THE RITUAL (2017)

**(*)

3-

Rađeno po romanu Adama Nevila, popularnog horor pisca čija dela meni do sada nisu zvučala naročito privlačno, a posle ovog filma – još manje. Istina, ima indicija da su mu priče bolje, i to ću uskoro proveriti; jedna jedina koju sam mu dosad pročitao previše je eksperimentalna i unikatna za jasan sud (nema uopšte ljudskih likova, samo opisuje opusteli brod koji pluta morem).

Ukratko: grupa frendova ide u hajk švedskim pustarama i šumetinama bez žive (ljudske) duše, ili se bar tako čini, kako bi tim putem komemorisali svog drugara stradalog godinu dana ranije, kao kolateralna šteta, slučajno zatečenog prilikom pljačke dragstora.

Lepi su ti šumoviti predeli za oko, ima i nešto fine atmosfere dok tu cunjaju i dok se javljaju nagoveštaji da ih nešto prati, a vrhunac biva već negde na sredini filma, u kolibi usred šume na koju nabasaju, gde na tavanu nađu nešto kao oltar. A ubrzo taj oltar neće ostati bez prikladne žrtve...

Posle toga, za moj groš, to ide nizbrdo – predvidive griže savesti, predvidive trzavice među nedovoljno živim niti zanimljivim likovima – a onda sve padne još stepenik niže kad SPOJLER vidimo jelenoliko čudovište koje bi trebalo da je neki kao Vendigo. Još gore, tu su i njegove konvencionalne ljudske rednek sluge koje ga opslužuju žrtvama, iako je nejasno zašto bi ikakvi pomagači bili potrebni ovom čudu koje, iako visoko bar tri metra, više od pola filma provede uspešno se šunjajući među drvećem, jedva opaženo.

U finalnoj petini filma pokušaji međuljudske drame i (jeftine) psihologije tonu u sir (cheese), kliše, pulpu i akciju koja izneverava dotadašnje koketiranje sa duhom velikog i očito nedostižnog Aldžernona Blekvuda.

Nažalost, i ovom prilikom se pokazuje ustaljeno pravilo, da anglofoni žanrovski film naprosto ne ume (i ne želi) da se bavi ni okultnim, ni mističkim, ni kosmičkim, već sve, smesta, brže-bolje, po difoltu, maltene kao po nekoj nepisanoj ali samopodrazumevajućoj direktivi, svodi na psihologiju.

Čak ni to ne bi bilo tako strašno da su barem ti likovi i odnosi razrađeni i originalni; da su njihovi psiho-mehanizmi dovoljno zanimljivi i sveži; ali nisu. Ono što je počelo i pola filma trajalo kao silidan pokušaj filma STRAVE (a ne akcije, jurnjave i lomatanja i pesničenja s onostranim) – na kraju se, avaj, ipak svede na konvenciju i kliše.

Uprkos mojim gornjim ogradama, RITUAL je, sa svim svojim nedostacima, na ovu sušu i oskudicu, jedan solidan, gledljiv film kojem možete pružiti šansu. A ako vam zafali ono što je i meni, sad bar imate Blekvuda na srpskom...

MITOVI O KTULUU – Alberto Breća i H. F. Lavkraft

            15. marta 1937, rano ujutro, ispustio je svoju plemenitu, napaćenu dušu H. F. Lavkraft. Otišao je, ali ne i nestao. I ovaj dan, zato, neće služiti kao povod za tugu, nego za radovanje, jer imam zadovoljstvo obznaniti da Nije umro Lavkraft, mrtav nije, dok je Gula i Srbije!

            Naime, sredinom ove godine, do kraja juna, nadam se, Orfelin će izbaciti moj novi prevod Lavkraftovog najboljeg romana, U planinama ludila (po prvi put sa opsežnim anotacijama, pogovorom i ludilima) a za Sajam knjiga u oktobru Orfelin najavljuje i ultimativno, treće izdanje Nekronomikona pod mojom uredničkom, prevodilačkom i skoro svakom drugom palicom! 

Više o ove dve knjige za koji dan, u najavi horor planova za ovu godinu, a dok čekate na njih, evo jednog izuzetno vrednog izdanja koje će se verovatno pojaviti ranije, možda već do kraja maja.

            U pitanju je strip album Mitovi o Ktuluu, maestra crteža Alberta Breće i majstora strave H. F. Lavkrafta koji uskoro izdaje – ko drugi nego Darkwood (edicija Jezovnik)!

Alberto Breća

            Šta tu ima? Pre svega, 125 strana na kojima veliki argentinski umetnik stripa Alberto Breća nudi svoje fascinantne, fenomenalne, neprevaziđene verzije devet Lavkraftovih priča, i to:

The Festival
The Thing on the Doorstep
The Shadow over Innsmouth
The Nameless City
The Dunwich Horror
The Call of Cthulhu
The Color out of Space
The Haunter of the Dark
The Whisperer in Darkness

            Sve one po prvi put izlaze na srpskom, a samo jedna je, do sada, objavljena na engleskom – „The Dunwich Horror“, u Heavy Metal Lovecraft Specialu 1979. godine. Čujem da se Ameri spremaju da kasnije ove godine nadoknade svoje jezivo kašnjenje i najzad izdaju ceo ovaj album na engleskom ali, po svemu sudeći, bar ovog puta Srbija će biti (nešto malo) ispred njih!

            Svih devet se veoma verno drže Lavkraftovog slova: adaptacije, koje je sa Brećom radio Norberto Buskalja, u svom tekstualnom delu sastoje se skoro isključivo od fragmenata Lavkraftovih priča – nema palpa, splatera i napumpanih sisa a la Korben, nema postmodernističkih, HPL-kritičkih preoravanja i dodavanja a la Alan Mur – sve je obavljeno s vrhunskim respektom, i vrhunskim, zaista unikatnim vizuelnim talentom.

            I, što se mene tiče, tvrdim i potpisujem: Brećine adaptacije Lavkrafta najbolje su strip verzije ovog pisca koje sam do sada video. Takav vrhunski spoj crtačko-slikarskog stila (koji teži apstrakciji i sugestiji, atmosferi i ugođaju) i teksta-povoda (Lavkraft, odlično shvaćen i kondenzovan), izvan A. Breće, meni nije poznat.

Šta je to što ovaj album čini osobenim?

Pre svega to što je Breća dobro shvatio suštinu lavkraftovskog horora, onako kako ga je ovaj i sam definisao u eseju „Natprirodna strava u književnosti“:

Prava neobična priča sadrži nešto više od zagonetnog ubistva, krvavih kostiju ili prilika obavijenih belim čaršavom i okovanih zvečećim lancima – po utvrđenom pravilu. Ona mora da bude prožeta izvesnom atmosferom neobjašnjivog užasa od kojeg staje dah i straha od spoljnih nepoznatih sila; u njoj mora da postoji nagoveštaj, izražen sa ozbiljnošću i zloslutnošću koje odgovaraju temi – nagoveštaj najstrašnije zamisli ljudskog uma o opakom i čudnovatom ukidanju ili poništavanju onih čvrsto postavljenih zakona prirode koji su naše jedino obezbeđenje od napada haosa i demona neistraženog i nemerljivog svemira.

            Drugim rečima, horor se ne sastoji u motivima i ikonografiji kao takvima: možete imati ma koliko ubistava, kostura, sablasti i čudovišta, vaše delo i dalje neće zasluživati da se nazove hororom u punom, vrhunskom smislu – neće izazvati stravu kod čitaoca! – ukoliko ne sadrži gustu atmosferu neobjašnjivog užasa i nagoveštaje poništavanja zakona prirode. Nagoveštaji i, ponovo, atmosfera, ključne su reči.

            Pisao sam već ovde na blogu o problematici Lavkrafta u stripu, i prikazivao neka dosadašnja izdanja relevantna za tu temu, kao što su Korbenovo LEGLO STRAVE, zatim S ONE STRANE I DRUGE PRIČE Erika Krika i LAVKRAFT kojeg je nacrtao-naslikao ni manje ni više nego Brećin sin, Enrike.  

Takođe vas podsećam na prvorazredan strip Breće starijeg kojeg je Darkvud pre nekoliko meseci objavio u Stripoteci, a koji sam vam ovde već hvalio: IZVEŠTAJ O SLEPIMA. Overite sve ovo, i strpljivo čekajte da dođe Tata Breća, i da Objasni kako se to radi.

            U tome će mu skromnu pomoć pružiti i pogovor ovom izdanju, pod naslovom „Slike neiskazivog“ koji potpisuje dr Dejan Ognjanović, a za grafičko uobličenje korica zaslužan je dokazani majstor i Lavkraftofil, Ivica Stevanović (koji će, odmah da kažem, biti glavni dizajner i ilustrator trećeg Nekronomikona).  

Urednik ovog izdanja i glavni krivac što ćemo uopšte, pod Darkvudovim kišobranom, imati Brećinog Lavkrafta na srpskom jeste Vladimir Ćuk, pa prema tome uskliknite s ljubavlju Vladimiru Ćuku i podgrevajte kult Lavkrafta... Jer on umro nije...

PS: Mislio sam da nikad neću dočekati ovaj genijalni strip na srpskom, pa sam ga pre par godina nabavio u originalnom izdanju - direktno iz Argentine. Vidite ga na gornjim slikama. Na tom poklonu veoma sam zahvalan Darku Miletiću.

Šta sam pričao na Radio Beogradu

            Tokom nedavnog boravka u Beogradu, na FEST-u, intervju sa mnom uradila je novinarka Radio Beograda 2, Ana Vučković Denčić. Razgovor koji smo snimili u Sava Centru, između dve novinarske projekcije, emitovan je na Radio Beogradu 2, u emisiji „Klub 2“, u četvrtak, 8. marta 2018. u 13:00 h.

            Glavni povod za razgovor bila je knjiga Više od istine: Kadijević o Kadijeviću, u izdanju Orfelina, pa smo tako počeli od toga kako je bilo razgovarati s Kadijom, kako je izgledala izrada knjige, koji su mi omiljeni delovi iz nje itsl. a produžili smo pričom o mom interesovanju za horor, o filmskoj kritici, blogu itd.

            Ako ovu emisiju niste poslušali onda kad je bila emitovana, iz opravdanih razloga, jer ste bili prezauzeti proslavljanjem tzv. Dana žena, sada je možete poslušati onlajn, na sajtu RTS-a (traje oko 44 minuta) ako kliknete na ovaj link. 

Sa istog mesta možete i skinuti audio fajl ako vam je tako lakše i draže, pa ga preslušavati iznova i iznova, zauvek i zauvek...

IZGREDNICI (2018)

Srbija

2018, 107’

R: Dejan Zečević

**(*)

2+/3-

            Novi Zekin film spada u parnu stranu njegovog opusa sačinjenog po principu „jedna tezga – jedan autorski, jedna tezga – jedan autorski...“. Dakle, nakon „veži konja gde ti gazda Tuki kaže“ RIFT-a, došao je na red jedan ličniji film. To je lepo, da se održi u stvaralačkoj formi i da ima sučim pred sv. Petra izaći jednog, nadajmo se, što daljeg dana.

           Premisa ovoga zvuči zanimljivo: nekonvencionalni profa i njegovo troje postdiplomaca sprovode eksperiment, sa tezom da urbana destrukcija vodi u socijalnu destrukciju. Naime, oni „načnu“ jednu lokaciju tako što 1) razbiju ulično osvetljenje, 2) nacrtaju kukasti krst na zidu u jednom prolazu, i 3) bace džak đubreta tamo gde to nije predviđeno, u jednom podzemnom prolazu, pa postave skrivene kamere i čekaju da vide šta će dalje da se desi. Sa idejom, da će tako načeto mesto da „proklija“ novim izgredima.

            Egzekucija svega toga višestruko je klimava. Pre svega, čak i ako zanemarimo samu tezu, koja nije toliko pametna koliko se na prvi pogled čini, sama koncepcija eksperimenta neubedljiva je iz više razloga. Recimo, uzorak je premali: samo tri lokacije. 

Zatim, fale kontrolna mesta (nenačeta), da se u poređenju s njima vidi da li je i koliko „izgred“ verovatniji i češći na načetom od nenačetog mesta. Jeste, verovatnije je da će neko baciti đubre tamo gde ga je neko već ranije bacio nego na čistom mestu; ali da li je verovatnije da će neko da crta grafite tamo gde je neko već crtao – ili na čistom, netaknutom zidu? Da li će neko da se zainati stalno na baš jednu jedinu istu sijalicu ili će da razbija i druge, na drugim (okolnim) mestima? To ne znamo; tj. nije obuhvaćeno „eksperimentom“.

Zatim, nedefinisano je vreme trajanja eksperimenta: za koje vreme je potrebno da se desi izgred, pa da se smatra da je teza dokazana? Ne kaže se. Samo sedi, čekaj, bulji u ekran i moli Azatota da snage haosa i bezumlja što pre krenu da delaju... Sa sasvim predvidivim rezultatom, da će eksperimentatori, iz dosade i nestrpljenja i možda svojih nekih privatnih zvrčki, poželeti da to malo ubrzaju, da „pomognu“ eksperiment...

Zatim, neubedljivo je da bi uopšte jedan akademski radnik, profesor univerziteta – pa makar on bio i nekonvencionalan, kontroverzan i šta sve ne – svoj ugled, i ugled fakulteta, pa i svojih studenata, stavljao na kocku zbog projekta koji je u samom korenu nenaučno koncipiran i neetički, da ne kažem i protivzakonit, jer on doslovno tera studente da i sami budu izgrednici. 

Koliko god njihovi izgredi bili relativno mali, oni su ipak etički i pravno gledano nedopustivi i kažnjivi, tako da bi eventualno publikovanje rezultata ovog „eksperimenta“ neminovno, čak i u haosu od „države“ kakva je Srbija, doveli do anuliranja i eksperimenta i karijera svih involviranih.

Ako je, dakle, profa (Svetozar Cvetković) nešto kao „ludi naučnik“, njegov opit je sasvim neuverljiv u realističkom prosedeu koji film, iako stilizovan, nudi kao zaleđinu. Stvari u stvarnom svetu ne funkcionišu tako. Tim pre što je i njegova motivacija nedokuvana: njegova teza je suviše frikšou-kripšou u startu, i sve vezano za nju može da vodi samo u nove probleme oko njegovog statusa i renomea (a da, povodom potonjih, i ne govorimo o njegovom otvorenom jebavanju studentkinje koja je deo ovog trija).

Na početku, on kuka da ga neki optužuju za pro-desničarske pa možda čak i pro-naci ideje. Na kraju, vidimo ga kako peni u TV studiju protiv današnje omladine, dramoserući i dižući glas kao da je psiho-Vučić na psiho-konferenciji a ne tamo neki levi profa koga su pozvali u „Beogradsku hroniku“ da kaže narodu zašto je toliko nasilja među omladinom. Njegova tirada je (na stranu Cveletovo preglumljavanje) neuverljiva, jer teško da bi ijedan profa, pred kamerama, urlao ono što privatno mnogi misle: da su današnji mladi nikakvi, tunjavi, jadni, bedni, fali im inicijativa, ništa ih ne zanima, itd. 

I sve to neuvijeno, neakademski, kao da je neki ulični propovednik, zapenjeni taksista ili mudrac iz kafane posle treće čašice, a ne čovek koji prima platu da tu i takvu decu edukuje i pripravi za funkcionisanje u društvu umesto da ih se ovako eksplicitno odriče i pere ruke od njih na nacionalnoj frekvenciji.

Šta je profin master-plan? Šta će mu to u životu i karijeri? Koji su njegovi nazori? Da li je on, takav kakav je, deo establišmenta ili ekscentrični izrod iz vladajućeg diskursa? Nejasno je, a to bi trebalo da je ključno već u samoj postavci. Ako je izrod, kako na početku deluje, onda film nema širu relevantnost, jer prikazuje malo verovatni pojedinačni slučaj, freak accident. Ako je simptomatičan za društvo, kao njegov etablirani član, što se čini na kraju, kad gostuje na televiziji, onda su gornja pitanja o eksperimentu još relevantnija i problematičnija za samu postavku zapleta.

Možda i najveći propust filma jeste njegova dramaturgija (scenario: Đorđe Milosavljević; pored ostalog pisao Zekinog primetno boljeg NEPRIJATELJA). Ajde i da progutamo tu tezu i taj eksperiment, kao da bi neko to ovde i sada radio tako (a neka katedra i ostale nadležne službe odobrili), ali filmu prosto predugo treba da počne. Ono što je jasno već iz sinopsisa, pre gledanja, ako ne već iz prvih minuta, treba maltene tek na pola filma da se desi – naime, da neko od učesnika uzme stvari u svoje ruke, i počne da se meša u eksperiment.

A čak i kad se umeša – to čini na nezanimljiv način: tako što plati ćaleta da razbije ono isto svetlo razbijeno već u prvoj sceni (pa zamenjeno). Pa onda opet ćeranje tamo-vamo dok, pred kraj filma, ne plate nekome i da prebije (ne i ubije) jednog beskućnika. Ukratko, pripovedanje je presporo i sastoji se od nedovoljno zanimljivih dešavanja koja su se u tom kontekstu mogla smestiti; zatim, previše je vrludavo, sa repeticijama i predugim scenama, i nikako da se stvarno zahukta: a kad se nešto kao klimaks desi, eh, to je baš preterano.

To je pojačano preglumljavanjem Mladena Sovilja, o kojem sam imao lepe reči pre skoro 10 godina povodom filma ČUDOVIŠTE IZ TAMIŠA (2006), ali izgleda da on nije mnogo napredovao u međuvremenu. Što je još gore, taj klimaks nije ni u kakvoj većoj vezi sa eksperimentom. 

Odnosno, neko toliko duboko sjeban da toliko snažno odlepi – odlepio bi i bez eksperimenta, tako da je uzročno-posledična veza eksperimenta sa tim duboko upitna... Da budem jasan: ako je namera scenarija bila da se profa, i preko njega, celo društvo, nekako okrive ili ogole, da se na njih baci neka krivica za stanje/sranje, bojim se da ovaj frikaut na kraju nije u dovoljno jasnoj i direktnoj vezi sa njima da bi se to zaista moglo...

Započeo sam sa problemima i falinkama jer su mi oni nekako odneli prevagu i umanjili uživanje, ali daleko od toga da se ovde nema u čemu uživati. Crno-bela fotografija (u formatu 4:3) je odlična, antiživotni brutalistički pejsaži Novog Beograda i njegovih zgradurina sjajno su uhvaćeni, a film je prožet opresivnom atmosferom crnila i beznađa koju jedino estetski kvaliteti slike čine donekle podnošljivom.

Svet oslikan ovde prožet je propašću, prestup je u njemu prirodna stvar, stvari su iščašene iz zgloba i tu je „izgred“ najprirodnija stvar, tj. izgreda i nema u svetu nenormalnosti. Pravi izgred, ovde, bila bi ljubav, nada, dobrota, čovečnost... ali toga nema. Ništa od novog života, novog početka... I ta osetna doza mizantropije i pesimizma kojima su IZGREDNICI prožeti ugodni su, za promenu, za videti u domaćem filmu, žanru inače najčešće zašećerenom, opterećenom melodramom i bljuzgoptimizmom.

Likovi jesu antipatični, što u spoju s upitno građenim zapletom doprinosi slabo involvirajućem filmu – ali i atmosferi ledenosti, odsustva bilo kakve topline, humora, ljubavi, prijateljstva, koja se sa platna širi i ka gledaocima. Zeka nam se ne dodvorava, ne kupuje nas jeftinim fazonima koje domaći reditelji obično koriste za namigivanje publici. Treba i to poštovati, iako je pitanje kako će prosečan gledalac reagovati na ovaj led i crnilo.

Ovde praktično imamo četiri glavna glumca: Sovilj preglumljuje mnogo, Cvele nešto manje, a preostalo dvoje su OK. Radovan Vujović je dobar i povremeno baš creepy (voleo bih da ga vidim u nekom psiho-trileru ili hororu, kao zlikovca) 

a najveće otkrovenje je Marta Bjelica, koja ionako ima najsočniji, najrazrađeniji lik i najveće glumačke izazove (uključujući i golotinju, koja joj odlično stoji).

Sve u svemu, sumornost i mrakovi IZGREDNIKA, kao i grubi nacrt eksperimenta, imaju određene paralele sa RITMOM ZLOČINA, što će reći da ovaj film više po atmosferi negoli po konkretnim scenama prilazi prilično blizu hororu ali, nažalost, u njega ne uranja. 

Ali, da budem jasan, nije moj problem s njim njegova (ne)žanrovska diferencijacija (i to što nije zakoračio u horor, a lako je mogao, sa vrlo malo želje i truda), nego koncepcijski i dramaturški problemi koje pomenuh gore. Uprkos njima, radi se o zanimljivom, eh, eksperimentu koji zaslužuje pažnju odvažnijih gledalaca.

IZGREDNICI se upravo daju u našim bioskopima, pa ako vas je sve ovo zaintrigiralo, dajte mu šansu. Ali po'itajte: nije ovo vrsta filma koja će da razbija blagajne i prikazuje se nedeljama. 'Vatajte ga dok možete, dok još igra u vašem gradu.