zove tako), a od Ratka dobismo još jednu za njega karakteristično nedisciplinovanu, free-style (ne)organizovanu prozu bez početka, bez sredine i bez kraja. Kao i kod Bakića, i ovde imamo nekakav izrazito nejasno predstavljeni, neodređeni svet podzemne post-civilizacije, koji se ni od čega kreće ka ničemu, kroz 50 predugačkih i premučnih stranica kojima nikad kraja, niđe veze, niđe poente, niđe (sem sporadično, nakratko) Ratkovog duha koji oživljava njegove druge free-style prozne improvizacije i zajebancije. On obično ume da uspostavi nekakav GLAS, etitjud, vizuru koja gura stvari napred, čak i kad nije jasno ka čemu, tačno, i zašto; ali ovde takvog glasa nema, i pisac – slično Sarajliji – ispoljava ni na čemu zasnovanu veru da će se neko probijati kroz grdnih 50 stranica sitnih slova ovog vrlo gustog texta, eto tako, samo zato što je taj text tu, i čitalac nema kud, nego da gura dalje, iako mu pisac ne daje neki čvrst razlog da to čini. "Na vr' brda za kašiku pilava" otprilike opisuje iskustvo čitanja ove proizvoljne i indiferentne novele koja bi se mogla opisati još i kao neka improvizovana i slabo duhovita, naporna verzija nekog stripa Željka Paheka.

 

Sanja Pavošević Alisa, "Poslednja priča za svet"

Ocena: 3+

Žanr: HF

Šta: Priča, pisanje

Gde: Beograd

Kad: danas/sutra

Neka curica mašta o tome da je njena proza toliko strašna da objavljivanje njene debi-knjige može da singlehandedly izazove kraj sveta kakav poznajemo! Početnička proza očita na svim nivoima: od koncepcije zapleta (bad-girly wish-fulfillment; kao, "wow, al' sam wicked!"), preko niza krajnje naivnih ideja o tome kako svet izdavaštva u Srbiji (a i šire) funkcioniše, i neverovatno naivnih ideja o tome kako svet koji propada funkcioniše (npr. "Cene su pale, hleb ste mogli dobiti za dinar," str. 377), pa do površnih i netačnih provala (npr. Alisa pravi razliku između Pravog Kinga i Kinga koji se "prodao", odnosno u nekoliko navrata hvali "Kinga, pre nego što se prodao" – npr. na str. 367 – što je notorna koještarija: King se prodao svojim prvim objavljenim romanom, KERI, i nastavio je da se prodaje sve do danas, neprekidno ostajući veran inicijalno uspostavljenoj poetici).

Dakle, tipično žensko pismo at its most naive yet self-assured. Prazne fraze: "Ispričano zlo je suviše stvarno" (str. 367); "Kada poslednja priča poželi budućnost, čiji će se glas čuti glasniji od pakla?" (str. 370); Tuševljakovićizmi: "Osmeh joj je ličio na metkom raznetu lešinu," (str. 376) itd. Naravno da se ni u nagoveštaju ne mogu naći tragovi ozbiljnijeg promišljanja svog zanata i žanra (kako to i zašto to "mračna" proza ove autorke izaziva propast?) – ali toga nema ni u slično-tematskoj Miloševoj priči (gde, umesto pisca, reditelj svojim horor filmom izazove smak sveta a da nam autor ne kaže čak ni da li je ovaj to uradio svesno, i ako jeste – zašto?), a Miloš je ipak nešto iskusniji pisac, pa je izlišno to očekivati od ove devojčice. BTW, u najezdi spisateljica iz već oformljene sekte "žene sa dva prezimena", ova ovde Alisa izgleda da začinje novu sektu: "žene sa dva imena".

Milivoj Anđelković, "Dvostruki razlog male braće"

Ocena: 3+

Žanr: SF

Šta: nekakve apstrakcije

Gde: Zemlja?

Kad: juče

Gomila nekakvih apstraktnih kvazi-filozofskih naklapanja koja nisu oživljena kroz zaplet (ili jesu tek jednim manjim delom) nego kroz dijaloge i citate iz nekakvih Kodeksa i Mudrijaških knjiga... Nije nečitko pa ni sasvim nezanimljivo, ali izrazito iritira taj propovednički ton, a još i više šupljina ideja koje se (konfuzno) iznose, a tiču se prava kolonizatora novih/starih/uništenih svetova i njihovog uticaja na eventualno zatečene aliene. Intrigantno, u teoriji, ali u praksu predočenoj ovde, ovo je samo iritirajuće konfuzna "neću da ti (po)kažem" priča (što je, inače, trade-mark attitude ovog spisatelja, zbog kojeg je trpela i njegova inače prilično zanimljiva, ali takođe besciljna priča o beogradskoj košavi iz ISTINITIH LAŽI).

Nastasja Pisarev, "Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć"

Ocena: 3

Žanr: F

Šta: nekakve apstrakcije

Gde: paralelni svet?

Kad: danas

Ovo se, izgleda, dešava u istom svetu u kome i DNEVNA/NOĆNA STRAŽA, ali pošto to nisam čitao (sa velikom mukom sam odgledao prvi film, i rek'o istorijsko: Nevermore!), ne mogu da odredim da li je ovo neautorizovana ali otvorena ekskurzija jedne fankinje u svet omiljenog joj romana, ili početnički plagijat oslonjen na isti. U svakom slučaju, priča deluje kao da čitalac mora poznavati pravila nekog mnogo šireg i komplikovanijeg sveta, izvan ove priče (nebitno da li su to pomenuti romani, ili nešto što autorka milivojanđelkovićevski nije našla za shodno da nam bar nagovesti), i ta fragmentarnost, kao i ultimativna proizvoljnost baš svega, na baš svakom nivou, pokopava ovu priču. Najočiglednije: više od pola priče prođe u pokušajima nekakvih specijalaca da uđu u trag odbeglom zlikovcu koji je, kao, strašno strašan i uradiće ne-znamo-strašno-šta, a onda se pred kraj desi neka kao-apokalipsa koja s tim likom i njegovim bekstvom nema ama baš ni najmanje veze... Ipak, sa svim svojim nedostacima, ova priča je znatno čitljivija i nesmaračkija od proze autorkinog oca (vidi dno ove liste), što nju, makar u tom relativnom smislu čini okej uratkom.

Ranko Trifković, "Šume bosanske"

Ocena: 3

Žanr: SF

Šta: Rat

Gde: neka bosanska planina

Kad: juče

Sve se već desilo, mada ne znamo baš tačno šta, gde, kako, i kojih razmera. Naracija je izrazito iritirajuće konfuzna i neodređena te stvara ugođaj da ne postoji zaplet, niti drama, konflikt, cilj... samo desetak stranica opisa nekog lika koji se pentra po bosanskim planinama i brblja koješta vezano za svoje planove i namere. Školski primer priče sačinjene od mnogo (monološkog) brbljanja, i nimalo akcije. Apsolutno ništa se ne desi. Bla bla bla – the end. Ili možda – nastaviće se, za slučaj da je ikoga uopšte bilo briga tokom ovih 10ak stranica. Osim solidnih opisa prirode, pisac me ovde skoro ničim drugim nije zaintrigirao.

Biljana Malešević, "Četiri jahača evolucije"

Ocena: 2

Žanr: SF

Šta: Genetski eksperimenti

Gde: neki grad u Srbiji

Kad: danas/sutra

Naivna u zamisli, amaterska u izvedbi, početnička u svakom smislu. Ako ništa drugo, barem je prilično kratka, umereno dinamična, ne previše smarajuća, all things considered relativno bezbolna – ako vam ne smetaju zaplet, karakterizacija, motivacija, idejnost i jezik na nivou Mikijevog Zabavnika. Školski primer pisanja nekoga ko prethodno nije dovoljno čitao (niti promišljao), a naročito iz oblasti u koju se zaputio/la/lo. Autorka se upućuje na detaljnije upoznavanje sa savremenom, i uopšte, fantastikom.

 

Đorđe Pisarev, "In vitam aeternam"

Ocena: 1

Žanr: F

Šta: Eh?

Gde: šta?

Kad: sutra

Autor najgore priče u BELOM ŠUMU vraća se – sa najgorom pričom u ovoj zbirci. Reči su nemoćne da ovo opišu. Ovo je, što reko puk. Kurc, "the horror, the horror"! Izvinjavam se svim čitaocima koji očekuju analizu, citate, primere, dokaze, tumačenje, ismevanje ili bilo šta – ali ova tvorevina je izvan svega toga. Vrućina je, mrzi me, evo sad sam je opet prelistao i deprimirao se samo pogledavši je – prosto, nemam snage da uranjam ponovo u ovo. Strašno. Užasno. Grozno.

Inače, Đorđe Pisarev je bio član žirija koji početkom godine umalo nije dao nagradu "Laza Kostić" Skrobonji za njegov roman ČOVEK KOJI JE UCMEKAO TESLU.

Slobodan Škerović, "Pisma vanzemaljcu"

Ocena: 1

Žanr: SF "poezija"

Šta: "poezija"

Gde: u pesmi

Kad: juče

Ako ste toliko dokoni i mazohistički raspoloženi, u to na šta liči stihoklepanje Slobodana Škerovića možete se uveriti ako odete OVDE. Upozorenje: Žika-pesnik je suvi genije za ovo.

Napomena: "pesma" u APOKALIPSI je još groznija od ovih na gornjem linku. Radi se o krajnje prozaičnom, banalnom i ispraznom tekstu koji je proizvoljno podeljen na nove redove posle svake 3-4 reči, tako da to gledano iz aviona liči na pesmu, iako od poezije ovde nema ni P.

Evo jedne slučajno odabrane "strofe":

Od obale k pučini (sic! "k pučini"! - Ghoul)

U nedogled se nižu

Široki splavovi

Tamo obitavaju splavaši

Njima se ne doprema

Sledovanje hrane

Već se hrane algama

Koje bujaju površinom

Mora (sic! "Mora"! – Ghoul)

Ko voli, nek izvoli: 15-ak stranica ovoga. Žali bože artije.

 

I to je to: kad se podvuče crta ispod svega, šta imamo? Jedna trećina zrelosti i promišljenog, doslednog pisanja, druga trećina osrednjeg zbrzavanja (da se stigne za dedlajn? na temu na koju se nije dovoljno mislilo i sa zapletom nepažljivo ili indiferentno sagrađenim?) koje neprobirljivima može, makar sporadično, biti umereno zabavnjikavo, i treća trećina početničkog i/ili promašenog te besciljnog bacanja reči na papir jer potonji, avaj, trpi sve.

No, podsećam: ovo samo Ghoul trenira strogoću. Prosečan čitalac će ovde naći mnogo više prosečnosti za svoju prosečnu zabavu i razonodu, te stoga, you know who you are. APOKALIPSA se približava, a to i ova knjiga na svoj način ilustruje. Upozoreni ste.

FANTASTIC ZAGREB - Novi filmski festival

             Imam zadovoljstvo da najavim da su u Zagrebu pokrenuli festival horora, fantastike i srodnih filmskih ludila, i prema prvim najavama, to deluje prilično ozbiljno. Evo šta o svojim namerama i festivalu uopšte kažu organizatori:

 

Nulto izdanje prvog festivala fantastičnog filma u cijeloj regiji održat će se od 02. do 09.07.2011. kao najava većeg prvog izdanja u 2012. Fantastic Zagreb je festival koji će okupiti filmove fantastike i srodnih žanrova – znanstvena fantastika, horor, triler, suspens, animacija, eksperimentalni film, začudna drama itd. Projekcije se održavaju na 2 otvorene lokacije – plato kod crkve Sv. Katarine (Gradec) i plato iznad garaže u Tuškancu, te u Kinu Europa. Filmovi će se prikazivati kroz 6 programa, te u ovogodišnjem nultom izdanju ponuditi stvarno širok spektar naslova, od Japana i Koreje do Francuske, UK, Španjolske i ex YU.

Naša je želja da grad Zagreb dobije ne samo veliki žanrovski filmski festival već i prvi open air filmski festival te da kroz niz atraktivnih projekcija i događanja grad saživi s festivalom i obrnuto. Na taj način obogatit ćemo kulturnu i ljetnu turističku ponudu Zagreba, uz naglasak na Gornji Grad i stare zagrebačke legende kao što su Grička vještica, Krvavi most i dr!

 

            Malo zbunjujuće zvuči ono "prvog festivala fantastičnog filma u cijeloj regiji". Izgleda da Slovenija, EU, ne spada u regiju na koju se ovde misli, iako se njihov festival GROSSMANN, u Ljutomeru, odigrava na jedva 100ak km od Zagreba, i to već sedmu godinu zaredom.

            Anyway, pozdravljam i podržavam ovu akciju i nadam se da će da zaživi, odnosno da posle ovog probnog, "nultog", taj festival preraste u redovno zbitije sa još spektakularnijim filmovima i gostima nego što već sada jesu.

            Još veće zadovoljstvo imam u tome da najavim kako ću i lično biti gost na ovom festivalu, a društvo će mi, od gostiju iz Srbije, praviti Aca Radivojević i Đorđe Kadijević. Naime, u okviru festivala biće prikazana revija ex-Yu filmova horora i fantastike, sa sledećim naslovima:

YU FANTASTIKA

ČUDOTVORNI MAČ / THE MAGIC SWORD
Jugoslavija 1950, 101 min
R: Vojislav Nanović

GOSTI IZ GALAKSIJE / VISITORS FROM GALAXY
Jugoslavija 1981, 82 min
R: Dušan Vukotić

IZBAVITELJ
Jugoslavija 1976, 90 min
R:Krsto Papić

LEPTIRICA / SHE BUTTERFLY
Jugoslavija 1973., 63 min
R: Đorđe Kadijević

RITAM ZLOČINA
Jugoslavija 1981, 89 min
R: Zoran Tadić

SVETO MESTO
Jugoslavija 1990, 93 min
R: Đorđe Kadijević

            Nas trojica ćemo učestvovati na dva panela koja će na festivalu biti upriličena, pri čemu jedan od njih ja imam i da moderiram. Evo koje su teme i učesnici:

 

7.7. u 19 sati
PANEL: GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE?

Moderator:
Srećko Horvat

Učesnici:
Velimir Grgić (novinar, pisac, autor brojnih knjiga)

Dejan Ognjanović (filmski kritičar i teoretičar, autor knjiga U brdima, horori: srpski film strave,  Studija strave itd.)

Aca Radivojević (scenarist "Srpski film")

Kristijan Milić (reditelj, "Živi i mrtvi")

8.7. u 19 sati

PANEL: FANTASTIKA I HORROR U EX-YU: DANAS I SUTRA

Moderator:

Dejan Ognjanović

Učesnici:
Đorđe Kadijević (reditelj, "Leptirica", "Sveto mesto")

Nevio Marasović (reditelj, "Show must go on")
Srećko Horvat (novinar i kritičar)
Ivan Goran Vitez (reditelj, "Šuma Summarum")

            Biće to prilika da se priča, pokrenuta sa U BRDIMA, HORORI, proširi izvan Srbije i da obuhvati i regionalnu produkciju – što je, uostalom, sasvim u duhu planova koje imam za drugo, prošireno i debelo-dopunjeno izdanje (2013).

 

            Što se tiče istinski inostranog programa, evo programa sa rasporedom projekcija, pa bacite pogled. Mene lično naročito raduje što, uprkos "fantastičnom" nazivu festivala, u samom programu ubedljivi primat imaju naslovi horor žanra ili žestoki splatter-thrilleri!

            Od onoga što do sada još nisam gledao, vrlo zanimljivo zvuče sledeći:

BUĐENJE/ REJECTION / OTTORZHENIE
Rusija, Ukranija, 2009, 90 min
R: Vladimir Lert

FAZA 7 / PHASE 7 / FASE 7
Argentina, 2010, 96 min  
R: Nicolás Goldbart

ŽELJEZNA VRATA / IRON DOORS
Njemačka, SAD, 2010, 80 min
R: Stephen Manuel

 

            O nekim filmovima iz programa već sam pisao ovde na blogu, pa se možete podsetiti tih kritika. Nikako ne propustiti ova tri:

BEDEVILLED
Koreja, 2010, 115 min
R: Cheol-soo Jang

I SAW THE DEVIL
Koreja, 2010, 141 min
R: Jee-woon Kim

i

COLD FISH
Japan, 2010, 144 min,

R: Shion Sono

(Sveže pogledan, još neprikazan na blogu, ali moja ocena je na crti između 3+ i 4- i svakako ima Ghoul's Seal of Approval)

 

            Bezbolno se mogu pogledati još i MUTANT GIRLS SQUAD, RUBBER i TWO EYES STARING. Zapravo, zapanjujući je u programu broj na adekvatnim festivalima visokonagrađivanih naslova (makar neki od njih mene lično i ne plizovali naročito, kao npr. MONSTERS, RED WHITE & BLUE i sl.) kao i crowdpleasing favorita koji će svakako oduševiti (mlađu) publiku, a to važi skoro za čitav Japanski eksploatacijski film, Orient Express pa i za Ponoćno ludilo.

            Ukratko, selekcija je izvanredna, relevantna i raznovrsna, a fino je da su, čak i za ovo "nulto" izdanje uspeli da obezbede dolazak gostiju kao što su reditelji Simon Rumley (Red White and Blue), S. Manuel / A. Wedekind (Iron Doors) i Manuel Carballo (The Possession of Emma Evans).

            Dakle, srpski tim će ispratiti i svojim akcijama obeležiti drugu polovinu festivala.

            Pratite ovaj blog za exkluzivni izvještaj sa lica mjesta!

Sumanute Google pretrage

            Otkako sam počeo da pratim i obznanjujem neke od blesavijih pretraga kojima su korisnici Google-a došli i do mog bloga, ovi su malo posustali. Ipak, evo najvećih bisera iz prethodnih 6 meseci.

 

srpski film znacenje poenta smisao

ruski film kada zamisljaju zelje

go vest sa tri prsta harmoniku svira

kako se zove devojka koju su zivu zazidali

youtube covek svira klavir sa penisom

shutter island da li je njegova žena bila prava ili halucinacija

najsrecniji horor na svijetu

crnac sam pa sta

poznati zvucni efekat u horor filmovima

bata zivojinovic zaljubi u robota

sutiranje genitalija porno

da li je sonet stilska figura

Koliko je kostao Srpski film

karanje zombia

kara se za sitne pare

jebe se sa mrtvim covekom

jugoslav pantelic ozenjen

da li kod prvog jebanja mora biti krvi

potresna prica o incestu

kastrirani dečaci

Neprijatelj antisrpski film

riba iz filma sisanje

pecena patka sa podvarkom

prorocanstvo o propasti amerike

ko je na sagiti gay

sta oznacava tumacenje snova poziv za vojsku

Film svestenik tri noci cita molitvu za umrlu cerku

good well produced horror porn movies with good stories

Srđan Todorović dick

STAKE LAND (2010)

**(*)       

2+

            Ovaj bi hteo da nas "kupi" time što na samom početku jedna beba strada od strane vampira. "Opa, bato!" mislite naivni vi: "Pa ovo je nekakav žestok horor u kome nema milosti! Niko nije siguran! Zaključajte svoju babu, sakrijte mamu, zatvorite ćerke, sklonite i Džekija i zlatnu ribicu, jer evo nama najzad žestokih mamojebačkih vampira a ne onih TWILIGHT seka-persi! To, bato, bring it ON!"

            Đavola. Ono što usledi posle toga je jeftinija i neopisivo dosadnija varijanta ZOMBIELANDA (zapažate sličnost u naslovima?) – smušenog omladinca uzima pod svoje stari iskusni vuk, lovac na vampire i obučava ga za borbu s krvopijama tokom njihovog road tripa s kraja na kraj Amerike. Tačnije, ovde im je odredište Kanada, a ne Kalifornija: kao, u toj nedođiji (i hladnoći) vampira ima manje.

            Svi vi koji ste kukali na ZOMBILEND – pravićete ga od blata posle STAKELANDA, ako samo znate šta valja.

            Mlitavi omladinac je tanak sa harizmom, ali ajde, ako on donekle i treba da bude metiljav (na početku), ovo mnogo više smeta kod njegovog "gurua", vampire-killera, koji nema ni pojavu, ni body language, ni memorabilne replike koji bi ga stavili bilo gde u komšiluk Vudija Harelsona. Ili bilo kakvog cool dude-a, kao kakav ovaj Nik Damići (inače, i koscenarista ovoga) uzaludno pokušava da pozira.

U filmu se, bez većeg razloga, pojavljuje i ostarela, iz naftalina izvučena Keli MekGilis (!), a tu je i Danijela Haris sa svojom urođeno-podignutom obrvom, kao nekakav jeftini izgovor za heroinu.

            Stvari koje se njima "dešavaju" (ako je to prava reč?) izrazito su nezanimljive, i najmanje veze imaju sa vampirima: mnogo više se vremena troši na redneck zajednice (i bande) kojekakvih postapokaliptičnih kretena, a vampiri iskoče tek u 2-3 navrata, reda radi, da malo ožive beznadežno mrtvosani izgovor za zaplet. Film se više bavi prvoloptaškom eksploatacijom straha današnje Amerike od potpunog društvenog sloma i vladavine fundamentola – i to je sasvim okej i, što bi reko debeli degenerik, legitimno: ali u pogledu dometa tih trzavih pokušaja nekakvog društvenog angažmana, STAKE LAND na jedvite jade dobacuje do novih, jadnih, karikaturalnih filmova Džordža Romera, dok su mu i pamet i društvena svest i zabava (!) iz njegovih vintage klasika potpuno nedostižni.

Maske vampira su dobre – to su nakaze vrlo slične zombijima, nema tu mesta za emo-manekene – a scene vamp-akcije su solidne, ali zaista ništa za pamćenje. Klasična prebrza montaža, skakanje, bečenje, režanje, abre-ubre, trt-mrt-ide-smrt, nešto krvi prsne --- a onda se opet vraćamo u melodramu. Koja je otrcana i nezanimljiva do bola.

            Ukratko, ovaj film izgleda kao da je Lari Fesenden uzeo da reimaginira ZOMBILEND, kojom prilikom je zombije zamenio vampirima, a scenario očistio od svake primese duha, zabave, horora ili skoro bilo čega vrednog gledanja, ubacivši umesto njih dajdžest poviku na fundamentaliste, patetično neuverljivu dramu između fejk "likova" i obilate doze tišine, pogleda u daljinu i sličnih "dramskih" budalaština.

            Ili, ako ovo gore nije dovoljno jasno, recimo ovako: STAKE LAND je kao da je Oto Oltvanji uzeo da skript-doktoruje priču Darka Tuševljakovića, pri čemu je Darkova osnova a Otova mestimična nadgradnja (ako je to prava reč).