THE COLLECTION (2012)

**(*)   

2+

            Evo nam ga još usiljeniji, direktni nastavak sado-bogte-mazo COLLECTORa, čitav smešten u booby-trapped napuštenu zgradurinu (bivši hotel?) maskiranog sadiste iz prvog dela. 

          

Ovo mu dođe kao još jedna varijacija na ALIENS-formulu – samo što ovog puta umesto vojničina imamo specijalce-plaćenike, unajmljene od strane bogatuna čija je ćerka oteta, pa sad oni moraju da se vrzmaju kroz mračne hodnike...

...a umesto Gigerovih aliena na njih vrebaju podmukle zamke (u duhu SAW serijala) da bi ovi mogli da se nabadaju, propadaju, presecaju, buše, kače, spljeskavaju itd. 

Pre nego što stignemo u tu rupu, imamo prolog u kome naš sadista počini masakr u jednoj diskoteci tako što instalira džinovsku kosilicu (sic-k!!!) na plafon, pa kad se ova pusti u pogon i zarotira šiljke na razularenu hednostičku masu, šiljci ih nasitno propasiraju – a što pretekne, zasebni mehanizam spljeska u mleveno meso.

Sad, treba reći da COLLECTION nije vrsta filma u kome se treba pitati: kako je ovaj ludak na kvarno uspeo da uđe u diskoteku i u nju (sam samcit?) instalira tako glomazan i komplikovan mehanizam; kako pre žurke niko (hello! obezbeđenje?) nije primetio da na plafonu visi trista kila gvožđa namenjenog za sitno seckanje mesa, itsl.

A još manje se treba pitati čemu služi ta akcija, šta se tim masakrom htelo postići, šta goni našeg ludaka da radi takve stvari. Because Fuck you, that's why, kažu nam scenaristi ovoga, jer ovo je ta vrsta filma. 

Znači, ovaj smešni izgovor za "zaplet" postoji samo i jedino da pruži alibi (ili kostur) za set-pisove gnusnih pogibija dvodimenzionalnih skica od "likova" – i tu ova KOLEKCIJA jesen-zima ne izneverava: 

obožavaoci rasporenih trbuha imaće svoje veselje u ovom dinamičnom, brzom (traje jedva 80 minuta), slikovitom i lepršavo-ispraznom krvopljusu za jednokratnu upotrebu (i poneki rewind/freeze-frame).

Nažalost, glavni lik u ovome je i dalje najveća misterija savremenog američkog filma, glumac (?) koji ne samo što je ružan, nego i sve vreme ima oči na pola koplja i izraz lica kao da je debelo drogiran, pijan ili sve to zajedno i još ko zna šta pride. 

Kako je ova slepačka bezizražajna tupava njuška praznog pogleda i nulte harizme i dalje u biznisu – pa još u glavnoj ulozi nečega što je čak išlo i u bioskope, a ne samo na DVD – zaista mi skroz izmiče. 

Srećom, tu je nova likinja, Emma Fitzpatrick, zgodna crvenokosa Irkinja (da li je to pleonazam?) za odmaranje očiju od one nakaze, pa se, eto, ima šta lepo pogledati i izvan scena krvopljusa.

 

 

Novi momenat u ikonografskom smislu su krpenjače od delova leševa koje ovaj naš ludak drži u akvarijumima (!) u svom domu-skladištu: 

i mada nisu ni izbliza tako originalno zamišljene kao slični radovi Džoela Pitera Vitkina, ipak, čak i u ovom skromnijem, kasapskom izdanju, predstavljaju simpatičan i morbidnom oku prijatan eye candy, a naročito u kontekstu današnjeg sve sterilnijeg USA "horora".

PS: Za slučaj da nekoga uopšte zanima, na kraju, posle nekoliko apsurdnih preokreta i fizički neizvodljivih preživljavanja, dobijamo epilog, i u njemu neko kao objašnjenje o tome ko je i šta je naš "kolektor". Šteta samo što je i to besmisleno kao i sve ostalo u ovom "zapletu".

HENGE aka METAMORPHOSIS (2012)

**        

2

            Naizgled običnog, prosečnog Japanca, službenika, supruga (ali ne i oca) koji živi u prosečnoj kući u predgrađu, iz čista mira (?!) spopada nevidljiva sila: on se grči i urliče i skače okolo kao da ga nešto jede iznutra. 

Doktori ne pomažu. Egzorcizam (od japanske sorte) ne pomaže – osim što, izgleda, indukuje da se to nešto, dotad nevidljivo,  manifestuje na njegovom telu. 

            On počne da mutira u man-in-the-suit mutanta: prvo ruka, a onda leđa; nekontrolisano, masivno tkivo napreže i cepa odeću, a zajedno s tim javlja se (naravno!) i glad za krvlju.

Žena ga i dalje voli (tipična japanska verna supruga, u dobru i u zlu!) i stane da mu privodi muške žrtve, Julia-HELLRAISER-style. 

Ovaj ih komada tu, u kući, kako bi potom mogli da se grle – on mutiran, ona normalna – u vrtlogu strasti kraj otkinutih delova tela.

Krvavi tragovi privuku policiju, ali vatreni okršaj s njima samo dovede do toga da ovaj mutira još više, u nešto nalik japanskoj manga verziji Otrovnog Osvetnika.

On beži, pod kukuljicom, a ženica ga verno prati kroz grad, ali ne vredi – od mutiranog mesa nema beganja.

Kad se u akciju uključi i vojska, ovaj poraste u Godzilla-sized gumeno čudovište i počne da gazi kartonske modele kućica i plastične tenkove...

Ne očekujte TETSUA ovde – niti po značenjskim potencijalima, a još manje po filmofilskom sladostrašću i talentu: ovo je tek prosečno odrađeno, jeftino i derivativno u svakom smislu – dakle, i tema, i ideja, i egzekucija su tek osrednji.

Ipak, mada ovaj PREOBRAŽAJ nije ni kafkijanski ni cukamotovski, negde ispod svih tih B-movie klišea nazire se problematika donekle srodna pomenutim umetnicima. Tu je i tipičan japanski zeitegeist: egzistencijalni angst praćen fantazijama o rušilačkoj super-moći ali zajedno s tim idu beznađe, fatalizam (pred iracionalnim i telesnim), apokaliptičnost – i naročito idiosinkratično: veselje, ambivalentno sadomazohističko prigrljivanje (samo)uništenja.

Zbog toga, HENGE nosi izvesnu draž za ljubitelje autentično japanskih direct-to-video ludila pa ga, uz oprez i ograde, njima preporučujem. Traje tek nekih 50-ak minuta, pa barem nema praznog hoda i smaranja, uz napomenu da se prekida baš kad ovaj lik naraste i postane najzabavniji... Kao da se neko nadao nastavku? 

Mada, ne vidim kuda bi to dalje išlo i šta bi se s ovim dalje radilo, kad ni dosad, u tih 50-ak minuta, od te ofucane premise nije bogzna šta urađeno: HENGE se ipak zadovoljava time da se tetura i baulja, besciljno, od klišea do klišea.

NEKRONOMIKON i kosmogeološka strava

Stalni čitalac ovog bloga i čest komentator postova na njemu javio se sa svojom prozno-poetskom kosmogeološkom ruminacijom nadahnutom NEKRONOMIKONOM i njegovom kosmičkom stravom. Pošto je čovek ekspert za naftu i tome slične gnjecave produkte nebrojenih eona, on iz ugla svoje struke posmatra lavkraftovsku tematiku i rezultat je, moram reći, prilično zanimljiv i originalan. Podseća me na moju prvobitnu ideju za priču "Dagon, bog Srba", koja je trebalo da se dešava na novom nalazištu nafte u Panoniji...

            Kao što dole možete videti, Lavkraftov i moj NEKRONOMIKON i dalje širi svoj uticaj, inspiriše pesnike, zabluđuje omladinu a naučnike navodi na – ludilo!

            Evo slikovitog primera: sve ovo dole napisao i fotke odabrao – g. Matoji.

KOSMOGEOLOŠKA STRAVA

Oči u oči sa Gorgonom. Ili je bar tako izgledalo. Zapravo, nisam bio okamenjen, već dematerijalizovan. Šta znače reči prostor i vreme? A čulnost? Hajde da ponovo pokušam da sredim misli.

Koračao sam nervozno, ali odlučno, prema izlazu iz grada sa zamotuljkom pod miškom. Posle nekog vremena osetio sam umor, što me je navelo na misao o autu kojeg sam prodao pre tri dana. "Neka, bolje je ovako" – rekoh sam sebi, gotovo naglas, i opipah po džepu da proverim da li je kutija šibica još uvek tu. Kada sam konačno došao do jednog pustog mesta iza ciganske mahale, odmotao sam knjigu i upiljio se u prazan ali hipnotišući pogled mutanta sa korica. Ovo čudno biće nalik na mitsku Gorgonu ni izbliza nije zastrašujuće koliko je to sama sadržina Nekronomikona, odnosno saznanje koje sam stekao prelamajući sadržinu kroz sopstvenu svest, svest naftnog geologa. Kresnuh šibicu i posle dugo vremena osetih miris sagorevanja sulfida fosfora, a nakon toga i, ko bi rekao, prijatnu toplotu koju zrači ova užasna knjiga.

Slika 1

Pored toga što sam prodao auto, pre nekoliko dana oslobodio sam se i benzinskih upaljača, butan-boce, a u stanu sam zatvorio dovod prirodnog gasa. Sada nemam čime da se grejem, pa se po stanu krećem umotan u ćebe, a hranim se samo suvom i hladnom konzervisanom hranom. Ipak, osećam olakšanje jer znam da u mom neposrednom okruženju ne postoji opasnost od sagorevanja ugljovodonika i emanacija drevnog "demonsko-božanskog entiteta". Takođe, srećan sam da su pod mojim nogama stare paleozojske i proterozojske stene prekrivene debelim paketom mlađih neogenih, pliocenskih i kvartarnih sedimenata, i da je malo verovatno da je u njima za period kraći od 25 miliona godina, što je treptaj oka na kosmičkoj, pa i geološkoj vremenskoj skali, mogla da se ukoreni ova neopipljiva, ali večito prisutna, užasna pretnja.

Slika 2

Pitate se kako je moguće strepeti od nafte i gasa, supstanci koje se nalaze u širokoj upotrebi, ili zazirati od starih geoloških formacija na kojima često ljudi borave generacijama, a da to nije posledica patološki izmenjene svesti. Ne mislim da sam "ukleti monomanijak", a nisam ni sujeveran ili lakoveran da bi se sa mnom moglo manipulisati, ali verujem da sam dovoljno "senzitivan" da mogu da osetim pojave mimo čulnih opsega. Moje neiskazivo natprirodno iskustvo ima više sličnosti sa iskustvom Erika Zana, nego sa onim što je doževeo Kroford Tilingast upotrebom svoje mašine. Ne kažem da je Tilingastovo iskustvo bilo manje traumatično ili čak benevolentno, kako kaže naziv ulice u kojoj je živeo, ali suptilna manifestacija onostranog kroz čudne vibracije violinskih žica i kroz otvoren prozor u najcrnji mrak mnogo više me je potresla, a sada me i asocira na moj sopstveni pretrpljeni užas. Ono što se desilo u mojoj svesti uvidom u Nekronomikon ekvivalentno je simboličkoj predstavi razbijanja glatke kugle "boje izvan ovog svemira" geološkim čekićem. Otvorena je Pandorina kutija i omogućena je "osveta bogova" u formi oslobađanja nepojmljivih užasa. Tilingastovo onostrano je materijalizovano pobuđenim čulima, dok Zanovo onostrano nema svoju pojavnost, već samo zlokobni vančulni privid i prizvuk. Sada i ja imam taj neopisivi uznemirujući osećaj dok u rukama premećem uzorke stena, a posebno kad u njima namirišem naftu.

Slika 3

Iako je današnje stanovište o organskom poreklu nafte i gasa opšteprihvaćeno, još uvek su aktuelne i pojedine hipoteze o neorganskom poreklu, među kojima poseban značaj imaju "kosmičke hipoteze". Teorija koju je zastupao Sokolov, još 1890. godine, pretpostavila je formiranje ugljovodonika precipitacijom iz nebule iz koje je nastao Sunčev sistem. Na taj način stvorena planeta Zemlja u svojoj unutrašnjosti sadržavala je ugljovodonike, koji su kasnije tokom planetarne evolucije istisnuti u stene Zemljine kore. Po Tomasu Goldu, austrijskom astrofizičaru, prisustvo okeana metana na Saturnovom satelitu Titanu i u atmosferi Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna je dokaz formiranja ugljovodonika bez bioloških uzroka. Takođe, neke komete sadrže veliku količinu organskog materijala u vidu naftnog šejla, koji sadrži kerogen iz kojeg se stvara nafta. Zanimljivo je da se na ove hipoteze nadovezuju pretpostavke o nastanku života na Zemlji, prema kojima je Zemljina atmosfera u vreme njenog nastanka sadržavala metan, amonijak, vodonik i vodenu paru, što je rezultiralo stvaranjem jednog uljasto-smolastog površinskog sloja. Ova sredina je bila podloga za razvoj prebiotičkih jedinjenja, prekursora živoda, nastalih kao rezultat fotohemijske reakcije izazvane ultraviolentnim zračenjem. Na ovaj način shvaćene hipoteze o kosmičkom (neorganskom) poreklu nafte i gasa nisu pogrešne. Štaviše, šire posmatraju stvar od zvanično priznate teorije o organskom poreklu ugljovodonika, jer planetarnu organsku materiju od koje je nastala nafta pokušavaju da dovedu u vezu sa kosmičkim metanom, to jest da dokažu, na moje užasavanje, da je živa materija samo faza u metanskom ciklusu, a metan i ishodište i odredište žive materije.

Slika 4

Nafta predstavlja produkt najsporijeg mogućeg raspadanja živih bića. Pošto su ovo mahom primitivni organizmi (alge, plankton, bakterije), prvi predstavnici života na Zemlji, pojedine nafte vode poreklo od organizama starih preko 500 miliona godina, kada je po prvi put došlo do bujanja ove vrste organizama. Prema tome, nafta koja još uvek sadrži neka jedinjenja prisutna i u živoj, prekursorskoj materiji (hemofosili), jedina može da ima eonsku starost (eon-period duži od 500 miliona godina) i da po trajanju organske tvari ("tkiva") donekle parira starim eonskim bogovima Lavkraftovog panteona. Lavkraft je u Dagonu opisao karakter depozicione sredine u kojoj nastaju izvorne stene za naftu i gas. Takvu dubokovodnu, redukcionu sredinu u kojoj se formiraju finozrni sedimenti bogati ostacima izumrlih organizama opisao je poetično kao "gnjecavo prostranstvo odvratnog crnog blata...natrulo tlo...Čitava površina (vulkanski potres je ogroman komad morskog dna iznedrio na pučinu otkrivajući površine koje su mnogo miliona godina ležale skrivene u nemerljivim vodenim dubinama) je bila u buđi od raspadajućih leševa riba i ostalih, sasvim neopisivih stvari". "Tamni mulj" i "mastiljava močvaretina" su još neki od izraza koji se odnose na fazu konsolidacije sedimenata-izvornih stena za naftu i gas. I povrh svega, ovaj "gnjili mulj" predstavlja okruženje u kojem se na kraju priče ukazuju relikti i sama ovaploćenja "drevnih bogova". Imam utisak da Lavkraft sa mnom deli slutnju da nekakav užas bdije u samoj eonskoj nafti, odnosno bitumiji, hraneći se organskom energijom tokom eona. Međutim, dovoljan je jedan trenutak, jedna varnica i primordijalna vatra guta sve pred sobom. Da li ste videli nekad potpuno sagorevanje, sagorevanje čistih ugljovodonika eonske starosti? Pardon, da li ste ga "osetili"? Posebno sagorevanje krajnjeg proizvoda transformacije najstarijih organizama na planeti – metana.  Dok u nafti još uvek možete naći tragove izvornih organizama – hemofosile, ugljovodonični gas i njegova esencija – metan, ne sadrži ništa osim ugljenika i vodonika. Plamen kojim gori nafta je žućkast, crvenkast i žućkastocrvenkast, a azot, kiseonik i sumpor, kao indikatori nesavršenosti živih bića, čine ga nemirnim, čađavim i bučnim. Metan, od trenutka kada nastaje cepanjem veza u lancima ili prstenovima kompleksnih organskih jedinjenja, označava izdvajanje esencije "demonsko-božanskog entiteta". Plavičasto-proziran, miran, nečujan, ali postojan, metanski plamen predstavlja čulnu manifestaciju praiskonske demonske prirode – praužasa. Ipak, čulni doživljaj je benigan u odnosu na nadčulni, za koji nije ni potrebno sagorevanje, a koji je, pritom, zastrašujući.

Slika 5

Ne treba zaboraviti da eonska nafta nastaje u eonskim stenama i da ih prožima, kao što ih prožima i ovaj drevni zlokobni entitet. Posebno su nastanjive platformne formacije-kratoni, kao najstariji delovi Zemljine kore. Nju Ingland, u kojem je Lavkraft rođen i u kojem je živeo, leži na nukleusu severnoameričkog kratona, u istočnom delu kanadskog štita, koji predstavlja stene arhajske starosti konsolidovane pre četiri milijarde godina, a i danas otkrivene na površini. Dakle, Lavkraft je hodao po granitima i silicijskim sedimentnim koji su formirani među prvima na planeti, i koji su u vreme kada je Zemlja bila vrlo surovo mesto za život (nije ga bilo) bili prožeti jedino ovim večnim demonskim entitetom. Iako ne posedujem Lavkraftovu maštovitost i književnu artikulaciju da bih mogao da uobličim ovaj sveprožimajući užas, verujem da sam mu sličan po nadčulnoj osetljivosti, pa mogu da proniknem u njegovo mentalno stanje uzrokovano konstantnim uticajem zloćudnih arhajskih stenskih formacija. On je personifikovao ovaj užas stvorivši panteon bogova-demona koji dolaze odozdo; ispod uklete kuće, hrama, piramida, građevina koje su uvek na uzvišenju, na ogoljenoj steni erodovanoj do duboko u prošlost, a ne u dolini na recentnim nanosima. Stanovnicima Kingsporta koji slave ove bogove-demone crkva je samo paravan za svetilište duboko u stenama ispod crkve, gde svojim božanstvima prinose žrtve. Zatim, drevni hramovi se nalaze i na dnu mora gde su "isklesani iz devičanskog planinskog tkiva naše planete". I kada se odozdo pojave ova demonska božanstva, ona nose sa sobom "naftni i bitumenskim zadah i aromatični smrad". Šub Nigurat ostavlja za sobom "nešto k`o katran što bazdi strašno i kaplje niza ivice `de je građa razbita...umire u smradnoj bari zelenkastožute telesne tečnosti i neke katranaste lepljive materije". Svi ovi citati samo potvrđuju moje strahove; da je Lavkraftova kosmička strava ukorenjena u strahu od eonskih stena kroz koje cirkuliše "zla krv" u vidu eonskih ugljovodonika.

Slika 6

Sve ovo mi prolazi kroz glavu dok džaram po nesagorelim koricama Nekronomikona i pokušavam da naslutim mutantov pogled. Ne uspevam jer se sve pojavno preda mnom zgusnulo u mrak, crnji od nafte, kakav je još samo Erik Zan video jedne kobne večeri kroz prozor svoje sobe. U tom trenutku nekakva privlačna sila mi odvlači pogled naviše, u prostore iza najdubljeg crnila, gde se otvara noćno zvezdano nebo. Moj "unutrašnji vid" oseća magnetičnu snagu metanske magline, negde između Hidre i Argo Navisa. Odjednom sam izgubio sopstvenu težinu i počeo sam da se uzdižem kao helijumski balon. To je bilo poslednje čega se sećam.

Slika 7

Ova ravan postojanja isključuje fiziku ili je, eventualno, svodi na "fiziku fluida". Pojmovi prostora i vremena ovde su iracionalni. Misao funkcioniše u novim okvirima koji onemogućavaju pamćenje i recentno sećanje. Hvala Azatotu na tome, jer bi sećanje na ovaj trenutni iracionalni strah, umnožen vremenom, bilo nepodnošljivo. Sa druge strane, ovaj "trenutak traje večno", tako da konstantni strah postaje niz sukcesivnih šokova od kojih svaki ima snagu prethodnog i neponovljivog. Pojam vremena u ovakvoj stvarnosti još jedino ima smisla u mojim nadčovečanskim naporima povezivanja misli. Moja ideja je da povezivanjem misli uspostavim vreme, što bi mi možda omogućilo povratak ili bar nekakav kontakt sa mojim materijalnim prolaznim svetom. Ako neko od vas jednom bude upoznat sa ovim manje-više (ne)povezanim mislima, znaće da sam uspeo. Ali neka pazi! Nalazi se u blizini prolaza u drugu dimenziju, dimenziju večnog trenutnog straha!

Starac ABN i more!

            Nastavljam akciju plasiranja naučnih radova na ovom blogu, mada ovog puta red je došao na jednu malo drugačiju vrstu doktora, i na jednu malo drugačiju vrstu rada. Oni koji duže prate The Cult of Ghoul znaće šta da očekuju kad kažem da je autor ovoga što sledi – Aleksandar B. Nedeljković! Pored dva gore već linkovana teksta, na ovom blogu možete naći i njegov sudar sa Frankenštajnom, a sada, okršaj kakav srpska akademska misao još nije videla: dr ABN se hvata ukoštac sa novelom "Starac i more" E. Hemingveja, i dekonstruiše, onako kako to samo on ume – njenu poslovnu politiku!

            Uostalom, pogledajte i sami kako to dr ABN najavljuje:

           

"Kad kritički pogledate proslavljenu novelu Ernesta Hemingveja (koji je dobio Nobelovu nagradu) „Starac i more“, i, ako pri tome uključite „SF oči“, tj. svu onu strogost kriterijuma, naročito u oceni plauzibilnosti sadržine, KAO  DA ocenjujete naučnu fantastiku – dakle, bez ikakvog popusta – novela se sva sruši. Otkriju se neke katastrofalne, porazne istine o njoj. Članak (naučni rad) dr A. B. Nedeljkovića o tome, objavljen u najnovijem, 49-tom broju kragujevačkog univerzitetskog časopisa „Lipar“, možete sada pročitati sasvim besplatno, i vrlo lako, tako što ćete skinuti ceo taj broj sa sajta Univerziteta Kragujevac, pa, onda, kad je taj pdf dokument bezbedno u vašem kompjuteru, pogledajte stranice 171-179... to je taj članak.

Verovatno je, da ćete biti zapanjeni. Opet, možda je i bolje da ne uzmete taj članak, jer ako ga pročitate ceo, verovatno nikada više nećete videti Hemingveja istim očima. Može to biti ogromno razočaranje."

Ovo što sledi ispod je upravo taj članak, preuzet iz rečenog časopisa: ja sam ga samo prebacio u latinicu, a nekoliko fusnota je, zbog formatiranja na bloggeru, prebačeno u zagrade. Sve ostalo je od reči do reči tako kako je to dr ABN napisao. Ja sam samo bio slobodan da boldom naglasim pojedine rečenice od naročitog značaja za... eh... književnu nauku.

Oni koji ne veruju da je ova osoba stvarna, ili koji misle da je ovo dole napisao neko iz zezanja, neki ekvivalent Žike pesnika, recimo, mogu da kliknu na gornji link i pogledaju originalni rad u tom časopisu! Svi ostali – uživajte!

Aleksandar B. Nedeljković

Filološko-umetnički fakultet, Kragujevac

ŠTA JE STARAC SANTJAGO ZAPRAVO PLANIRAO DA POSTIGNE 

NA MORU BLIZU KUBE

(2 Ovaj rad nije ranije objavljivan, ali, bio je usmeno prezentiran, pod istim naslovom, na Filološkom fakultetu u Beogradu, 26. novembra 2010, na međunarodnom naučnom skupu FID – Filološka istraživanja danas.)

821.111(73)-31.09 Hemingvej E.

Hemingvejevu novelu „Starac i more“, uz sve dužno poštovanje, treba razmotriti i na jedan skeptičan, bukvalan način, naime, sa čisto praktičnog stanovišta, kao ribarski ekonomski poduhvat. Neke nove stvari se vide, kad se tako gleda. Narativne strategije, kojima se autor poslužio, bile su veoma uspešne, pa je on za ovu pripovetku dobio Pulicerovu nagradu, a ubrzo je dobio i Nobelovu nagradu, u čijem obrazloženju je pomenuta baš ova pripovetka; ali mi danas uočavamo i znatne nelogičnosti, i neuverljive, „nameštene“ elemente, koje ne bismo oprostili u nekim drugim žanrovima. Na primer: ako je Santjago hteo da ukrca u svoj čamac ulovljenu i ubijenu ogromnu ribu sabljarku, tešku oko 750 kilograma, dakle desetak puta težu od njega, koja u čamac te vrste (skif) nikako nije mogla da stane, postavlja se pitanje koji je zapravo bio njegov poslovni plan. Svakako je mogao da iseče barem najkvalitetniji deo, možda četiri komada po 25 kg najboljeg mesa, ali on je, umesto toga, ostavio celu sabljarku u vodi, da je ajkule pojedu. Prethodno je, pošavši iz malene ribarske luke Kohimar nadomak Havane, ulovio i ubio jednog delfina, koji nije mogao imati manje od 40 kilograma težine, što bi za starog Santjaga, nakon osamdeset i četiri dana očajnog ribarskog neuspeha, bio zaista izvanredan ulov, izvor odlične zarade; ali ga nije poneo nazad do Kube, nego je samo pojeo dva-tri zalogaja njegovog sirovog mesa a onda ga je bacio nazad u more. Preostaje samo jedan zaključak o Santjagovim motivima.

Ključne reči: Ernest Hemingvej, „Starac i more“, poslovni plan

U noveli Ernesta Hemingveja „Starac i more“, vidimo da je Santjago profesionalni, aktivni ribar, sa velikim iskustvom, mada, zapravo, kad bolje pogledate, nigde nije konkretno navedeno koliko godina tog iskustva on ima; dato nam je da znamo da nije celog života bio ribar. Ali, jeste profesionalac. Njegov je posao, dakle, da hvata i prodaje ribu. Mi ćemo se u ovom radu vrlo malo baviti pitanjem Santjagovog heroizma, ali ćemo pažljivo razmotriti njegov poslovni plan.

Ali taj njegov plan je – ako ga želimo objektivno pogledati – katastrofalno pogrešan.

U prvoj rečenici novele, u engleskom originalu, saznajemo, bez ikakve mogućnosti nedoumice, da je njegov čamac od one vrste koju na engleskom zovu „skif“ (”a skiff”), (Hemingway 1967:5).

Na Vikipediji nalazimo definiciju skifa, to je svakako mali čamac, a u američkoj upotrebi to je mali čamac za ribarenje na moru (”a type of small boat … In American usage, the term is used to apply to small sea-going fishing boats”, Vikipedija, skif: 2011). To je plitak čamac, tri-četiri metra dugačak, otvoren sa gornje strane, tako da kiša, ako počne, pada u njega, a i talasi mogu vrlo lako zapljusnuti u njega, jer nema pokrivenu, zatvorenu palubu. Predviđen je za jednog ili dvojicu ribara, i samo za mirno more i lepo vreme. Može imati prikačen, na zadnjem kraju, spoljašnji motor, takozvani vanbrodski motor, ali ne mora ga imati; i, gle, iako se priča dešava posle Drugog svetskog rata, možemo pretpostaviti 1951. godine kad ju je Hemingvej i pisao a njegova supruga Meri Hemingvej prekucavala (Blum, 175) i kad je sportista, bejsbol igrač Džoe Di Mađo (Joe DiMaggio) bio na kraju aktivne karijere ali još uvek izvanredno popularan – te godine, Santjago u svom čamcu nema vanbrodski motor, koji mu je mogao mnogo, čak presudno, pomoći. Hemingvej je svog junaka ostavio bez tog pomoćnog sredstva, zato što je baš hteo da ga izloži udaru sudbine, da bi Santjago bio veći heroj a što manje čovek modernog doba i tehnologije.

Da ne bude nikakve dileme, nikakve sumnje: u noveli je jasno opisano kakva je to vrsta čamca: taj skif ima i vesla (”he was rowing steadily”, 21) ali i jedro, i to zakrpljeno starim vrećama od brašna (“The sail was patched with flour sacks”, 5, see also p. 70), a u povoljnom vetru, ovo jedro dobro vuče čamac napred (“drawing steadily”, 71). Jarbol Santjagovog čamca je tako mali, da Santjago, po povratku na Kubu, može da obavije tj. namota to krpljeno jedro oko jarbola, uveže ga kanapom, i da izvadi ceo taj jarbol iz ležišta (!) i odnese ga kući, noseći ga na ramenu, što je njegova uobičajena praksa (88).

Ali u prvoj rečenici novele saznajemo i tužnu činjenicu da stari Santjago već osamdeset i četiri dana nije ulovio nijednu ribu (“has gone eighty-four days now without taking a fish”, 5). Ovo je već pomalo čudno. Zašto se Santjago toliko usmerio na hvatanje samo velikih riba? To ne izgleda kao trezven poslovni plan. Mogao je Santjago, osim udice za veliku ribu, da baci i mrežu i malo mamca i nahvata manju ribu; ili da baci nekoliko malih udica, opet za manju ribu. Mnoge njegove kolege rutinski hvataju sitniju ribu da im posluži za mamac a i za večeru. Šta bi loše bilo u tome, da se vrati popodne sa tridesetak kilograma nahvatane sitnije ribe, i proda je, glavninu, odmah – da bi bila odmah i poslata rashladnim kamionom na pijacu, dok je sveža – i zaradi nešto para? Ali, ne, on hoće ili podvig, ili ništa; on je, reklo bi se (ako ćemo biti ironični), sportista u duši.

Verovatno bi trebalo da je Santjago svestan da je star i da je u ponečemu već popustio, a verovatno je i sposoban da peca sitniju ribu, kad već pretenduje da hvata sabljarke. Zapravo u noveli vidimo da je on imao nekoliko prilika da uhvati manje, savladivije ribe, ali ih je namerno izbegao.

Prvi totalni slom logike dešava se u ovoj noveli u trenutku kad Santjago uhvati delfina. Dodajmo, uzgred: ogromna, neverovatna greška, koju recimo u naučnofantastičnoj priči fanovi nikada ne bismo oprostili piscu, sastoji se u tome što Hemingvej umišlja da je delfin riba. Delfin nije riba. I nema škrge. Delfin je sisar, i diše na pluća, i može se i udaviti, itekako. Nepojamno je, ali istinito, da su čitave generacije kritičara, zadivljene neospornim humanističkim dometima ove pripovetke, i zasenjene sjajem Pulicerove i Nobelove nagrade, ostale slepe za ovaj elementarni fakt iz biologije, koji i mnoga mala deca znaju: delfin nije riba.

(3 Ali, naučnu fantastiku čitaju uglavnom najbolji đaci, i to oni koji vole i prirodne i društvene nauke.)

Santjago je uhvatio i ubacio u čamac, i ubio, jednog delfina (52), koji je prethodno progutao dve leteće ribe, i onda mu je izvadio škrge (!!! “gills”, 56) koje bi isto tako mogao naći i kod slona ili kod tih svojih lavova, ali, ako i oprostimo tu neverovatnu grešku, kao i nepreciznu, pomalo dvosmislenu anatomiju gde su dve progutane leteće ribe ostale delfinu u “čeljustima” ili ipak u želucu (dvosmislena engleska reč “maw”, 56) stižemo, tek sad, do porazno besmislenog Santjagovog daljeg postupka, do ogromnog, glavnog promašaja: to, taj trenutak, kad je upecao delfina, očigledno je bio trenutak da odseče udicu na kojoj je sabljarka, koja je nastavljala da ga silovito vuče ka pučini, sve dalje od Kube, i da se vrati na Kubu, u tu malu ribarsku luku Kohimar pokraj Havane, sa ulovljenim delfinom, svojim prvim plenom u 84 dana.

Enciklopedije nas uče da delfina ima raznih vrsta i da najmanji od njih (a zašto bi ovaj Santjagov bio najmanji?) jeste težak oko 40 kilograma, što znači da bi bio odličan ulov, a prosečni i tipični delfin ima i mnogo veću težinu, stotinak ili sto pedeset kilograma. Dobro skuvano, delfinovo meso je izuzetno ukusno, kaže Santjago (57) dakle moglo bi se dobro i prodati na ribljoj pijaci. Međutim, taj delfin se u čamcu nekako čudesno smanjuje na beznačajnost, na dva komadića mesa, od kojih Santjago pojede polovinu jednog, tako sirovo i čak neposoljeno, a glavninu delfinovog tela on baci u vodu (!!!), i do kraja novele mi delfina i zaboravimo, jer nas dinamika i emocija priče povuče dalje, takav je naš instinktivni čitalački odziv (engl. reader response). Ako ćemo biti sada sasvim bezosećajni za opšteljudsku dimenziju Santjagovog heroizma, i ako ćemo gledati samo banalni i bukvalni ekonomski aspekt njegove situacije, moraćemo da uvidimo istinu da Santjago zapravo ne želi da zaradi na taj način, sa samo 40 kilograma ulova (jer mu pisac ne dozvoljava). Narativna strategija je zahtevala da Santjago nema nikakav ulov, da bi dalja suicidalna upornost sa sabljarkom izgledala makar prividno razumna i da bi priča o tragičnom herojskom neuspehu mogla da se odvije do kraja. Banalizacija, pad u svakodnevicu (uhvatio nešto, najzad, ali samo 40 kg ili samo stotinak, zaradiće novac, najzad, ali ne spektakularno veliku sumu) nije dolazila u obzir, bilo bi to vrlo ne-Hemingvejevsko odustajanje od heroizma.

Sabljarke su velike i snažne ribe. Ima ih raznih vrsta, ali, Hemingvej nam ne ostavlja mnogo dileme o sabljarki (engl. marlin) koje je Santjaga tako namučila: teška je, procenjuje Santjago, oko 750 kilograma, a možda i mnogo više! Sedamsto pedeset kilograma je ogromna težina, verovatno deset puta veća od težine samog Santjaga. (Oko ovoga dileme nema:  “over fifteen hundred pounds … maybe much more”, 70.) U Vikipediji se, u članku o sabljarki (Vikipedija, marlin), pominje Hemingvejeva novela (sasvim prirodno, jer to je sigurno najslavnije književno delo ikada napisano o sabljarki), pominje se i da su najteže sabljarke imale i preko 800 kilograma, i precizira se da je Santjagova sabljarka bila dugačka (kao što se u noveli i konstatuje, eksplicitno,

89) oko pet i po metara.

(4 Vikipedija, Marlin (2011): “Marlin are rarely table fare, appearing mostly in fine restaurants. Most modern sport fishermen release marlin after unhooking. However, the fisherman in Ernest Hemingway’s novella The Old Man and the Sea was described as having caught an 18-foot (5.5 m) marlin to sell its meat.”)

            Približno dva puta duža od čamca.

Iako se, kako bi svojevremeno rekao profesor beogradskog Filološkog fakulteta Radoslav Josimović, nalazimo “u podnožju književnih propileja”, ne možemo ostati nemi pred činjenicom da je Santjago pokušavao da ulovi ribu koju baš nikako nije mogao da utovari u skif, jer je bila mnogo veća i teža od njega zajedno sa skifom.

            U srpskom prevodu, Aleksandra Stefanovića, u prvoj rečenici novele stoji, poetično ali ne baš mnogo precizno, da je Santjago bio “u svome čunu” (ne kaže se kakav je to čun, ne kaže se da je skif, a “čun” bi mogao biti i kajak, piroga, kanu... itd). Ali za ribu od 750 kg, pa još i 5,5 m dugačku, svakako nije moglo biti mesta u čunu. To kaže i sam Santjago.

Dodajmo, riba sa 500 kg mišića morala je biti neuporedivo jača od Santjaga. Hemingvej ovu tačku brani time što je Santjago u mladosti bio šampion u obaranju ruke, dakle ima verovatno i sad vrlo jake ruke. Ali to je smešno, on je ipak samo čovek. Da se ta sabljarka samo jednom praćaknula zaista jako, mogla je da ga odnese u more, ili, ako mu je telo bilo zaglavljeno u čamac, da mu otkine obe ruke iz ramena, ili prste naravno. Konj je težak oko 400 kilograma, od čega su mišići samo deo. Zar bismo poverovali da Santjago može jednim kanapom da zadrži trzaje tri ili četiri konja koji se u panici otimaju od njega? To je potpuno neuverljivo.

Pa hajdemo ipak dalje. Čitamo preostali deo novele. Nekim čudom, posle strahovitih napora, Santjago uspeva da ubije sabljarku i – zatim – šta? 

Znamo šta se desilo, ali, postojao je mogući alternativni plan. U tim trenucima, dok ajkule još nisu napadale, mogao je Santajgo da izreže stotinak kilograma najboljeg mesa, bez kostiju, i utovari u skif – nekoliko ogromnih komada, mada bi sigurno i sa njima morao junački da se rve, dok ih podigne u skif – i da krene najbrže što je moguće, natrag, prema Kubi, od koje se strašno udaljio, što i sam mnogo puta konstatuje (kao da tim ponavljanjem skida sa sebe krivicu za slab biznis-plan). Možda se mogao vratiti pre nego što se meso ukvari. Umesto toga, on je privezao tu ogromnu sabljarku za svoj čamčić, sa strane, duž boka čamca, i krenuo tako nazad, sporo, jer vukući toliku ribu, nije mogao brže.

Zašto nije predvideo da će ajkule doći i napasti mrtvu sabljarku? Toga bi se setio i ribolovac amater.

Hemingvej je propustio da nam to objasni, ali nije propusto da napravi niz očiglednih aluzija kojima poredi Santjaga sa Isusom Hristom na usponu uz Golgotu itd. (88 i drugde). – A kako znamo da te aluzije nisu slučajne, da ih nije pisac nehotice, igrom podsvesti, bacio na papir?

U interesantnoj, korisnoj knjizi Hemingvej, poetika kratke priče, Vladislava Gordić-Petković uverljivo diskutuje o desetak Hemingvejevih kratkih priča (novelu “Starac i more” samo uzgred pominje, jednim standardnim pasusom, na str. 200), a na str. 206, bližeći se zaključku, kaže:

Pomno čitanje Hemingvejeve kratke proze otkriva pisca koji je svestan postupka, eksperimentatora koji je u prozi iskušavao dramske konvencije, manipulisao pripovedačem do te mere da ga je bezmalo ukinuo i izbrisao, ali i afirmisao jezičku i motivsku askezu koja je doprinela da se čist, precizan i jasan jezik pokaže u svojoj dotad poricanoj moći.

Hemingvej jeste takav pisac. Zaključujemo da svoje narativne strategije, primenjene u noveli “Starac i more”, nije upotrebio slučajno, nego namerno, dobro promišljeno. – Eto tako znamo da prilično upadljivo nameštene aluzije na Hrista nisu slučajne.

A zašto nismo saznali, nigde u noveli, konkretno koliko godina se Santjago bavio ribolovom? To je pisac prikrio da ne bi Santjago sa tim svojim amaterskim i inadžijskim postupkom (sa sabljarkom) ispao još više nerazuman, a postupak još više neuverljiv.

Ali i to nije ono najgore.

Prava katastrofa, havarija, moralni bankrot novele nastupa na tri strane pred kraj: Santjago, sada na obali, i, kao što toliki kritičari rekoše (jer je bilo jasno namešteno da primete i oduševe se) poražen ali ne i moralno slomljen, pita dečaka, Manolina, “Da li su me tražili?” a Manolin odgovara da je bila, odista, organizovana potraga, u kojoj su učestvovali brodovi i avioni Obalske straže (“Did they search for me?” “Of course. With coast guard and with planes.”, 90). Na ovo, Santjago nehajno prokomentariše da je Atlantski okean vrlo veliki a skif vrlo mali i teško se uočava; i, ništa više ne govori o toj temi.

Prisiljeni smo zaključiti, da je Santjago jedan veoma neodgovoran čovek. Morao je znati, kad se kapricirao da savlada baš tu ogromnu sabljarku, i kad je zato, iz hira, dozvolio da ga ona odvuče tako daleko od Kube – morao je znati da će ljudi na obali primetiti da se on danima ne vraća, i da će organizovati potragu, da bi spasavali njegov život. Plovili su, dakle, brodovi Obalske straže (ne saznajemo da li kubanske, ili američke), leteli su avioni! – to je moralo koštati hiljade dolara, stotinama puta više nego što vredi jedna odsečena udica. Mogla je naići oluja, mogao je neki avion da se sruši, ili brod da potone, i neko da pogine, zbog Santjaga. Tako izložiti svoju društvenu zajednicu velikim troškovima, pa i opasnostima, zbog jednog hirovitog i potpuno beskorisnog postupka – to je veoma neodgovorno.

Postavlja se i pitanje, šta je vlast uradila kad se Santjagov skif najzad pojavio na vidiku, donoseći samo kostur i glavu sabljarke. Da li su obustavili potragu? Ili su je nastavili, brodovima i avionima, još satima, ili danima? Da li se Santjago uopšte potrudio da obavesti Obalsku stražu da se vratio? Imamo dokaz da se nije potrudio, ni najmanje, jer, kad je došao kući i otpočeo razgovor sa Manolinom, tako ležerno je usput zapitao “Da li su me tražili”! Zar nije bila njegova obaveza da se javi vlastima, da bi potraga bila otkazana? A u tom trenutku kad bi se javio, policajci bi mu rekli nešto u smislu, da, tražili smo te, šta si to napravio, gde si bio, znaš li kolike smo imali troškove zbog tebe? itd. Zar nije Santjago još na moru znao, ili, kao profesionalac, morao znati, da će biti potrage, ako se ne vrati na vreme, u nekom razumnom roku? Znao je, naravno, inače ne bi to po povratku pitao Manolina, znao je ali nije hajao.

Sveukupno, Santjago se poneo neprofesonalno i nerazumno kao ribar i kao poslovni čovek, a zatim i neodgovorno i bezobzirno prema svojoj društvenoj zajednici.

Dodajmo uzgred, to je neminovni korelativ onoga što je suština Hemingveja celog, a to je očajnička i nategnuta potraga za prilikama i situacijama da se dokaže muškost, i da muškost i tvrdi ćutljivi heroizam nešto vredi i znači, svojevrsna emotivna ucena (pretnja autodestrukcijom) upućena ne roditelju, nego kosmosu, u jednom sve više tehnološkom svetu, gde mašine sve više znače a muškost pa i ukupna uloga ljudskih bića, oba pola, sve manje znače, sa perspektivom, naravno, da nas kroz koju hiljadu godina mašine i roboti naprosto zamene.

– Zato je Santjago morao biti toliko star, ali i staromodan, zastareo, sa svojim udicama i zakrpama, odlučan da napada ajkulu drvenim šiljkom, kao iz preistorije da je iskočio, lišen iole modernije opreme; prevaziđeni starac, a ne mladi moderni ribar sa radio-vezama i radarima i sonarima i sa ogromnim, kilometarskim mrežama koje, sve do dubina, vuče nekoliko motornih brodova odjednom, pa ih zatvara u krug, pa onda motori brodova namotavaju i zatežu i podižu te mreže, tako da uhvate sve živo, tako da ribama bekstva nema. Mladi i modernizovani Santjago, industrijalac ribolova, bio bi sasvim ne-Hemingvejevska pojava.  

Zašto Santjago nema ženu? Imao ju je i još čuva neke minimalne uspomene na nju, mada je njenu izbledelu sliku sklonio, a to saznajemo na početku novele (10) ali ne saznajemo da li je umrla ili ga je ostavila. Nema ženu, zato što bi ga ona tako dobro izgrdila, da bi mu uši dugo bile crvene: ona ne bi pristala da živi u najcrnjoj bedi zato da bi se muž junačio. Zahtevala bi, s pravom, možda nekim narodnim i vulgarnim jezikom, da se on, recimo na srpskom, „ne zamlaćuje, nego da zarađuje“, da bi ona imala šta da kuva. Saznajemo da je Santjagova košulja toliko puta krpljena i toliko stara, izbledela od sunca i soli, da je to zaista izuzetan prizor (12); a kakav je biznismen, i nije čudo da mu je košulja takva; ali na šta bi ličilo, da isto tako bedna bude i košulja njegove žene? Ovo bi istaklo i dramatizovalo njegovu ekonomsku neodgovornost i njegov autodestruktivni karakter. Hemingvej je to pažljivo zaobišao. Santjago je morao biti bez žene a i bez braće, sestara, i bez dece i unuka, da bi bio maksimalno izolovan od ekonomske stvarnosti društva, izbačen iz realnog ambijenta, da bi mogao da se bavi mešavinom inata i filozofiranja pa pomalo i misticizma, sam na debelom moru. Samac, boem na pučini, bećar na talasima, on ima slobodu da se ponaša tako.

Zašto je Manolin tu, a ne neki odrastao ribar? Santjago je Manolinu mentor, i zato taj dečak, kao kvazi-sin, ispoljava poslušnost deteta a ipak Santjago prema njemu nema odgovornost kao prema sinu – dok neki odrasli kolega, ribar koji bi bio sa Santjagom ravnopravan, ne bi trpeo gluposti, nego bi energično zahtevao pametnije ekonomsko ponašanje.

Dečakove suze, koje se pojavljuju u više navrata posle Santjagovog povratka, kao da nagoveštavaju prognozu: Santjago bi mogao u toku noći, ili sutra, i umreti, od iscrpljenosti i razočaranja i starosti. Ali neće pomreti Santjagova porodica, jer je nema. Dakle, intencija je bila da čitaoci o njemu zaključe: ako je Santjago možda samoubica, nije zlikovac. Nije štetočina. Za suze je, ne za osudu. U to su mnogi čitaoci verovatno i poverovali.

(5 Ali mi nismo poverovali, jer smo „uključili SF oči“, naime, razmatrali smo ovu Hemingvejevu pripovetku na onaj strogi i bukvalni način kao kad preispitujemo logičku koherentnost i plauzibilnost neke naučnofantastične priče. – I tad se, kao što u ovom radu pokazujemo, ova proslavljena pripovetka sva rastočila na nesaglasne i neuverljive delove. Nije izdržala visoke SF kriterijume kvaliteta.)

            Drugi ribari, odrasli, nekako su uvek ili skoro uvek izvan slike, anonimna pokretna skupina, naslikani samo kao mrlja, Manolin odlazi do njih i vraća se, oni su nekako posredovani preko Manolina, i ponešto kažu ali ostajući sa strane, kao neki antički hor koji u ime naroda komentariše događaje na pozornici. Ovo daje lažni utisak da oni, a sa njima i čitav narod, podržavaju i odobravaju Santjagov način života i rada.

Jako mnogo brodova (trgovačkih i putničkih, vojnih i civilnih) a i čamaca, pa i malih aviona, krstarilo je tih godina, pa i 1951, oko Kube, a tih nekoliko dana vreme je bilo idealno, mirno, sunčano i lepo (tačno pogodno da Santjago istraje u svojoj upornosti; da su samo bili malo veći talasi, oni od metar-dva visine, morao bi da odustane, i priča bi propala; ali bilo je baš tad lepo vreme; eto koincidencije), pa bi logično bilo da je neko od civila, dakle ribara, turista, novinara, ili, neko od mornara ratne mornarice, itd, video Santjagov čamac i, upozoren preko radija od Obalske straže, prepoznao ga, ali, ni to se nije desilo, da ne bi bila upropašćena narativna strategija priče.

Jer, da su spasioci pronašli Santjaga, tog trenutka bi svaki njegov dalji heroizam (i misticizam) prestao, tužni herojski bankrot bio bi nemoguć, rasplet bi bio banalan i sasvim običan, neslavan bankrot – jedan mršavi, spečeni dedica, propali ribar bez penzije (?), umotan u ćebe, sedi u nekom kutku brzog i jakog motornog broda Obalske straže, i čitaju mu se lekcije o njegovoj neodgovornosti i neprofesionalnosti, itd. – sve realno i beznačajno, naprosto jedan neuspeh.

Sve okolnosti su dakle nameštene da bi omogućile Santjagu da se ponaša kao veliki tragični heroj, dosledan u svojoj mučeničkoj upornosti da se nikada ne predaje. Upravo na to su se „upecali“ mnogi kritičari i čitaoci, mada je upotrebljena narativna strategija bila zapravo veoma providna, i „nameštena“; trebalo je da je prozru. Samo jedan zaključak je moguć; starac Santjago je od početka do kraja priče imao samo jedan plan, i samo jednu nameru, a to je, da svom piscu donese Pulicerovu pa zatim i Nobelovu nagradu, što je i uspeo.

Lista referenci

Blum 2008: H. Bloom, Ernest Hemingway’s The Old Man and the Sea, Bloom’s Modern Critical Interpretations, new edition. New York: Infobase Publishing.

Vikipedija, marlin: preuzeto u februaru 2011

Vikipedija, skif: preuzeto u februaru 2011

Gordić 2000: V. Gordić, Hemingvej, poetika kratke priče. Novi Sad: Matica srpska.

Josimović 1974: R. Josimović, U podnožju književnih propileja. Beograd: ICS – Izdavačko-informativni centar studenata.

Hemingvej 1967: E. Hemingway, The Old Man and the Sea. London: Heineman Educational Books.

Hemingvej 1996: E. Hemingvej, Starac i more, preveo Aleksandar Stefanović. Beograd: “Prosveta”.

Rad primljen 24. novembra 2012.

Prihvaćen za štampu novembra 2012.

* * *

            Sva sreća da se dr ABN bavi isključivo kratkim pričama i novelama, a nikada, ili užasno retko, romanima. Ne smem ni da zamislim šta bi bilo da usmeri svoje "SF oči" na, recimo, poslovnu politiku u MOBI DIKU...