POETIKA HORORA: promocije i audio snimak

  

U prethodnim danima i nedeljama održano je nekoliko promocija moje knjige POETIKA HORORA, studije koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. Evo kratkih izveštaja, više u slici nego u reči + ekskluzivni audio snimak jedne od njih.

            Prvo je u Vršcu, 22. maja, održano moje autorsko veče. Vodio ga je pisac Dejan Mak, a učestvovao je i jedan od najboljih domaćih pisaca fantastike, Ilija Bakić.

            Organizatori iz "Tačke susretanja" su svoj deo posla odradili vrhunski: i u smislu srdačnosti i prijema, i u smislu stručne pripreme za veče, i u pogledu dekoracije i tehničke podrške (svetlo, ozvučenje, video bim...), pa čak i u pogledu lične zainteresovanosti za minuli i kurentni rad gosta.

            Kao što i fotke svedoče, kompletan ambijent je bio prilagođen jezovitom sadržaju kao nikad ranije na bilo kojem mom predavanju ili promociji: dekoracija, sveće i lobanjem svetlo, horor fotke sa bima i horor muzika sa laptopa u pozadini, sve je bilo baš kako treba.

            Razgovor je trajao oko 90 minuta, pred prepunom salom – bilo je, otprilike, nekih 40-ak posetilaca koji su s pažnjom ispratili razgovor nas trojice kao i čitanje odabranih odlomaka iz ZAVODNIKA i iz jednog mog eseja o horor žanru (za potonje je zadužena bila jedna od Marija iz organizacije).

            Bilo je, kod mene, izvesne strepnje da bi nam (ne)vreme moglo pokvariti račune, jer popodne je nagoveštavalo mogućnost ne samo padavina nego i grmljavine i oluje, ali na sreću – ništa slično nije se desilo: nebo je bilo blago sivo, prikladno gotski narogušeno, ali bez kapi kiše, pa je i posećenost bila na nivou (i čak i premašila moja očekivanja).

            Nažalost, audio snimak sa ove večeri je izostao zato što je telefon jedne od organizatorki, koji je ovom prilikom bio namenjen za snimanje, zazvonio već nakon 3 minuta od početka razgovora, i tako prekinuo snimanje. Glupa tehnologija...

            Inače, bilo je ovo premijerno predstavljanje javnosti nove edicije "Poetika strave" i njene prve knjige, VRBE Aldžernona Blekvuda, izašle iz štamparije samo par dana ranije. Mislio sam da će za nju vladati veće interesovanje, ali začudo, publika je radije pohrlila na veću (i skuplju) POETIKU!

            Veče smo krunisali u jednoj dobroj piceriji i zasladili domaćim sladoledom, a onda sam otišao na noćenje kod prijatelja s kojim sam se narednih dana upustio u skeniranje lokalnih hororičnih i alternativnih znamenitosti, u čemu su Mak i Bakić takođe saučestvovali. O tome sledi zaseban slikoviti izveštaj.

            Sledeća promocija POETIKE HORORA održana je u Beogradu, u subotu 6. juna, u Domu Omladine. Učestvovali su, pored autora, još i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo") i David Tankosić, glavni krivac za naslovnu stranu knjige i njen dizajn, kao i za dizajn knjiga edicije 'Poetika strave'...

            Pred 30-ak okupljenih u prijatno rashlađenom Klubu DOB-a održan je sadržajan i vanredno prijatan razgovor u trajanju od oko sat vremena, a za njim su usledila i pitanja iz publike, na koja sam odgovarao još nekih 15-20 minuta. Bilo je tu i obavezno kupovanje i potpisivanje knjiga.

            Evo kako je o ovoj promociji izvestio "Nevidljivi čovek" za radio Beograd 202 i za svoj blog:

Sam Ognjanović je na sebe preuzeo ulogu moderatora, te je postavljao pitanja dr Ognjanoviću stvarajući tako "dr Džekil i mr Hajd" situaciju! Sasvim logično je bilo da prvo pitanje bude "kako je došlo do objavljivanja Poetike strave" (zasnovane na Ognjanovićevom doktorskom radu).

"Ovo nije moja prva, već osma knjiga. Ona je kruna mog dosadašnjeg bavljenja hororom", rekao je dr Ognjanović i dodao da to, možda, nije konačna reč te da će jednog dana, ali ne u skorije vreme, možda preispitati napisano u "Poetici strave", ukoliko to neko drugi ne bude uradio.

Pošto je, pre svega, posvećenik koji prati ovaj žanr, vrlo brzo je otkrio da u teorijskom radu nema adekvatnu potporu u vidu zadovoljavajućih definicija, da je osetio potrebu da doktoratom definiše šta je to horor u književnosti – uz napomenu da je reč o anglo-američkoj književnosti. Pojašnjenje je potrebno jer dr Ognjanović ističe da je raznovrsnost i bogatstvo horor upravo stekao u anglo-američkoj književnosti kao i svoju "žanrifikaciju".

Knjiga prikazuje ključne faze u razvoju horora – od ranog gotika, preko poznog, Edgara Alana Poa, priče o duhovima, viktorijanskog neogotika, čudnih priča, pa do Stivena Kinga besteler pisca horora i savremenih stvaralaca.Potom je usledilo pitanje izdavaču, koji se prethodno nije baš bavio hororom, te šta ga je navelo da se upusti u vode objavljivanja pozamašne knjige?

"Ja sam 1984. godine počeo da studiram, a tada su u najužem izboru za NIN-ovu nagradu godine bili ‘Besnilo’ i "Čizmaši’. Pekić je bio bolji, ali su članovi žirija glasali za delo Dragoslava Mihailovića jer ih je sputavao žanr", započeo je svoje objašnjenje jednim poređenjem Milenko Bodirogić. Naime, trideset godina kasnije "Poetika horora" je bila u užem izboru za nagradu "Nikola Milošević" i izgubila je, a desila se ista stvar – poslužila je kao pokriće da se nagrada dodeli drugome a da žiri ispadne širokih pogleda (iako, u ovom slučaju, dve trećine članova nisu ni pročitali knjigu). "Poražavajuće je da se za 30 godina skoro ništa nije promenilo", zaključio je Bodirogić, i rekao da je on "u hororu" od kada je dobio rukopis "Poetike horora" u kojem je uživao te je zbog tog dela "promenio odnos prema žanrovskoj literaturi". No, i drugi prepoznaju vrednosti knjige – Novi Sad je dao određene pare za njeno štampanje, sama knjiga se nalazi u 50 knjižara (veliki knjižarski lanci uzimaju samo ono što oni procene da je interesantno publici, tako da je i to pokazatelj), a u predstojećem otkupu knjiga od nadležnih je dobila zvezdicu, što znači da je svim biblioteka preporučeno da je kupe!

David Tankosić je pričao o dizajnu knjige kojim se želi napraviti dodatni otklon od običnih izdanja koja sve više gube trku sa elektronskim knjigama. Dakle – napraviti unikatan objekat gde je važna i ilustracija i dizajn i tekst. Dizajn "Poetike horora" je radio Dragan Bibin, a ideja je bila u "poetici odsutnosti", dakle umesto da na koricama bude prikazan eksplicitan horor, išlo se na "buđenje želje" kod čitaoca da otkrije horor u sadržaju između korica.

Kada je reč o novoj ediciji Orfelina – Poetici strave, ideja je da se u njoj publici predstave najvrednija izdanja iz oblasti horora, koja ranije nisu predstavljena domaćoj publici. Stoga su već objavljene "Vrbe" Aldžernona Blekvuda, a pošto je ideja da svake godine budu štampana tri naslova, do kraja ove se mogu očekivati novi Lavkraft (sa nekoliko značajnih a još neobjavljenih priča na srpskom) i Robert Ajkman, najbolji horor pisac 20. veka, po mišljenju dr Ognjanovića.

Audio snimak ove promocije napravio je i sa mnom podelio Vlada "Nevidljivi", i pošto drugih promocija neće biti tokom dugog toplog leta, evo – ko želi, može da to sada posluša. Mislim da su ovde rečene neke vredne i zanimljive stvari na zabavan i pitak način, pa možete skinuti mp3 zapis i poslušati u trenucima dokolice, ako kliknete OVDE.

Najzad, promocija knjige Poetika horora održana je u AMERIČKOM KUTKU u Nišu, u utorak 09.06.2015. Na njoj su učestvovali autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad). David Tankosić je bio sprečen, zbog ispita na fakultetu.

Ovoj večeri je prisustvovalo tek nekih 15-ak posetilaca: neki potencijalno zainteresovani bili su sprečeni, neki nisu mogli ili hteli (kako to u Nišu obično biva – uvek ima nešto preče, neodložno, baš tada), ali oni koji su došli, mogli su da saslušaju dobar i sadržajan razgovor g. Bodirogića i dr Ognjanovića o POETICI HORORA i o "Poetici strave", a nekolicina je čak i kupila 3-4 knjige.

Najava promocije bila je u vodećim niškim medijima: dnevnim novinama NARODNE NOVINE (na pola strane), na portalu JUŽNE VESTI, na sajtu AMERIČKOG KUTKA, a čak i lokalna TV Belami došla je i snimila prilog i uzela izjave učesnika.

Evo kratkog osvrta sa FB stranice JU ES EJ KORNERA:

Sinoćna promocija Dejanove najnovije knjige održana je u potpuno opuštenoj atmosferi prikladnoj za malobrojnu ali istinski zainteresovanu publiku. Autor je govorio o tome kako je nastalo njegovo interesovanje za ovaj žanr, koje su najčešće predrasude i zablude koje ljudi imaju prema delima i piscima horor žanra, i sl. 

Pored "Poetike horora", izdavač Milenko Bodirogić najavio je i serijal zbirki kratkih priča i novela najpoznatijih pisaca horora poput Blekvuda i Lavkrafta koji će nositi naziv "Poetika strave". Prva knjiga tog serijala, Blekvudove "Vrbe" već se može naći u prodaji a do kraja godine se očekuju još dve.

           

Možda ovde valja napomenuti da je u najnovijem broju ZAREZA, kultnog hrvatskog časopisa za književnost i kulturu, izašao opširan prikaz POETIKE HORORA iz pera Ivana Velisavljevića. Evo kako to, djelomično, izgleda:

            Eto, toliko o tome, za sada. Ko još nije nabavio ovu kapitalnu studiju, može to učiniti i direktno od mene (po ceni od 1800 din), ili od izdavača – a ako volite da plaćate više, ima je i u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije.

SPRING (2015)

 

**(*)

3-

            Boy meets girl. Girl monster. He loves her anyway. Girl no longer monster. They live happily ever after a few more years until they both die. The End.

            Tako bih vam ukratko opisao ovaj filmček, drugenac od dvojca koji se lepo pokazao svojom debi bromansom o dvojici drugara od kojih jedan treba na silu da se odvikne od droge (vidi moj rivju – RESOLUTION).

Ovog puta imamo strejt romansu (bez B), donekle oplemenjenu životnijim detaljima u situacijama, dijalozima i glumi nego što smo inače navikli s takvim pričicama, ali u suštini, to je ipak sve go kliše – Amer dolazi u Evropu (da preboli umrlu majku kroz malo turističkog neobaveznog seksa), i tu, u slikovitom italijanskom mestašcu na obali Jadrana, upozna devojku u koju se zacopa do ušiju i pipaka. Njenih.

Ne dešava se tu bogzna šta: reditelje očito više zanimaju likovi i drama negoli horor, što je, dimbovskim legalističkim rečnikom kazano, sasvim legitimno; ovo PROLEĆE će, zato, mnogom gledaocu koji ovde dođe zbog strave i monstruma biti pretanko, predosadno, predugačko, s malo mesa. I takva reakcija je, takođe, legitimna.

Za moj groš, ova romansa je gledljiva u prvoj polovini zahvaljujući šarmu protagonista, slikovitoj lokaciji i misteriji, ali počne ozbiljno da me gubi u drugoj polovini, kad se misterija ogoli pa se prećera s fantazijom, a vala i sa klišeima o bićima koja žive kroz milenijume i, najljigavije, o Ljubavi koja menja sve...

Koliko god lično voleo lavkraftoidna sluzava pipkasta mekušasta čudovišta, i koliko god ovo ovde bilo solidno zamišljeno i realizovano (spojem praktičnih i CGI efekata), ono je neprikladno za OVAJ film; prosto, usred mukotrpno građenog realizma u ambijentu, glumi i emocijama, odjednom nam se krkne fantastični deltorovski monstrum i samo sam čekao kad će u sobu i Hellboy lično da upadne.

To se, začudo, ne dešava – ali IZVOR ozbiljno pada od ovog trenutka, i na nivou cepidlačkih detalja (ovaj ljigavi oktopod kad povrati ljudski oblik na sebi i dalje ima nepoderanu, čitavu žensku suknju! Damn!) ali još gore, i na nivou dramaturgije – kad mi je sve teže da prihvatim neuništivu ljubav ovog ipak površnog Amera prema madrfaking Ženi-Meduzi ("pa krivim, krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu… i ljigavu… s pipcima i žalcima…"). Ali, vala, i njenu ljubav prema njemu.

Slede malo veći SPOJLERI!

Ok, progutaćemo napadno fantastičnu, tj. nemoguću fiziologiju tih metamorfoza iz sisara u džinovskog gmizavog puzdravca, i nazad, tamo-'vamo, pa čak i sa očuvanom odećom pri tome.

Ok, prihvatićemo, nekako, i tu usiljenu "mitologiju", odnosno pravila ponašanja ovog monstruma – sa regeneracijama na svakih 20 godina, sa bebi ćelijama, zavođenjem naivčina neophodnih za zatrudnjenje, itd.

Ok, nekako ću, ali teško, prihvatiti i da stvorenje koje obitava na zemlji već 2000 godina i dalje uspeva da ne bude smoreno ljudskom stokom, krvavim teretom istorije i napornim biološkim nužnostima svoje potrebite egzistencije već da, i milenijumima kasnije, uspeva da funkcioniše u društvu kao naizgled normalna, vesela, zaljubljiva, vrcava, nonšalantna curica (a ne kao ženski ekvilalent Nosferatua u izvedbi Klausa Kinskog, koji je, po meni, daleko uverljivija vizija psihologije jednog "bića osuđenog na večnost i ukletog njome").

Mislim, prihvatam ovo jer u pitanju je žena, a žene bolje podnose godine, večnost i smaranja sa gnusnom biologijom (menstruacija! rađanje! itd!) a s druge strane manje su sklone egzistencijalističko-pesimističko-nihilističkim mislima i uopšte dubinskoj kontemplaciji, pa se i može, nekako, prihvatiti ženica koja preko 2000 godina trpi sva sranja i sluz i krv i ratove i patnje i brige i nevolje – i prima ih sa osmehom i motoom "bring it ON!" Žene su, ipak, prirodne, i kao takve – šuruju sa Mamom Prirodom, šta je za njih par milenijuma, njima večnost nije teret kao nama, Nosferatuima i gulovima...

Ali, fuck fuck FUCK – ono što zaista imam problem da prihvatim, da progutam, da svarim, jeste sam samcit kraj i finalna dosetka: da ova Meduza može da odabere da se NE regeneriše, nego da postane smrtna, kako bi ostala zajedno s čovekom koga voli. Treš kliše. Ali ni to nije ono najgore.

Ono što ga čini nemogućim za gutanje jeste to KO je ovu Ženu naterao da odbaci večnost! Dakle, žena koja je lutala Zemljinom kuglom 2000 godina, i za to vreme sretala ko zna kakve i vitezove, i ratnike, i junake, i frajere, i pesnike, i filozofe, i mudrijaše, i atlete, i boksere, i gladijatore, i minstrele, i Apolone i Herkule i Mudonje i Romantike i ko zna kakve sve mužjake od Hrista do danas – ni u koga se dosad nije tako zacopala, niko je nije tako stručno zaveo, niko tako dobro pojebao, niko proboo tako stručno i vešto kao ovaj blago-simpatični ali ni po čemu posebni i zapravo umnogome prosečni, bledunjavi američki turista koji bi jednako dobro legao i u nekoj verziji HOSTELA! Možda da mu pokloniš đanu, ali – večnost?

E, pa izvinite – tu ga prećeraste! Svu onu fantaziju nekako i da primim, ali da će Žena Za Sva Vremena da večnost odbaci zbog ovog mlakog nikogovića, da je on prva Super-Mužjačina inače neviđena u 2000 godina, da zbog njega vredi umreti za samo nekoliko decenija... E, jebi ga, to ne mogu da progutam, pa čak ni uz obilate doze "Žene su čudne" i "Ko će ga znati šta žene vide u muškarcima" i "Ćud je ženska smiješna rabota..."!

Ipak, šta ga znam – ako verujete u sva ta kič sranja o LJUBAVI, možda vam ovaj FEDER bolje legne nego meni. I'm just too old for this shit.

Za moj groš, spoj horora i romantike te realizma i fantazije izveden je trapavo, nekoherentno (i dramaturški i idejno) i sa mlakom, kič poentom koja i one poneke ranije kvalitete tim kretenskim krajem srozava na nivo Pink razglednice-mrdalice za naivne turiste.

 

ORSON VELS: Smehotresna olimpijada!

            Pre 100 godina rođen je Orson Vels, jedan od najvećih reditelja u svekolikoj istoriji filma, i svakako čovek koji je izumeo moderni kinematografski jezik, ili je barem u njegovom formiranju dao krupan, da ne kažem: gabaritan doprinos. Ali ovo što sledi nije moj esej o njemu, niti bilo kakav strejt omaž. Ne.

Ovo što sledi je nešto najsmešnije što sam pročitao u zadnjih X godina! Zahvaljujući jednom prijatelju koji mi je skrenuo pažnju na ovaj smehotres – štaviše, koji mi je naglas čitao ovo što sledi, od početka do kraja, dok smo se obojica grohotom smejali, dok su mi suze jurcale niz obraze a stomak me boleo toliko da sam ga preklinjao da stane, da prekine čitanje načas, da dođem dahu, da se povratim u život iz nesvesti u koju me je ovo dole bacilo – otkrio sam ovaj apsolutni biser nenamernog (pa stoga najboljeg postojećeg) humora. Ako kažem da umalo nisam pao na patos čitajući/slušajući ovaj sumanuti omaž Velsu (za prijatelje: Orson!), verujte da to nije metafora, hiperbola ili bilo kakva druga stilska figura: u jednom trenutku, kad je autor teksta počeo da govori o Velsovoj cufli i o ošamućenoj jetri, pomislio sam da ću umreti na licu mesta, ili od kapi ili od srčke ili će dijafragma da mi eksplodira!

Tekst koji dole sledi objavljen je u majskom mesečnom programu "Jugoslovenske" Kinoteke (Maj 2015, str. 25-31), dakle na mestu koje je nekada davno objavljivalo respektabilne i stručne tekstove, a danas objavljuje i ovo i ono i sve između. Sito više nije gusto kao nekada ako je OVO prošlo, i našlo se na tom mestu. PDF verzija je stajala onlajn punih mesec dana na sajtu Muzeja Kinoteke, ali sada nisam siguran da se više tamo može naći, a grehota je da nešto ovako ludački zabavno ostane neviđeno od strane masa čitalaca kojima je to izvorno promaklo. Kako bih omogućio masovnu čitanost, učinio sam extra napor i text, iz izvorne ćirilične verzije, prebacio u latinicu, kako bi ceo Balkan mogao da se smeje ovome, a naročito kad autor dođe do dela o NERETVI! Jao, ljudi, da li je ovo MOGUUUĆE?! Ludnica, šta je ovo?!

Inače, počinitelj ovog nadrealnog "omaža" je izvesni Petar Mihajlović. Prvo sam, logično, pretpostavio da se radi o nekom frikšou-kripšou anonimusu-dobrovoljcu koji se prijavio Kinoteci da za dž piše i popunjava im stranice mjesečnika, kad ono, elementarna gugl-pretraga otkri iza ovog generičkog imena eminentnu veličinu nagrađenu nekolikim nemalim nagradama! Evo, ukratko, ko je napisao text koji sledi:

Petar Mihajlović je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Studirao je medicinu, upisao treću godinu prava, a onda diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za tekst drame Samo ne u Švajcarsku dobio je nagradu „Slobodan Selenić“, a za dramu Radnička hronika Sterijinu nagradu na konkursu za originalni domaći dramski tekst. Po njegovim tekstovima izvedeno je nekoliko predstava, radio-drama i radio-minijatura. Scenarista je više dugometražnih igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskijih serija. Izdao je zbirku kratkih priča Serijski samoubica (2000) i roman Ništa: Roman ni o čemu. Živi i radi u Beogradu. Zvuči "ozbiljno" - ali tekst koji sledi zvuči kao da je napisao Zmaj od Šipova koji je nekako saznao za Velsa, pogledao njegove filmove, i rešio da mu se oduži na svoj prizemno-prostački i prostodušan način.

A sad, obucite pelene za odrasle da ne biste uneredili svoje kilote; čvrsto sedite da ne biste pali na patos od smeha; i ni u ludilu nemojte da nešto jedete ili pijete dok čitate, da ne biste otišli na onaj svet zagrcnuti tekstom koji sledi!

VELIKANI SVETSKOG FILMA:

ORSON VELS (Orson Welles)

100 godina od rođenja

 by Petar Mihajlović

Iako će ovaj Đurđevdan slaviti 100 godina od njegovog rođenja, neću o tome kad se rodio i kad je umro, jer rodio se kad je trebalo, a umro još nije, a i nikad neće. Neću o tome gde se rodio i kojim se putevima nakon toga kretao, a kretao se, nekad trčeći, nekad puzeći, jer je jedino bitno da je sva ta usput stečena iskustva pretočio u svoju umetnost. Neću ni o njegovim počecima u dablinskom teatru, bogatoj, neverovatno uspešnoj karijeri na radiju, neprestanoj potrebi za putovanjima, njegovoj večitoj zanesenosti Šekspirom (a i Kinoteka se već “bavila” tim segmentom njegovog stvaralaštva u poslednja dva, tri meseca)... I neću o tome kako je radio dramom još 1938. do panike isprepadao zemljake, jer njih je lako preplašiti, tako su generacijski odgajani, sve do današnjih dana (opet, čoveka koji nema šta da izgubi ne možeš preplašiti). Neću o tome što je, kažu, lično Ritu “Džindžer Gildu” Hejvort (Rita Hayworth) iz inata ošišao i ofarbao u plavo. Neću o tom nekom intervjuu koji nikad nisam pronašao, a u kome Orson imenuje (velikog maga) Pavla Vuisića kao najboljeg glumca sa kojim je radio. Neću ni o njegovoj saputnici Olgi Palinkaš sa kojom je delio i krevet i profesionalne projekte poslednje dve decenije života, a koja je Srpkinja (koje su najlepše ikad) iako je Hrvatica ili Mađarica (koje isto nisu loše). Previše je trivija u sadašnjosti, svuda su oko nas, pa čemu onda i od prošlosti praviti triviju posebno ako ćemo o vanvremenskom Orsonu Velsu?

Sama boja glasa i dikcija i akcent. Potpuno bardovski. Kad bi zvuk bio od čvrstog materijala njegov bi bio neka najača legura iz bronzanog doba, sa sve odgovarajućom patinom, nekakva hrpa pretopljenog oružja i oruđa, ali i krupna gomila bronzanih čaša natopljenih vinom i medovinom. Kasnije, negde od ulaska u 6. deceniju, i ta brada. Veličanstven, kako god da sedne, u koju god stolicu, fotelju, na kanabe, tabure ili u sedlo bosanskog “patizanskog” ata. U odelu, džemperu, bundi... on je, žešće nego večna gerijatrija Hefner (Hugh Hefner), vazda u bade mantilu sa tompusom u jednoj i čašom nečeg dobrog u drugoj ruci. Koj god studio, koja god zemlja, koji god set, mi smo u stvari na njegovom terenu, u njegovoj kući. 3 gola u gostima uvek, čak i sa igračem manje, čak i kad pripit kao buljuk drvoseča šmira reklamu za kalifornijski šampanjac.

Nisam siguran da sam uboo tačan trenutak, pravu godinu i ispravne cifre, ali poslednjih 46 godina i 3 meseca svog života Vels je stvarao (i proživeo) boreći se protiv sistema unutar kojeg je stvarao. Od potpisivanja prvog zvaničnog “filmskog” ugovora, čak i kada za to možda nije imalo razloga, upadao je u sukobe sa producentima, tj. novcem, datumima, tj. vremenom, željama, tj. mogućnostima...

Prvi ugovor mu je dao, tako ispada, 0 para i milion slobode. Navodno, takav ugovor je dobio jer iskreno nije želeo da ga dobije (tj. da snimi film). “Najlepši” ugovor koji je filmski debitant potpisao. Video je da može, “naučili” su ga pogrešno, pustili i prepustili, a i da nisu, opet bi mislio da može. Njegov “milion slobode” proizveo je misao (i definitivno je sproveo u delo) da je reditelj vrhovni autor dela (a to, ko je vlasnik, to je neka potpuno druga disciplina). “0 para” je, naravno, proizvelo “0 para”, ili koju paru više, pa mu je sve teže bilo da sklopi, po njemu, valjanu finansijsku konstrukciju za projekte koji su usledili. Tome, dakako, nije pomagala ni njegova tvrda glava, ta uporna borba sa producentskim vetrenjačama filmskih studija. Možda je već u to vreme, nakon Građanina Kejna (Citizen Kane, 1941), odlučio i da ekranizuje poznato Servantesovo delo? To se na kraju nije desilo, kao, uostalom, ni sa još, cirka, 14 filmskih projekata koje je započeo...

On je dosta toga odglumio ne bi li zarađenim novcem mogao da režira. Nije ni to loše, ali tu ne zavisi sve od tebe, a on je to želeo, to da sve zavisi od njega što je, kada govorimo o kinematografiji, nemoguće. Opet sukob. Onaj najgori, unutrašnji sukob, sukob pre početka bilo kakvog konflikta. Lasno je bilo na radiju i u pozorištu. Manje novca, manje odgovornosti, veća mogućnost eksperimentisanja, sve ide uživo pa je, ispada, i životnije, spontanije, a rizikovati nije tako strašno kao na filmu. Sve je to voleo, i uspevalo mu je tamo, u gluvoj sobi i na daskama... Uspevalo je i na platnu, ali ne na način na koji je on to želeo...

Često se gubio u interesovanjima. Količina ideja i talenta u konstantnom sukobu sa manjkom svega ostalog. Tačnije, količina ideja u konstantnom sukobu sa količinom talenta i manjkom svega ostalog. Talenat je češće zlo nego dobro. Prilično je nezgodno kad misliš da ga imaš, a svi ostali ti ne veruju. Loše je kad ne znaš šta ćeš s njim pa ga trošiš na gluposti. Još gore je kad ga svetu predočiš, a svet to prihvati jer onda ti preostaje samo dosadni rad. Ipak, najužasnije je kad ga predočiš svetu, svet to oduševljeno prihvati, a tebi je samo 26 i na ramenima nosiš jednu od najtvrđih glava ikad. Pogubljen u istovremenoj simbiozi i konfuziji života i umetnosti, ne može se reći da nije grešio, ispaljivao ćorke, ispaljivao sam sebe, zasluženu auru i rejting umakao u blato, ali takav je, valjda, život, a Orson je, valjda, bio veći od života. Za one sa jeftinijim ulaznicama: “I kad licem padaš u blato, ti i dalje ideš napred.”

Načiniti najtačniji odabir filmova na kojima je Vels radio, da li kao kompletni autor, da li “samo” kao glumac, i prikazati ga u par dana je apsolutno nemoguće. To, ipak, ne znači da ne treba pokušati:

KAO REDITELj:

Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941)

Šta može da se kaže o filmu Građan Kejn, a da već to nije rečeno bar 57 puta? Ne znam da li je to više film koji je proizašao iz priče ili priča koja je proizašla iz filma. Ne znam da li je to film nastao dovodeći u pitanje do tada priznata, osnovna kinematografska pravila ili su kinematografska pravila nastala tek nakon ovog filma. Na stranu društveni, socijalni angažman, kritika kapitalizma, određenih navika američkog društva, mi smo upoznali stvarnog čoveka, Čarlsa Fostera Kejna (Charles Foster Kane), gledajući fikciju.

Vels je brilijantnost ovog filma pripisao svom neznanju, nepoznavanju tehničke strane filma, neiskustvu. Očekivao je od kamere ono što je očekivao od svojih očiju. Montažom je, verovatno, želeo da sledi tok svojih misli, scenografijom boji emocije, replikama izgovori priču, vodom utoli žeđ... Da, to je tako jednostavno, i zbog toga je očiglednost njegovog talenta u ovom ostvarenju toliko jasna. Mišljenja su mišljenja i svako ima svoje, i lepota je u oku posmatrača, i sve to posebno važi za umetnost, ali ako je u više od 120 godina snimljen jedan film koji bi u najvećem mogućem procentu mogao da bude ta tačka susreta svih nas, i objektivno i subjektivno, to je onda Građanin Kejn.

Veličanstveni Ambersonovi (The Magnificent Ambersons, 1942)

Najtačnija stvar koja bi mogla da se kaže u vezi filma Veličanstveni Ambersonovi je da je sirota biskopska publika, (svi mi zajedno, kroz prostor i vreme) od originalno snimljenih i u prvoj ruci izmontiranih135 minuta na platnu mogla da vidi svega 88 koje su producenti svojevoljno očerupali, dosnimili pa premontirali. Uprkos tome i ovo ostvarenje potvrđuje veličinu Velsa kao potpunog umetnika s tim što se u ovom filmu glumački ostvario samo u ulozi naratora. Ako je u Kejnu secirao čoveka, u Ambersonovima secira celu porodicu...

Stranac (The Stranger, 1946)

Tematska aktuelnost ovog filma, u trenutku u kom je ušao u bioskope, uslovila je da on postane komercijalno najisplativije rediteljsko ostvarenje Orsona Velsa. Prvi holivudski film koji je otvoreno govorio o Holokaustu, za temu ima lov na odbeglog nacističkog oficira koji je spas pronašao u Americi preuzevši identitet srednjoškolskog nastavnika...

Orson Vels i Edvard “Mali Cezar” Robinson (Edward G. Robinson,) u istom kadru...

Dama iz Šangaja (The Lady from Shanghai, 1948)

Ta finalna scena sa ogledalima u zabavnom parku, taj nadrealni balet slika i prilika, prljava poetska montaža, ta srča i kiša metaka, ta prelepa žena koja (spoiler alert!) ko kuče umire na hladnom betonu i još hladniji Orson koji svojoj (nedugo za tim) bivšoj ženi okreće leđa i odlazi...

Mislim da, i pored tolikog broja njenih odraza u toj sceni, Rite Hejvort nije bilo dovoljno. Znao je to i Orson. I da nije tako pisalo u romanu po kojem je ovaj film snimljen, i da to nije bilo u skladu sa žanrom, ona nije smela da preživi jer lakše je i tako nego zasititi se takvom ženom... Ostalo? Film noar, klasika žanra, nastao nakon usmenog obećanja producentu da će sledeći film snimiti za džabe ako mu ovaj da 55000 dolara ne bi li mogao da privede kraju rad na mjuziklu Put oko sveta za 80 dana...

Gospodin Arkadin – Tajni dosije (Mr. Arkadin, 1955)

Gospodin Arkadin je film u koji, u neku ruku, predstavlja amalgam svega čega se Vels dotakao u dotadašnjoj karijeri. Inspirisan likom koji je blistavo tumačio u filmu Treći čovek, Vels je rolu ponovio i u BiBiSi-jevom dramskom radio serijalu Avanture Harija Lajma (The Adventures of Harry Lime, 1951/52), iz čega je, opet, nastala ideja za film Gospodin Arkadin koji je Vels napisao i režirao. Ponovo je sebi dodelio ulogu osobe sumnjive prošlosti i morala čiju je životnu priču i ovog puta (kao i u slučaju Čarlsa Fostera Kejna) bazirao na biografiji stvarne osobe, trgovca oružjem Bazila Zaharofa (Basil Zaharoff).

Svoj hedonizam zadovoljio je snimajući na egzotičnim lokacijama, a umnogome je ponovio i “rediteljsko/narativni” postupak iz Građanina Kejna. Naravno, da bi sve bilo kao po pravilu, producenti su mu i ovoga puta “oteli” film pa se u ovom trenutku zna za postojanje bar 6 verzija filma...

Zrno zla (Touch of Evil, 1958)

Nakon osmogodišnjeg gastarbajterskog rada u Evropi, Vels se vraća u Ameriku, u Holivud. Sam početak filma Dodir zla, ta jedna, jedina neprekidna scena od 3 minuta i 20 sekundi, samo to bi komotno mogla da bude dovoljna naznaka bioskopskom gledaocu da prisustvuje nečem veličanstvenom.Ta savršeno balansirana igra između Velsovog tako voljenog pozorišta i filmskih tehnikalija, paralelni hod očigledno navođenih živih glumaca i statista i mrtve kamere koja se pomoću krana, šina i objektiva pretvara u vitalni, živi organizam... Velsova cufla i stomačina iz donjeg rakursa, Hestonovi (Charlton Heston) brčići i imalinom premazano lice, krupni planovi bitanga i njihovih njuški dok preneraženu Dženet Li (Janet Leigh) razvlače po sobi... Još jedno Velsovo remek delo, uprkos tome što je i ovaj film doživeo producentski “dodir zla”...

KAO GLUMAC:

Treći čovek (The Third Man, 1949)

Ako je Građanin Kejn Velsovo najznačajnije ostvarenje koje je potpisao kao reditelj, onda je Treći čovek najznačajnije koje je potpisao „samo“ kao glumac. Šablon Velsovih režija, koje su mu prethodile, prisutan je i u Trećem čoveku te i ne čudi činjenica da velika većina ljubitelja filma pri pomisli na ovaj film zanemaruje reditelja Kerola Rida (Carol Reed) predajući dirigentsku palicu Velsu. Na pitanje: “Šta je rouzbad (rosebud)?”, mnogi će odgovoriti sa: “A ko je treći čovek?” Sve u vezi ovog filma je blistavo iako se neke od najboljih scena odigravaju u mraku i kanalizacionim cevima što se protežu ispod posleratnog Beča podeljenog na 4 saveznička sektora. Crna berza, agenti, revolveri ispod mantila, jalova sahrana, fatalna žena, čuveni “točak” u Prateru, uskrsnuće, lažna svetla na kraju tunela i citra Antona Karasa (Anton Karas)...

Dugo toplo leto (The Long, Hot Summer, 1958)

Baziran na delima Vilijama Foknera (William Faulkner) Dugo toplo leto je film u kome je Orson Vels, više starac nego mladić već u 43. godini života, ostvario jednu od boljih rola kada govorimo o filmovima na kojima je radio stojeći “samo” ispred kamere. Iskra plamena koji je tokom filma zahvatio štalu, zapalila je i odnos između Velsa i reditelja Martina Rita (Martin Ritt) te su snimanje obeležile i njihove česte svađe. Moguće da je upravo to bilo ono što je posebno inspirisalo Velsa. Moguće da je upravo konflikt bio Velsov forsaž tokom čitave karijere.

Kazino Rojal (Casino Royale, 1966)

Kazino Rojal je vrlo interesantno ostvarenje kada se uzmu u obzir sve činjenice vezane za njegov nastanak i konačni izgled: neverovatna lista priznatih autora koji su učestvovali na projektu; smelost da se ikona poput Džejmsa Bonda (James Bond) provuče kroz parodiju; da se naslovna uloga dodeli 56-ogodišnjem Dejvidu Nivenu (David Niven); nezapamćen uspeh na blagajnama..., ali sa stanovišta Orsona Velsa rad na ovom zabavnom filmu je, pretpostavljam, bio samo još jedan dobar provod što, svakako, ne može da bude rđava stvar...

Bitka na Neretvi (1969)

Da, on tu uglavnom sedi na konju i prstom pokazuje u razne stvari, ali kad on taj svoj prst uperi momentalno svi statisti u tom pravcu padnu na tur, krošnje drveća se zanesu, konji posrnu, a partizani krenu u povlačenje uprkos scenariju. Naravno, ništa od toga se ne dešava. Orson je bio čovek koji nije imao ništa protiv toga da s vremena na vreme uzme neke novce. Novac ti treba ako nameravaš da konstantno radiš na sebi makar radio samo na povećanju gabarita i ošamućivanju jetre. Zgodni bili i ti četnici za glumu. Samo je trebalo da spusti obrve. Brada i stomak su već bili tu, a nahovali ga pa nije ni morao da priča. Sve u žanru. Sasvim pošteno odigrana epizoda u kultnom filmu. Da, govori se da mu je bila zanimljiva istorija Drugog rata na tlu Jugoslavije, da se fino angažovao da shvati svu tu zbrku, da se još 1942., zajedno sa sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price), obreo na 15-ominutnom radio projektu The Chetnicks, a da je u vreme snimanja Neretve već uveliko radio tezge po Jugi, da je znao i gastronomiju, žene, ostalo (ako ostalog uopšte ima), ali sve to nije bitno jer se ovde ipak radi o partizanskom filmu, spektakularnom partizanskom filmu, zamalo pa vrhuncu žanra, koji, sa Orsonom ili bez njega, svakako treba videti na bioskopskom platnu... više puta...

U jednom od svojih poslednjih intervjua, gostujući 1985. u emisiji Merva Grifina (Merv Griffin), Vels je izjavio: “Tokom života, imao sam mnogo sreće. Jedan dugački, neprekidni lanac sreće. Nisam skroman kada govorim o sreći. Mislim da sreća ima veze sa svim stvarima u životu svakog čoveka.” Onda, neka je i tako. Neka je gotovo sve pitanje sreće, a ne talenta, rada, iskustava, uma, čovekove prirode... Budimo onda srećni što ovog maja, slaveći 100 godina od njegovog rođenja, u Jugoslovenskoj kinoteci slavimo njegove filmove.

Eto, tako se Orsonu odužio naš Pera, tj. Petar Mihajlović. A sasvim u duhu ovog njegovog omaža je i sledeća stvar kojom vas Ghoul časti onako extra. Kad je bal nek jebal – dakle, možete pogledati kratku lezbijsku porno scenu koju je montirao lično Orson u 1970-im. Sve o tome piše i sve se vidi ako kliknete – ali nemojte dok ste na poslu, ili dok deca trče po sobi – OVDE.