Gulova uskršnja poslanica

 

Dragi vernici raspetoga, pustinjskog boga kojeg ste uvezli sa Bliskog Istoka i primili u svoje zelene gajeve i plodna polja na obalama balkanskih reka umesto slovenskih, jednako fiktivnih, ali barem domaćih, i ne toliko protiv života poput Jahveovog čeda; znam da vam nije lako.

             Kao prvo, samim tim što ste vernici to znači da nemate snage da verujete u sebe, svoje sopstvo, svoj zdrav razum i intelekt, kao i u plodove intelekata superiornijih od vaših; potrebne su vam bajke, basne, pričice, infantilne fantazije iz ranog detinjstva čovečanstva koje će vam dati pravac u inače praznim i besmislenim životima i ready-made smisao (pa makar i made in Judea, 2000 years ago).

            Potreban vam je veliki Deda Mraz na nebu, potrebne su vam čike u smešnim haljinama i sa smešnim kapama koji će da vam mrmljaju i poju na nerazumljivom „crkvenoslovenskom“ o fantaziji večnog života, posle smrti, 

pod uslovom da budete pokorni, ponizni pred svakom mantijom, kapom, krunom i pečatom na ovome svetu (popu popovo, šefu šefovo, caru carevo, bogu bogovo); poslušni pred svakom „tradicijom“, „običajem“ i „pravilom“ koje su vam starci utuvili od detinjstva; jer, starci znaju zašto.

            Pošto ne umete da živite svoj život, pristajete da živite tuđi; i u pokornom gaženju stopama jednako zabludelih predaka možete barem da računate na bezbednu toplinu stada; u masi ste sigurni, i ne morate mnogo da trljate glavu šta i kako i zašto i kuda i čemu sve to; ima čoban koji će za to sve da brine; a vi samo pokorno stazom kojom vas drugi vode, dok vas šišaju, sve dok ne dođete pod nož.

            Pošto su određeni prežici vaših ranijih verovanja zaostali u poludupasto-primljenom Hristijanstvu, vi se odajete i paganskim običajima – slavite tzv. „slave“ (orgije ždranja, opijanja i huljenja), navodno u čast nekakvih „svetaca“ (ex-duhova zaštitnika, kulta predaka), farbate jajca i „tucate se“ njima, itd, o čemu vas vaš Hrist nije podučavao, o čemu u Bibliji nema ni reči 

(„I zaista, zaista vam kažem, ofarbajte jaja svoja, pa se onda takmičite čije će najtvrđe biti, jer onaj koji polomi jajca sva, taj će sedeti na prestolu mojemu vo vjeki vjekova“ – gde, tačno, u Bibliji ovo piše?), ali vi se ne zamarate tom šizofrenijom, ako je uopšte zapazite, oni među vama koji se uopšte potrude da pročitaju „svoju“ tzv. „svetu knjigu“: to prepuštate umnijima od sebe. Ima ko će o tome da brine, ne morate baš vi. 

Korona-Kurona, ne boji se Srbin nje: evo joj kurac!

Najbolje da se ne postavljaju nikakva pitanja, da se ne talasa, kako vas je otac naučio. Ćuti i slušaj. Ima zašto je to tako. Valja se. Taki je običaj. Tako je rečeno. Tako treba. Tako se radi u naše selo otkad je sveta i veka. Tako rekla baba Petkana.

Zato, obožavajte crkvene poglavare optočene zlatom i draguljima koji žive u velelepnim dvorcima i voze najskuplja kola, i nemoj da se pitate kud se dedoše siromaštvo i skromnost koje je vaš Isus, navodno, propovedao; obožavajte sve te Kačavende, znane i neznane, koji vam doslovno jebu decu vaspitanu da ćute i trpe, 

obožavajte njihovu svilu i kadifu, njihov mermer, njihovo podno grejanje, njihovu slobodu od poreza i ikakvih obaveza i svetovnih normi, obožavajte njihovu državu-u-državi, makar Srbija, nominalno, po višestruko-pregaženom Ustavu, bila svetovna, republika.

Nemoj Zmija da vas je ujela (Zmija mudrosti i saznanja, znana i kao Lucifer, Lučonoša) pa da pitate šta je „Majčica Crkva“ uradila da pomogne svom stadu u ovim danima pošasti: da li su ponudili nešto od svog nekontrolisanog, neprebrojanog i neoporezovanog blaga za kupovinu respiratora i lekova i medicinske opreme? 

Da li su ponudili svoja grdna imanja da se na njima karantinišu zaraženi sa slabijom ili neispoljenom kliničkom slikom, umesto što drežde po sajmovima i halama? Da li su narodu, koji ih parama obasipa za svaku dubioznu „uslugu“ (od krštenja do sahrane, na svakom koraku je neki crkveni reket), 

uzvratili bilo kakvom donacijom ili pomoći osim beskorisnih bla-bla molitvi i još beskorisnijih besplatnih crkvenjačkih praznoslovnih bla-bla časopisa? Nemoj slučajno to da pitate.

Nalazite se sad u dubiozi šta da činite: da li da slušate ono kako ste navikli, ono „valja se“, ono „tako treba“, ono što većina vas i ne zna šta znači, čemu služi i zašto je baš tako, ali od malih nogu su vas zaglu- ovaj, vaspitali da je takav običaj, tako je odvajkada bilo, ili pak, s druge strane, da slušate šta kažu razum, nauka, tzv. „struka“ (doktori), država i zakoni zemlje u kojoj živite. Da li da slušate Državu, ili Državu-u-Državi? Razum ili Veru?

Kažem, nije vam lako. Jer sad je stani-pani (pa makar i ne došli Normani). Sad, kad je zavladala Korona (ili Kovid-19, ili kako god ovu kugu nazvali), vaše fantazije se sudaraju sa stvarnošću na način koji ne dopušta njihovu koegzistenciju. Neko tu mora da popusti. 

Ili je vaša Vera istinita, i iza nje stvarno stoji nešto Onostrano, Metafizičko, Natprirodno, i to Onostrano, taj vaš „bog“ vas stvarno štiti od banalnog, sitnog, nevidljivog, prizemnog, materijalnog, najsmešnijeg virusa 

– ILI je to vaše sve vreme bilo prazna priča, bajka za nedoraslu decu i kukavice, tlapnje za sledbenike inercije, za podanike, za stado; rutina, dresura, forma bez suštine, rituali bez pravog, opipljivog dejstva.

Jel verujete u tzv. „Svetu Tajnu“? Ali ne kobajagi, nego stvarno, da se tu dešava transsupstancijacija, preobražaj ovozemaljskog leba i vina u, doslovno, Isusovu krv i meso?

Da li zaista, ali baš zaista verujete u ovo što je Isus, navodno, rekao:

„Zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje je telo pravo jelo, i moja je krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu... To je hleb koji je sišao s neba. Ne kao što su ocevi jeli i mrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka“ (Jn 6, 53-58).

            Verujete li da, ako ne jedete taj crkveni lebac, odnosno tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove nemate života u sebi?

Verujete li da ako kanibalizujete Isusovo meso i krv (bez creva, i bez majoneza) - imate život večni, i On će vas vaskrsnuti u poslednji dan?

Verujete li da, ako to jedete, ostajete u Njemu i On u vama?

Verujete li da je to što vam u crkvi daju „hleb koji je sišao s neba“?

Verujete li, ali zaista, zaista, da ko jede ovaj hleb živeće doveka?

Ako stvarno verujete, ako je vaš odgovor na sva gornja pitanja GROMOGLASNO DA (!!!), onda nemate čega da se bojite. Isusovo meso i krv štite vas od svega.

Ako je, pak, vaš odgovor na gornja pitanja nešto kao: „Eh, pa to je samo simbolički, samo metafora, samo se tako kaže, nije to baš doslovno tako, to je samo običaj, tradicija, nešto što se radi na određeni način u određeno vreme jer su nas tako stariji naučili...“ – onda bolje #ostanitekodkuće. 

I priznajte sebi da su sva ta crkvenjačka nagvaždanja u koja ste se do sada pretvarali da verujete samo trla-baba-lan da joj prođe dan u nekoj pradavnoj judejskoj pustinji koje nema nikakve veze sa današnjim trenutkom i savremenim čovekom 21. veka.

Bokili objasnio!

Ali imajte na umu: i jedni i drugi, i oni što su dreknuli DA i oni što su promucali „pa, ne baš stvarno...“, da ste po Ustavu slobodni da verujete u šta god hoćete: u Šivu, u Višnua, u Dambalu, u Barona Samedija, u Muhameda, Ktulua, Jog-Sotota, u Kali, u Magnu Mater, u Kozu sa Hiljadu Mladih, u Satanu, u šta god izvoljevate verovati.

ALI, znajte da se sloboda svakog čoveka prostire samo do slobode drugoga čoveka; odnosno, da ako praktikujući svoju slobodu da verujete u ma kakve fantazije, ugrožavate slobodu drugih ljudi, koji ne dele vaše halucinacije, priželjkivanja i verovanja. A onda na to nemate pravo, jer svi su ljudi jednaki i svi bi trebalo da imaju istu slobodu.

Konkretno, pošto je pandemija  korona virusa povod za ovu propoved, to znači: 1) vi, nažalost, imate pravo* da jedan za drugim, desetine i stotine vas, ližete jednu te istu kašičicu kojom vam pop daje „Isusovo meso i krv“, i da verujete da ste pod specijalnom Isusovom zaštitom, da virus iz pljuvačke onog što je kusao pre vas neće da zarazi vas, i da vaš virus neće da uđe u usta onoga ko kusa tom istom kašičkom posle vas. 

Oni čija je vera u Isusa malo manja tvrde, „naučno“, da ih ne štiti Isus nego srebro od kojega je kašička. BREAKING NEWS za vas: srebro ima određeno antibakterijsko dejstvo, ali NEMA antivirusno, a virus je ono što nam ovih nedelja sreću kvari, a ne bakterija.

(*Tačnije rečeno, nemate pravo, jer vrhovni poglavar vaše Crkve navodno se dogovorio sa „Šefom“ da se ove godine masovno lizanje kašike odlaže – ali, na delu, kako vidimo u brojnim crkvama u Srbiji i regionu, lizanje se i dalje nesmetano odigrava i niko se zato ne uzbuđuje.)

Ali, 2) zbog onih koji u vaše fantazmagorije ne veruju, i koji se radije priklanjaju onome što kažu nauka i zdrav razum, vi nemate pravo da njih dovedete u opasnost tako što ćete, ako se zarazite na toj dvesta-usta-lizanoj kašiki, potom da, ne sluteći, zarazite i njih, nesluteće.

Da nacrtam: nije problem, po sebi, to što neko hoće da se „pričesti“, nego što taj čin, načinom na koji se izvodi, tradicionalno, gde desetine i desetine ljudi kusaju istom kašikom, predstavlja ozbiljan rizik od zaraze kojom bi bili obuhvaćeni ne samo „vernici“ nego i sve druge osobe koje im se potom, izvan crkve, nađu na putu, u prodavnicama, u poštama, na ulici, u zgradi, itd. 

Taj koji se danas „pričestio“ neće odmah potom da ode u karantin (kao što bi bilo jedino pravo, zbog drugih), ili da se zabarikadira u svoj dom idućih mesec dana: sutra će taj ili ta da ode u poštu ili u vašu bakalnicu...

Ovu poslanicu ilustrovaću prikazom moja dva nedavna susreta i sukoba sa tzv. „vernicima“ Srpske Pravoslavne Crkve, jer mislim da su vrlo rečiti za psiho-profil tih ljudi (ogromne većine; verujem da ima i izuzetaka, ali oni se uče napamet).

Ovo prvo dešava se na zidu jedne nedavne FB frendice, gde njene pobožne drugarice, vidim, zahvaljuju „Bogu“ zato što je Australiji, nakon više nedelja katastrofalnih požara koji su spalili više od pola kontinenta, poslao kiše i oluje. Evo, vidite sami.

Ovo drugo upravo je bilo inicirano mojim fejsbučkim zgražavanjem nad činjenicom da tzv. „hrišćani“ uporno odbijaju da vide potencijalnu opasnost u nehigijenskom načinu na koji se vrši tzv. „pričešće“, i svaku kritiku na tu temu vide kao „inkviziciju“ (pazi ko se javlja!), kao „progon neistomišljenika“ (vidi ko to govori!).

Dakle, ta osoba je, videvši taj moj post, mene prvo anfrendovala, a onda pokušala nešto da prokomentariše ispod tog mog posta. Budući da onaj ko mi nije frend ne može da komentariše – ništa lično, niti za nju specijalno, tako je podešeno za sve, šta ima stranci da mi šaraju po zidu – ona je na svom zidu krenula da laže kako sam ja nju blokirao, ne dam joj da iznese svoje mišljenje itd, a onda se odlučila da se i meni lično obrati putem privatne poruke. Evo te poučne i nadasve hrišćanske prepiske da nad njom meditirate u uskršnjem karantinu. (Pošto je ova modelsica sa tri fakulteta, ujedno verkinja i piškinja, na fejsu pod lažnim imenom a ne krštenim, nisam se baktao sakrivanjem njenog lažnog imena.)

UNDERWATER (2020)

**(*)

3-/2+

Vidim na netu da je opštepopularno pljuvati po ovom filmu: te „Neoriginalan!“, te „Već viđen!“, te „Slabiji od ALIENA!“, te „Ništa se ne vidi!“, te „Glup kraj!“, te „Zaobiđi! Ne gledaj nikako!!!“ i sve neka sranja u tom smislu.

Sad, iako kod plitkih i površnih „čitalaca“ mene bije glas da sam pljuvač i hejter, moj sud prema ovom filmu je daleko tolerantniji, mekši, prijemčiviji, blagonakloniji nego kod ovih anonimnih net pljuvača. Zato mu dajem pola zvezdice više nego što realno zaslužuje.

Da, slažem se, ovaj film ima krupnih nedostataka. Ali, takođe, ovaj film ima i kvaliteta koji ga, u mojoj Crnoj Beležnici, svrstavaju u kategoriju čaše koja je polupuna, a ne poluprazna.

Pre svega, teško mi je da zamislim retardiraniji pristup nego onaj kad neki pametnjaković uzme nešto Nedostižno Genijalno (ovde, recimo, ALIEN; ili THE THING), pa kaže: „Pih, ovo nije onome ni do kolena!“ Bravo, genije! Tom logikom imali bismo da stalno vrtimo nekih stotinak-dvesta filmova celog života, i ništa preko, jer ništa drugo nije ni izbliza kao ovi Nedodirljivi. OK, u redu, posle HALLOWEENA nemojmo više gledati nijedan slešer, posle ALIENA i THINGA nijedan SF-horor o zloćudnim vanzemaljcima, posle MUVE nijedan o ćaknutim naučnicima što zadiru u „božansko“, itd.

Pravi, realni koordinatni sistem u okviru kojega treba sagledavati nešto kao što je UNDERWATER jesu, radije, filmovi kao što su LEVIATHAN i DEEPSTAR SIX. Znam da oni imaju svojih pobornika: onaj prvi ima dobre glumce i zanimljivu priču, mada joj treba sat vremena da dođe do svog „mesa“, a i tad ima premalo tih kreatura Stena Vinstona; ovaj drugi je jeftiniji i slabiji u svakom smislu, a uz to je slikan mrljavije tako da se te kreature i minijature tamo skoro i ne vide. Oba filma imaju svoj B+, odnosno B- šarm, ali nemojmo se zezati, ipak je to 2+ u prvom, tj. čista 2 u drugom slučaju.

 UNDERWATER, pre svega, ima eye candy u vidu Kristen Stjuart, koja je ovde izblajhana, kratko-ošišana i androgina (kao što pamtite, ona mi je i u PERSONAL SHOPPERU značajno podigla kvalitet), i sve vreme je preslatka za videti. OK, njen lik je generička snalažljiva Krhka-a-Jaka-Žena koja se, u nevolji, skine u majicu na bretele i krene da se bez mnogo znoja rve s elementima i monstrumima, ali šta sad...

Zatim, zahvaljujući velikom budžetu, ovo je JEDINI horor film koji se dešava duboko pod vodom a da mi je ubedljivo predočio taj klaustrofobični, protivživotni tik-do-propasti ugođaj te lokacije koja je tako daleko od sveta koji naivno nazivamo „čovekovim“, a koji je najbliže, na ovoj planeti, što možemo prići onozemaljskom.

Moglo bi se reći, recimo, da izvan horora nešto nalik tome imamo u filmovima THE ABYSS i DAS BOOT, ali u hororima – a svakako u hororima poput pominjanih LEVIATHAN i DEEPSTAR SIX – nije bilo ni para ni umeća da se to ubedljivo i snažno postigne kao ovde.

Znači, delom velike pare omogućavaju veću pompeznost scenografije i prikaza okruženja, a delom solidna režija izvlači maksimum iz toga i gradi stravu od samog mesta – MESTO (duboko-podvodna baza) je ovde Čudovište i pre nego što nominalna Čudovišta stignu. Čovek, kao kopnena životinja, ne može a da nema instinktivnu reakciju na blisku mogućnost davljenja u prirodno-stranom-mu elementu, vodi – a ovde je stalno u toj opasnosti, bilo zbog pucanja krhkih zidova podmorskih građevina (nakon „zemljotresa“), bilo zbog nefunkcionalnih skafandera, zbog curećih zaliha kiseonika u njima, zbog napada kojekakvih čuda dok se krećeš po tom inherentno neprijateljskom, neljudskom okruženju... I ovaj film mi je, više od ijednog drugog horora u ovom ambijentu, pružio upečatljiv, preteći, košmarni ugođaj konstantne realne pretnje bliskog davljenja.

A drugi su, eto, bili udavljeni klišeima, tankim likovima, već viđenim situacijama... Meni, svesnom da će ovakvi filmovi doveka biti, neminovno, upoređivani sa ALIENOM itsl., ovo nije smetalo, jer sam tih paralela bio svestan još u najavama, čitajući zaplet i gledajući trejler: nisam morao da odgledam ceo film da bih shvatio njegovu esencijalnu derivativnost u konceptu.

Iskreno, nadao sam se da će ovo biti ovogodišnji LIFE – dakle, visokobudžetni SF-horor koji podseća na ALIENA, ali radi neku svoju stvar sa dovoljno snage, energije, kreativnosti i vizuelne rafiniranosti da je to sasvim relevantno i prijatno. Više od polovine UNDERWATERA jeste tu negde po žanrovskoj uzbudljivosti – mada ne i misaonosti, jer LIFE ipak ima više na pameti od ovog podvodnog bućkuriša.

Problemi kreću u drugoj polovini, i dvojaki su. Kao prvo, ideja da su prva čudovišta koja vidimo, kako se kasnije ispostavi, samo sićušni paraziti na telu beskrajno ogromnijeg je em zabavna po sebi, em biološki akuratna (tako stvari zaista funkcionišu pod vodom, ima puno primera takvog simbiotičkog postojanja). Avaj, a) dizajn tih čuda je debilno antropomorfan: apsolutno ništa vodozemačko i duboko-podvodno ne liči na čoveka ama baš nimalo, niti ima smisla da ima ruke i noge i našu simetriju. Imati tu, u tom kontextu, dvonožne i dvoruke kreature sa jednom izdvojenom glavom iznad čovekolikog trupa je zaista imbecilno u filmu koji je dotad već potrošio MILIONE dolara kako bi nas uverio u svoju „realističnost“.

Avaj, b) ta čuda ne urade ništa zaista memorabilno, jednom kad se pojave. Dapače, stvar postaje još gluplja kad vidimo da njih ima mali milion, i da su mogli za 10 sekundi da počiste sve ove naše humanoide što šetkaju po dnu okeana, 10km ispod površine, umesto što ih napada samo jedan ili dva monstrumčića. Apsolutno im fali ona divlja nasrtljivost koju ima kreatura u pomenutom LIFE, recimo.

Još gore, na kraju se (SPOJER!) ukaže i Ktulu lično – ogroman, gadan, jezovit – i, ehh, statičan, pozerski, ništa-ne-radeći... Ako već ovi njegovi minjoni nisu mogli ništa šačici ljudi, ovaj bi mogao da ih zgazi dok si reko Rlijeh. Ali ne, on samo stoji, nadnosi se nad njima kano klisurina, i... ništa. Čeka da ga neko nekako sjebe.

ne, ovo nije Ktulu

Završnica filma možda jeste bila nameštena tako otvoreno radi nastavka u kojem bi Ktulu imao, ehm, veću ulogu – ali, avaj, to se neće dogoditi jer ovo nije prošlo bogzna kako u bioskopima, i nastavka neće biti (osim ako ne urade direct-to-TV nastavak za pola miliona $ ili manje). Ukratko, taj i takav kraj traži da mu se na čelo zalepi naravoučenije: Ne prizivaj ime Ktuluovo uzalud, da dugo poživiš na zemlji ovoj!

Takođe: glavna likinja je lepa ali prazna, kao i njeno samožrtvovanje na kraju; drugi likovi su tanki i nebitni, Vinsent Kasel protraćen u ulozi koju je mogo i Vuk Kostić da odigra preko telefona, neke horor scene su zbrzane i nejasne, fali im maštovitosti i memorabilnosti, epilog je baš-baš kliše i, uz to, prilično neubedljiv. Naime, u njemu, kompanija koja je upravo pretrpela na stotine miliona dolara gubitka uništenjem nabudžene podvodne baze ne odustaje, nego nije se još ni konsolidovala, ni štetu procenila a kamoli skrpila, nego odma' srlja sa novom bazom, novim bušenjem, novim stotinama miliona dolara za baciti u podvodni bunar. Odakle im bre tolika lova? Kao da je izgraditi bušotinu 10 km ispod mora isto kao izgraditi trećerazrednu fabriku kablova u Srbiji! Odakle im toliki profit na dnu mora, jel' to suvo zlato il' Kriptonit il' lek za rak vade odozdo kad su tol'ko zapeli?!

Svejedno, čak i drugorazredni Ktulu i Ktulčići ne viđaju se često u visokobudžetnom, gledljivom filmu, te zato, uz sve gornje ograde i bez nerealnih očekivanja, ako vam je bar malo do Lavkrafta stalo, mislim da ovom filmu treba dati šansu: kad ste zadnji put gledali visokobudžetni horor sa lavkraftoidnim čudovištima? I šta mislite, kad ćete opet? Pa iskoristite jebenu šansu za to, makar ona bila i poludupast film koji je protraćio većinu svojih šansi, ili ih tek pipnuo, načeo, žvaknuo malo al nije znao šta i kako sa njima da radi! (Hell, njegova neambicioznost i ispraznost vidi se i u tome da nije umeo ni 90 minuta da ispuni radnjom. Jak mi epik!)

A možda sam samo involuirao u mekušca, izgubio onu nekadašnju tvrdoću i oštrinu, da sasečem, zakoljem i pljunem na film koji nije ispunio (pre)visoke standarde? Vi presudite, po kratkom postupku!

THE HUNT (2020)

**(*)

3-

Karikaturalni američki liberali bacaju se u lov, sa svim vrućim i hladnim oružjem, na karikaturalne američke konzervativce, desničare, rasiste, kseno- i homofobe, a sve se to dešava u – Hrvatskoj!

Istina, Hrvatskoj maskiranoj u USA (!), sa lažnom „američkom“ benzinskom pumpom i prodavnicom krcatom „autentičnim“ američkim konditorskim i drugim produktima i lažnim američkim kolima sa lažnim američkim registracijama nalepljenim preko hrvatskih, ali ipak – Hrvatskoj.

samo što hrvatske tablice ne počinju brojevima

Logika svega ovoga je toliko retardirana i nedomišljena da je najbolje i ne pokušavati da se pitate, dok traje, ko celu ovu prekookeansku zavrzlamu organizuje i s kojim parama i kako im se to isplati? A kad, pred kraj, vidite KO, onda to postaje još... eh, upitnije, besmislenije. 

I kako to čini ako nije u direktnom dosluhu sa režimom, prvo američkim a onda i kroatskim, jer kako inače avioni sa otetim američkim državljanima neometano lete s američke teritorije i preleću okean i još ceo evropski kontinent pride a nikakav državni organ, niti američki, niti zemalja kroz čije vazdušne prostore lete (Nemačka? Francuska?), to ne vidi i ne zna čemu dozvole za prelet daje?

u (Ar)Kanzasu više nisi

I zašto baš u Hrvatskoj, od tolikih zemalja? Konkretno, kako je to moguće logistički izvesti u jednoj zemlji koja, iako u srži, u duhu, balkanska ma koliko se upinjala da od tog usuda pobegne, nominalno i legalno ipak spada u EU? Zašto ovaj „lov“ nije organizovan u nekoj američkoj nedođiji, ili ako je baš sve to suviše pipavo uraditi u Alabami ili Oklahomi ili Juti, zar nemaju u svom komšiluku celu podmitljivu gologuziju Latinske Amerike da tamo vršljaju sa nelegalnim aktivnostima (lov na ljude! nasmrt!) što im u svom dvorištu nije baš lako neopaženo izvesti?

OVO ZAVRŠITE!

Zašto ne to, umesto što, eto, lete preko celog okeana i cele Evrope da bi došli u njen šupak, u Hrvatsku – iako bolju priliku za još šupačkiji Divlji Zapad izvan sopstvenog, američkog, imaju u obližnjoj Bosni, Srbiji, ili – naročito na amerikoljubivom i uvlakačkom dupelizačkom Kosovu-u-Srbiji, gde bi Šiptari za šaku dolara, ako ne i za džabe, glatko pustili da se odigrava Lov Na Ljude, ma ko žrtve toga bili, pa makar i ne bili Srbi (što bi, naravno, njima bilo najpoželjnije).

Avaj, „pamet“ scenarista ovog filma nije išla tako daleko, i njihov izbor neubedljivo odabrane i slabo-ubedljivo prikazane Hrvatske, umesto daleko logičnijeg i značenjima pregnantnijeg Kosova (pored ostalog i za temu natezanja između „liberala“ i „konzervativaca“ – nikada nemojmo zaboraviti da je toj srpskoj teritoriji bombardovanje za nezavisnost poklonio „liberalni“ Klinton a ne neki zatucani konzervativni retrogradni Buš ili Tramp!) jasan je pokazatelj opšte nedovoljne promišljenosti i poludupaste plitkoće ovog filma i u svim drugim departmanima.

ako imate neku poruku, pošaljite je POŠTOM

Jeste, mrzelo ih je da angažuju hrvatske ili barem srpske glumce zarad veće autentičnosti, pa se zato u celom filmu čuju ukupno tri-četiri ovdašnje rečenice, promrmljane neubedljivim akcentima od strane nekakvih Čeha, Slovaka, šta li su. Ali, da budem pošten, moram reći da mi se sviđa što su dve stvari lepo i tačno prikazali u ovoj njihovoj kao-na-filmu viziji Hrvatske.

glatko vino UŽITAK, made in Croatia

1) Uboli su ko ćorav prstom u dupe sa skoro-nacistički (neko bi rekao: ustaški) strogim i brutalnim tretmanom koji NDH pajkani sprovode nad bliskoistočnim migrantima (da, i oni su pomalo proizvoljno ubačeni u ovaj the-more-the-merrier bućkuriš), a to je tačno preslikano iz stvarnosti.

na govno si zino

2) Nisu mnogo omašili ni u prikazu hrvatskih policijskih glavešina kao tipičnih kultur-rasističkih (iz američkog ugla) klišea istočnoevropskih ex-komi korumpiranih primitivaca, ružnih, masnih i znojavih, koji žderu turšiju (?!) na poslu dok mljackaju nekakvim Tarzan-inglišom...

turšiju UŽITAK pravi isti onaj proizvođač vina UŽITAK

Ako sva gorenavedena pitanja bacite kroz prozor kao nebitna (?!), ostajete sa još jednom varijacijom na THE MOST DANGEROUS GAME koja bi volela da glumi SATIRU, ali zapravo nema bog zna šta stvarno pametno ispod svog šlema – ništa pametnije od „Vidi ala su glupi i ograničeni i zatucani i licimurni i jedni i drugi, i Liberali i Konzervativci, naročito kad ih toliko do banalnosti iskarikiramo da to ima malo veze sa ikakvim aktuelnim društvenim kategorijama i procesima“.

ko Srbiju korona

Pošto je tomu tako, ono što preostaje je kao neka prosečna novija epizoda Saut Parka (i naglašavam – novija! dakle, manje pametna, manje duhovita, manje memorabilna nego u zlatnim danima, pre 10-15 godina), rastegnuta na 90 minuta i obogaćena obiljem nepredvidivih scena splatera: ljudi ovde ginu na razne karikaturalne, stripovske, fiziološki neodržive i anatomski nerealne načine, kao u crtanom filmu, i u tome je – kao i u odličnim scenama makljaže, naročito u završnom prolongiranom bitch-fight set-pisu - glavni, nezanemarivi entertejment velju čitavog zamešateljstva.

Gluma je srednje-slabunjava. Hilari Svonk, koja igra papetmasterku Lova pre svega dramaturški nije ubedljivo postavljena (ko je, šta je, zašto i kako radi to što radi), tako da veći deo onoga zanimljivog što ima da uradi – ovde, zapravo, umesto nje radi njena dublerka-kaskaderka u pomenutom finalnom lomatanju.

biće sve u redu. pokušaj da malo odspavaš

Ova nekakva Beti Gilpin je primitivno mačošovinistički, klinački fetišizovana: istina, ne skida se na kraju baš u belu majicu na bretele, nego u majicu koja joj snažno iscrtava poprsje, tako da izgleda strašno napaljujuće (ali i omoćeno!) dok maše okolo raznoraznim falusoidnim cevima vatrenog oružja.

da li je Sara Konor imala ćerku?

Uprkos tome, meni ona deluje iritantno sa tim karikaturalnim facama i sa glumom koja je suptilna otprilike kao Zoran Kesić, a uopšteno izgleda kao poor (wo)man's Tanja Bošković (ima nešto od njenog izraza, držanja, iz Tanjinih vintage dana). Plus, scenario je kukavički poštedi žiga konzervativnosti, jer dok je ostala lovina ovde dospela ovim ili onim gresima (rasizam, lov na krupnu divljač, ovo ono), njen jedini vidljivi greh je to što je, kao, nazrela istinu o Lovu i plasirala je na netu. 

Osim toga, scenario se vrlo kilavo potrudio da opravda njenu vanrednu sposobnost za borilačke i ratne veštine: navodno, nešto malo je bila vojnikinja pre nego što se zaposlila u rentakar agenciji. Meh. To je tanki verbalni alibi da se ponovo razgazi onaj glupi kliše iz horora, da je dovoljno da budeš Finalna Devojka, i da se skineš u majicu isprsivši svoje krupne, omoćene grudi, pa da automatski postaneš komandos, nindža i Čak Noris, tri-u-jedan. 

Da, pored gomile liberalnih budala koje su sad prvi put u ruke uvatile oružje, ona uspe da ubije čak i jednog specijalca, vojničinu koji je ove novopečene lovce došao da obučava...

Ipak, na kraju balade, LOV se, sa izvesnim ogradama, preporučuje gledaocu voljnom da vidi unekoliko drugačiji, neobičan film, sa retko viđenom premisom, solidnim nivoom rediteljske egzekucije, i zapletom koji IZGLEDA kao da ima nešto na pameti (dok se ne zastane da se to preispita), te sa velikim nivoom nepredvidivosti koja ima manje veze sa velikom ingenioznošću scenarista (ko-pisac ovoga je THE LOST/PROMETHEUS Lindelof!) a više sa samim Anything Goes konceptom – ako nema nikakvih pravila, mnogo je lakše uraditi Bilo Šta. Whatever.

napadni pokušaji pravljenja kontroverze nisu uspeli

Ako ste od onih koji, u večitim oscilacijama „levo-desno“, nose barjak sa parolom „Ma svi su oni isti!“ ovaj fino realizovani B-muvi splater-akcijaš, iako nije ni blizu toliko pametan niti kontroverzan koliko si umišlja i koliko se samopromoviše, ima da vam legne ko budali šamar. Koji ionako zaslužujete ako stvarno mislite da su svi isti. Nisu sve budale iste (da parafraziram i ja Životinjsku farmu, u Lovu prilično proizvoljno prizvanu); neke su budalastije od drugih.

GRETEL AND HANSEL (2020)

***

3

MARICA I IVICA je prvi film Ozguda Perkinsa (od tatka PSIHO Entonija) koji mi se dopao, iako su mu i prethodna dva bili hvaljeni od svih okolo, a meni samo smarački i ružni. U pitanju je vanredno vizuelno bogat i nadahnut film koji bih opisao kao horor-bajkovitu verziju onoga što smo svojevremeno imali u BEYOND THE BLACK RAINBOW.

Šta se time hoće reći? Konkretno: retro hiperstilizacija, spor tempo, slike iznad brbljanja (i smisla), fina atmosfera tihe i neodređene pretnje, predivan minimalistički retro-elektro skor... Čitav „film“ kao skupocen i dobar cold-wave dark-electro video spot.

Dakle, seka Marica (pirgava tinejdžerka iz IT-a, Sofija Lilis, zvezda u usponu koja je već dobila „svoju“ TV seriju / nisam još bacio oko, ali planiram) 

i njen batica Ivica (neki sitni klinja) dospeju usred prelepe šume (u Irskoj, mada je lokacija neodređena, vanvremena) u kuću u obliku trougla, gde živi veštica (vanredno odlična zločesto vickasto jeziva Alis Krig)...

 ...i tu onda kreće svašta nešto psihodelično...  

Zašto je kuća trouglasta? Eto tako; lepo izgleda, privlači pažnju! Čemu obrnuti pentagrami i oko u trouglu, ovde, u ovom kontekstu? Isprazni pozeraj. Odakle su nam poznata ova vrlo memorabilno dizajnirana vrata? Iz SUSPIRIJE! Zašto? Pa, i ona je bila horor bajka...

Prva polovina filma je skoro bez izuzetka odlična, a onda krene da pada prema krahu, ali ne toliko da bi to sve fundamentalno propalo. Kraj je delimično zbrzan (nepotrebno, jer film je veoma kratak, jedva 80' 

– da je potrajao samo još 15-ak minuta, ocena bi skoro sigurno bila jača!), delimično smućkan (ko tu sad kako i zašto ovo ono?) a delimično idejno upitan, jer svodi se na nekakvu parabolu o ženskom omoćenju (empowermentu).

Znači, curetak „pronalazi sebe“ i „postaje ženom“ po cenu da od sebe odbaci i otera bratića koji nema ni 9 godina. Novopečena ŽENA pušta klinju da se sam samcit snalazi i potuca po svetu, ali nema veze, on je muško, a muškarce (čak i kad imaju jedva 9 godina, ako i toliko) ko šiša.

Ta niža bića nek jedu korenje drveća u šumi, nek spavaju na mahovini, ili nek nađu neku farmu u blizini pa nek tovare đubrivo po ceo dan za koricu leba, jer važna je Jaka Žena Što Sama Nalazi SVOJ Put i tako omoćeno jaka kreće, Sama, ka izlasku Sunca, u Novi Dan novog ženskog poretka, i tako to i bla bla truć...

Evo kako tačno zvuči taj Završni Monolog Omoćene ŽENE - sledi citat i ujedno SPOJLER, jer ovo je sam samcit krah filma:

The single story that we shared now splits in two,

and we take forking paths.

Yours will lead you to what you need to find.

Mine will carry me up.

Letting him go wasn't hard to do.

If he's going to find his way, I can't very well be

standing in it, just as he shouldn't stand in mine.

Let him find his own story, and his own courage to live it...

...just as I now go on to live mine.

I have my own power to nurture.

I'll help it to grow, and trust that I'll know what to do with it. 

I know that the choice is mine.

 

I could feed it darkness, or give it plenty of light.

And I was free.

To go and never look back, or stay to build something new on top of everything

that had been destroyed.

I knew my path would reveal itself,

and that all was required for me was to be brave

and to trust myself.

And I am brave.

And I will trust myself.

Znači, iako je kraj blago rečeno imbecilan, a ako ćemo idejno onda još i gore od toga, ja sam, široka srca kako me Azatot dao, spreman da tome progledam kroz prste, jer mi je audiovizuelni ugođaj filma, overenog u bioskopu (a baš danas, 7. aprila, procurio je i na net), vanredno prijao i rado ću mu se vratiti.

Skor koji je napravio Rob (aka Robin Kude; najbolji dosadašnji rad mu je za rimejk MANIJAKA) preljep je, ko voli mračni elektro minimalizam, i za slušanje nevezano za film (ima kod Rusa da se skine, ako je iko sumnjao).

Posle dva mrljavoizgledajuća, dosadna, prenabudženo-kvazipametna a snažno uninvolving filma Perkins me je ovom idejno-tematski upitnom bombonicom za oko i uho zainteresovao da vidim šta će sledeće napraviti.