Grossmann festival: Retrospektiva i perspektiva

             Nedavno sam dao intervju slovenačkoj istraživačici natprirodnih pojava po imenu Ines Kočar. Ona se sprema da svoju diplomu iz Event managementa stekne upravo radom na temu Grossmann festivala. U ovom razgovoru sažimam svoje utiske o njemu i njegovom značaju za Sloveniju, za čitavu regiju, za pratioce, proučavaoce, ljubitelje i stvaraoce iz fanta-horror žanrova. Evo ga.

- Šta je ono, što radi Grossmannov festival specialnim u odnosu na druge slične festivale u regionu i šire? 

Kao prvo, u regionu nema sličnih festivala: jedino je tu Fantastic Zagreb, započet prošle godine, ali on tek počinje da se profiliše i razvija, dok je Grossmann za svojih osam godina već stekao svoj imidž, prepoznatljivost, stil.

Kao drugo, spoj filma i vina je svakako unikatan i u svetskim razmerama, i predstavlja odličan recept.

Kao treće, unikatan je i po bogatstvu svog programa, koji je posvećen ne samo dugometražnim igranim filmovima nego i kratkim i dokumentarnim i muzičkim filmovima, a ističe se i po kvalitetnom pratećem programu: predavanja, promocije, Q&A s gostima, izložbe, performansi, koncerti, takmičenja... Ni mnogo veći festivali sličnog tipa u svetu nemaju ovakvo bogatstvo programa.

- Kako bi usporedili Grossmanna sa nekim drugim festivalima, pogotovo u organizacijskom smislu? 

            U pogledu organizacije bi se moglo mnogo toga popraviti, pre svega uključivanjem još ljudi u tim. Ponekad se oseti da ovaj sve ambiciozniji festival radi veoma uska grupica ljudi (od kojih neki rade kao crnci); njihov je entuzijazam nesporan, kao i sposobnost, ali ipak i oni su samo ljudi, i premalo ih je za toliki posao.

-  Mislite, da je blizina nekih drugih festivala, na primer zagrebačkog festivala fantastičkog filma, opasna za obstoj Grossmanna? Na kraju krajeva Zagreb je ipak veliko mesto, sa više dešavanja, boljom ponudom, verovatno i večim budgetom?

            Za sada ne vidim takvu opasnost, a sve i ako se zagrebački festival razvije onoliko koliko zaslužuje i koliko to njegovi organizatori (i publika) žele – mislim da iz toga može da se izrodi samo zdrava konkurencija, a iz nje dolazi samo još veći kvalitet.

            Pored toga, Grossmann je, kao što rekoh gore, veoma originalno koncipiran festival, sa čitavim nizom različitih ponuda i programa, po mnogo čemu je unikatan, i zbog toga ne verujem da ga mogu ugroziti bilo kakvi drugi festivali u regiji.

- Kako vi gledate na razvoj festivala od njegovih početka do danas?

            Vidljiv je napredak u mnogo čemu. Pre svega, od festivala koji je pretežno bio posvećen trashu i niskobudžetnim filmovima on je brzo počeo da dovodi i značajna, velika imena svetskog filma (Roger Corman, Christopher Lee...) kao i da uključuje značajne stvaraoce iz regiona (Kristijan Milić, Krsto Papić, Slobodan Šijan, Goran Marković, Dinko Tucaković...) kao i relevantne kritičare (Velimir Grgić, Aleksandar Radivojević, Dejan Ognjanović...) i druge poslenike (Nenad Bekvalac, Jovan Ristić, Miroslav Lakobrija...) koji su svi postali mnogo više od pukih gostiju: svojim kreativnim doprinosom svi pomenuti i mnogi drugi postali su nezvanični delovi tima i dali svoj pečat festivalu i njegovim sve većim ambicijama.

- Šta je na festivalu dobroga, šta ne valja, šta bi moglo biti bolje i koje su opasnosti za festival?

            Kvalitete sam već nabrojao u gornjim odgovorima. Od opasnosti, najveću vidim u tome da država Slovenija u budućnosti možda ne prepozna dovoljno značaj ovog festivala, i ne pruži mu dovoljnu finansijsku i logističku podršku da nastavi da se razvija i dovodi još atraktivnije goste i filmove. Nadam se, međutim, da ekonomska kriza neće ostaviti veći trag na ovaj festival, jer bilo bi velika šteta, ne samo za Sloveniju nego za čitav region, da se nešto ovako unikatno i za Sloveniju afirmativno ne podrži na sve načine. Pozitivna slika koju o Sloveniji stiču brojni gosti festivala značajna je za kulturu, ali i za turizam, pa i za biznis, jer nema razloga da se filmmejkeri posle gostovanja na Grossmannu tu ne vrate samo kao turisti nego i kao ljudi koji će baš tu snimati svoje naredne filmove.

            Imam utisak da Ljubljana još uvek nije adekvatno prepoznala sve potencijale i kvalitete ovog festivala – i pod time mislim i na političke strukture, ali i na filmske radnike u glavnom gradu.

- Zašto se vi vračate na festival svake godine?

            Zbog svega gore nabrojanog + zato što volim vrstu filmova koji se tu prikazuju, vrstu vina koje se tu pije, zbog prilike da susretnem neke od živih legendi horor filma i da se sa njima družim zajedno sa kolegama iz regije.

REC 3: GENESIS (2012)

**(*)    

2+/3-

             Ovaj film nema nikakvog razloga da postoji, ni sam za sebe, ni kao sasvim nebitno slepo crevo u mitologiji REC serijala. Ali, kad je već tu, može se pogledati...

...ako preživite ili bar premotate uobičajeni dosadni početak tipičan za skoro sve FFF "found footage filmove"(upoznavanje sa likovima/shituacijom).

Treba tu podneti bar 20-ak minuta mrdave kamere sa neke španske svadbe pre nego što se taj "dokumentarni" pristup doslovno šutne u maltene jedinom zaista duhovitom trenutku filma. 

Onda nam ostaje manje od sat vremena u kojima rastavljeni likovi pokušavaju da se sastave dok se provlače kroz rupe i procepe i hodnike po kućerini gde se dešavalo svadbeno veselje – pre nego što je krenula zaraza demon-zombija. 

Ovde ima više splattera nego u prva dva dela, naročito kad krenu da rade motorne testere i nekakve električne mućkalice iz kuhinje.

Takođe, ima više humora i sprdanja (koji će fanovima možda delovati kao neprikladni ovom serijalu), a opet – bez dovoljno prijemčivih junaka ili memorabilnih situacija, zbog čega wannabe "tragični" kraj pada glatko na svoje dupe, bez jačeg odjeka. 

Sve smo ovo videli još pre 30 godina, u DEMONI 2, samo bez nedoličnih pretenzija – i bez afirmativnog prikaza crkve kao svetilišta-spasilišta! 

Krajem 2012. godine Balaguero snima svoj završni REC, prikladno podnaslovljen APOKALIPSA. Njime će pokušati da veže mašnicu seriji i spere gorkoslatki ukus koji je ovo slepo crevo (a la HALLOWEEN III) prouzročilo fanovima.

 

ZOMBIE 108 (2011)

*(*)          
2-

            Sasvim tipičan Made in Taiwan filmić – nekoherentan i na nivou zapleta i na nivou ideja i na nivou pojedinih scena. To je sve nabacano jedno preko drugog, a ništa nije bitno, pa šta se zalepi za zid, super, šta otpadne, nema veze, vozi Miško.  

Na početku imamo najmanje dve uzajamno neskladne verzije početka zombi apokalipse (dal je kriv nesavesni genetski inženjering, il je cunami na nuklearku?) ali ionako nije bitno zašto se pošast desi samo u jednom kvartu grada, kao što nije bitno zašto nam je glavni junak – odurni debeli krimogeni skot, kao što nije bitno da li će glavna (?) junakinja da nađe svoju nestalu ćerčicu (neće, al nema veze), kao što nije bitno šta će usred svega toga subplot sa Leatherface (!) manijakom koji otima žene i drži ih u podrumu kao sex robinje... 

Mnogo dža, mnogo bu, a da vidiš tek kad krene abre-ubre – samo je da se mnogo drma i da se stalno nešto kao "dešava", iako od silnog mrdanja kamere ni to malo krvi što prsne ne može čestito da se vidi, a o maskama zombija da i ne pričamo (rudimentarno, dragi moj Votsone)! Debela skotina na kraju mutira u nešto nalik Toxic Avengeru, ali zašto se to desi, i to samo njemu – nije bitno, ionako kamera previše mrda da bismo ljudski i zapazili te globule od mesa (?) na njegovoj ruci. Osim toga, ionako se ništa zanimljivo ne uradi od toga u smislu neke jače akcije ili set-pissinga. Sjebu ga začas i idemo dalje.

Dakle, sasvim kretenska, generička zombi akcija odrađena rapidnom salata-montažom za braindead publiku s lošom pažnjom i kratkim pamćenjem, tj. samo za zadrte zombi fanove kojima će začin tajvanske egzotike da bude dovoljan da na ovo bace 80-ak minuta svog života. Povrh svega, ovo sranje je degutantno i zbog besramne eksploatacije žutih sisa koje se ovde bez ikakve potrebe stiskaju. 

Feminista u meni je naročito zgađen napadno eksploatatorskim podilaženjem muškosvinjskim fantazijama o silovanju: način na koji su slikane te polugole žene vezane u konopce i lance (sa krupnim planovima na ocrtane bradavice i na tanke gaćice) odvratan je kao i ničemu-služeća degradacija kojoj su podvrgnute (psiho jednoj stavlja hobotnicu na sise, drugoj piša u facu, a silovanje je kao "dobar dan"...).

Znači, đubre u svakom zamislivom smislu, isključivo za Gugl tragaoce za stvarima kao što su "pas jebe ženu video", "zene kojima se vide sise i picke", "kako skinuti porno film sa google", "fil o serifu koji siluje djevojku", "sve sa govnima" ili pak "seks i jebanje igrice u kojima jebes zene". Tajvanac kad ga napravi, mo'š se kladiti da je to isključivo za one s najjeftinijim ulaznicama!

 

Grossmann festival 2012 (3. deo: HELL-RAFTING)

      Petak 20. jul bio je rezervisan za još jedno splavarenje Murom sa gostima. Ove godine je tu bilo malo više saspensa jer je reka toliko narasla od nedavnih kiša da je do poslednjeg časa bilo upitno da li ćemo uopšte moći bezbedno da se porinemo u nju. Na kraju jesmo, i eto, po prvi put otkako dolazim na Grosman za ovih pet godina Mura je ličila na ozbiljnu reku a ne na malo više nabujali potočić.

            Na uobičajenoj polaznoj tački prvi put naživo videh Balaguera, koji je tu kao i svuda drugde, kasnije, sve vreme festivala bio krajnje skroman, tih, neupadljiv, pristupačan, otvoren, srdačan, razgovorljiv, predusretljiv – bez trunke barijere, suzdržanosti, a kamoli nadmenosti ili tako nekog glumljenja veličine, iako on to sigurno jeste, ne samo u okvirima horora nego uopšte kao jedan od značajnijih evropskih reditelja srednje generacije. (Na donjoj slici on je treći sleva.)

            Na zbornom mestu otkrih da smo se Bekijeva cura i ja oboje zatekli u Hellraiserskim majicama, ali uprkos tome rafting je prošao bez kuka i eksera.

            Ja sam bio u splavu sa Džulijanom, Čandonom i Markom (što se tiče zvezda), i već tu je krenula zajebancija uz špricer.

            Umesto na "Ostrvo ljubavi" ovog puta su nas odvezli nešto malo dalje, ali na odredištu nas je dočekala uobičajena "gozba" od crnog leba pečenog na živoj vatri i trljanog belim lukom i nekom mešavinom od svinjskog sala i luka. Ja sam, umesto toga, bio raspoložen za malo pačetine...

            ...a Marko za, šta bi drugo nego – banane! 

            Tu sam najzad bio zvanično predstavljen Balagueru i malo nezvanično proćaskao s njim. Kažem "nezvanično" zato što je planirano da uradim intervju s njim, ali kad sam saznao da za to veče posle planiranog javnog razgovora sa Marcelom Štefančičem ima još dva intervjua, zaključio sam da bi bolje bilo da ga na uobičajenu turu iscrpne Ghoul-interogacije uhvatim odmornog, sutra, nego da ga mrcvarim večeras kad ga ovi pre mene već iscede.  

Balaguero zaslužuje zasebnu priču, pa o njemu neću više ovde.

            Nažalost, ja sam skroz smetnuo s uma da nas tu kraj reke, posle sveg ovog špricera a zatim i čistog ("običnog") vina, čeka i big-ass degustacija sa ocenjivanjem nekih 7-8 različitih sorti fancy-shmancy vina. To je bilo malo bezveze od mene – a i od organizatora koji nas nisu na vreme podsetili! – jer sam već bio dobro naliven pre toga, pa nisam sa totalnim guštom isprobao sva ta najfinija vina u natjecanju za Mačka.

 Osim toga, baš tad sam se zapričao sa Kristijanom Halmanom o evropskim žanrovskim festivalima, a onda isa Balaguerom, pa nisam mogao usred razgovora ni da pamtim koje je koje vino – osim što mi je najbolje bilo jedino hrvatsko u ponudi (prvi put, od ove godine, ima i natjecatelja iz inozemstva).

            Kad je sve to obavljeno i kad se suncem opaljeni i vinom opijeni natrpasmo u svoje mini-buseve po prvi put mi je bilo iskreno drago što samo par sati kasnije javnu žvaku sa Balaguerom ima da obavlja Štefančič, a ne ja, koji sam u tom trenu žudeo za a) nekoliko sati sna i b) tanjirom obilate čvrste mesnate hrane.

            Kasnije sam preslušao audio snimak tog Štefančič-šoua izvedenog te večeri, i... mogu reći da mi je sad mnogo manje žao što sam ga prespavao. Mislim, u izvesnom freak-show smislu, ne bi bilo loše naživo čuti Marcela kako najavljuje Balaguera rečima: "He is alive, although watching his films you could think that he is dead... or half-dead..." Ili, nešto kasnije, kad je provalio: "BUT buildings are wiser than human beings in your movies." Kako čujem na snimku, pokušao je da poturi REC kao "9/11 film": po njemu, tu je visoka zgrada, tu su vatrogasci, tu je nesreća, masovne žrtve, krv – to mora da je 9-11 parabola! Srećom, B. se nije primao na tu priču, a junački se odupro i Š-ovom nametljivom pokušaju da ga navede na slaganje sa tvrdnjom da bi ultimativni torture porn bila ekranizacija Kingove priče "Survivor type" (u kojoj nasukani brodolomnik na pustom ostrvu bez ičeg jestivog – počne da secka parčiće samog sebe i da ih jede). B. je na to navaljivanje pametno zapazio da ultimativni torture porn mora u sebi da ima element perverzije, a ne da se bavi prirodnim (prinudnim) ponašanjem u neprirodnoj situaciji (tj. golim opstankom). "BUT we're consumers, zombies are ultimate consumers..." insistirao je Š. kao neka nedokazana slovenačka verzija dr ABN-a, koja kad sebi utuvi nešto u glavu to joj se ne može ni silom iz iste izbiti --- ALI B. ga je kulturno i na finjaka eskivirao i nije se složio s tim napadno besmislenim tezama...

            Uveče je – na svu sreću, mnogo kasnije nego što je stajalo u programu – održan i razgovor s Markovićem na temu VARIOLE. Avaj, prvobitni plan je bio da to bude nešto kao okrugli sto, sa nekoliko medicinskih stručnjaka i uopšte šarenoliki skup ljudi, a na kraju se pojavio samo jedan lik iz ljubljanske Kinoteke. On je s Markovićem pričao o tom filmu, i vremenu koje on pokriva, odnosno o 1972. godini: tik posle "hrvatskog proljeća" i upada ustaških terorista u SFRJ i izlaska prvog broja ALANA FORDA u Brixijevom prevodu. Razgovor je bio zanimljiv i raznovrstan – iako sam ja s istim rediteljem prethodne večeri već pričao i o VARIOLI, uspeli su da se ne ponavljaju i da sve to bude dovoljno sveže i zabavno i onima koji su Markovića slušali prethodne večeri, tim pre što su se oni više bavili tim vremenom, političkom situacijom, anegdotama iz karantina i slično, a ponajmanje filmom.

            Dok je, zatim, tu išao film VARIOLA VERA, ja se prebacih u Hudog mačka (gostionu) gde se, u letnjoj bašti, prikazivao mini-izbor radova Alexa Chandona – na svu sreću, kratke stvari kao što su spotovi za Cradle of Filth i trejleri za njegove poluamaterske splattere. Chandon je bio vidno naduvan i pijan i žustro se opirao stamenim pokušajima N. Bekvalca da s njim vodi nešto nalik razgovoru: umesto toga, drao se, ljubio ga u ćelu i nesuvislo urlao da voli Grosman, super mu je tu i Bwaaaahahahaaa... Naravno, Beki je ladan ko špricer i uradio je najveći mogući maksimum sa ovim, ovakvim.

            Odatle sam se vratio na trg taman na vreme da overim sabrana nedela Lija Hardkasla – groteskne animirane splatere, uključujući i njegov doprinos za abecedni omnibus ABCs OF DEATH ("T is for Toilet"). To su prilično zabavne stvari od kojih mnoge imate na Jutjubu, pa ko voli bezumni vickasti splater živopisnog kolorita, može to da overi, pa čak i ovaj iz ABCs, iako film još nije imao premijeru!

            Paralelno sa svim tim išao je i dokumentarac o MINISTRY, ali nije se sve moglo odgledati – to malo što sam video nije mi baš delovalo mnogo profi, kao da je vrlo low level jeftinoća, divlji film maltene; ali možda grešim, video sam samo par minuta.

            Posle toga smo otišli u Klub na živu muziku – pored ostalih, urlali su i u gitare i bubnjeve lupali braća Mehtsun pa je to trebalo pozdraviti. Za njima su usledili još neki muzikanti slične provenijencije (hard-rock-punk, il tako nešto) – ništa što bih inače sam od sebe slušao, ali dovoljno energično i bučno da ne bude neprijatno...          

2012 NE-HOROR FILMOVI – DRUGI KVARTAL

            Prošlo je i više od tri meseca otkad sam se poslednji put osvrnuo na ne-horore gledane u ovoj godini, tj. na period od prva tri meseca 2012. Zato, evo sada kratkog pregleda novih drama, trilera, krimića, komedija, arty-whatevera koje sam gledao od aprila do kraja jula.

ENTER NOWHERE

USA, 11

**(*)   2+

            Gde smo ušli – nigde, šta smo radili – ništa. Tri lika, jedna koliba, nema beganja, vremenski paradoks, twist... Meh.

DEAR MR. GACY

USA, 10

**(*)   3-

            Tinejdžer opsednut sad već uapšenim ubicom i silovateljem tinejdžera iz naslova (Džon Vejn, pa još Gejsi!). Počne da se dopisuje s njim (navodno, za projekat u školi), ovaj počne da ga zivka telefonom noću, da ga navodi na muvanje s gej-kurvarskim polusvetom... Potencijalno potentna studija o fascinaciji monstruoznim (konkretno, real life serial killerom), ali nema dovoljno muda ni pameti da zaista istraži korene te fascinacije i da nam nešto zanimljivo (po)kaže po tom pitanju (verovatno je donekle ograničen time što je zasnovan na stvarnom događaju, pa ne sme mnogo da čačka po liku koji je još živ). Ipak, fino glumljeno i režirano. PS: Režirao Makedonac na radu u Holivudu.

MARIANNE

SWE, 12

**(*)   2+

            Prilično smaračka dramurda sa poludupastim možda-jeste/možda-nije supernaturalizmom o duhu žene koji se "javlja", da li s one strane ili iz psiho-opterećenog uma, ne se znaje. Švedski ambijent to sve čini nešto zanimljivijim, ali – ne očekujte Bergmana! A ni LET THE RIGHT GHOST IN! Gledljivo, ali zaboravljivo i nebitno.

COMPLICES

FRA, 11

***     3-

            Prilično dobra, dirljiva triler-drama koja u flešbeku prati kako je jedan tinejdžer postao mlad i lep leš. Ukratko, tako što se bavio muškom prostitucijom a onda se zaljubio u curicu koju je uvukao u taj polusvet, ne vodeći računa o "prijatelju" koji je hteo da mu bude nešto više od toga. Prepričan, zaplet ne zvuči kao bogzna šta, ali ovo je odlično glumljeno, oboje protagonista su simpatični i živi, prijemčivi, a to što već od starta znamo tragičan kraj zapravo pojačava involviranost. Strogo gledano, film nije nešto za antologije, ali je sasvim gledljiv i prijatan komad nepretencioznog francuskog arta, s dušom.

SLEEPLESS NIGHT

FRA, 11

**(*) 3-

            Uzbudljiv rolerkoster-triler, možda malkice mehanički postavljen sa svim tim zavrzlamama (pravi kriminalci, lažni kriminalci, anderkaver pajkani, korumpirani pajkani, dobri pajkani pod maskom loših, gde je droga, tu je droga, sad više nije, the clock is ticking, dete je oteto, bla bla...), ali može se pogledati na ovu vrućinu kao solidna jednokratna zabava za odmor mozga.

CHRONICLE

USA, 12

**(*) 3-

            Simpatična pričica o tinejdžerima koji stiču superherojske moći, i šta rade s njima (naročito kad jedan od njih "postane loš"). Okej likovi, odlični vizuelni efekti, prijemčive situacije (ko ovde nije sanjao da leti neka se prvi baci kamenom na svoj monitor!), podnošljivo korišćenje found-footage stila, solidna razbibriga.

EVA

SPA, 12

**(*)  2+

            Lepo upakovana, ali generička i bez duše SF storija o androidima, veštačkoj inteligenciji i o tome imaju li roboti dušu. Oni možda imaju, ali ovaj film nema. Odlična kamera i solidni CGI efekti, dražesna glumica u naslovnoj ulozi, i to je to. Ostatak sam već zaboravio.

GET THE GRINGO

USA, 12

***    3-

            Kad nema kiše, dobar je i Kišlovski. Šalim se: ovo je Mel Gipson Lajt. Nije za dijabetičare, jer je uprkos mračnoj premisi (Amer zaglavi u najgoroj apsani južno od Rio Grandea) ovo sve zaslađeno i fino i ljupko, sve njemu u toj nedođiji ide kao podmazano, scenario je sve sam How convenient do How convenienta, taman posla da neko Mela prebije a kamoli siluje u ovom Zoo vrtu: ne, on uvek ispada najpametniji, svi mu planovi glatko uspevaju, on je praktično Duško Dugouško ovde. Nije to nezabavno, na svoj površni način koji me je sve vreme neodoljivo podsećao na generičke akcione produkcije Lika "Luk" Besona, ali Melova pojava i harizma jedina su stvar koja ovo izdiže za dve dlačice iznad nivoa uopštenog filma ove sorte i jedini razlog da mu date šansu. U startu imajte na umu da je ovo sve kao da gledate dugometražni crtić, pa zato ne očekujte da se zakoni fizike i fiziologije previše poštuju – zapravo, iskrivljeni su toliko da to postaje apsurdno, naročito na kraju (šifra: jetra).

SILENCED

S. KOR, 11

**(*)  3-

            Mučna istinita priča o gomili pedofila koji su iskorišćavali štićenike jednog zabačenog korejskog sirotišta i o novom vaspitaču koji se bori protiv vetrenjača korumpirane institucije i korumpiranog sistema. Metafora je jasna: Južna Koreja je sirotište, političari su pedofili, a narod je, kao i uvek i svuda, jebana stranka. Srpski gledalac će se svakako prepoznati u ovom filmu. Inače, Korejci su u svojoj želji za autentičnošću malkice i preterali i pojedine scene maženja i silovanja te dece nepotrebno su eksplicitne u toj meri da u tom obliku sigurno ne bi mogle da budu snimljene na zapadu.

DOODSLAG (Manslaughter)

HOLL, 12

**(*)  2+

            Vozaču kola hitne pomoći dosadilo da mu pacijenti umiru u kolima zbog glupih i nepotrebnih birokratskih i drugih začkoljica, pa zato, kad mu kola zapreče huligani sa svojim jedva-ogrebanim članom, a ovaj vozi komplikovano trudnu ženu – njegova pesnica udari jače i neplanirano ubije jednog bundžiju. Trudnica se porodi uredno, ali vandal umre. Nastaje moralna dilema – heroj ili zlikovac? – ali je ona previše karikaturalno, napadno postavljena (naročito uloga medija, u kojima ovaj prvo postane zvezda, pa onda crna ovca)... Na kraju su psiho-uverljivost i motivacija glavnog lika žrtvovani tezama autora. I hate when it happens!

THE DICTATOR

USA, 12

**(*)  3-

            Duhovito, zabavno, ali ne očekujte grohotnost niti prodornost BORATA. Film uspeva, tokom većeg dela trajanja, da zadovolji sve strane, da nigde ne pretera, da istom merom ismeje i bliskoistočne diktatore i njihove zapadne (američke) mecene i kaunterparte, ali baš zbog tog duha bratstva i jednistva (svakome po malo, nikoga previše) nedostaje mu dovoljno oštrine kad treba da se ismeje domaći teren, uprkos odličnom i efektnom (+ tačnom) završnom govoru u kome Saša Ameriku denuncira kao diktaturu samo šminkerski različitu od onih divljačkih.

IRON SKY

FIN, 12

**  2

            Šteta što se kreativnost ovog filma završila na osnovnoj ideji, dizajnu i trejleru. Nazis in space, wow! Ali jednom kad smo to apsolvirali, ostaje nam užasno sterilan, idejno i svakako drugačije šupljikav, nedomišljen filmić koji je, uz sve ostalo, još i skoro nesnosno dosadan (zato što su likovi i dijalozi slabi). Ima nešto malo simpatičnog stimpank-retro-naci-SF dizajna, i po neka solidna idejica na svakih 15 minuta, ali čak je i muzika by LAIBACH iznenađujuće generička.

MICHAEL

AUS, 12

***  3-

            Mihael-hanekeovski minimalistička drama (mnogonagrađivana, ali s pravom hvaljena) o pedofilu koji u podrumu drži otetog dečaka kao sex toy oplemenjena je velikim dozama vrlo crnog humora koji je toliko dead pan & understated da će mnogima, "šokiranim" tematikom, da promakne. Vrlo uzbudljiv, intrigantan, mestimično napet (kad Pedo neplanirano završi u bolnici a dete čami zatočeno u podrumu bez extra hrane i rezrevnog hrani-oca...) i bizarno duhovit (!), ekscentričan film.

BEAST

DAN, 12

**        2-

            Ova prehvaljena glupost je nepojmljivo površna i isprazna – iako je danski film u pitanju, izgleda da čak i oni umeju da omanu! Mada jedva traje 70 minuta, ovo deluje bar duplo duže u subjektivnom vremenu – na granici studentskog FDU filma silom produženog (ali uslikanog izvanredno: fotografija je jedino natprosečno ovde, zato pazite da se ne primite na goli trejler). Patološki ljubomoran lik prvo otera ženu u ruke drugoga (bukvalno!) a onda silom pokuša da je vrati, u psihološki neuverljivoj drami "s tezom" i sa kulminacijom u neverovatno patetično kretenski neuspelom poludupastom krvoproliću. Zaista teško pojmljiv pobačaj od filma koji bi spektakularniji kraj možda bar malo izvukao – ali ovaj limp dick od završetka samo ga dodatno pokopava. Sat vremena se gradi tenzija ka eksploziji, a onda na kraju – vlažna petarda uradi PFFFF, i to je to.

HIMIZU

JAP, 11

**        2-

            Moja ljubav prema Šion Sonu dovoljno je dokumentovana na ovom blogu, njegov COLD FISH jedan mi je od najprijatnijih filmova poslednjih godina, itd. I ovo je zvučalo sjajno u najavi: dvoje tinejdžera luta postapokaliptičnim (post-cunami-Nakašima) Japanom... Avaj! Previše je ovde lutanja, besciljnosti, proizvoljnosti, premalo supstance, smisla, poente, duha... Mnogo patetike, obrađene baš klinački naivno (Sono često ume da upadne u tinejdžerski emo dert, i HIMIZU je njegov najpubertetskiji film, u najgorem smislu reči), sa izluđujuće repetitivnim korišćenjem Mocartovog Rekvijema na svakih 5 minuta koje celu aferu čini još više klinačkom, maltene početničkom. Naslov se odnosi na jednu vrstu krtice, a glavni junak se napadno distancira od za-Japan-tipične ambicije i karijerizma bilo koje vrste – on kaže: neću da budem ni uspešan ni neuspešan (zadovoljan je time da rentira čamce turistima na nekakvoj zabačenoj bari celog života). Ovo su vrlo kafkijanske ideje (a la "Jazbina", recimo), ali ovde kao da su slučajno upale, u svakom slučaju su nedorađene – naš tinejdžer je suviše konfuzan i zbunjen da bi se moglo saživeti s bilo čime što kaže ili radi, bilo da citira francuskog pesnika-boema Fransoa Vijona ili da nemilice tuče i u blato baca svoju prišipetlja-stalker-wannabe-curu ili da naprasno reši da s nožem u torbici krene po gradu i da kolje "đubreta" na koja naiđe. Šteta, jer omladinac koji ga igra pokazuje ozbiljne potencijale – ali za film sa boljim scenarijem i doslednijom karakterizacijom. Ovo se može pogledati, ako ste fan ovog reditelja, ali ako niste, bolje se klonite podalje.

            Takođe, na festivalu FANTASTIC ZAGREB pogledao sam nekoliko filmova o kojima sam već detaljno pisao u osvrtu otuda, a zasebno sam prikazao i najbolji film sa tog festa i najbolji ne-horor viđen u poslednja 3-4 meseca, KILLER JOE.

BUNOHAN

MAL, 11

**(*)  2+

KILLER JOE

USA, 12

***(*) 3+

CODE 37

BEL, 11

**(*)  2+

RAMPART

USA, 11

**(*)  2+

END OF THE NIGHT

JAP, 11

*          1

ONCE UPON A TIME IN THE NORTH

FIN, 11

**(*)   2+