Ričard Korben R.I.P.

Ričard Korben je umro. Slava mu i hvala za sve!

Bio je i ostao jedan od najvećih umetnika koji su se ikada poduhvatili horora. Njegovo ime bilo mi je dovoljna preporuka, druge nisam tražio. O čemu je strip? Ko je pisao scenario? Koje je književno delo adaptirao? Koga je briga, ako je Korben crtao?

Stalno se svađam, ili bolje reći raspravljam oko ovoga čak i sa sličnomišljenicima i prijateljima koji mi naturaju navodno odlične stripove: „Da vidiš što je dobra priča! Ludački scenario! Majstorski dijalozi! Kakve igre reči, kakvi one-lineri!“ Na to sve ja odmahnem: „Meh, džaba sve, ako je crtež tek osrednji.“ Kao u Sendmenima, kao u Vočmenima, kao u Pričerima, itd.

Strip je pre svega vizuelni medijum: ako crtež nije vrhunski, manja je šansa da ću da čitam nešto, pa makar mu scenario stvarno bio odličan, kao u gorepomenutima (koje, istina, jesam čitao, ali ne otkidam na njih). Isto kao što me ni, u filmskom mediju, ne zanimaju navodno sjajno napisani, glumljeni, ne znam kolko pametni filmovi, ako nisu vrhunski slikani, ako fotografija (i režija) u njima nije barem odlična.

Ukratko, u stripu tražim izuzetan crtež, stilizovan, veći od života – hoću slika da mi priča priču, a ne ogromni baloni teksta koji tu sliku zaklanjaju, prostor joj oduzimaju, pa makar bili ispunjeni ne znam kakvim vrcavim blebetanjem.

Korben je to pružao: izuzetan crtež, stilizovan, veći od života pre svega i iznad svega.

Slike, snažne, moćne, samodovoljne. Njima ne treba mnogo teksta, mnogo objašnjavanja. One su razlog postojanja (i mog obožavanja) datog stripa, a ne ne-znam-koliko vickasti scenarista, a ne genijalni pisac kao predložak, pa makar to bili i moji bogovi Po i Lavkraft.

Ovaj mi je artwork godinama stajao na vratima

Ja volim preterivanje. Korben je bio genije preterivanja. Preterano mišićavi i kurati superjunaci, preterano sisate, oble, mekokožne zavodnice…

Njegovi su gušteri najgušterastiji, njegovi su pacovi najpacovskiji, njegovi su monstrumi najmonstruozniji…

Kosturi su mu najkosturskiji, truli leševi su mu najtruliji, najcrvljiviji, najfulčijevskiji…

Niko kao Korben nije crtao trulež i raspadanje. Gnjecavost tkiva, trošnost kostiju, meso pretvoreno u kašu, kosti pretvorene u krtu ljusku, u prah…

Niko kao on nije sugerisao spoj mesa i flore – gljivice, pečurke, mahovine, korenje drveća, grančice, te nezaboravne, unikatne, krte, suve, nemrtve Korbenove grančice…

I njegovo senčenje i njegovo bojenje isticali su treću dimenziju: te hiperbolične slike bukvalno su ISKAKALE sa stranica i UREZIVALE se u pamćenje…

Ali on je mnogo više od velemajstora body horrora: ahh, njegove divne ruševne trule zgradurine, kućerine, grobnice, hramovi…

Njegovi ljudi, jadni, karikaturalni, groteskni – ne znam da li je Korben bio mizantrop, verovatno nije, ali u ikonografiji njegovog sveta čovečanstvo je stalno na ivici karikature, ili preko te ivice; ljudi su smešni, patuljasti u odnosu na Čudovišta koja ih nadjačavaju, u odnosu na Smrt koja kosi sve…

I niko kao on nije crtao LUDILO – sumanuti pogled ludaka, bezumlje, nakaznost, nakaradnost, iskošenost, izvitoperenost, ne samo telesnu nego i mentalnu…

Iako Amerikanac, i kao takav uronjen do temena u pop kulturu, u palp, u petparačku književnost i B-filmove, u superheroje, u fantazije, ja u njemu vidim snažan upliv nečega umetničkog, evropskog.

Korben je oličenje maksime STIL IZNAD SUPSTANCE, tipične za italijanski horor, za majstore kakvi su Arđento i Fulči – i zaista, ja u Korbenu vidim arđentovsko igranje sa bojama, i fulčijevsku poetiku truleži, „uskovitlane srži svekolike gnjusi“ kako to Tatko na Horor, E. A. Po, jednom memorabilno napisa.

-Da budem jasan, ovime o prednosti stila nad supstancom mislim pre svega na njegove horor radove, gde su scenariji češće bili treš nego što nisu. U stripovima fantazije i SF-a češće je imao jače i bolje priče...

U njegovim gljivicama i rastinju, u njegovim hramovima i ukletim kućama ja vidim Maksa Ernsta i mnoge druge evropske umetnike, slikare.

Možda mi se priviđa; možda projektujem; ali i ako projektujem, to je zato što mi je Korben pružio savršenu, unikatnu podlogu za to.

I ta podloga je trajna, i trajaće mnogo, mnogo duže od Korbenovih zemnih ostataka.

Zato, pogrešno je reći da Korben više nije među nama. Kako nije, eno mi ga na policama. Evo mi ga u lobanji, gde će i ostati sve dok mi ga demencija ili smrt ne iščupaju.

Počivaj u miru dragi, divni čoveče koji si nam ostavio toliko mnogo prelepih, fantastičnih i hororičnih slika – za projektovanje, za meditiranje, za napaljivanje, za zgražavanje, za gađenje, za ježenje, za uživanje.

P. S. Inače, srećan sam i ponosan što sam, na svoj skromni način, učestvovao u nekoliko Korbenovih izdanja kod nas: za Darkvud sam preveo dva albuma LEGLO STRAVE, 

u kojima je Korben (sa saradnicima) adaptirao, i sam samcit crtao, po delima Edgara Alana Poa a zatim i H. F. Lavkrafta.

Ujedno vas podsećam da je Darkvud objavio i Korbenov album KUĆA NA GRANICI, prema romanu THE HOUSE ON BORDERLAND Vilijama Houpa Hodžsona, pisca čije sam najbolje priče odabrao (a jednu novelu i preveo) u Orfelinovoj zbirci GLAS U NOĆI.

Takođe kod Darkvuda imate i Jezovnik 2 - Ričard Korben, gde su njegove kratke priče iz legendarnih časopisa Creepy i Eerie - nekad strašne, nekad smešne, ali uvek uznemiravajuće.

Prema tome, ako ste iz ma kog razloga do sada odlagali uranjanje u svet ovog genija, nemojte više časiti ni časa. Korben je onaj najređi, najdivniji dar – dar koji neprestano daruje (the gift that keeps giving)!

 

PET SEMATARY (1989)

 

Šta je A. Žikić pre tri decenije kazao o solidnoj ekranizaciji najboljeg Kingovog romana, u časopisu TAJNE?

Ghoul vam exkluzivno otkriva! I kao i obično, sve se s njim slažem.

THE EMPTY MAN (2020)

*** 

3+

 

Narode, u teškim vremenima živimo. Ne, ne mislim samo na Kovid-sranje, ono će valjda i proći za godinu ili dve – teškost o kojoj govorim tiče se filma kao umetnosti i filma kao industrije zabave: ni na jednom polju ne cvetaju nam ruže. Bilo da hoćete pošten lep žanrovski entertejment, bilo da hoćete dubokoumno umetničarenje da vam oči ispadnu od „kako su ovo jebeno snimili?!“ – ostaćete neutaženi filmskom ponudom iz zadnjih desetak, pa i više godina. A o ovoj jadnoj 2020. da i ne govorim.

            Ne, neću sad da budem starac koji viče na oblak, niti o tome kako su „u moje vreme filmovi bili mnogo bolji“ (ali zaista JESU!) – kažem ovo zato što su standardi nužno pali, i zato što danas kad priđete nekom filmu, odnosno njegovoj evaluaciji, morate uzeti u obzir gorerečeno, odnosno, VELIKI filmovi se više ne prave, pa ni ODLIČNI filmovi se više ne prave, i moramo da pabirčimo parče ovde i parče onde kako bismo nešto što nije suviše poludupasto i što se nije previše posralo po samome sebi nazvali barem vrlodobrim.

Ono što bi nekad, pre samo 30 godina, bilo „meh, okej, simpa, nije loše, zaboraviću ga do iduće godine u ovo vreme al’ prijalo mi je sad dok sam ga gledo“, danas je „wow, čoveče, ovo uopšte nije sisalo onoliko koliko većina stvari sisa danas – na momente mi je čak bilo i okej“!

            I tako, na tužnoj pozadini patetične jadnosti koja se danas naziva horor scenom, jedan duboko problematičan film kao što je THE EMPTY MAN izdvaja se od mase, od rulje, od generičkih formula i mehaničkih sranja već samim time što glavni lik nije post-tinejdžer, što se ne dešava ni u srednjoj školi, ni u šumi, ni u napuštenoj ludnici, ni u sveže useljenoj kući gde se bude duhovi prošlosti iz podruma. A ako tome dodamo činjenicu da ima velike ambicije, da pokušava da se bavi Velikim Pitanjima, da se čak povremeno (nenamerno?) dotiče velikih pisaca današnjice kao što su Tomas Ligoti i Dejan Ognjanović, to je već razlog da mu skinem kapu. Srećom pa kapu ne nosim.

            Da krenem od dobroga:

            1) Prolog od kojih dvadesetak minuta je ODLIČAN i super-scary. Dva para sredinom 1990-ih otišli u fucking Butan (to vam je tamo negde u Aziji, nađite na karti), u nekakvu planinčugu, gde se veraju kao divokoze po stenama, uživaju u pogledu sve misleći „OK, nije kao na Prokletijama, ali može da prođe!“, lomataju se po jezivim visećim mostovima – kad, TRAS, jedan od njih upadne u rupčagu u steni, a kad tamo a ono međutim ispod veliki kostur, humanoidni ali veći od ljudskog, ima po deset prstiju na svakoj šaci, pa još neke koštunjave dodatke iza, dal su krila dal su labudovi il’ neki alien-udovi (šta će mu onoliki tamo na leđima? valjda da se lakše počeša kad ga zasvrbi, jebem li ga!) – ukratko, ovo čudo nije (sasvim) sa ove planete.  

Ovaj baja koji je tu upao sedi ko hipnotisan ispred tog kostura, javlja mu se neki kao šapat, jedva ga odvuku odatle, ali on je u transu. Nose ga neko vreme kad, how convenient, naiđu na kolibu u toj nedođiji – a još više je konvinijent što u njoj nema nikoga (iako je očito sveže napuštena; nikad ne saznamo ko je tu bio, i zašto je otišao bez ostani zbogom). Oni se tu smeste, i onda počnu neke neobjašnjive stvari da se zbivaju. Da ne kvarim dalje, ko gleda videće.

            2) Glavni lik je sjebani bivši pajkan – jeste i to otrcan lik, ali barem nije tinejdžer, ili nešto tome blisko, neki uspaljeni dvajes-i-neštogodišnjak i zato hvala Azatotu na sitnim milostima. Lik je mračan kao i intonacija celog filma, dakle nema razdragane vrcavosti i tralalala „Čim ulovimo serijskog ubicu – egzorciramo đavola – isteramo duhove – vraćamo se našoj dosadnoj normalnosti“: jok, bajo, čemeran je ovaj svet ovde i pre nego što horor prodre u njega nedvosmisleno.

            3) Tome, donekle, doprinosi muzički ugođaj vrlo dobrog skora koji su radila dva genijalca: Kristofer HELLRAISER Jang, i lik koji stoji iza dark ambient projekta LUSTMORD (koji sam odavno ovde poreporučio u okviru mog izbora ghoulish muzike).

            4) Režija je sasvim solidna, i uspeva da u skoro DVA I PO SATA FILMA (o, da; ne rekoh li da je ovo ambiciozan projekat?) smesti nekoliko efektnih jezovitih scena strave i užasa. Nazovite me lakomislenim, površnim, ili prostodušnim, ali ja sam čovek seljak: kad gledam horor, volim da mi neko vešt makar zagolica G-spot za jezu.  

Znači, kad nešto što se izdaje za horor actually sadrži jednu ili više jezivih scena – hej, pa ja sam na sedmom nebu, pitam se čime li sam zaslužio ovu ničim izazvanu božju milost, otkud uopšte strava u filmu strave danas, kakva je ovo zabuna, nesporazum, incident, o čemu se ovde radi, kako je do ovoga došlo? Potpisujem vam – ne samo zbog dužeg trajanja nego i inače, ovaj film sadrži više strave u sebi od ijednog koji ove godine premijerno pogledah. A to mora da se računa! Uz sve ograde…

            5) Tematika se dotiče vrlo mračnih stvari (i pod time mislim Ligoti-mračnih!), i reklo bi se da su tvorci ovoga (inače, film je zasnovan na nekakvom stripu!) proveli više od pola sata guglajući i po Vikipediji čitajući o nekim mrakovima i nihilizmima dok su uobličavali ovo. Dobro, nisu se pretrgrli iz MOG ugla, JA volim kad je okultno-mističko-filozofska dimenzija mnogo dublje i promišljenije konceptualizovana, ali hej, u vreme kad se „okultno“ u većini filmova svodi na „Igrao si se Uidža tablom – prizvao si Đavola“, odnosno „Zakolji kokošku i krvlju nacrtaj pentagram, i eto zloduha da ti ispunjava želje i ubija neprijatelje“ - THE EMPTY MAN se barem dotakao nečeg plauzibilnijeg, dubljeg, boljeg.

            Dobro, šta su onda problemi, pitate se sada vi?

            Pa, evo.

            1) Prolog je upadljivo najjeziviji deo filma; ništa što usledi nije toliko stravično, mada nije da ne pokušava, i u manjoj meri, povremeno, i postiže.

            2) Kad se sve to kolko-tolko, kako-tako kao-rasplete, oni koji su budno pratili shvatiće da je ovaj zaplet smućkan na prilično beslovestan, nekonzistentan način, i da gomila creepy shita koju smo gledali, i koja na mikro-planu deluje OK, kad se sagleda u celini nema ama baš nikakvog smisla, logike, niti uzajamne veze.

            Znači, imamo tog Praznog Čoveka koji je urbana legenda kojom se američanska deca u predgrađu kendimenski plaše: duneš u praznu flašu i kažeš nekolko puta empti men empti men empti men, i onda te to neko čudo spopada tri dana, dok te ne sjebe. Zeeev.

ALI, međutoa: Prazniot Čovekot je, takođe, i ono jezivo nemrtvo čudo iz butanske pećine koje ima neke mutne posesivne planove sa ljudskom rasom (koji se nikad ni u nagoveštaju ne ocrtaju).   

I to nije sve: jer taj Čovekot je i predmet kulta obožavalaca koji izvode neke creepy rituale u kojima bi hteli i sami da postanu mostovi-glasnici između zemaljske i neke onostrane mračne i gadne sfere – mada, šta oni tačno žele, i zašto, ostaje neodrečeno mnogo više nego što je pristojno.

            Ceo taj momenat sa sektom je kao neki razvodnjeni Ligoti: protivživotni mračnjaci nešto baju i čaraju dok mantraju kako se ništa ne može saznati a ako se i sazna nema se kome preneti a ako i ima kome taj neko neće to pojmiti itd itd. Otprilike kao ja kad pišem ovde na blogu. S jedne strane, uvek je prijatno osetiti barem dašak Ligotija na filmu, jer to biva svake prestupne godine, ako smo srećni; s druge, povezivanje njegovog nihilizma sa nekakvim debilnim sektašima koji se ničice klanjaju i piskaraju koješta po ogledalima nije izvedeno dovoljno promišljeno niti ubedljivo (mada, zavisno od zahtevnosti i probirljivosti gledaoca, nekome može da drži vodu).

            Pored toga, ima u filmu nekoliko baš po-mozak-uvredljivih, lenjih momenata, kao npr. kad naš glavni baja ode u napušteno sedište sekte, a ovi tamo za sobom ladno ostavili CELOKUPNE JEBENE ARHIVE, KARTOTEKE, FAJLOVE svojih članova, sa imenima, fotografijama, podacima, svime! Stoji tu na izvolte! Pa nemoj me jebati!

            I dok gledalac vrti glavom nad tim how convenient momentom, ovaj naš nađe tu i neke video kasete, i video rikorder, i dok ja mislim „Jao, ne, čekaj, nemoj mi reći da na ovom davno napuštenom mestu još postoji aktivna struja u zgradi“ – on pritisne KLIK, i naravno da u pustoj kući ima struje, kako bi on mogo da pusti creepy traku na creepy videu…

            Pred kraj me film iznervirao i na ličnom nivou, jer je prišao donekle blizu pojedinim aspektima mojih PROKLETIJA (neću reći šta tačno da ne spojlujem sopstveni roman), odnosno jednog zapletskog i idejnog rukavca – srećom po mene, to je uradio trapavo, nevešto, površno, neubedljivo i lenjo, ali svejedno me nervira što je uopšte prišao na puškomet tome… Biće vam jasnije kad na proleće budete čitali moj roman…

            Sve u svemu, rekoh već: ovo je film sa pažnje vrednim kvalitetima pomešanim sa poprilično nimalo zanemarljivih problema i nedostataka, ali iz gorenavedenih razloga voljan sam da ovog Čoveka ocenim kao Polupunog a ne Polupraznog (ili, taman posla, Praznog!), mada će mnogom prosečnom gledaocu ovo možda biti suviše slowburn, suviše nejasno, suviše neprijemčivo i nezabavno.

            P.S. Praznog Čoveka trenutno ne možete naći za gledanje u savršenom izdanju. U srpske bioskope nije došao niti je najavljen da će doći (koji crni bioskopi, evo nama novog lokdauna iza ugla!), nigde u svetu nije izašao na blu reju ili dvdu, pa stoga nema dobrog ripa na netu – i ne samo što ih nema nego nisu ni u najavi, nigde, čak ni u uvek pouzdanoj Koreji! To znači da, ako hoćete blu rej rip, čekaćete ga možda duže nego da primite korona vakcinu! Ja od strpljivosti nikad nisam mnogo patio, pa sam zato, iznerviran upravopomenutim činjenicama, a napaljen da ovo pogledam prije ranije nego kasnije, overio izuzetno dobar hd-cam snimak. Godinama to nisam radio, ne pamtim poslednji put kad sam, ali ovde sam prosto morao jer me je kopkao film koji inače nigde nije ni u najavi, i tako… Reći ću samo da se radi o najboljem hd-camu koji sam ikada video, i pošto je zadovoljio minimum mojih prohteva, overio sam ga. Ko hoće da ovo sačeka u 1080 rezoluciji blu reja u 5.1. sistemu – taj je očigledno mnogo bolji čovjek nego ja. Eto, možda tamo negde u martu ili maju 2021. ovo izbace na blu reju, negde, bilo gde, ako dotad svi ne pocrkamo...

SVETO MESTO izlazi na Blu reju u Engleskoj!

 

S velikim zadovoljstvom i ponosom obaveštavam vas o još jednoj mojoj akciji međunarodnog promovisanja tradicije srpskog horor filma. Konkretno, uspeo sam da izdejstvujem da se film SVETO MESTO Đorđa Kadijevića nađe, po prvi put ikada, dostupan na nekom nosaču (bilo da je to VHS, DVD ili Blu rej) sa engleskim titlom, i tako postane gledljiv Angloameričkom svetu.

Ugledna engleska kuća Eureka Entertainment će 15. marta 2021. objaviti, u okviru svoje edicije „Majstori filma“ (Masters of Cinema) Blu rej izdanje klasičnog ruskog filma VIJ (VIY [Вий]), rađenog 1967. godine prema istoimenoj klasičnoj jezovitoj priči Nikolaja Gogolja. Remasterovano izdanje ovog filma biće praćeno obiljem zanimljivih dodataka – vidi niže za detalje.

Međutim, ono što je za ovdašnje čitaoce i filmoljube i hororiste najvažnije, jeste to što će se, u okviru specijalnog izdanja, naći i bonus disk, a na njemu će biti film SVETO MESTO, rađen prema istoj toj Gogoljevoj priči, ali sa mnogo više slobode – i više horora.

O tom filmu već sam izdašno pisao u knjizi U BRDIMA HORORI, a odlomak otuda imate OVDE.

Takođe sam o ovom filmu pisao i s Kadijevićem iscrpno razgovarao za knjigu VIŠE OD ISTINE, koju još uvek možete naručiti OVDE – pa zato ne oklevajte predugo ako vam je do sada promakla!

 

Pored kvaliteta samog filma, još nekoliko stvari čini ovo izdanje vrednim.

 

Film SVETO MESTO je RTS remasterovao, tako da će sada izgledati bolje nego ikada. Zbog bizarne istorije nastanka tog filma (negativi ostali zarobljeni u Hrvatskoj na početku rata itd) on nikada nije dobio pristojan izgled kakav zaslužuje i, kao što znate, srpski DVD, koji je jedino legalno izdanje kod nas, izgleda vrlo loše, mračno i mrljavo i sa brojnim iskrzanostima filmske trake.

SVETO MESTO će sada imati kvalitetne engleske titlove jer ja sam se pobrinuo za to. Sada će strani gledaoci moći da uživaju u ovom filmu, a on će, sa zakašnjenjem ali bolje ikad nego nikad, postati dostupan i inostranim izučavaocima gotika, horora uopšte i srpskog horora konkretno.

U okviru ovog izdanja biće knjižica sa dva eseja: jedan, o ruskom Viju, potpisuje legendarni Tim Lukas. Drugi, detaljan esej o SVETOM MESTU, u kojem se ovaj film potanko analizira i kontekstualizuje i unutar opusa tog reditelja i unutar srpskog horora, imao sam čast da napišem ja, Dejan Ognjanović.

Najzad, na tom bonus disku, inostrana publika moći će da vidi i novi, specijalno pravljeni video intervju sa Kadijevićem, gde on odgovara na neka moja pitanja o ovom filmu. On, naravno, govori na srpskom, a prevod titlova na engleski radim takođe ja.

Eto, presrećan sam što je moj dragi FB frend, veoma mudri i pronicljivi filmofil Travis Crawford, zaslužan za ovo izdanje kao njegov izvršni producent u okviru Eureke, a) imao sluha za moj savet da pruži priliku našem filmu, b) što je imao ukusa da mu se ovaj dopadne i da ga prihvati kao deo ovog izdanja, i najzad, c) što je imao živaca i upornosti da se izbori za obezbeđivanje prava na njega od RTS-a…

Podsetiću vas da sam, pre tačno 10 godina, na najboljem svetskom festivalu horor filma, Fantasia u Montrealu, Kanada, bio kourednik programa „Subversive Serbia“, gde sam pored tada najnovijih (Srpski film, Porno banda, Ognjenka…) odabrao i lično predstavio nekoliko klasičnih srpskih horora, a među njima je bilo i SVETO MESTO.

Ova akcija sa engleskom Eurekom je, od tada, od 2010. godine, najveća i najvažnija stvar koja se desila za plasman srpskog horora u svetu.

Takođe podsećam da je prošle godine jedan nemački distributer na DVD-u i blu reju izdao Kadijinu LEPTIRICU, sa engleskim titlovima, što je i taj naš kultni TV film učinilo dostupnim stranim gledaocima. 

U pitanju je, istina, bio izdavač mnogo nižeg ranga od Eureke, i oni LEPTIRICU nisu ispratili nikakvim pratećim materijalima, ali ipak, kad već nema ništa bolje, dobro je i da filma ima sa engleskim titlom, kako bi mogao biti gledan širom sveta.

Ovo spec. izdanje VIJA i SVETOG MESTA već je u pretprodaji, i možete ga naručiti OVDE.

            Evo zvanične najave izdavača, sa svim detaljima o sadržaju, koje je objavljeno na njihovom sajtu, OVDE.

 

VIY

 

VIY [Вий], the ground-breaking gothic folktale made in Russia during the Soviet era, will be released as a Limited Two-Disc Blu-ray Edition (3000 Copies Only) as a part of The Masters of Cinema Series from 15 March 2021. The Limited-Edition will feature a Bonus Disc containing A Holy Place (1990, dir. Djordje Kadijevic) and an exclusive O-Card Slipcase.

Available to PRE-ORDER now from the Eureka Store https://bit.ly/2HwSLj1 & Zavvi https://bit.ly/3fzSHLO

 

Bursting with startling imagery and stunning practical effects courtesy of directors Konstantin Yershov, Georgi Kropachyov, and perhaps most notably, artistic director Aleksandr Ptushko (the legendary special effects artist whose spectacular stop-motion effects and innovative colour cinematography has seen him referred to as the Soviet equivalent of Willis O’Brien, Ray Harryhausen, and even Mario Bava), VIY has influenced generations of directors for more than half a century.

 

In 19th century Russia, a seminary student is forced to spend three nights with the corpse of a beautiful young witch. But when she rises from the dead to seduce him, it will summon a nightmare of fear, desire, and the ultimate demonic mayhem.

 

The Masters of Cinema series is proud to present VIY in its UK debut on Blu-ray from a HD restoration of the original film elements.

 

Exclusive to this Limited Edition, The Masters of Cinema series also presents director Djordje Kadijevic’s A HOLY PLACE [Sveto mesto] for the first time ever on home video in the UK.

 

“a fascinating glimpse at the type of filmmaking once hidden behind the Iron Curtain” – Indiewire [The Greatest Horror Movies of All-Time

 

SPECIAL LIMITED TWO-DISC BLU-RAY EDITION CONTAINS:

 

Exclusive O-Card Slipcase

1080p presentation on Blu-ray

Original Russian mono audio

Optional English mono audio

Optional English subtitles and English SDH

Brand new audio commentary with film historian and eastern European cinema expert Michael Brooke

Brand new video essay on Russian novelist and VIY author Nikolai Gogol

Archival documentary on VIY

Three Russian silent film fragments, THE PORTRAIT [1915, 8 mins], THE QUEEN OF SPADES [1916, 16 mins], and SATAN EXULTANT [1917, 20 mins]

Newly commissioned sleeve artwork by Peter Savieri [TO BE REVEALED AT A LATER DATE]

PLUS: A Collector’s Booklet featuring a new essay on Aleksandr Ptushko by Tim Lucas, and a new essay by Serbian writer and film critic Dejan Ognjanovic

 

EXCLUSIVE BONUS DISC:

A HOLY PLACE [Sveto mesto] (1990, dir. Djordje Kadijevic)

An adaptation of Nikolai Gogol’s short story and a stunning example of Serbian Gothic cinema from director Djordje Kadijevic. Described by critic Dejan Ognjanovic as “an unparalleled excess of perversity and terror”

New Interview with A HOLY PLACE director Djordje Kadijevic (Limited Edition Exclusive Only)