PROKLETIJE: razne VESTI

Musala, Bugarska: najviši vrh Balkana (foto: Ivan Buda)

Dragi moji, PROKLETIJE su poslate svima koji su ih do sada poželeli. Pola tiraža (500 komada) je već otišlo najnestrpljivijima u prvih 40 dana od izlaska iz štampe, a što se tiče preostalih 500 – šta čekate? Još niste naručili primerak za sebe i drage osobe oko sebe?

Prokletije, kraj jula 2021: foto Siniša Dugonjić

 

            Evo nekoliko vesti tim povodom.

Rajac kod Negotina: foto by Ghoul

 

            Promocija u Negotinu, 16. jula, bila je prilično uspešna, ako se ima u vidu da je baš tog predvečerja uoči događaja počela velika oluja i pljusak, zbog čega je u zadnji čas sa planirane lokacije, u gradskom parku, mesto dešavanja pomereno u zatvoreni prostor gradske biblioteke.

Promocija u Nar. Biblioteci Negotin

            Uprkos tome, došlo je dvadesetak najupornijih. O tome kako je bilo dok su sevale munje i kiša pljuštala napolju najbolje da pročitate čak dva vrlo dobra izveštaja (sa ekskluzivnim fotkama i sa citatima mojih reči): na NG Portalu, i na EXXXPERIMENTU.

Rajac kod Negotina: foto by Ghoul

Nakon promocije u Negotinu, narednog dana prošetao sam s mojim starim drugom Sinišom do sela Rajac, i na tamošnjem starom i vrlo slikovitom groblju načinio foto-session. Neke od najzanimljivijih rezultata vidite kroz ovaj post.

Rajac kod Negotina: foto by Ghoul

Slikovite Rajačke pimnice bile su viđene i u nekim novijim domaćim serijama, a meni godi njihova patina, starina, i delimična ruševnost – ukratko, srpski gotik koji počinje i pre nego što se ode do groblja…

Rajac kod Negotina: foto by Ghoul

A tek o starom rajačkom groblju šta reći – i zašto, kad su tu više nego rečite slike?

Rajac kod Negotina: foto by Ghoul

 

Zatim je usledila promocija PROKLETIJA na festivalu filma i vina Grossmann, u Sloveniji.

Ljutomer, Slovenija: photo by Grossmann

Standardno odličan provod, opušten ali stručan razgovor sa Nenadom Bekvalcem, grohotan smeh iz publike na moju izjavu da je Kosovo deo Srbije, potpisivanje knjiga kupcima… bilo je svega!

Ljutomer, Slovenija: photo by Tina B, for Grossmann Inc

 

Knjiga za sada ima odličan start.

Jedan od oblika ljubavi prema ovoj knjizi su i fotke koje mi sa svih mogućih lokacija šalju njeni čitaoci. Neke od najzabavnijih kačim uz ovaj post.

Prokletije, Velika Majka 2021: foto Siniša Dugonjić

 

Negde u Grčkoj, Miloš M.

Stiže mi obilje oduševljenih osvrta sa svih strana. Navešću ovom prilikom jedan koji je do mene došao iz Švedske, od Marka M:

„Odavno nisam ovoliko uzivao u knjizi. Mislim da sam je “pojeo” za 3-4h citanja kada se sve sabere. Moram priznati da sam malo strepeo, kao sto obicno strepim od nastavaka odlicnih knjiga. Nazivo ima posebno mesto u mom srcu jer smatram da niko nikada nije uspeo tako dobro da opise beznadje i besmisao devedesetih u Jugoslaviji kao ti u toj knjizi. No, drago mi je da sam bez razloga brinuo. Prokletije su prokleto fantasticna voznja od prve do poslednje stranice.

Bilo bi steta ovo ne prevesti bar na engleski i objaviti jer mislim da bi imalo odlicnu prodju.

Hvala sto si Prokletije podelio sa svetom. Sa nestrpljenjem cekam sta ces sledece objaviti.“

Na Prokletijama! Foto: Nikola Anđelić

 

Bilo je i pozitivnih osvrta na Instagramu:

 

Na Gudridsu je ocena do pre neki dan bila čista petica, dok nije došao jadnik po imenu Boban Knežević. Slika nek govori više od ionako izlišnih reči o tom patetičnom stvorenju:

 

Ako ste pročitali knjigu, javite se, oglasite se, ovde ili onde, na Fejsu, na Instagramu, na Gudridsu: preporučujte, hvalite, ako treba i kritikujte, ukoliko je to vaše mišljenje nakon pročitane knjige, a ne osvetnički gnev bednika koji knjigu nije ni pročitao… (U međuvremenu se javila jedna četvorka i jedna trojka, i to je normalno, i tako i treba.)

Na Prokletijama! Foto: Nikola Anđelić

 

Evo i prikaza iskusne čitateljske i spisateljke Ivane Milaković (aka Angie) na njenom blogu Hronika mačjeg škrabala gde već mnogo godina unazad pomno prati domaću i stranu fantastiku:

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2021/08/08/procitano-u-julu-2021-godine-prokletije-dejan-ognjanovic/

Na Prokletijama! Foto: Nikola Anđelić

 

A evo i intervjua koji sam pre neki dan dao za odličan web zin HELLY CHERRY:

http://www.hellycherry.com/2021/08/dejan-ognjanovic.html

Na Prokletijama! Foto: Nikola Anđelić

 

            Ko želi PROKLETIJE (900 din) i NAŽIVO (800 din), neka mi piše na mejl dogstar666 at yahoo dot com.

 

            Ko želi ZAVODNIKA, najnovije, 3. izdanje upravo je izašlo iz štampe, i možete ga naručiti direktno od Orfelina, na orfelinns at gmail dot com.

            Unutrašnjost je blago redizajnirana – druga je ilustracija na pregradnim stranama, ali tekst knjige je tek neznatno upeglan i iznova prelomljen: ništa drastično nije menjano, dodavano ili oduzimano, niti će.

Ako imate 2. izdanje – nema velike potrebe da uzimate treće, osim ako niste baš veliki fan. Ako imate samo 1. izdanje (meko), razmotrite nabavku ovoga, jer tu je dodatna priča „Crni čovek“ koja baca novo svetlo, iz novog ugla, na dešavanja u romanu.

 

            A kad smo kod redizajna, nedavno je iz štampe izašlo i 3. izdanje Blekvudovih VRBA, sa blago osvetljenom koricom…

            Dok ovo čituckate, uveliko se privodi kraju rad na novoj knjizi u ediciji „Crna mačka“, sa mojim izborom 21 najbolje horor priče Klarka Eštona Smita: KNJIGA EJBONOVA. Njenu unutrašnjost čine crteži i slike koje je sam Smit radio, zatim modifikovane fotke njegovih jezovitih skulptura, i originalne ilustracije koje radi Ivica Stevanović. Evo jednog od njegovih artworka.

 

            Paralelno s tim, prevodi se Ligotijev TEATRO GROTTESCO. Obe knjige bi trebalo da budu gotove u oktobru, taman za Sajam knjiga. Čuvajte se, vakcinišite se, pazite se, pa se vidimo i tamo!

Ledići, BiH; foto - Dejan Glavaš

 

Grčka; foto Biljana M.

Grčka; foto Biljana M.

Ledići, BiH; foto - Dejan Glavaš

Ledići, BiH; foto - Dejan Glavaš

Ledići, BiH; foto - Dejan Glavaš

 Sveti Nikola, Crna Gora: foto by Marija S.

Bugarska, valjda - foto: Peđa 

u nišu je, u okviru nišvila, krenula i STRIPORAMA (12-15.08)!

tu je bane kerac, tu su razni neki gosti...

a u okviru toga, u tvrđavi, na sajmu stripa (17-21 h) na štandu JUŽNOG DARKWOODA, možete kupiti i moje knjige KULT GULA, NAŽIVO i - PROKLETIJE!

bilo da ste nišlea ili dolazite sa strane - eto prilike!

NOĆ – Filip Drije

Biblioteka Zona, knjiga 2

Prevod: Nikola Živanović

Broj strana: 76

Boja: kolor

Format: 210 x 297

Povez: tvrdi

Štampa: Rotografika

 

Cena:
promo = 1.450 dinara (do 10. 8. 21)
puna = 1.950 dinara

Odavno me najava nekog novog domaćeg izdanja – bilo knjiškog, bilo stripskog – nije toliko obradovala kao vest o izlasku albuma Filipa Drijea (Philippe Druillet).

Drije je jedan od meni vizuelno najfascinantnijih umetnika za koje znam, autor izvanredno individualnog, smesta prepoznatljivog ličnog pečata i stila, čovek za koga vam ne treba ni cela tabla: jedan kadar je dovoljan da znate TO JE ON I NIKO DRUGI…

            Drijea mi je negde oko 2000-te godine otkrio Nikola Vitković. Brauzujući internetom tada oduševljavao sam se njegovim lavkraftovskim ilustracijama i crtežima na kojima je, bukvalno kao niko drugi, besprekorno hvatao DUH Lavkrafta:

njegovu monumentalnost, pompeznost, kosmičke dimenzije njegovih hramova, kreatura, demon-bogova…

Kad sam, ubrzo zatim, godinu dana bio u Americi, na moju žalost za sve to vreme uspeo sam da iskopam samo jedan Drijeov album na engleskom, nekakvo fantasy čudo, YRAGAEL URM. A ja čak i ne volim naročito fantasy.

ALI, poenta sa Drijeom je sledeća: on je jedan od onih umetnika čiji je dodir toliko vredan po sebi, sam za sebe, da je apsolutno nebitno „o čemu se tu radi“.

Isto kao i Giger, ili Bekšinjski, da navedem samo dvojicu mu savremenika i srodnika po horor fantaziji (i kvalitetu), tako i Drije: nebitno je da li crta ženu, sveštenika, demona, katedralu, pustinju ili jebenu činiju s voćem – on će to učiniti svežim, novim, dotad neviđenim i nezaboravno prelepim.

Tako i po pitanju albuma NOĆ, koji – na sramotu svih dosadašnjih srpskih strip-izdavača – predstavlja tek jubilarno PRVO izdanje nekog njegovog albuma u ovoj zemlji (a čovek stvara još od sredine 1960-ih!).

NOĆ, prepričan, ne zvuči kao nešto za šta bih se baš smesta zaleteo sa zelembaćima i usklikom „Ućuti i uzmi mi pare!“

NOĆ, prepričan i sveden na plot, svodi se na orgijanje nekolikih mutantoidno-subhumanoidnih bandi motorista i degena u postapokaliptičnom svetu gde se makljaju, što međusobno, što manje-više zajedno protiv nekakvih stvorova čudovišnijih i od njih, a sve to zbog droge koja im jedina unosi nešto svetla u NOĆ.

Ali, kao prvo, ovo je strip-album koji je nemoguće prepričati. Bonelijanci će da šlogiraju od ove rascepkane non sequitur – what the fuck – bog te mazo dramaturgije i naracije: već vidim mase kako trljaju glavice, dahćući „Jebote, brate, šta sam ovo pročitao!?“ i vraćaju se na kuru Zagora… ili X-Mena, Ovog- ili Onog-Mena, da se okrepe od onog što ih je ovde strefilo.

NOĆ je čak i za moj groš radikalan (ali ne neprijatno radikalan!) i apstraktan strip – tačnije, grafički prikaz jednog osobenog pogleda na svet, jednog mentalnog i duševnog stanja koje se ne može iskazati rečima, i baš zato se posegnulo za njihovim slikovitim ekvivalentima. Pa još kako!

Ovo je nešto totalno halucinogeno – kao acid trip, ili čitanje vrhunske poezije, posle kojih su reči još nemoćnije. Ovo se ne može prepričati zato što ovaj strip ne nudi PRIČU, on nudi ISKUSTVO.

Ali iskustvo posle kojeg ćete ostati bez reči, posle kojeg nećete umeti da kažete gde ste bili i šta ste radili, bar ne posle prvog puta. Drugo čitanje možda malo unormali ovo ludilo; bar malo. Možda.

Dobro, pitate se ipak, a koja vrsta iskustva je u pitanju? Na šta to liči, o čemu se tu, između redova, između slika – radi?

Ako vam slike kojima ilustrujem ovaj post nisu dovoljne, poslužiću se rečima glavnog urednika Stalkera – Milana Jovanovića, jednog od Darkwoodovih urednika koji se, eto, otisnuo u samostalne vode. On je u jednom nedavnom intervjuu savršeno opisao ovaj album, čime pokazuje da dobro zna šta radi, i zašto; da nije slučajno baš on prvi Drijea doveo međ’ Srblje.

„Noć može žanrovski da se svrsta u naučnu fantastiku, međutim to je u suštini alegorijska priča. Ona je nastala 1976. nakon lične tragedije koju je Drije prošao samo godinu dana pre toga. Naime, supruga mu je preminula od karcinoma, a sam autor je upao u veliku bol, sumanut delirijum u kojem se žestoko odao porocima, predan stvaralačkim vizijama koje je artikulisao u strip table.

„Iz svega toga je izašla „Noć“ kao jedna vrsta, prema njegovim rečima, rekvijema ili Tadž Mahala kog je sazidao za svoju suprugu, a sve u cilju kako bi na neki način zauzdao gnev usled velikog životnog gubitka.

„Naslov je okrenut društvu koje trguje sa smrću a beži da se suoči sa smrti uz zaključak kako mi zapravo o smrti ne znamo ništa. „Noć“ je u suštini jedna poetska struktura i u tom smislu nije za svakoga.

„To je težak ali briljantan strip, naslov koji nas tera na preispitivanje i na razmišljanje šta samo mi tačno pročitali kroz te vizuelne postapokaliptične vizije. S obzirom da to podseća na majstorski ilustrovanu hermetičnu poeziju, negde mi je i prirodan izbor bio da prevod radi pesnik.

„Zato je za prevod bio zadužen Nikola Živanović. Kroz strip vidimo jedno trulo i raspalo društvo koje je dotle izgubilo karakteristike civilizacije da se čak i jezik, gramatički neispravan, dovodi do nekog ruba. Na kraju se sve to sklopi u jednu sliku koja, čini mi se, više deluje na podsvest nego na svest.“

 

A zvanična izdavačeva najava kaže ovo:

Drijeova Noć je gnevna poezija poraženog.

Postapokaliptična vizija sveta u raspadanju, kao alegorijska priča o ličnoj tragediji i gubitku voljene osobe. Noć izvesno nije strip-album koji će razveseliti čitaoca. Naprotiv. Međutim, beskompromisno ogoljujući svoj bol, autor pruža zagrljaj saosećanja onome ko je imao slično iskustvo.

Drijeova Noć delo je koje ne podilazi ukusu mase i ne potcenjuje čitaoca. Njegova Noć mračna je i strašna.

Filip Drije jedan je od najistaknutijih francuskih strip-autora. Uz Mebijusa, Dionea i Farkasa bio je osnivač kultnog Metal irlana (Metal hurlant). Uprkos značaju i bogatstvu njegovog opusa, u domaćem izdavaštvu bio je prenebregnut. Ovo izdanje prvi je Drijeov album objavljen na srpskom jeziku.

 

ALI, da ponovim: na stranu sva pričam-ti-priču, sve što treba znati o ovom albumu jeste da ga je crtao DRIJE. Sve ostalo nije čak ni sekundarno.

I zato, manje priče, više slika – i akcije!

Podržite ovog mladog izdavača tako što ćete častiti ne njega nego same sebe ovim draguljem. Otkrijte sebi šta se sve može stripskim jezikom uraditi, iskazati, preneti – zapanjite se – oduševite se kao pred novim, neslućenim svetom.

A kad ste već kod toga, kupite sebi i 1. album Stalkera, Osmi putnik – stripizaciju legendarnog SF-horora Ridlija Skota, za koju je Voren Elis (Transmetropolitan, Planetari) kazao: „„Osmi putnik, grafički roman” najbolja je stripska adaptacija jednog filma. Čudesno delo, veoma progresivno i inovativno.“

Kazaću i ja koju o toj adaptaciji, uskoro – ali ne čekajte moj rivju jer, spojer, odlično je i to i vredno posedovanja. Ne čekajte, kažem, jer ovi stripovi su na akciji samo do 10. avgusta – pa iskoristite priliku u narednih nedelju dana da ih nabavite sa značajnim popustom! Do 10.08. možete ih oba dobiti za manje od tri crvene – a posle toga redovna cena će, za oba, biti čak četiri.

Podsećam:

Cena:
promo = 1.450 dinara (do 10. 8. 21)
puna = 1.950 dinara 

Porudžbine direktno od izdavača:
- pošaljite mejl na: knjizara@stalker.rs
- pišite poruku na njihovoj fejsbuk strani

Za kupce iz Beograda: Promo cena važi u Darkwoodu i Alan Fordu.

 

GROSSMANN 2021: GERI ŠERMAN (Slikoviti izveštaj, 1. deo)

 

Upravo je završeno jedno od najjačih izdanja Grossmanna, najboljeg regionalnog festivala fantastike, horora i vina, u Ljutomeru, Slovenija. 

Stari čitaoci ovog bloga znaju dobro za ovaj festival jer pisao sam i dugačke i iscrpne izveštaje sa njega – kako o filmovima, tako i zgodama i nezgodama oko njih. Pretraga na Guglu savršeno radi, pa ko želi, nek se podseti ili nek pronađe i čita premijerno sad.

Ovog puta neću mnogo da tupim, odnosno pišem: slovima ću samo zabeležiti neke crtice i impresije, dok ću se za sve ostalo poslužiti obilatim slikama koje sam načinio prošle nedelje.

Tačnije rečeno, bar 90% donjih slika načinio sam ja – osim nekolicine onih na kojima se i ja vidim (a nisu selfiji): njih su načinili zvanični Grosmanovi fotografi i fotografkinje (Tina & co.), kojima sam zahvalan.

Najvažnija stvar oko svakog Grosmana, pitanje svih pitanja i glavna motivacija za moj odlazak tamo jeste: ko su (glavni) gosti festivala?

Prošle godine zbog korone nije bilo nikoga sa strane, čak ni iz Hrvatske i Srbije, a kamoli iz beloga sveta, ali je zato to ove godine bilo nadoknađeno, jer došla su čak dva velika i značajna imena!

Pre svega, meni lično veoma željno očekivani Gary Sherman, reditelj jednog od beskrajno mi dragih horora 1980-ih, DEAD & BURIED (a nije za potcenjivanje ni njegov debi, DEATH LINE aka RAW MEAT).

Zatim, bio je tu i kralj exploatacije, William Lustig (MANIAC, MANIAC COP 1 & 2), za čijim filmovima ne otkidam baš toliko, ali respektujem ih i volim na neki način.

Bio sam pred put u ogromnim gužvama oko slanja PROKLETIJA pretplatnicima i u drugim obavezama, pa sam pred polazak jedva nekako stigao da se podsetim Gerijevih filmova.

Pored Gerija je Severin Fiala, austrijski horordžija

Evo kratkog mog osvrta na njegovu nažalost skromnu filmografiju (bar što se tiče dugometr. igranih filmova).

DEATH LINE: Zanimljiv koncept, veoma vredan film u pogledu svojih ambicija da pruži društvenu kritiku unutar, za svoje vreme, neuobičajeno eksplicitnog splatera, ali ne bih rekao da je toliko uspeo u tome koliko će vam većina kritika na netu, a i šire, reći. Pre svega, dvoje glavnih likova (student i cura) su mlaki, mlitavi, antipatični. 

Zatim, što je još gore, scene sa policijskom istragom su preduge i repetitivne: u prvih pola sata uglavnom se prepričava ono što smo već videli ili što su likovi već ranije kazali, a komične idiosinkrazije Donalda Plezensa, koji igra polic. inspektora, nisu mi bile baš toliko zabavne da bi iskupile teret minutaže tih scena, koje filmu premalo doprinose. S druge strane, kad nakon pola sata blebetanja dođe red na šokantno niotkuda uvedenu, spektakularno zamišljenu i izvedenu scenu u jednom neprekinutom kadru, u trajanju od 8 minuta, ovaj FLAT LINE naglo oživi, drmne se iz čamotinje, i postane mnogo zanimljiviji – mada, nakon te scene, i dalje ne dosegne puni vrh svojih ogromnih potencijala… Iako koketira sa simpatijom za monstruma, film zadržava dozu distance od svega i svih, što proizvodi blago otuđujući učinak... Od mene: mlaka trojka (3-).

DEAD & BURIED: Apsolutno predivan atmosferičan komad horor nadrealizma, kao najbolja epizoda ZONE SUMRAKA razvučena (smisleno) na filmsko trajanje, i obogaćena nekim, za tu seriju netipično explicitnim, krvavim scenama. 

Budući da, uz rečene kvalitete, poseduje i snažan egzistencijalni naboj, te suptilno nenametljiv podtekst društvene kritike, kao i neodoljivo unikatan zločesti crni humor od najlepše sorte, nije nikakvo čudo da je upravo ovaj film poslužio kao temelj za jednu od najnadahnutijih, jedako memorabilnih metafilmskih reinterpretacija u okviru DILAN DOG serijala – konkretno, za preljepu epizodu ZONA SUMRAKA i za njene brojne nastavke i varijacije. Od mene: 4-

VICE SQUAD: Dobro snimljen triler (od strane Kjubrikovog DP-a, Džona Alkota!) koji, istina, naslovom i početkom ukazuje na drugi žanr i pravac – naime, krene kao gritty police procedural + drama, a onda se, srećom ubrzo, razvije u psiho-triler na ivici horora, kad psihotični makro Ramrod (Vings Hauzer) zapne po svaku cenu da se osveti jednoj kuravi koja mu se zamerila time što ga je umalo dala uhititi. Od mene: mlaka trojka (3-).

WANTED: DEAD OR ALIVE: Jedva natprosečan akcioni triler, sa rutinskim klišeima o arapskim teroristima (u to vreme, sredinom 1980-ih, oni su Holivudu bili „Dežurni Srbi“), donekle oplemenjen glavnom ulogom Rutgera Hauera, iako, ako ćemo pravo, njegova gluma u tom filmu više je „greatest hits“ njegovog manirizma iz drugih mu filmova tog doba negoli što je nov i svež lik izgrađen baš za ovaj film. Ipak, to je bilo Hauerovo zlatno doba, zlatna dekada, pa je i njegov relativno autopilotski rad još uvek zabavan za gledanje. Ipak, 2+/3-

POLTERGEIST III: Geri se ovde maximalno zabavljao čitavim nizom zaista interesantnih vizuelnih trikova, pretežno rađenih „u kameri“, na setu, bez oslanjanja na vizuelno-kompjuterske efekte, i posmatran formalistički, on nudi neke WOW scene (nažalost, Gerijevo predavanje o tim efektima obavljeno je u predsoblju festivala, u Ormožu, kad većina gostiju nije ni bila prisutna!) – ali nedovoljno je to da iskupi užasno glup scenario i previše transfera blama zbog stvari koje se tu (krindž krindž) govore, a još više zbog stvari koje se (krindž krindž) rade… Ocena: (Je)DVA.

Geri se, inače, pokazao kao vanredno toplo i humano ljudsko biće blagog i tihog glasa s kojim je bilo milina razgovarati, kako u ćaskanjima na ručku i večernjim zezanjima u letnjoj bašti lokalne gostionice, tako i tokom javnog razgovora, na ljutomerskom trgu, koji sam sa velikim zadovoljstvom vodio sa njim.

Zahvaljujući hronično i poslovično neorganizovanim organizatorima, taj razgovor je kasnio čitavih pola sata, iako smo i Geri i ja bili spremni, i na vreme prisutni.

Na samom početku tog javnog intervjua ja sam se zahvalio Marcelu Štefančiču JR, vodećem (?) slovenačkom filmskom kritičaru, na tome što je odjebao šefa festivala, Tomaža, koji je njega preferirao kao voditelja ovog razgovora, zbog čega je meni, u poslednji čas, pripala čast+obaveza+dužnost da mu izigravam zamenika, o čemu sam bio obavešten, tipično za Grosman, onda kada sam već bio krenuo na put – tačnije, na rajačkom starom groblju stajao sam kad mi je javljeno da, eto, imam Juniorove cipele ispuniti, i to smesta, u zadnji čas, par dana uoči razgovora. Zato sam WANTED gledao kod jednog druga u Negotinu, a SQUAD kod domaćina u Beogradu dan potom, tik pred polazak u Sloveniju...

Naravno da sam povereni posao, kao i svih godina do sada, obavio uspešno: ali, zbog kašnjenja s početkom Master klasa, i zbog moje želje da razgovor s Gerijem bude što sadržajniji, priča se razvila duže nego što je mogla i smela, pa smo pred kraj – tj. nakon oko 75 minuta razgovora – od strane dezorganizatora upozoreni da to malo zbrzamo i prekinemo, iako je bilo vidno da i Geri uživa i da publika hoće još.

Da sam imao još 20-ak minuta bilo bi to sasvim zaokruženo i idealno, ali i ovako kako jeste ja sam zadovoljan, a on još i više, što imam i napismeno: vidi sliku.

Moj odavno nabavljeni poster i moj odavno kupljeni special DVD

Naravno da organizator to nije snimao, kao nijedan javni razgovor s ijednim gostom do sada, ali naravno da jesam ja, na mom diktafonu, pa će se transkript i prevod toga naći, pre ili kasnije, ovde ili onde. Verovatno prvo u FILAŽU…

Od stvari koje mi je rekao off the record, napomenuću to da je Geri uspeo da naljuti Dena O’Benona time što je iz scenarija za DEAD & BURIED izbacio više stranica na kojima se naširoko objašnjava kako je tačno doktor oživljavao mrtve, a što je imalo neke veze sa Lavkraftovštinom (doktor je, kako se u filmu čuje, došao iz Providensa). 

Prgavi Den zbog toga nijednom nije svratio na snimanje i ostao je drkadžija po tom pitanju i docnije, pokoj mu napaćenoj, egomanijačkoj i nezgodnoj duši. Takođe mu je, kaže Geri, smetao crni humor u scenariju, a naročito oko starog doce – to uopšte nije kapirao…

Inače, Geri nije znao za DILAN DOG varijaciju svog filma, prijatno se iznenadio, a Grosmanovci su mu obećali da mu nabave i pošalju tu epizodu.

Posebna poslastica bila je sledeća: naime, Geri ima u filmografiji nešto što se zove 39: A FILM BY CAROLL McKANE. Malo toga se zna o njemu, sem da je o serijskom ubici koji sa više kamera snima svoje zločine, i da sem par prikazivanja po festivalima, nikad nigde nije pušten narodu, iako je nastao još pre 15 godina.

Kopkali su me razlozi za to, a naročito kad mi je Geri, za ručkom, tet-a-tet pričao da je glavni razlog tome to što je, navodno, preterao sa uznemirujućim tonom, da je to film koji publiku ostavlja bez reči, šokira i udara na nezgodna mesta itsl.

Srećom, nije ga mnogo trebalo ubeđivati da se upriliči spec. projekcija, samo za odabrane goste festivala, ali i oko toga je bilo tehničkih problema (njegov Mac nije mogao da se poveže s projektorom koji je bio slobodan) i uz malo saspensa i povuci-potegni, oće-biti/neće biti, na kraju smo taj film odgledali, desetak nas, u jednom mračnom potkrovlju, na velikom TV-u.

Sad, imajući u vidu neoficijelnu i polutajnu prirodu te projekcije, nisam baš siguran da li i koliko smem da otkrivam. Reći ću samo ovo: film vredi pogledati, ali bez preteranih očekivanja. Možda će uskoro najzad biti dostupan i široj publici, jer ima interesovanja da se izda na blu reju. Ako se to desi, dajte mu šansu. 

Da sumiram: gledano kroz brojke i ocene, stiče se utisak da su ovo sve neki srednje-slabi filmovi, pa zato moram da naglasim: nakon što sam ih sve odgledao u malom razmaku, mogu reći i potpisati da se u svima njima vidi, negde više, negde manje, jedan izuzetno talentovan i nekonvencionalan reditelj, formalno potkovan, majstor zanata i pripovedanja slikom, koji je, u trenucima nadahnuća izvodio čuda, koji je i sa problematičnim scenarijima proizvodio vredne učinke, a onda kad je imao u rukama odličan tekst, kao u DEAD & BURIED, umeo je da dosegne i do skoro remek-dela. Nije slučajno Gerija hvalio veliki kritičar Robin Wood, niti je slučajno on nadahnjivao i na omaže inspirisao ljude u rasponu od Giljerma del Tora preko Edgara Rajta do Ticijana Sklavija. Bila mi je čast i zadovoljstvo što sam ga upoznao, razgovarao s njim, družio se, šalio, i posvete na poster i DVD dragog mi filma dobio. A posle svega toga još više me intrigiraju najave njegovih novih projekata - jer Geri nije još u penziji, i nadam se da ćemo vrlo uskoro čuti i zvaničnu obznanu vezanu za njegovu predstojeću horor TV seriju...

"Čuj, Tomaž, nije ti loš onaj Srbin koji me je propitivao - za nekoga ko je upao sa klupe za rezervne igrače..."

 

---NASTAVIĆU SE---