HOROR PLANOVI do kraja ove godine

Veliki Starac rođen je na današnji dan, 20. avgusta pre tačno 132 godine! U okviru proslave Lavkraftovog rođendana obznaniću nekoliko stvari na kojima radim i koje spremam, od kojih mnoge imaju veze upravo sa njim.

Zato, evo ih obznanjeni

 

HOROR PLANOVI do kraja ove godine, a i šire!

 

 

I. PRVO, ORFELIN.

Za ovogodišnji Sajam knjiga, u drugoj polovini oktobra, očekujte dve nove knjige u ediciji „Poetika strave“, koje izlaze tačno za Sajam, a za koje pretplatu raspisujemo oko 15. septembra.

- „Poetika strave“, knjiga 27:

SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM - H.F. Lavkraft

Pošto se Makondovo izdanje, na ćirilici, izdato pre pet godina, rasprodalo i više ga nema u prodaji, a pošto je namera Orfelina i mene da se sva relevantna Lavkraftova dela nađu pod istim izdavačkim kišobranom, i sa identičnim vizuelnim pečatom, i samojim direktnim učešćem (uredničko-prevodilačkim), ovaj roman i njemu pridružene priče, u mom prevodu, izdaćemo, u istom formatu kao i sve druge u „Poetici strave“, sa identičnim sadržajem (roman + 4 priče + Rečnik Zemalja sna + pogovor).

RASPRODATO

Jedino će vizuelni dizajn biti ujednačen sa edicijom, što znači da će potpuno nove ilustracije, za koricu kao i unutra, uraditi naš dežurni Lavkraftovac, Ivica Stevanović.

 

- „Poetika strave“, knjiga 28:

ŽUTI ZNAK – Robert V. Čejmbers

Ova zbirka sastoji se od ukupno šest Čejmbersovih horor priča, od kojih se pet nalazi prvi put u srpskom prevodu, dok samo jednu, naslovnu, imate u već postojećem srpskom izdanju KRALJ U ŽUTOM.

Kao što ćete uskoro moći da se uverite, slava zbirke KRALJ U ŽUTOM počiva na samo četiri horor priče u njoj (ako ste je čitali, onda znate da pet od tih deset priča nema nikakve veze s hororom, a jedna bizarna ludorija nije baš horor, ali nije baš sasvim ni da nije, na neki svoj otkačeni antiutopijski način). Za razliku od te knjige, ŽUTI ZNAK se sastoji isključivo od horor priča, u mom strogom izboru: one su manje izvikane, manje poznate (mada, jedna od njih je nadahnula ni manje ni više nego Lavkraftovu „Senku nad Insmutom“!), a vrlo su vredne, sasvim na nivou one četiri hororične u KRALJU. Jedino sam naslovnu priču ponovio (mada, u novom prevodu), jer je ona naprosto nezaobilazna kad se govori o Čejmbersu i jedna je od najboljih horor priča svih vremena.

 

Sledeće dve knjige iz ove edicije biće

29. TAJNI SAPUTNIK i druge mračne priče – Džozef Konrad

30. KRSTARENJE SENKI – Žan Re (zbirka priča)

Njih treba očekivati početkom 2023.

 

II. MOJE PISANJE.

Tokom jeseni i zime bi trebalo da završim

1) moj roman ZADUŠNICE. Veći deo, bar 4/5, već je napisan, ali sam zbog niza drugih obaveza morao da ga ostavim po strani; to što je odležao i što se ne žuri s pisanjem može samo da mu koristi.

2) drugu zbirku priča, RASTAKANJE, koju čine moje uslovno rečeno lavkraftovske priče. Ima tu svašta da se rediguje, dopisuje u postojeće priče, a možda napišem i bar jednu novu tokom zime, videćemo još.

Obe ove knjige planiram da izdam u prvoj polovini 2023. godine, odnosno pre leta, i to zajedno, tj. odjednom, u istom cugu.

 

III. DRUGE KNJIGE

Intenzivno ovih dana i nedelja radim na prevodu kapitalne studije o američkom filmu 1970-ih i 1980-ih, HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA, I DALJE, Robina Vuda.

Knjiga je poprilična (500 strana) a ja imam i niz drugih obaveza (vidi gore; vidi dole) pa je teško reći kad ću završiti prevod. Dosad sam uradio negde oko trećine. Trebalo bi da bude gotov do oktobra, ali nije realno očekivati knjigu za Sajam u Beogradu. Ako izdavač NKC bude ažuran i voljan, knjiga može biti gotova do kraja ove godine.

 

IV. DRUGO PISANJE

I dalje intenzivno pišem za RUE MORGUE magazin.

Baš ovih dana čitam zbirku mestimično vrlo lavkraftovskih priča THE AUTOPSY: BEST WEIRD STORIES OF MICHAEL SHEA o kojoj ću pisati prikaz. Inače, prema naslovnoj (odličnoj!!!) priči urađena je adaptacija u Del Torovom serijalu CABINET OF CURIOSITIES koji pred narod izlazi uoči Noći veštica.

Pre neki dan sam Ru Morgu poslao prikaz izuzetne zbirke mađarskog autora, THE BLACK MAYBE by Attila Veres, upravo izašle u engleskom prevodu, koju vam najvrelije preporučujem: prve dve priče u njoj su čista genijalnost, a ima odličnih stvari i nadalje, kroz čitavu zbirku.

Takođe, za njih pišem članak o spektakularnoj knjizi CLIVE BARKER'S DARK WORLDS koju bi svaki štovalac Barkera morao sebi da nabavi. Nije jeftina, ali – stvarno je Barker-Biblija!

 

Za časopis VASTARIEN pišem detaljan, esejistički prikaz knjižurine WHAT THE DAEMON SAID: ESSAYS ON HORROR FICTION, FILM, AND PHILOSOPHY by Matt Cardin: to su njegovi sabrani eseji na najrazličitije mračnjačke teme (skoro 100 strana je posvećeno samo raznim aspektima Ligotija).

 

I dalje pišem za VESELI ČETVRTAK: moje eseje o starijim epizodama DILANA DOGA čitaćete i u novim izdanja edicije DILAN DOG KNJIGA.

Pored toga, pisao sam opet i o Zagoru – tačnije, o epizodi INDIJANSKI CIRKUS, koja izlazi uskoro u spec. izdanju sa KOLOR stripovima o Zagoru. U tom izdanju je i ona legendarna horor epizoda sa zombi-gusarima – o njoj je esej napisao Aca Radivojević.

 

V. JAVNI NASTUPI I AKTIVNOSTI

Ne znam još da li ću i koliko biti aktivan ove jeseni sa promocijama mojih knjiga: iako imam novu zbirku DIVLJA KAPELA, a ni roman PROKLETIJE nisam baš preterano promovisao prošle godine (zbog korone), od bavljenja gorenavedenim stvarima nisam stigao da se bavim ugovaranjem gostovanja i putovanja.

Ali zato imam da najavim dve spektakularno važne i vredne aktivnosti.

 

1) THE RISE OF POP PESSIMISM AND ITS IMPLICATIONS

            Ovo je naslov konferencije koja će se održati u Transilvaniji, u gradu Turda, 4. septembra. Imam čast da na ovom skupu, koji okuplja zaista prvu ligu akademika sa London School of Economics i drugih prestižnih mesta, uživo izlažem rad pod naslovom:

Horror’s Bitter Pill: Pessimism in Lovecraft and Ligotti.

            Provešću nekoliko dana tamo pa se nadam da ću i obići neka jezovita transilvanijska mesta. Detaljnije o ovome uskoro.

 

            2) SAVREMENE TENDENCIJE U AMERIČKOM HOROR FILMU

U novembru 2022. godine, u okviru jednog dešavanja u Beogradu, predviđena je konferencija na temu Savremene tendencije u američkom horor filmu. Nju osmišljavam, organizujem i sprovodim ja (pod kišobranom izvesnih institucija koje ću naknadno obznaniti, sad je još rano). Ubrzo nakon završetka konferencije ovi eseji biće objavljeni u dvojezičnom zborniku (na srpskom i engleskom), početkom 2023. g. Detaljnije o ovome kad se primakne termin.

 

Eto, kao što vidite, ne sedim skrštenih ruku.

Zbog svega toga što nabrojah gore (a i drugih stvari, koje ili nisu za otkrivanje sada, ili nisu od interesa za čitaoce bloga) donekle trpi moje gledanje filmova i serija i blogovanje o njima, ali kao što ja to uvek ponekad kažem, FIRST THINGS FIRST!

Pratite ovo mesto i znaćete na vreme sve što u životu, a i šire, treba znati.

NOPE (2022)

**

2-

            Ovo nije kritika. Ni prikaz. Pa čak ni rivju. Ovo je UPOZORENJE.

            Ne bacajte dragocene pare na bioskop da biste gledali NOPE, najnoviji (treći) film jednog od najhvaljenijih novih žanrovskih reditelja, Džordana Pila. Njime on krupnim korakom nastavlja silaznu putanju svoje karijere, od solidnog GET OUT, preko upitnog ali mestimično pristojnog US, do – ovog JOKA. Sačekajte da procuri na net, ako baš morate da ga pogledate, iako NIŠTA nećete propustiti i ako ga sasvim i zauvek preskočite.

šarena laža, da se dzvere budale

            NOPE je retko nezanimljiv i neuzbudljiv film, sa promašeno odbojnim glavnim likovima (a ni sporedni nisu mnogo bolji) i lišen prave misterije, uzbuđenja ili bilo kakvog pravog entertainment value-a.

oće li nešto da se desi? - JOK!

Ovo je toliko u fundamentu promašeno da će osobe slabije volje, oni povodljivi, prosto morati da pomisle: „Hej, mora da ovde ima nešto strašno duboko i dobro kad ga svi hvale – jedino što ja ne vidim NIŠTA, ali bolje da mudro ćutim kako ne bih ispao glup u društvu!“ Čik nek neko kaže: "U cara Trojana kozje uši!" Čik nek neko kaže: "Car je go!"

mrtvo puvalo

Film je predug i predosadan: bar polovinu mu čini ekspozicija i priprema terena, tokom koje imamo gledati jedno u analima filma retko viđeno ovoliko odbojno mrtvo puvalo koje je sve vreme namrgođeno i lakonski-skoro-mutavo + njegovu iritantno-brbljivu sestru + jednog retko antipatičnog azijata kako se, polaaako, pooolaaaakoooo upliću u „misteriju“…

katatonija

A „misterija“ je toliko slow burn i toliki anderstejtment i toliko lišena bilo kakvog spektakla ili barem set-pisa vrednog pažnje i pamćenja (ne vucite me za jezik za značenja, ideje, poruke i poente, jer to je nevredno pomena) da sve ovo deluje kao scenario za jednu od epizoda Pilove nove ZONE SUMRAKA, one negledljivo razvučene i nezanimljive smaračine koja je neslavno zacvilela i nestala pre nekoliko godina.

evo, sad će, samo što nije

Da se ova priča, sa malo zanimljivijim likovima, sabila u 50-ak minuta, umesto ovako, u dva jebena sata i dvajes jebenih minuta, to bi bilo onako, okej. Gledljivo. Prihvatljivo. Ali ovo davljenje gugutki koje traje barem duplo više nego što bi trebalo zaista nema opravdanje da u ovom obliku postoji.

avinjone, pušti mi bombone!

A tek tvist. Ček da vidite tvist. Ili bolje – nemojte!

Oćete da vam ga spojlujem?

OK. Evo.

SPOJLER:

najzad! spektakl!

Na kraju ispadne da taj prividni NLO, odnosno leteći tanjir, ili leteća džinovska krofna, sakrivena u oblaku, možda uopšte nije iz dalekog svemira (ne zna se odakle je, možda je iz svemira, možda iz središta zemlje, paralelne dimenzije, Ktuluovog dvorišta…) zapravo uopšte nije leteća sprava, stvar, mehanika, tehnologija, metal, nego – živi stvor, koji izgleda kao velike bele na froncle iscepane gaće koje lelujaju na vetru!

novi spilburger je tu! ji-haaa!

I za to hoćete da bacite 500 ili koliko već dinara u bioskopu? Ili duplo toliko za IMAX, gde ima?

Ja vam kažem: JOK!

NOPE!

majmun ko posumnja

(Izvin’te što nisam sad mnogo ni vickast ni analitičan, ali ovo govno me je toliko iznerviralo da ne želim na njega da potrošim nijedan minut svog vremena više nego što već jesam! Pametnima dosta, a ostali – nek se uvere sami.)

MEN (2022)

 

**
2

U okviru akcije „Toxic Male Avengers“, da počnemo od muškorežirane tirade protiv Toksične Muškosti (zeeev). Sa Alexom Garlandom nema neizvesnosti – posle onog plitkoumnog, duše lišenog i mrtvopuvalasto dosadno-glupog ANNIHILATION (klikni pa se podseti moje tirade), bilo je dovoljno videti naslov i trejler za njegovo novo gomno, pa znati tačno šta ćemo dobiti.

I tačno to smo i dobili: vizuelno šareno izmetance, ponegde videospotovsko, baš kao u sestri mu, SHE WILL (o kojoj uskoro detaljnije).

Ponegde je to nadahnuto gnusno i originalno, mora se priznati. Ima ovde nekih prizora s kojima se malo toga u dosadašnjoj istoriji horora može uporediti, i tim više je šteta što su pretežno izvedeni CGI efektima, a ne „u mesu“, praktično.

Nažalost, tematski je to praznjikavo i glupo. U ovom slučaju muška toksičnost je toliko originalna da spada strogo u žanr #nikadsenijedesilo – naime, našu antipatičnu junakinju njen dragan emocionalno ucenjuje: ako ga ona ostavi, on će da se ubije! Ona na to kaže: „Jes, boli me kurac!“ On skoči s vrha zgrade, proleti u slow motionu kraj prozora gde ona stoji i spljeska se na pločniku.

Krindž kreće odma, od „Hello!“ Još od te njihove „svađe“ i tog kretenskog samoubistva, i njene prazne face, i toga kako se ovaj polomio dole… Eto kako joj se posro u život!

I sad ona jadna ode na selo, da se oporavi od traume, a kad tamo neki niđe-veze-s-temom-i-zapletom folk-horror znaci i sugestije. I tako kreću simboli plodnosti, kurci-palci, Machen sugestije, Panovi i fauni, al to nigde ne vodi. Vidimo Zelenog Čoveka (muški simbol plodnosti)…

i vidimo raskrečenu Šila-na-Gig (ženski simbol plodnosti)…

I oni bi nekako da se kontrastiraju, valjda da nagoveste praiskonski rat polova? Ali to je bezveze, jer su značenjski istovetni, t.j. nose istu simboliku, nisu to međusobno suprotstavljeni simboli, nije to npr. Hrist vs. Šila, pa da kažemo „OK, to je Uškopljeni Pustinjak nasuprot Žene Zelene…“ Ovo su Muž i Žena, istih konotacija…

I sad njoj svi muškarci tu, u tom selu, izgledaju isto. Zašto? Zato što je uspela da se zalepi za jednoga koji je bio tetkasti histerični kreten? Ali ovi što joj se ukazuju sad nisu kao njen afrički-crni histerična-tetka dečko, nego svi izgledaju kao prirodno ružni britanski-bledunjavi Rori Kinear

– baš svi imaju njegovu odbojnu njušku, svi, čak i neki random klinja na kojega je matora faca nalepljena u stilu legendarnog Aphex Twin spota „Come to Daddy“… ili IV sezone What We Do in Shadows…

Nekoliko je problema ovde: što je temeljna postavka glupavi krindž; što je glavna glumica –ali i lik koji igra- nepodnošljivo iritantna (što ne bi trebalo), baš kao i njena drugarica s kojom ćakula telefonom, baš kao i Rori (koji je valjda namerno odabran da bude odbojan);

što se tokom većeg dela filma ne dešava ništa naročito zanimljivo ili podsticajno osim nekih kratkih golicanja: neki tunel nešto nešto… neki golokurasti Rori joj se mota po bašti… pa ga uapse… pa ga puste.. pa drugovi ovako ćemo, pa drugovi onako ćemo… krindž do krindža…

Sve dok pred kraj stvari naprasno ne odlepe i odu u nešto što bi kod živog reditelja bilo DELIRIJUM, ali kod ovog mrtvog puvala Garlanda čak i nepatvoreno LUDILO koje krene da se dešava u zadnjih pola sata inscenirano je, režirano, prikazano u nekakvom neverovatno neinvolvirajućem fletlajnu.

I koja nam se duboka poruka želi preneti tim vizuelno zabavnim, mada CGI prikazom osunećenim slikama muškaraca koji stalno iznova iz sebe, iz vagina u svojim međunožjima (!), a onda i kroz stomak i usta, „rađaju“ replike samih sebe?

I mada ne izgledaju ko njen upokojeni crni dečko, ovi beli smradovi na sebi imaju iste povrede kao on kad se smandrljao na pločnik (ruka zasečena šiljkom ograde, jedno stopalo prelomljeno ustranu).

Toliko muke da nam se kaže kako ona, kad joj se jedan toksični kreten posro u život, sad nadalje u svakom muškarcu ima da vidi njega? Dva sata ove smaračine i ludorija kako bismo došli do TOGA??! Wow.

Inače, kraj je sasvim zbrkan jer ni reditelj ne može da se opredeli šta je od ovoga što se desilo bilo METAFORA i vizija u njenoj glavi, a šta je u tzv. objektivnoj stvarnosti u koju u zadnjoj sceni dođe njena drugarica i vidi nekakve krvave tragove oko ulaza kuće… Ko je to bio klan i da li je doklan, ko je preživeo i šta je ostalo od njih – nema veze.

Važan je finalni osmeh omoćene žene, koja je, izgleda, naučila da se nosi sa idejom da su svi muškarci isti, i da sad ima sa sobom sekiru (nadam se, metaforičku a ne doslovnu, u torbici), pa idući put kad joj se neki nakači i traži od nje LJUBAV, a njoj nije do toga, može smesta da ga nasekira i da ne čeka da se ovaj histerično samoubija i prlja pločnik.

Ima u mom kraju izreka koja savršeno opisuje ovaj film i njegovo završno „otkrovenje“, i sa njom ću vas ostaviti da nad njom meditirate: „Na vr’ brdo za kašiku pilav.“

P.S. Ako nekome moram da crtam: #metoo je legitiman pokret, s razlogom pokrenut; tema toxične muškosti je takođe validna i legitimna, treba da se obrađuje svuda, pa i na filmu – ALI, na pametan, smislen, filmski slojevit način, a ne kao OVO.

PREY (2022)

 ***

3-

Predator među Komančima, tamo negde početkom 18. veka. Tuce mladih i besnih ratnika, ogrezlih u rvanje s pumama i međedima, ne mož’ da se meri s jednim Predatorom: zaginu ko malji deca. Još tuce ili dva okorelih francuskih trapera koji su upravo genocidirali krdo bizona – ni oni ne mož’ da se mere s Predatorom. Zaginu ko Švabe pred Batom Životinjom.  

Ali zato je tu neki komančanski curetak, tinejdžerka, ima je trijes kila sasve perdušinku – e, ONA može da se meri sa Predatorom koji ima dvesta kila žive vage (mišića) i supernaprednu međuzvezdanu tehnologiju, lasere, džidža-bidže i čuda koja lete, skeniraju, eksplodiraju… Džaba mu sve, jer ovo je redak zver, (post)moderno čudo: omoćena žena.

U čemu je njena moć? Njena tajna uspeha? Gul će vam objasniti. U tome što je svi preziru i nipodaštavaju, od rođenog brata pa preko saplemenika-lovaca i smrdljivih Francuza sve do samog Predatora. Čak i on, koji je preleteo pola svemira da bi lovio po Zemlji, i on sa svojim X-ray vidom ispadne slepac: ni on u njoj ne vidi svoj top-trofej nego samo neko levo smetalo. Svi su u fazonu: „Bež’ bre, curo, ne smetaj, ne zaplići mi se u noge, pusti odrasle muškarce da završe poso! Idi u vigvam i krpi čarape il nešto.“

„E, tu sam vas čekala“, kaže ona! „Baš tad, kad mi okrenete leđa kao nevrednoj pažnje, ja ću iz svoje prezrene i potlačene pozicije da vas višfulfilmentski šutnem u guz’cu i pokažem šta može jedno ženče od trijes kila sa sekirče, luk i strele protiv hipertehnološki opremljenog brda mišića s druge strane svemira!“ I onda (spojler?) – to i učini. Who’s laughing NOW?

Lepo je što su, čujem, snimili i verziju filma klot na komančanskom, kakti da bi bili „autentični“; ali niko normalan, a kamoli ja, nije čekivo da će ovo biti ozbiljna kulturološka studija o životu među Indijancima pre trista godina, akuratna u bilo čemu izvan (možda!) šminke, a svakako ne u međuljudskim odnosima, nazorima, običajima, vrednostima…

Mislim, ipak je ovo direct-to-streaming nastavak SF-akcione franšize, a ne antropološki dokumentarac, pa zato ne zameram previše što su odnos Indio-brata i sestre, i svi dijalozi među Indijancima, vrlo moderni, kao da je to grupica današnjih mladića kostimiranih za Noć veštica (iako su zbog "autentičnosti" doveli neke po poreklu Indijance, a ne zagaravljene Belce).

Ženski Indijanac predvodi grupu muških Indijanaca, Amerika 1719, kolorizovano

Ali zameram što grupa Indijanaca pre trista godina, koja jedva da je naživo videla vatreno oružje u vidu neke kubure, izdaleka, i smatra je za vrhunsko čudo i mađiju, a kad im Zagor (dva veka POSLE ovog doba u filmu) izvede neki smešan trik s ogledalima oni popiju priču da nije čoek od krvi i mesa nego Duh sa Sekirče – e, ti isti sretnu neljudsko čudo visoko dva i po metra sa svetlucavim očima i svetlucavim zracima i moćima i snagom, i niko nijednog trena ne pomisli i ne zavapi da je to možda nekakav njiov Bog, ili dapače Demon, tako mi Manitua i svih bućkuriša mog čukundede-vrača!

I ne samo da to kaže, u nekoj uzgrednoj replici, nego niko da se zamisli nad tom činjenicom i da je inkorporira u svoj vrednosni sistem: „Čekaj bre, ovo je možda Vatanka-Natanka sišo s Večnih lovišta da me kazni što sam drkao u šumi prošle nedelje kad sam mislio da me niko ne vidi?“ Ili: „Ovo je iz Velike Rupe izašo demon Pazuzu-Naguzu, ne mogu na njega sa strele i praćke, treba mi velika magija, treba da zovemo Vrača-Pogađača i njegovu medicinu!“ Jok, naš curetak-zanovetak na tog demona kojega je, za razliku od drugih, lično videla kako dolazi sa neba, referiše samo kao na „onog stvora“ („that Thing“), i tol’ko. Vrlo sekularno za 1719. godinu e.v.! Pa to je stvarno samo da čovek glasno uzvikne: VOAH!

Fotografija je osrednja, konvencionalna, pešačka. Nema se dovoljno osećaja za lepotu skoro-netaknute prirode, njene surove divote, to se sve uzima zdravo za gotovo u nekoliko dron-snimaka, šuma ko šuma, brda ko brda, umesto da budu jedan od likova, upečatljivi, opipljivi, živi, samo su konvencionalna skrinsejver-razglednica.

CGI is here to stay, nažalos, i ne bih da zvučim kao deda koji zanoveta na oblak, ali jače je od mene: moram da kažem da sam i ovde izrazito neuzbuđen, a u nekoliko navrata i snažno razočaran kompjuterskim efektima. Ne vredi sav „fotorealizam“ nekakve (ionako osrednje renderovane) pume, ako ona, kad se kreće po grani drveta, tu granu ama baš ni za milimetar ne zaljulja, ne zatrese, ne povije nadole, nego ta grana stoji nepokretno kao da je betonski stub… Džaba vam to sve što ste nacrtali kad u taj kompjuterski program još ne umete da ubacite gravitaciju, inerciju i još poneke bazične elemente ponašanja tela u 3-D prostoru.

Akcija je prihvatljiva, za današnje standarde. Nije to ništa što bi nateralo da se prevrću u grobu jedan MekTirnanić, pa čak ni Stiventoni Hopkins, ali uglavnom se vidi ko šta kome kako. Nema žešće energije, sočnosti, ludila, ali eto. Pregledno je. Bar nešto.

Krv je krajnje svedena u prikazu, iako nije u zamisli: odnosno, to što piše u scenariju da se desi mestimično je prilično gadno. Ali u inscenaciji, i naročito u montaži, to se ili ne vidi uopšte, ili samo u magnovenju, ili trepni-i-propusti. Kad se tome doda često posezanje za CGI efektima čak i u splateru, onda je logična posledica da skoro ništa od toga nema nikakav impakt. A valjda je to i poenta današnjeg filmmejkinga: da nikome ništa ne bude neprijatno.

Razni tu neki ostaju bez udova, bivaju probodeni šiljcima i ovo-ono im se desi, jednoga čak supermreža iseče na froncle, ali ništa od toga nema onaj osećaj opipljive znojave i krvave telesnosti koji je postignut u prvom Predatoru, i naravno da ništa nije ni približno gnusno kao ona sekunda-ili-dve u kojima vidimo odrana i obešena telesa na drvetu, negde pri početku tog filma… (Uzgred, jeste li pohvatali sve reference na Predatora u mojim Prokletijama? Šta, još mi niste pročitali roman? Pa, šta čekate? Da snime film?! Ali, kod mene nema omoćene žene da se skine u belu majicu na bretele i doaka Zlu…)

Ali ajde, da ne gunđam previše. Glavna curica je OK za tu šminkersku koncepciju lika, njen bata takođe drži vodu, ostali su statisti/topovsko meso. Predator je previše u oklopu i pod maskom a skoro nimalo s golom picoustom facom, što je šteta. S druge strane, svaki dan na TV imamo picoustog Grabljivca, pa ne gubimo mnogo.

Nisam od ovog filma očekivao skoro ništa, pa sam dobio više od toga. Ako se zažmuri na sve gorerečeno i skicirano (a mogu da pojmim da mnogi neće umeti ili hteti da zažmure), ovo je jedan solidan, dinamičan, umereno zabavan film koji može poslužiti za sasvim prijatnu razbibrigu i za puštanje prokuvalog mozga na otavu tokom ovih vrućina. Malo li je? Većina drugih novih stvari koje su ovih dana dostupne (RESURRECTION – kakva smaračka bednost! NOPE – kakva neverovatno dosadna prevara!) ne pruža čak ni to!

U svojoj neambicioznosti i nepretencioznosti, banalno-zaboravljivo-nazvani PREY nudi barem neko kratkotrajno mlako osveženje (ako već ne antologijsko remek-delo koje ću citirati u svojim narednim romanima); s druge strane, mega-ambiciozne i nepodnošljivo pretenciozne smaračine kakve su RESURRECTION i NOPE ne nude ni trun zabave, ni trun pameti (ma koliko se upinjali u tom pravcu) i jedino što zaslužuju jeste nemilosrdni masakr s moje strane, što će uskoro i dobiti.