STRAW DOGS (2011)

**     

2+

            Sve što su mogli da promaše – promašili su u ovom ionako nepotrebnom rimejku. Greh je tim veći što je scenarista i reditelj, Rod Luri, zapravo bivši filmski kritičar koji bi (u teoriji!) trebalo da zna bolje nego da dosledno ispromašuje sve poente jednog od kult-klasika sedme umetnosti! Umesto patuljastog šmokljana-matematičara kakvog je kod Pekinpoa igrao Dastin Hofman, za glavnog junaka sad imamo nekakvu wish-fulfillment fantaziju našeg scenariste i reditelja: naime, dobili smo Džejmsa Marsdena, krupnog, mišićavog i lepog mužjaka koji se pretvara da je "nerd" – pogađate! – tako što nosi naočari. Pih. Za Hofmana sam se bojao i navijao; ova copina deluje kao da bi mogla sama da se nosi sa 3-4 redneka odjednom. 

Taj lik je po zanimanju, naravno, scenarista, koji usred današnje Amerike sprema skript o – Staljingradskoj bici! Seljoberi s kojima se zakači takođe su nekakvi mišićavi, nabildovani, preplanuli, da ne kažem lepi ali svakako pravilnih crta i filmskog izgleda: mislim, jebote, ovo je film u kome vođu južnjačkih degena glumi plavooki Šveđanin! Čak i seoskog retarda (ex Dejvid Vorner) sad igra ona neandertaloidna razvijotka, ružniji i gluplji brat iz PRISON BREAK. Ženicu, pak, ne igra više tako jebozovna pičica kao Suzana Džordž nego nekakva antipatična tankousta uspijuša, Kejt Bosvort ("istina, dobrog dupeta", šapuće feminista u meni). 

Iako scenario protrčava kroz većinu koraka koje je i stariji film imao (barem ako se iz aviona posmatra), to je samo banalno i promašeno ejpovanje bez sopstvenog ubeđenja i smisla. Sve to oponašanje nedodirljivog se, zbog lošeg kastinga i neshvaćene poente originala, svodi na tek još jedan – istina, lepo uslikani – film opsade, sa nešto malo HOME ALONE meets SAW fora & fazona, ali bez one unikatno opresivne atmosfere sveprožimajuće paranoje i neizbežnog nasilja koje titra u vazduhu i zahvata sve, pa čak i naočarca, jevro-matematičara Dastina.

Ako je stari film bio o tome kako nasilje rađa nasilje a spuštanje na nivo stoke i nevinu žrtvu (if any!) neminovno pretvara u stoku (ili, tačnije, pruža priliku skrivenoj zveri da iskoči iz brloga) i ako se bavi patologijom "normalnih" možda i više nego li patologijom neukih seljobera – rimejk je skroz naskroz u fazonu "America, fuck yeah!" odnosno "ko mi dira dom i ženu, jebaću mu oca u vr' guzice!" i nad simplicizmom toga izlišno je zadržavati se.

Ovim promašenim zahvatima gotovo sasvim je ubijena originalna dinamika između likova i poenti koje iz njihovog međuodnosa nastaju, uključujući tu i nedostižno neprejebivi Pekinpoov kraj koji ovaj idiot nije čak ni pokušao da dosegne, nego se sve okonča mlitavo, prazno i bezveznjački: katarzično, umesto antiklimaktički. Sjebasmo retarde, izgore nam šupa, al vatra donosi pročišćenje a sutra je novi dan; uostalom, dom je ostao netaknut. 

Istina, najveći problem ovog rimejka je to što se naslanja na filmčugu koju niti zna niti ume da dosegne; onaj ko nikada nije gledao Pekinpoove PSE OD SLAME moći će bez većih problema da utuca svojih 100-ak minuta uz ovaj leposlikani lepokastovani umerenozanimljivi i savršeno zaboravljivi redux. Ali, dođavola, šta uopšte na ovom blogu traži neko ko nije gledo the one & only STRAW DOGS? Pa ne pišem ja ovo za one što ih Gugl ovde baci dok tragaju za stvarima kao što su "kako se jebe" ili "film o ubijanju crnaca" ili pak "how big is srdjan todorovic penis"! Oni su, u opsadi moje niškobanjske farme, s druge strane barikade!

HRASTOPOŠTOVANJE - Tijana Jevtić

            Evo jedne simpatične knjige koja na prvi pogled možda ne deluje kao da spada u mračni zabran ovog Kulta. A opet, mesto joj je ovde iz više razloga.

            Kao prvo, neobična je i nekonvencionalna – čak, unikatna. Ja za sličnu ne znam.

            Šta je ovo? Fiction ili non-fiction? Zbirka pesama u prozi? Knjiga iz istorije i/ili geografije? Slobodne asocijacije prizvane vizuelnim podsticajima? Poezija u slikama? Sve to zajedno? Nešto deseto...?

            Kao drugo, proizvod je umetnice čiji su radovi ovde već bili pečatirani Gulovim odobrenjem, i predstavlja prirodan produžetak njenih fantastičnih fantazija.

            Stvarne lokacije i stvorovi premontirani su i preobličeni u nova, fantastična mesta i bića, manje-više dobroćudna, ali ne baš diznijevski benevolentna. Postoji nešto blago preteće, barem u potencijalu, u ponekim od ovih creepy čuda, i nije ni čudo da su neke od sličica iz ove knjige kasnije završile i u NEKRONOMIKONU.

            Kao treće, predstavlja vrlo osobeno autorsko poigravanje sa sobom i svojim podnebljem, a to je izvedeno na nesvakidašnji, originalan i indirektan način, što je pristup sličan onome koji i sam izvodim u svojim delima, a najočitije u NAŽIVOM. 

            HRASTOPOŠTOVANJE je, dakle, prikrivena, fikcionalizovana autobiografija svoje autorke, ali istovremeno i njenog neposrednog okruženja, grada Užica i njegove okoline, bogatih mitskim predelima i bićima koji se na ovaj indirektni način privremeno izvlače iz mraka i privoljuju na papir u subjektivnom mitopoetičkom kreativnom činu koji svežinom svog pristupa otkriva više nego što bi to mogli klasični "realistički" ilustrovani turističko-edukativni vodiči kroz Užice.

            Knjiga je prožeta vizurom koja bi se, iz ugla ortodoksnog hrišćanstva, mogla nazvati "paganskom" – ali iako se autorka često u tekstu poziva na Zelenog Čoveka i priziva Cernunosa, ne treba ovde očekivati ništa nalik konvencionalnom Wicca tupljenju ili hipijevskoj idolatriji Prirode. 

            Očigledna i nepatvorena ljubav prema prirodi i paralelni odmak od ljudskog blaženo su lišeni bilo kakve eksplicitne ideologije, i odlikuju se tipično ženskom vedrinom i otvorenošću u tretmanu Đavolove Crkve. Neko bi rekao da je to samo zato što su žene ionako Đavolova stvorenja pa se u Njegovoj crkvi osećaju kao svoje na svome, za razliku od muškaraca koji prema prirodi, ako imaju mozga, neretko imaju određenu dozu otklona, sumnjičavosti, distance...

            Bez obzira što ne delim tu količinu euforičnog udivljenja pred svim tim puževima, žabama, bogomoljkama, daždevnjacima i drugim čudima, poštujem to što oni nisu diznijevski zašećereni ovde nego su stavljeni u neke nove, fantastične i prilično zabavne kontekste koji potiru njihove prizemne, dosadno predvidive animalne mehanizme. Tako se racionalni biološki determinizam prevazilazi iracionalnim, umetničkim, kreativnim – lažnim? fotomontažnim? – mitopoetizovanjem.  

Da li nas ta idiosinkratična neo-mitopoetika približava Istini ili udaljava od nje – zavisiće od svakog meditatora nad ovom knjigom. Ono što nije sporno, u svakom slučaju, jeste da je ona vredna meditiranja nad njome.

Uostalom, slike govore više od reči, a ovaj post ilustrovan je upravo nekim fotografijama i fotomontažama i ilustracijama i docrtanim foto-moto-grafijama kakve krase ovih 60 glatko-maznih kolor stranica tvrdokoričene čudnoformatirane sjajnodizajnirane knjige, tako da nema laži, nema prevare. 

Ova knjiga je toliko opskurno ne-distrubirana da ćete je uzalud tražiti u bilo kojoj knjižari. Jedan deo tiraža, srećom, ostao je kod autorke, pa ako ste ovim zaintirgirani, možete joj pisati na mejl tijana.jevtic –at– gmail com i naručiti svoj primerak, dok ih još ima. Cena je valjda oko 500 din, a ako kažete da vas je Ghoul poslao – možda dobijete i extra crtež uz autogram u knjizi.

            Za kraj, ako se neko još dvoumi, evo desetominutne video-prezentacije knjige, pravljene za potrebe promocije 2005. godine:

WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

 **(*) 

 3- 

            Ovo je, u suštini, skoro dvočasovna antireklama za prokreaciju: "Ne rađajte decu, jer može vam se zalomiti da na Jahveovoj Laugh-Riot lutriji izvučete potpuno neljudskog changelinga koga onda morate do kraja života da volite i trpite kao svog". Tilda Svinton je majka psihopatskog bebeta-deteta-dečaka-tinejdžera koji počinje da je, bez povoda, kinji od samog svog rođenja pa sve dok sa nekih 15-ak godina ne ode sa lukom i strelom u svoju školu i ne pobije grdan svet, for the hell of it.

Ovo je horor koji se pretvara da nije horor, iako nesumnjivo spada u podžanr filmova o demonskoj deci kakvi su nedavno doživeli svoje holivudsko vaskrsenije (kao izraz postmilenijumskih lomova u američkom društvu i ponovnog procepa na relaciji roditelji-deca?). Umesto banalnih žanrovskih tropa o antihristima, opsednutosti, zlim zvezdama i ne znam čemu, KEVIN se pretvara da je suvo realistička drama. Beba-Kevin namerno kenja u svoje tek promenjene pelene. Dečak-Kevin neće mami da uzvrati bačenu loptu. Šara zidove svoje sobe. Imitira majku svoju sa "Njanjanjanjanja!" 

Tinejdž-Kevin (Ezra Miler) drka u kupatilu a kad ga mama zatekne (vrata kupatila su, naravno, otključana) on ne prekida, nego nastavlja još energičnije, drsko buljeći u nju. 

Ubija sestricinog hrčka i melje ga u vodenici za đubre u sudoperi. Itd. Sve do tog finalnog nestašluka sa lukom i strelom...

Inače, ovo je patološki Anti-Muški film, zamalo pa kao THE WOMAN, samo što je bolje napravljen i glumljen. Naime, šta imamo ovde: Dečak je rođen Zao. Nema motivacije, nema povoda, nema agende, nema Više promisli koja diriguje njegovim Zlom: on je Zao zato što je On, zato što ima pišu. Born Bad. Bad to the bone. 

Tata je odsutan najveći deo vremena. Onda kad je uopšte kod kuće (retko!) – pun je razumevanja za dečaka, ne veruje ženinim tvrdnjama o njegovoj lošosti, i implicitno ga podržava da s tim nastavi. Uostalom, tata je taj koji mu kupi luk i strele za vežbanje u avliji. Tata je taj koji ga tapše po ramenu kad strelom nabode centar: "You're a natural!" Natural Man, hoće se reći. Natural Born Killer. Jer, ima li falusnijeg simbola od strele? Ima li muškijeg sporta od streljaštva? Nije li to streljaštvo samo falusna ekstenzija muškog pišanja i zapišavanja, a kasnije i neka vrsta supstituta za silovanje? 

Centar mete kao vaginalna rupa; strela kao violentno prodiruća zabadajuća falusoidna oštrica; a čitava meta, sa koncentričnim krugovima, neodoljivo podseća na spiralu, pradrevni ženski simbol. Destruction of the Feminine iz najbolesnije feminističke vizure, eto šta nam usiljeno dramatizuje ovaj filmić. Naglašavam: Tata svome Sinu kupuje Strele kojima će ovaj kasnije da pobije drugare u školi. Ljiljana Bogoeva bila je u pravu sve vreme, a sa njom i Ted Hjuz, jebo ga divlji vepar!

A gde je Mama? Mama je sve vreme sa nepromenjivo paćeničkim izrazom lica (koji bi Tildi, kako izgleda, mogao da donese Oskara!): ona se trudi, ona je strpljiva, ona voli svog malog sinčića, a ako povremeno i prsne na švajsovanom mestu (kao kad se iznervira zbog zakenjavanja gaća pa ga tresne o zid i slomi mu ruku) ona se duboko i gorko kaje i tužnim očima gleda u daljinu i pita se Zašto i Dokle i Čemu sve to. 

A nakon što Zli Sin napravi masakr u školi (pošto je prethodno ubio i Tatu i Seku), Mama je ta koja mora da istrpi iživljavanje preživelih roditelja nepreživelih učenika i ostalog polusveta koji je šamara u prolazu, baca joj crvenu farbu na kuću i kola i lomi joj jaja u samoposluzi iz čiste pakosti (pa onda ona mora kod kuće da jede omlet sa komadićima ljuske u zalogajima! O, užase, ima li ti kraja?!).

            Da sumiramo: Sin je rođen Zao. Tata je pomogao Sinu da postane još Zliji jer nije verovao svojoj ženi, nego je potkrepljivao Zlost i direktno (strelama) gurnuo Sina na put Zločina. Sekica je dobroćudno naivno nevinašce. Mama je puna ljubavi i razumevanja i stoički trpi sve strele i praćke sudbine, sa izrazom mučenice, martirke majčinstva, ona je Magna Mater za koju je plod njene utrobe svetinja i kad sere u gaće i kad ubija sve živo.

            Prc, kažem ja.

            Džaba vam odlična gluma; džaba vam inovativna režija i montaža (sa odlično komponovanim flešbekovima i flešforvardima); džaba vam produkcija, i sve, kad je scenario sranje. Baš kao i THE WOMAN, umesto da ponudi realnu, relevantnu i ubedljivu kritiku falocentričnog Zla, onakvog kakvo zaista postoji, sa njegovim aktuelnim i složenim mehanizmima ispoljavanja, kao što su to horori 1970-ih vrlo uspešno umeli da urade, žena-reditelj (suprajz!) Lin Ramzej nam u KEVINU pruža jednostrani patološki pamflet bez veće relevantnosti za ikakav širi kontekst jer sve svoje "poente" poništava tim inicijalnim Born Bad momentom, a onda ih dodatno utapka pod zemlju imbecilnim ponašanjem likova koji, uprkos naslovu, i uprkos stotini malih i velikih pokazatelja da to dete nije normalno, NIKADA zaista ne popričaju o Kevinu, ozbiljno, niti međusobno, a kamo li sa nekim ekspertom (npr. psihologom, pedagogom, psihijatrom...). 

            Ako za antagonistu imaš Čisto Zlo, onda moraš biti genije kao Džon Karpenter pa da od toga, vrhunskom režijom i stil-iznad-supstance pristupom napraviš remek-delo horora (HALLOWEEN). Međutim, taj isti koncept savršeno je beskoristan i čak direktno kontraproduktivan za nešto što pretenduje da bude ozbiljna drama o stvarnom svetu, stvarnim ljudima i stvarnim problemima. Majkl Majers tu nema šta da radi.

            Okej, psihopatija jeste realna pojava: dešava se u stvarnom svetu nekim stvarnim ljudima. I sve bi bilo okej da je ovo film o porodici koja pokušava da se nosi s tim da je njihovo dete, uprkos svoj ljubavi i pažnji kojima ga obasipaju – bezosećajni sadistički skot. Ali ovo nije film o tome. Pre svega, klinički posmatrano, ovakva porodica kao u ovom filmu NE proizvodi psihopatu. Osim toga, kao što već pokazah gore, sasvim specifičnom dramaturgijom i organizacijom zapleta jasno je svakom pažljivom gledaocu da je ovo jednostrani, groteskno karikirano feminocentrični falusofobični film o Zlu Muškosti kao takve, i o nemoći Ženskosti da se s njenom destruktivnošću nosi, osim junački stisnutom vilicom i beskrajnom trpeljivošću uz povremeno kolutanje očima i paćenički pogled zaboden u nebo.

Where is your Goddess of Complete Being now?! 

 PS: Film, uprkos svemu, nije nezanimljiv: ima tu snažnih dramskih scena, gledanih u izolaciji, mada besmislenih u datom kontekstu. KEVIN se, ipak, može posmatrati kao nenamerna auto-parodija feminističkog plitkoumlja dovedenog do svog imbecilnog Dna, a može se čak koristiti i u kampanjama protiv prenaseljenosti i prikazivati onima koji se još uvek dvoume oko toga da li da imaju porod ili ne, pod parolom "Sometimes abortion is better!"

DANI BELE LUGOŠIJA u Subotici

             Zanimljivo horor dešavanje u Subotici iduće nedelje: kome je blizu ili koga ne mrzi da putuje, ovo vredi truda.

PROGRAM

20 - 22. decembar

Umetnička radionica “Medijala”

Radionica za izradu horor maski; voditelj: Miroslav Lakobrija

Utorak, 20. decembar

Otvoreni univerzitet

19.15 Otvaranje programa / Otvaranje izložbe filmskih plakata Jugoslovenske kinoteke

19.30 Predavanje “Bela Lugoši - Drakula zauvek” ; predavač: Dejan Mrkić

Pozorište “Kosztolányi Dezső”

21.00 Pozorišna predstava “Drakula” Brama Stokera; režija: Urbán András

23.00 Pozorišna predstava “Drakula” Brama Stokera; režija: Urbán András (repriza)

Sreda, 21. decembar

Art bioskop “Aleksandar Lifka”

19.30 Predavanje “Istorijski koreni nastanka medijskog Drakule” ; predavač: dr Zoltán Mészáros

21.00 Film “Drakula” (1931); režija: Tod Browning

Četvrtak, 22. decembar

Otvoreni univerzitet

19.30 Film “Gavran” (1935); režija: Lew Landers

21.00 Projekcija najboljih filmova sa Konkursa za film jeze

21.30 Performans “Horror musicae vacui”; kompozitor: Konstantin Stefanović

            Više detalja o programu i svemu, ovde.

Zločin u kući užasa

U okviru akcije "Ghoul's Ghoulish Archives" u kojoj predstavljam narodu neke bitne detalje za istoriju horora na ovim prostorima, sada ekskluzivno obznanjujem verovatno najznačajniji novinski članak u mom životu – istorijski gledano, prvi koji me je uverio da se horor ne krije samo u filmovima strave, nego da može biti i tu negde, vrlo blizu, čak i u smešnoj i patetičnoj Srbiji, a naročito u jadnim i bednim selima vrlo blizu mog kraja...

            U pitanju je doslovno – nezapamćen zločin: od tada pa sve do današnjih dana ja ne znam za hororičniji slučaj u Srbiji. U svakom slučaju, u to vreme (otprilike 1987. ili 1988.), kad je još postojala SFRJ i kad se činilo da živimo u jednom relativno mirnom i kolko-tolko normalnom društvu (barem meni, tinejdžeru koji je tek razvijao svoju opsesiju hororom) – ova vest mi je bila fascinantna kao malo drugog horror-related materijala iz tog perioda.

Evo te megainspirativne vesti onakve kakva je objavljena u Večernjim novostima pre kojih 25 godina, a ja sačuvao od zaborava. 

            Možda je svemu kriva moja mašta, ali – vizuelni potencijali ove scene, sa ženom ubijenom vilama a onda velikim ekserima zakucanom za pod – opsedali su me dugo, i može se reći da me nikad sasvim nisu ni napustili. Oduvek sam prezirao ono seljačko Džejsonovsko klanje – cap, i gotovo! – i od najranijih dana sam preferirao Majklmajersovsku ritualizaciju i inscenaciju zločina...

            Naravno, grozomornost se ne svodi samo na način izvedbe nego i na bukvalno sve ostale detalje koji sačinjavaju kontekst: poremećena familija, ludilo, sujeverje, zatucanost sredine, selište o kome se izvan njega čuje samo kad neko strada na apsurdan, besmislen način, dodatna morbidnost zbog zločina pred detetom, otvorena mogućnost za nastavak... The Serbian Horror Never Ends!

            Rudimentarnim guglanjem ustanovio sam da na netu nema ni najmanjeg traga o ovom događaju, tako da je ovo premijera ne samo za The Cult of Ghoul, nego ekskluzivna premijera na vascelom internetu... Šteta. Voleo bih da znam šta je bilo sa devojčicom koja je u vreme zločina imala 5 godina, a danas, ako je živa, verovatno oko 30...

U idućim nastavcima: sekte, samoubistva, Crna ruža, Satanizam među Srbima, postoji li Đavo i sl.