MEGALOMANIAC (2022)

***(*)

4-

Dok spremam listu najboljih horora iz prošle godine i raspodeljujem nagrade Zlatni Gul za isti period, prisećam se da se na blogu još nisam osvrnuo na jedan od najboljih horora koje sam prošle godine video. Ali ne sekirajte se, vi ga niste, i ko zna još koliko nećete.

Pa, kako bih sebi uštedeo muku da odgovaram na zasebna zapitkivanja (šta je sad pa ovo? nikad čuo! nema ga ni na jednoj godišnjoj listi na horor sajtovima! gde ovo da nađem, kako da pogledam? daj link!) evo, ukratko.

            Tri su razloga što još nisam pisao o ovom filmu, iako sam ga gledao pre jedno osam meseci: 1) gledao sam ga „preko veze“, na skrineru, dok sam razgledao festivalsku ponudu koju bih možda mogao da proberem za moj Slaughter Fest (na kraju ovo nisam dobio jer su distributeri hteli da premijeru imaju u Briselu, septembra); 

2) film je ionako složen i traži bar dva gledanja, pa nisam žurio da ga prikazujem nakon prvog, naročito budući da ionako opštoj publici nije dostupan, pa nema razloga za žurbu da pišem o filmu koji nemate gde da pogledate; 

i 3) iz nejasnih razloga, ovaj film još uvek, do dan danas, nije dobio neku distribuciju, bilo digitalnu, VOD, ili na blu-reju: drugim rečima, još nije dostupan širokoj populaciji. Moraćete još neko vreme da mi verujete na reč da se radi o ODLIČNOM filmu…

            To što je MEGALOMANIAC inspirisan stvarnim slučajem belgijskog ubice koji je delove tela ženskih žrtava ostavljao ovde-onde tokom 1990-ih, i nikad nije bio uhvaćen (a ovo dvoje u filmu su, kao, njegovi potomci, danas) – manje je bitno. Filmova o ludacima koji muče i kolju žene ima i previše, kao i onih „zasnovanih na stvarnim događajima“. Nisu to glavni razlozi da se primate na ovaj film.

            Glavni, barem meni, jeste njegova unikatna, ili barem brutalno retko viđena stilizacija: njegov spoj baroknog ruin-porna (da ne kažem: belgijskog gotika) sa slice-of-life realizmom i čak naturalizmom. Ovo je jedan prelepo uslikan film, ali ne u maznom, vintage-Argento fazonu, sa oštrom slikom, jakim svetlom, jarkim bojama, svetlucavim površinama, sa plišem i svilom i šarenim tapetama i pozlatom. 

Ovo je film koji se dešava u dva komplementarna sveta, koji su oba ogavni – mada je unutrašnji psihov svet (ruinirana, stara, nekad bogata a sad prilično propala kuća) znatno lepši od „normalnosti“ oličene u nekakvoj gnusnoj fabrici nejasne namene u kojoj radi njegova ružnjikava sestra.

            Čitav film je u tim dihotomijama: psiho – sestra, kuća – spoljni svet (fabrika), gotik – realizam, mučenje – mučeništvo, davanje bola – primanje bola, brutalnost – poetičnost, a pritom su granice između ovih dihotomija krajnje zamućene, u senkama koje odlikuju (uprkos tome) odličnu fotografiju. 

Nema jasne odvojenosti ludaka koji u toj kući drži ulančane žene koje potom ubija i „normalnog“ sveta napolju, gde njegovu sestru, higijeničarku u fabrici doslovno siluju nekakvi degeni dok šef to sve čuje, sluti, ali ništa ne preduzima da je zaštiti (zanimljiv lik: dobričina, reklo bi se, ali metiljavac koji ispadne zao zato što ništa ne uradi: zlikovac zato što nije sprečio zlo, a mogao je). 

Ali, taman kad se sažalite na njene muke i kažete „Ih,bre, jadnica, ih, greote, vidi šta joj rade ološi…“ – vidite je u toj psiho kući kako, zajedno sa bratom, a često i sama, baš brutalno muči žene koje ovaj dovodi.

MEGALOMANIAC, dakle, dekonstruiše „Bosansku Simplifikaciju Zlikovac-Žrtva“ (c) by Ghoul – ne zato da (po)kaže kako su svi ljudi ista govna i nema nevinih (mada, mizantropski nastrojen gledalac može, u ovako slobodno, otvoreno građenom filmu da ga čita i tako), nego da (ako je optimističniji, humaniji, blaži, poput mene) u tom počudovištenju Žrtve vidi dodatni vid njene dehumanizacije i uništenja. 

Jer, ma koliko gnusno bilo silovanje kao takvo, ono nije najgore što može da nekog zadesi: najgore je kad žrtva, ZATO što ima status žrve, pomisli ili oseti da joj to sad daje za pravo da bude čudovište prema drugima, da primljeni bol ima pravo da preobrazi u bol koji će nanositi drugima, nevinima i krivima bez razlike (jer, misli ona, nema nevinih – sad su svi krivi za to što je nju snašlo).

Ko je sklon sociološkim čitanjima, može da u barokno kitnjastoj kućerini nepregledne haotične arhitekture gleda parabolu Belgije, nekadašnje kolonijalne sile, porobljivača i zavojevača i kolonizatora i mučitelja slabijih (afričkih) naroda koja je sad i sama propala, dekadentna, trula iznutra, dok se iz Brisela i dalje nadobudno glasno jedu govna o nekakvim tuđim zločinima nad kojima se ovi, kao, zgražavaju i koje osuđuju, a da još nisu pristojno pomeli ispred svoje kuće – i unutar nje…

Mene lično taj ugao manje zanima, pa neću da zaranjam u njega, ali želim da naglasim da je ovaj film meni bio izuzetno osveženje pre svega tim svojim brutalnim etitjudom prema svim likovima, nemilosrdnošću koju sam retko kad video u tako ekstremnom izdanju još od remeka HENRY, PORTRAIT OF A SERIAL KILLER pre 30 godina, koji je jedna od referentnih tačaka za MEGALOMANIJAKA i u drugim aspektima, recimo kao primerak gritty filmmakinga, naizgled klinički hladan, a zapravo, ispod površine prilično potresan i nepatetično dirljiv.

Gluma je vrhunska kod svih involviranih: psiho možda izgleda pomalo kliše, kao neki Zli Gotičar (bukvalno ko pevač neke dark ebm grupe), maltene vampir, s tim izduženim bledim licem, besno svetlucavim očima i dugom zalizanom crnom kosom, 

ali je njegova seka zaista vrhunski kasting, i po pojavi i po izvedbi – i mada njena brutalnost nema robzombijevsku žestinu koju bata ispoljava pesničeći i koljući žene, mnogima će možda jezivije i memorabilnije biti njeno „tiho“ mučenje žena (koje uključuje i polaganu i sadističku psihološku torturu, kojom se bata ne bavi). Recimo, scena u kojoj ona hrani jednu mučenicu, lancima vezanu za zid, mučnija je od na drugačiji način brutalne scene u kojoj psiho-bata umlati jednu neuspešnu begunicu…

Odlične su i njihove žrtve, kao i prizemni, ali prepoznatljivi ludaci iz spoljašnjeg sveta (fabrike) koji će vas, sigurno, podsetiti i na vaše komšije, ovde u pravoslavnoj, od Belgije i EU standarda dalekoj Srbiji. 

Važno je napomenuti da film, iako prilično krvav i eksplicitan, nije exploatatorski u tretmanu žrtava, već da sa respektom prikazuje i njihovu golotinju i njihovu patnju, realističan je u tome toliko da film može biti možda i neprijatan onima koji su već gurnuli desanke u pantalone i naoštrili se da drkuckaju na torture porn. Nasilje u ovom filmu (a ima ga poprilično) gnusno je i odbojno, a ne „Wow, cool, kako dobar efekat, daj da frizfrejmujem!“

Nisu vam ovo holivudske starlete vrištavice niti psiho-ubice, s maskom ili bez, iz američkih B-filmova. Nije ovo Terifajer-zajebancija gde ubica namiguje publici, a ona se smeška i navija za njega dok on kolje neko bezlično topovsko meso koje evidento postoji u nekakvom Movielandu, to nisu pravi živi ljudi nego kartonske lutke na strelištu-koljištu, pa nam je zato lakše da se naslađujemo njihovoj vašarskoj, glumljenoj, stejdžovanoj „patnji“ i „krvoliptanju“.

Ovo je vrhunski snimljen i režiran horor koji poseže za najranijim danima Gašpara Noea i Džona Meknotona i Paskala Ložijea, i treba upamtiti ime Karim Ouelhaj – taj baja je već pravio neke opskurne dramice i kratke filmove, nežanrovske, ali idući mu jeste horor, i to nadahnut Džejkobovim lestvama… Jedva čekam!

MEGALOMANIJAK povremeno prilazi blizu snuffu u svom naturalističkom insistiranju na ljudskoj i svakoj drugoj prljavštini, na štroki u ambijentu koja se reflektuje na štroku na koži, i ispod kože, svih odreda junaka i antijunaka – 

ali je, istovremeno s tim, stilizovan tako da, baš kao i Tatko svih takvih filmova, TCM, nalazi perverznu lepotu u patologiji, nekro-estetici, ruševini, oljuštenim zidovima, izlizanoj drvenariji, starinskom nameštaju i zapuštenim psihama koje obitavaju u toj prašini, paučini i dekadenciji.

Šta mu fali da bi bio vanvremeni remek?

Pa, to se tiče raspleta, odnosno poslednje četrvrtine filma, pa ne bih za sada o tome. Recimo da ode konvencionalnijim putem, predvidivom rutom, a i u egzekuciji te rute mogao je biti bolji i nadahnutiji. 

Plus, nekako mi je smislenije da se razrešenje tiče odnosa bate i seke nego odnosa njih dvoje sa spoljašnjim, mnogo površnije involviranim svetom. Plus, malko se prećeralo sa mistifikacijama i opskurantizmima (mada su te fore i fazoni tokom ranijih deonica filma uglavnom bili ok, i jezivo gadni).

Dakle, utefterite sjebi ovaj naslov, budite na oprezu, pa kad ga opazite negde u ponudi, obavezno ga overite. Srećom, barem je naslov upečatljiv i unikatan, nije u trendu sa ovim današnjim govnima i mediokritetizmima koji se više i ne trude da smisle iole zanimljiv naslov, nego to sve neki SICK, BLOOD, THE ACCURSED, THE VISITOR, THE SKIN, THE WONDER, SMILE… Idi, bre! 

Dakle, MEGALOMANIJAK. Sam samcit vrh prošlogodišnje horor produkcije – koji, iako je igrao na grdnim festivalima, nije se našao na godišnjim listama horor sajtova. Ali zato jeste na mojoj! Coming soon! Pratite ovo mesto i znaćete sve lepe stvari koje vam drugi ne kazuju.

 

Dve horor promocije ove nedelje: Smederevo i Vršac!

 

Posle izvesnog vremena samonametnute samozatajnosti u pogledu promocije mojih knjiga – jer mi je preče bilo da pišem nove nego da idem okolo i nabijam ljudima u glavu da je apsolutno neophodno, životodavno, esencijalno da nabave i pomno pročitaju moje prethodne knjige! – došlo je vreme da ipak malo izađem u svet i naživo popričam sa stvorenim i budućim poštovaocima mog dela.

 

Ukratko, ove nedelje održaću dve promocije mojih horor aktivnosti, i to:

ponedeljak, 27.02. u 19h, Smederevo

i

petak, 03.03. u 19h, Vršac.

 

Evo detalja. Za ovu prvu najavu poslužiću se tekstom koji je tako lepo sročio Draža sa vodećeg domaćeg fanta-sajta, Art-anima:

 

Promocija romana PROKLETIJE – u KC Smederevo 27. februara

 

Predstavljanje horor romana Prokletije Dejana Ognjanovića biće upriličeno u ponedeljak 27. februara u Koncertnoj sali Kulturnog centra Smedereva, s početkom u 19 časova. O romanu će pored autora govoriti pisac, antropolog i etnolog dr Marko Pišev, dok će književno veče voditi Marko Cvetković.

 

Radnja Prokletija odvija se tokom ratnih 90-ih na prostorima bivše Jugoslavije, dok se jedno ratište gasi, a drugo, na Kosovu, polako počinje da tinja. Iza kulisa ludnice vrebaju crne senke onih koji (više) nisu ljudi. Specijalna misija vodi grupu veterana u srce planinskog venca Prokletije – tamo gde se prožimaju Ljudsko, Podljudsko i Nadljudsko…

 

„Dešavanja u romanu odvijaju se u nekoliko raznorodnih okruženja – psihotičnoj samoizolaciji, zloslutnoj psihijatrijskoj bolnica sa pojavama sa granica ljudske svesti, u jedinici okorelih i na smrt oguglalih vojnika, u krvavom sukobu kojim vladaju nagoni ali i posvećenost cilju, u predvorju bezumnosti (ili je tačnije nad-umnosti? a možda, pak, pod, odnosno, pre-umnosti) te konačnom stapanju u većoj celini koja spaja dva moćna i paradoksalno suprotstavljena principa Erosa i Tanatosa“, kaže u prikazu romana Ilija Bakić.

 

„Autor uspeva da svakom od ovih miljea podari jedinstvenost i funkcionalnu živost uz niz uverljivih detalja, od lokalnog, nepravilnog govora, šala i dosetki do paradoksalnog opisivanja stanja koja se – ne mogu opisati jezikom“, kaže Bakić.

„Proza Dejana Ognjanovića, a prevashodno njegovi romani spadaju u sam vrh onoga što sam čitao u ovom žanru“, kaže proslavljeni glumac, dramaturg i filmski kritičar Dimitrije Vojnov.

 

„Pripovedanje je efikasno, opisi su efektni i onakvi kakvi treba da dočaraju atmosferu i okolnosti proizvodeći željene efekte, a ovo naglašavam baš zbog onog najdelikatnijeg aspekta a to je strava. Ognjanović ovde ima puno izazova, od unakažavanja tela, prikaza izopačene psihe pa sve do ambijenata koji izazivaju strah i sa svakim izlazi na kraj“, navodi Vojnov u iscrpnom osvrtu objavljenom na Goodreads-u.

Prokletije su Ognjanovićev treći roman i reč je o do sada najambicioznijem proznom delu ovog autora, na kome je uz kraće ili duže pauze, radio gotovo petnaest godina.

Ulaz na promociju romana je slobodan. Svi zainteresovani posetioci, knjigu će moći da kupe po redovnoj ceni od 990 dinara.

Takođe, tom prilikom biće dostupna i druga Ognjanovićeva dela, poput zbirke priča Divlja kapela, studije Poetika horora, kao i nekih od svežijih naslova iz edicije „Poetika strave“.

 

 

Književni susret sa Dejanom Ognjanovićem

 

O mojim starim i novim horor nedelima u ovom divnom gradu, gde odavno ne bejah i ne blejah, razgovaraću sa znamenitim učesnicima!

 

petak, 03.03. u 19h, Vršac

Tačka susretanja

Zmaj Jovina 16

Sa mnom o hororu govore: dragi kolega, pisac i kritičar, Ilija Bakić, te kolege po mnogim osnovama, Igor Stanojević i Ana Marija Grbić Stanojević. Razgovor moderira Neven Daničić.

 

Nosiću sa sobom primerke PROKLETIJA, DIVLJE KAPELE, KULTA GULA i novijih Orfelinki, pa zato ponesite sa sobom svoje novčanike da na najlepši način podržite autora!

Vidimo se!

 

 

PRETPLATA: TAJNI SAPUTNIK – Džozef Konrad

 

            Orfelin je upravo raspisao pretplatu za dve najnovije knjige iz edicije „Poetika strave“: knjiga br. 29 je KRADLJIVAC LEŠEVA - R. L. Stivensona, i njen sadržaj, izgled spolja i unutra i sve što je potrebno već sam opisao i najavio OVDE; a sada, red je da kažem nešto i o jubilarnoj knjizi br. 30 u našoj polako-ali-sigurno rastućoj ediciji vrhunskog horora.

            Dakle, jubilarna knjiga trideseta jeste moj izbor priča strave klasika engleske književnosti, Džozefa Konrada, poznatog po romanu Lord Džim i noveli/kratkom romanu Srce tame (kojega neki svrstavaju u horor; pograničan je slučaj, ali po meni u horor ipak ne spada). Manje je poznato da je on u svom opusu imao i nekoliko priča strave, i ja vam ih sada predstavljam, kao skrajnutu ali itekako vrednu stranu ovog genija. I napominjem: ovo je prvi put u svetu da je neko objavio zasebnu zbirku posvećenu samo Konradovim jezovitim pričama i kritički ih ispratio, sagledavajući ih iz tog ugla. Od pet priča u ovom izboru, tri se prvi put javljaju u prevodu na srpski.

            Konrad je, inače, meni veoma drag pisac, pre svega zbog svojih kraćih dela (priča i novela), i inicijalno sam nameravao da ja prevedem ceo ovaj izbor. Međutim, druge spisateljske i ranije preuzete prevodilačke obaveze poremetile su i pomalo odložile taj plan, i kad sam shvatio da neću stići da prevedem celu zbirku, prepustio sam prevod već uvežbanom, proverenom Orfelinovom kadru, Strahinji Mlađenoviću – s tim što sam, obaveze-neobaveze, vreme-nevreme, stigo-nestigo, MORAO da svojeručno prevedem barem naslovnu noveletu, budući da je odavno smatram jednom od najlepših u celokupnoj engleskoj književnosti, bez obzira na žanr. Dakle, TAJNOG SAPUTNIKA preveo sam ja, a ostatak – Strahinja.

            

Evo čega ima u ovoj knjizi:

  

„Tajni saputnik“

Usred noći tajanstveni mladić dopliva do broda, krišom, i iako prizna da je ubio čoveka i da beži od svih, mladi kapetan na svojoj prvoj plovidbi prima ga u svoju kabinu, neopažen od ostatka posade, kao slepog putnika. Ali, zašto je ubeđen da je taj momak – njegov dvojnik? I da li je on uopšte od krvi i mesa?

„Maloumnici“

Mlada žena u jednom zatucanom selu u Bretanji rodila je svom mužu čak četiri mentalno retardirana deteta. Sve molitve bogu da im podari zdravog potomka bivaju uslišene – novim idiotima. Kada joj muž ponovo priđe s namerom da izrode novo dete, ženi se pomuti svest i time počinje noć užasa.

 

„Zver“

Mnogo pre romana Stivena Kinga o automobilu-ubici (Kristina), Konrad je napisao sažetiju, umetničkiju i zlokobniju pripovest o – brodu-ubici. Ćudljivi, neposlušni brod mora na svakom putovanju da ubije najmanje jednog putnika ili člana posade. A onda na taj brod oficir dovede svoju verenicu…

 

„Krčma kod dve veštice“

Mladi pomorski oficir sa broda nadomak španske obale krene na kopno, u zabačeno selo, da potraži nestalog mornara, svog prijatelja, koji je nekim zadatkom tamo poslat. Put ga odvede u zlokobnu krčmu u kojoj dve stare žene mešaju nešto u kotlu, a tu je i zanosna mlada Cigančica. Oficir reši da prenoći i da sutra nastavi potragu. Biće to duga i jeziva noć…

 

„Jezivo čudnovata postelja“  – Vilki Kolins

Ovom izboru dodao sam i priču popularnog engleskog pisca iz 19. veka, Vilkija Kolinsa, koji je blisko sarađivao sa Čarlsom Dikensom. Ova njegova najpoznatija priča strave nalazi se u zanimljivoj vezi sa jednom od ovde prisutnih Konradovih: da ne otkrivam previše, videćete sami u kakvoj.

Pogovor: „Džozef Konrad: Iz srca tame“ (Dr Dejan Ognjanović)

Opširan osvrt na mračniji, jeziviji deo opusa velikog engleskog pisca, prvi put na srpskom.

 

Džozef Konrad: Biografija

Glavne crte i čudni detalji iz živopisne, krajnje nesvakidašnje biografije ovog autora poljskog porekla.

 

Ilustracije na koricama, kao i unutrašnje, ovog puta je nadahnuto uradio Nikola Uzelac (Teatro Grottesco).

 

            Ova knjiga ima 224 strane.

 

Kradljivac leševa u pretplati košta 1.100 dinara (u knjižarama 1.430), a Tajni saputnik 1.000 (u knjižarama 1.320).

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Pretplata traje od 23.02. do 25.03.

Knjige će pretplatnicima biti poslate pre kraja marta, a u knjižarama će biti sredinom aprila.

 

Evo početka mog pogovora za Konrada.

 

Džozef Konrad: Iz srca tame

 

„Džozef Konrad je jednom napisao da se kloni pisanja fantastične književnosti kao takve jer bi pisanje nje značilo poreknuti da je sam život fantastičan. Ali Konrad je jedan od onih pisaca koji život čine fantastičnim time što stvara ugođaj i svet koji traju i posle čitanja date priče. Mi ostajemo u ’srcu tame’ mnogo nakon što smo završili čitanje.“

- Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog

 

 

Temeljna činjenica za razumevanje suštine poetike Džozefa Konrada sastoji se u tome da je on bio Poljak, rođen u državi (Rusija) koju nije priznavao, iako je njena dokumenta, na ćirilici, imao sve dok u svojim poznim dvadesetim nije postao britanski državljanin; da je njegov maternji jezik bio poljski, a da mu je drugi jezik bio francuski, kojim je prvi put progovorio među tuđinima; a da mu je engleski jezik bio treći, kojim je počeo da se služi tek u svojim poznim dvadesetim; i da je samoostvarenje i ispunjenje najuzvišenijih ambicija i ideala postigao na jeziku koji nikada, zaista, nije sasvim bio njegov: u groznicama, tokom svog bolešljivog života, buncao je na poljskom – na zazor i nerazumevanje svoje engleske supruge i svih poznanika, prijatelja i doktora. On je, zapravo, snagom volje privoleo engleski jezik sebi, svom doživljaju sveta, u „skoncentrisanom pokušaju da se učini najveća pravda vidljivom univerzumu iznošenjem na svetlo istine, mnogostruke i jedne, koja počiva podno svakog njegovog aspekta“ (Joseph Conrad, „Introduction“ in: The Nigger of the "Narcissus", Doubleday, New York, 1925, str. xi). I uspeo je u tome – kao stranac u tom jeziku i toj kulturi, alatom koji mu nije bio rođenjem dat već je u zrelom dobu morao da na njega svikne kao na nešto najintimnije svoje, dospevši naposletku do statusa jednog od najvećih stilista u tom jeziku.

Značaj ove činjenice daleko prevazilazi puku biografsku fusnotu ili kuriozitet, jer umnogome je i zbog svog poliglotstva Konrad čitavog života zadržao istovremenu fascinaciju rečima, osnovnim alatom profesije kojoj se posvetio, i distancu prema njima, kao neko ko ih zauvek posmatra od spolja, dvostruko sumnjičav ne samo prema sopstvenoj nego i prema bilo čijoj moći da rečima učini najveću pravdu vidljivom univerzumu i dosegne iskaz istine kojoj teži. U pismu od 14. januara 1898. on kazuje: „Život nas ne poznaje niti mi poznajemo život – mi ne znamo čak ni sopstvene misli. Polovina svih reči koje koristimo nema ama baš nikakvo značenje a u onoj drugoj polovini svaki čovek razumeva svaku reč već prema naklonosti sopstvene ludosti ili umišljenosti. Vera je mit a verovanja se premeću poput izmaglice na obali mora: misli iščezavaju; reči, jednom iskazane, umiru; a sećanje na jučerašnjicu isto je tako senovito kao i nada u sutrašnjicu.“ (Joseph Conrad, „A letter (14 January 1898) to R. B. Cunninghame Graham“, in: Frederick R. Karl and Laurence Davies, eds., The Collected Letters of Joseph Conrad, Cambridge University Press, 1983-90, vol. 2, str. 17) Valja ovde, ipak, napomenuti da bi Konrad, strukturom svoje osobene ličnosti, u svakom društvu bio stranac i da to nije bio po poreklu i po jeziku, a tema nemoći jezika da izrazi istinu isto bi mu tako bila primarna i da je bio rođeni Englez.

Kao rezultat navedenog stava prema jeziku, ali i sveopšteg svetonazora, „Konrad ne proizvodi učinke jasnoće već nesigurnosti – vizuelne, moralne, i političke. Na svim ovim nivoima, crno-beli Konradov svet je uznemirujuće neodređen.“ (Adam Parkes, A Sense of Shock: The Impact of Impressionism on Modern British and Irish Writing, Oxford University Press, Oxford, 2011, str. 19) Kod Konrada „duboko ukorenjeni subjektivizam koji svet vidi kao očajnički zagonetan… svoja značenja ostavlja mnogostrukim, dvosmislenim i nedosegnutim.“ (Terry Eagleton, Criticism and Ideology: A Study in Marxist Literary Theory, Verso, London, 2006, str. 134-6) A kada je poetika jednog pisca utemeljena ne samo na egzistencijalnoj nesigurnosti kao filozofskom načelu već i na nesigurnosti samog lingvističkog temelja sopstvenog izraza, kada je glavni učinak nečije proze nedoređenost, višesmislenost, nesigurnost, zagonetnost – onda on, svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno, neminovno dolazi u blizinu gotika, jer taj je modus suštinski zasnovan upravo na tim učincima.

Konrad je u svet književnosti zakoračio čitajući avanturističke romane, pre nego što je i sopstveni život pretvorio u pomorsku pustolovinu. Kao pisac, oscilirao je između avanture na dalekim morima i u egzotičnim ambijentima i slojevite psihološke drame, ali njegovo ignorisanje podele na tzv. visoku i nisku književnost deo je razloga što mu je status i dalje problematičan. Fredrik Džejmson o Konradu zapaža: „njegov rad je teško klasifikovati, jer se on preliva iz visoke književnosti u lako štivo i romantičnu priču, preosvaja velike oblasti zabave i razbibrige krajnje teškim stilom i načinom pisanja, i neodređeno lebdi negde između Prusta i Roberta Luisa Stivensona…“ (Fredrik Džejmson, Političko nesvesno, Rad, Beograd, 1984, str. 252) U njemu on oseća nastajanje ne samo savremenog modernizma već i onoga što će se nazvati popularnom ili masovnom kulturom: „Zbog koegzistencije svih tih zasebnih, ali još nepotpuno nediferenciranih kulturnih ’prostora’ kod Konrada, njegovo delo pruža jedinstvenu priliku za istorijsku analizu i širih, kulturnih, kulturnih, kao i užih, književnih formi.“ (Fredrik Džejmson, ibid, str. 254) Jedna od popularnih književnih formi čiji se tragovi mogu naći raspršeni kroz čitav Konradov opus, ali i koncentrovani u nekolicini priča u našem odabiru, jeste i – horor.

 

---nastaviće se.

 

P.S. Još nije potpisan ugovor za novitet u ediciji „Crna mačka“, pa ne brigajte o tome: čim to bude spremno za najavu, najava će smesta ovde biti obznanjena! Do tada, naručujte i čitajte ove divne knjige.

 

P.P.S. Za one koje zanima moja proza, imaću dve promocije mojih novih knjiga (PROKLETIJE i DIVLJA KAPELA), i to:

u ponedeljak 27.02. u 19 h u SMEDEREVU (Centar za Kulturu),

a u petak 03.03. u 19h u VRŠCU (Tačka Susretanja).

Ako ste igde blizu, dođite!

KRADLJIVAC LEŠEVA - R. L. Stivenson

Dragi moji čitaoci, 29. knjiga u ediciji „Poetika strave“ je KRADLJIVAC LEŠEVA, moj izbor najboljih priča strave Roberta Luisa Stivensona. Pored prvorazrednog klasika, novele „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, čije se prisustvo ovde podrazumeva, ova knjiga sadrži još šest drugih priča ovog pisca koje ljubiteljima horora možda nisu tako dobro poznate, a itekako zaslužuju da budu. 

Neke od njih nisu ni prevođene na srpski, neke jesu, ovde-onde, raštrkane u raznim opskurnim izdanjima, ali Stivenson zaslužuje da bude tretiran kao klasik, što i jeste, a ne da se njegovi masterpisi narodu nude u nekakvim džepnim knjižuljcima mekog poveza, treš omota i bez ikakvih pratećih tekstova i slika. 

Dakle, po prvi put na srpskom imate na jednom mestu, u jednoj prelepoj knjizi, SVE Stivensonove priče strave vredne pažnje, i po prvi put je to u kritičkom izdanju, sa obiljem napomena i sa stručnim pogovorom na 40 strana i drugim stručnim dodacima.

forzec knjige

            Šta sam tačno odabrao + napisao za ovu zbirku?

            Evo.

 

„Kradljivac leševa“

Početkom 19. veka bezobzirni kriminalci iskopavaju grobove kako bi došli do svežih leševa koje prodaju doktorima i profesorima medicine za njihove časove anatomije. Međutim, grupica zlikovaca dođe na još bolju ideju – sa pogubnim posledicama po druge, ali i po sebe…

 

„Markhajm“

Čovek ubije starinara iz koristoljublja, ali dok je još u njegovoj sumornoj radnji, tu se pojavi neznanac koji mu nudi pogodbu koju je teško odbiti…

 

„Iskrivljena Dženet“

U zabito selo Škotske dolazi novi, mladi sveštenik, koji se suočava sa sujeverjem seljaka – i sa glasinom da je stara Dženet veštica koja šuruje sa „Crnim čovekom“. Sveštenik je uzme za sluškinju…

 

„Olaja“

Mladi Englez narušenog zdravlja bude poslat u toplu klimu Španije na oporavak: odseda na usamljenom posedu jedne čudne porodice koju čine blago retardirani mladić, skoro-katatonična majka i prelepa devojka Olaja, koja zna tajnu porodice, starog portreta i porodičnog prokletstva…

 

„Zloduh iz boce“

Mladić dođe u posed boce čiji duh ispunjava svaku želju. Kada dobije ono što je želeo, po ceni skupljoj nego što je očekivao, on mora da bocu proda inače će izgubiti dušu. Jedini uslov je da bocu mora prodati po ceni manjoj od one koju je platio. Ništa lakše? Zapravo, stvari se iz časa u čas komplikuju.

 

„Ostrvo glasova“

Mladić otkrije da je njegov tast moćni vrač koji na tajanstven način dolazi do zlatnika. Odluči da ga prati i otkrije njegovu tajnu. To će ga odvesti do neobičnog ostrva gde se dešavaju jezovite stvari…

 

„Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“

Jedna od najznačajnijih i najuticajnijih novela (ne samo u horor žanru) o podvojenosti čovekove prirode i mračnim tajnama koje psiha naizgled pristojnih, uglednih ljudi može da skriva.

 

Robert Luis Stivenson: Biografija

 

Kritička bibliografija

relevantnih radova i izdanja

 

Filmografija

odabranih adaptacija priča strave R. L. Stivensona

 

Pogovor – „R. L. Stivenson: Između sna i pepela“

 

            Moram da naglasim: moj pogovor ovoj knjizi NIJE repriza pogovora za (rasprodato, ćirilično) Makondovo izdanje „Džekila“, već sasvim novi tekst, skoro četiri puta obimniji od onoga pre: u knjizi zauzima 40 strana.

            Prevodilac novele „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ je Bojan Bosnić, dok je sve ostale priče preveo Strahinja Mlađenović.

            Ilustracije u knjizi kao i na koricama uradio je majstor Ivica Stevanović.

            Pored njih, unutrašnjost knjige (a naročito „Džekil“ i moj pogovor) sadrži i brojne druge ilustracije i fotografije.

            Knjiga ima 336 strana, tvrd povez i sve što već znate iz prethodnih izdanja te edicije.

            Cena će biti obznanjena kad bude formirana i kad bude raspisana zajednička pretplata. Naime, ako tako želite, možete ovu knjigu naručiti zajedno sa Tajnim saputnikom Džozefa Konrada, jubilarnom 30. knjigom u ediciji „Poetika strave“. Pretplata će biti obznanjena do kraja februara, a knjige izlaze iz štampe do kraja marta.

 

            Evo početka mog pogovora.

 

R. L. Stivenson: Između sna i pepela

 

„Stivenson se odrekao kalvinizma, ali je verovao, kao i Hindusi, da svetom vlada jedan moralni zakon i da neki zlikovac, tigar ili mrav, znaju da se neke stvari ne smeju činiti.“

- Ričard Djuri

 

Robert Luis Stivenson je, za svog prekratkog života, stigao da se okuša u skoro svakoj vrsti pisanja: iza sebe je ostavio drame, poeziju, eseje, književne kritike, književnu teoriju, biografije, putopise, reportaže, bajke i kratke priče, romane istorijske, avanturističke, kriminalističke, romane za decu. Dva dela po kojima je do današnjih dana ostao najpoznatiji su Ostrvo s blagom (Treasure Island, 1882) i „Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ („Strange Case of Dr. Jekyll and Mr. Hyde“, 1886). Roman za decu i horor novela. Teško je zamisliti dva žiga pogubnija po reputaciju jednog pisca koji teži ugledu. „Može li čovek koji se tako dobro obraća deci imati mnogo toga da kaže odraslima?“ pitao se uticajni američki teoretičar književnosti, Lesli Fidler (Leslie Fiedler). Na opasnost ove dubioze ukazivao je i veliki Stivensonov poštovalac, Borhes: „Mislim da jednom piscu može štetiti da piše knjige za decu, jer ljudi za njega misle, ako ne baš da je poput deteta, a ono da je detinjast.“ O žigu „strave i užasa“ da i ne govorimo. Sam Stivenson se stideo svojih horor priča, za koje je koristio tri podsmešljiva termina: „žmarci“ (eng. „crawlers“), aludirajući na njihov telesni učinak, da se od njih kostreše dlačice na koži; „priče o babarogama“ (eng. „bogey tales“), priznajući da se radi o neozbiljnim pričicama za decu; i „šokeri za šiling“ (eng. „shilling shockers“), rašireni naziv za jeftine knjižice s papirnim koricama i senzacionalističkim sadržajem (poznate i kao „penny dreadfuls“). Nije skrivao da ih je pisao prevashodno iz komercijalnih razloga, zbog čega je umetnik u njemu patio od griže savesti.

            Iz današnje perspektive nesumnjivo je da je ovaj pisac sebi trajnu slavu osigurao novelom koja je frazu o podvojenosti čoveka, „Džekil i Hajd“, uvela ne samo u horor književnost, i ne samo u književnost kao takvu, već i u svekoliku pop kulturu (film, strip, animaciju, video-igre) i u najširu opštu kulturu: danas je i proverbijalnom čoveku sa ulice, koji nije čitao Stivensona niti je gledao ekranizacije njegove novele, svejedno jasno na šta aludira fraza „Džekil i Hajd“. Kao delu koje je (uz Frankenštajna i Drakulu) uobličilo jedan od temeljnih arhetipova horora, „Džekilu i Hajdu“ je večnost osigurana. Ostaje pitanje da li bi njegovom autoru bilo drago da je mogao znati kako će mu ime kroz vekove prevashodno pronositi „žmarci“, odnosno komercijalno motivisana i nabrzinu napisana novela, a ne dela na kojima je radio godinama i kojima se daleko više ponosio (Princ Oto, Gospodar Balantrea), iako ih danas malo ko zna, a još manje čita. I još jedno pitanje: nije li ubedljivost i snaga ovog dela umnogome utemeljena upravo u fundamentalnoj podeljenosti njenog autora?

            Priča o nastanku „Džekila i Hajda“, baš kao i u slučaju predistorije nastanka Frankenštajna i Drakule, zanimljiva je, slikovita i znakovita skoro podjednako kao i samo delo. U toj istoriji, takođe, već se naziru gorepomenuti problemi i podele…

---nastaviće se...