ZADUŠNICE u Beogradu! Plus Arđento, ODRAZ STRAVE!

 

Ljubitelji horora, ako ste u Beogradu ovih dana uoči njegovog predstojećeg oslobađanja iz kandži Zla, u tri predizborna dana dok traje „izborna tišina“ moći ćete da uživate u hororima umetničke prirode. A posle 17-og šta nas čeka – videćemo…

            Ukratko, čekaju vas:

1) Promocija mog horor romana ZADUŠNICE u Beogradu

i 2) Drugo izdanje horor festivala ODRAZ STRAVE, u okviru kojeg držim predavanje o Dariju Arđentu.

            Evo detalja. 

  

1) Promocija horor romana ZADUŠNICE u Beogradu

 

Četvrti horor roman Dejana Ognjanovića

ZADUŠNICE

biće predstavljen

u četvrtak 14.12.

u Elektropioniru (Cetinjska 15),

s početkom u 19.30 h

 

Na promociji će, pored autora, govoriti urednici knjige,

Ana Marija Grbić

i Igor Stanojević

 

Dođite da nabavite sebi ovaj spektakularni, proročanski (?), grozomorno-satirični horor roman o zombifikovanoj zemlji i njenom grotesknom predsedniku usred vanrednog stanja. 

Biće tu i nekolicina primeraka mojih ranijih knjiga, ako ih neko dosad nije nabavio: dakle, romani NAŽIVO, PROKLETIJE, ZADUŠNICE (svi po 1000 din) i zbirka priča DIVLJA KAPELA (900), plus zbirka kritika i eseja KULT GULA (900).

 

Dođite da se družimo, popričamo, popijemo koju, potpišemo primerke i sve što vole mladi!

 P.S. A evo izveštaja sa niške promocije ZADUŠNICA na Južnim vestima, OVDE!

 

2) Filmski festival „Odraz strave“

FILMSKI FESTIVAL „ODRAZ STRAVE“ POSVEĆEN KULTNOM FILMU MLADENA ĐORĐEVIĆA „ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE“

 

Filmski festival „Odraz strave“ održaće se od četvrtka 14. do subote 16. decembra 2023. godine na tri lokacije u Beogradu.

Glavni filmski program festivala biće u Dvorani Kulturnog centra u Beogradu 15. i 16. decembra. Drugo izdanje festivala posvećeno je kultnom filmu Mladena Đorđevića „Život i smrt porno bande“. U petak 15. decembra u 18.30 časova publika će posle svečanog otvaranja moći da pogleda film na velikom platnu, a nakon projekcije i učestvuje u razgovoru sa autorom Mladenom Đorđevićem. (Razgovor vodi neko iz organizacije festivala.)

Mladen, Dr Ghoul i Karim Hussain, na Fantaziji u Montrealu, Kanada

Drugog dana u Dvorani Kulturnog centra očekuju se dva bloka filmova pristiglih na četiri ovogodišnja konkursa, za jednominutni, animirani, studentski i horor film van kategorije, s početkom u 18 i u 20 časova. U rasponu od jednog minuta do pola sata, autori i autorke pokazali su zrelost filmskog izraza i autentičnu estetiku koja prevazilazi žanrovske konvencije, te su kroz mračne teme i motive ukazali na istine o svetu koje nisu uvek vidljive golim okom, a postanu evidentne i visceralno gledano okom kamere.

Ulaz na programe u DKC je slobodan/besplatan.

 

Deo pratećeg programa Festivala čini retrospektiva filmova „U fokusu – Dario Arđento Odraz strave“ u Muzeju Kinoteke u Kosovskoj 11. 

Prvog dana festivala 15. decembra na programu su dva filma, „Tajna crne rukavice“ (tj. PTICA SA KRISTALNIM PERJEM) s početkom u 17.30 časova, i „Tajna napuštene kuće“ (tj. DEEP RED) u 20 časova.

 

Subota 16. decembar rezervisana je za razgovor sa eminentnim stručnjakom za horor u umetnosti dr Dejanom Ognjanovićem od 17 časova. Predavanje o Dariju Arđentu trajaće sat vremena i nakon njega će uslediti dve projekcije, „Suspirija“ od 18.30 i „Inferno“ od 20.30 časova.

 

Za program u Kinoteci naplaćuju se karte – 200 din po filmu; ako hoćete da dođete samo na moje predavanje, u 17h, tu je ulaz besplatan.

 

Drugi deo pratećeg programa Festivala činiće izložba slika mlade umetnice Teodore Nešković u novootvorenom alternativnom kulturnom centru Paradajz Radio u Jug Bogdanovoj 17a. 

Teodora je studentkinja četvrte godine Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo. Učestvovala je u više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Sa samostalnom izložbom na Festivalu želi da oda počast velikom italijanskom reditelju horor filmova Dariju Arđentu. Izložba počinje u četvrtak 14. decembra u 18 časova uz pratnju elektronske muzike mladih dj-eva.

 

Posetioci Festivala moći će da degustiraju crveno vino, koje će obezbediti prijatelji festivala iz Vinarije Brindza sa Telečke visoravni i nadmorske visine od 117 metara.

 

Festival organizuje udruženje posvećeno promociji kulture i umetnosti Klub SKAZ, uz podršku Sekretarijata za kulturu grada Beograda, Dvorane Kulturnog centra Beograda, Muzeja Kinoteke u Beogradu i alternativnog kulturnog centra Krastavac.

 

U BRDIMA, HORORI na prodaju

 

AUKCIJA!

brutalno retka, praktično nenalažljiva studija o srpskom horor filmu.

 

1 primerak, odlično očuvan.

 

početna cena 2.000 din.

 

svoje ponude pišite ispod u komentarima.

 

kraj aukcije 12.12. u 5 do 12 (ponoć).

 

ko ponudi najviše, njegova je.

 

ptt zaseban 

(u okviru Srbije = 200 din; 

primam ponude i iz inostranstva - ptt se plaća zasebno, zavisi od mesta gde se šalje.

 

detaljnije o knjizi ovde:

http://cultofghoul.blogspot.com/2009/09/u-brdima-horori-srpski-film-strave.html 

 

 

NAŠ VRŠNJAK, DYLAN DOG – Dinko Kreho

 

Izdavač -  Red box
Godina izdanja - 2023
Broj strana - 183
Povez - Broširani
Format - 21 cm

 

 Šta kaže zvanični opis?

 

"Naš Vršnjak Dylan Dog" je drugo, dopunjeno izdanje knjige koju potpisuje Dinko Kreho. U ovoj intrigantnoj literarnoj avanturi, autor nas vodi kroz turbulentnu panoramu suvremenih izazova, počevši od prijetnje atomskog rata i AIDS-a pa sve do globalnog zaoštravanja nejednakosti i eksploatacije. Kreho vješto istražuje čudovišta našeg doba, odajući im ljudski oblik kroz lik neustrašivog Dylan Doga. Kroz ovu knjigu, čitatelji će se suočiti s temama poput novih medijskih tehnologija i društva nadzora 21. stoljeća, otkrivajući dublje značenje iza svakog mračnog ugla i neobičnog susreta s likom Dylan Doga. "Naš Vršnjak Dylan Dog" nudi uzbudljivo putovanje kroz suvremene izazove, sjajno ispričano pomoću pera Dinka Kreha.

 

Šta kaže Ghoul?

 

Prijatno sam iznenađen ozbiljnošću pristupa i uopšte kvalitetom ovog teksta, budući da sam, ne znam zašto, očekivao nešto površnije i uopštenije.

Knjiga u doslovnom smislu jeste tanka – oko 150 strana glavnog teksta, plus kazalo epizoda, napomene i sl. ali nije tanka u sadržinskom. Autor je iščitao ne samo sve (?) epizode stripa DILAN DOG, nego i popriličnu literaturu o njemu, objavljenu na italijanskom, na koju se poziva. Za moj ukus nedovoljno citira iz nje, nego upućuje na te knjige i članke kao da su smesta dostupni i kao da svi barataju italijanskim tako da bez posredovanja prevodilaca mogu da ih čitaju. Kao, „šta reći, šta dodati onome što je XY već napisao u svojoj genijalnoj analizi,“ u knjizi na italijanskom, koju možda možete skinuti s neta, ali možete li je tako lako i pročitati?

U svakom slučaju, ovo nije, kako sam se bojao, samo gola poluautobiografija jednog strip-fana (mada ima i toga), već je ozbiljni osvrt na to šta taj strip jeste, i naročito, šta je značio (i mogao značiti) čitaocima sa ovih ukletih balkanskih područja u vreme kad se pojavio - a šta danas, četiri decenije kasnije. Potonji ugao je zanimljiv i podsticajan za meditaciju, a posebno nama dovoljno matorim da smo prvi broj kupili tad kad je izašao, na trafici (možda baš onakvoj, crvenoj, tipičnoj za SFRJ, kao na korici knjige), i koji smo ga pokušavali pratiti i onda kad se rat upleo u praćenje epizoda, sa svim svojim diskontinuitetima i problemima koji su za srpske čitaoce bili još duži, teži i komplikovaniji od puke trogodišnje pauze, kao u Hrvatskoj, gde je autor knjige odrastao.

(Jedan znakoviti detalj na koji me je tekst podsetio: hrvatske epizode Dilana, objavljivane tokom 1990-ih, sasvim su ignorisale, odnosno brisale fusnote kojima se referiše na prethodne epizode, koje je objavio srpski Dnevnik. Znači, pomene se u oblačiću dijaloga neki lik ili događaj od ranije, i u dnu kadra ide zvezdica i objašnjenje: vidi epizodu TU-I-TU. Međutim, u patološkoj potrebi da izbrišu sve srpsko, ludaci iz tzv. „Slobodne“ Dalmacije čak su i takve fusnote sasvim brisali. U „hrvatskom Dilanu“, kojeg sam ja, iz principa, skoro sasvim ignorisao u vreme dok ga je čitala praktično čitava Srbija, žudno i bez ikakvih skrupula i zazora i gnušanja, rat ili nerat, na dnu takvog kadra stoji samo prazni kvadratić, bez ikakvog teksta…)

Tekst srpskog izdanja ove knjige je na hrvatskom, dakle nije prevođen na srpski. Autor ne krije izvesne jugonostalgičarske sentimente. Lična, ispovedna dimenzija je ok, i daje dozu sočnosti i prijemčivosti nama koji Dilana pre svega volimo, pa tek onda promišljamo, analiziramo, tranžiramo itsl.

Za pohvalu je i pokušaj da se svetonazor ovog stripa – izvorni, Sklavijev, pre svega – kontekstualizuje u političkim i ideološkim gibanjima sredine 1980-ih (ali i u privatnim nazorima samog Sklavija). Možda će nekoga ugnjaviti, ili barem manje zanimati, naklapanja o „kapitalističkom realizmu“, ali i to su uvidi vredni razmatranja, a naročito nama kojima su teoretisanja o tome predosadna da bismo ih čitali potanko, u izvorniku, ali su dobrodošla u dajdžest izdanju, kao ovde.

Dinko daje sasvim solidan prikaz toga šta DILAN jeste, po čemu je poseban, šta ga izdavaja od drugih Bonelijevih junaka (a i šire, od likova detektiva iz drugih stripova, proze, filmova), ne zatvara oči pred nekim problematičnim aspektima (Dilanovo zavođenje klijentkinja i promiskuitet), a opet sve to uspeva da sažme tako da ne ugnjavi opštim mestima i prepričavanjima stvari koje dobro znamo. Drugim rečima, i posvećeni i dobro upoznati čitalac imaće šta novo i vredno ovde da sazna i promisli.

Pohvalno je i to što se u izdanju Red Boxa nalazi dopunjeni, prošireni tekst knjižice, inače izvorno izašle još tanje, kao samizdat od jedva 100-ak strana, pre 3-4 godine u Hrvatskoj. U tim dopunama se, pored ostalog, Dinko osvrće i na najnovija kretanja u DD serijalu, na ributove i promene iz zadnjih par godina. Ovo je, ujedno, i najvredniji deo knjige: osvrt na lutanja, pokušaje varijacije, manje ili više radikalne, manje ili više stereotipne, umnogome preslikane od američkog superherojskog stripa, svi ti old bojevi, planete mrtvih, retkonovi, penzionisanja i vraćanja iz penzije, sve te piši-briši, puj-pike-ne-važi akcije i redakcije - prikazani su koncizno, bez uvijanja, kritički, argumentovano, ubedljivo i jasno.

Na kraju je i njegov izbor i obrazloženje deset najboljih epizoda DILANA. Dubina analiza konkretnih epizoda u ovoj knjizi ipak nije na nivou mini-eseja u DILAN DOG KNJIGAMA koje objavljuje Veseli četvrtak, a koje potpisuju takvi znalci kakvi su Aleksandar Radivojević, Vladimir Tadić, Marko Šelić, Igor Stanojević i dr Dejan Ognjanović... 

...ali one su svejedno dovoljno informisane i inteligentne da zavređuju pažnju svih Dilanofila i hororfila, te vam stoga svakako preporučujem da ovu knjigu nabavite i pažljivo je, s olovkom u ruci, iščitate. Sigurno će vam baciti neko novo svetlo, i ideju ili dve, po pitanju jednog od najinspirativnijih horor stripova iz poslednjih pola veka.

P.S. Ko prati horor vesti možda je zapazio da januara 2024. američki Severin izdaje na blu reju ultimativna izdanja Soavijevih masterpisova THE CHURCH, THE SECT i, naročito za temu Dilana vredan, DELLAMORTE DELLAMORE. Svako izdanje ima po nekoliko diskova, saundtrekove i sate i sate dodatnih materijala (komentara, intervjua i čuda). To je apsolutni must have za svakoga ko iz pravih razloga voli DILANA DOGA, bez obzira što, naravno, lik u tom filmu nije zaista Dilan – ALI nije baš ni da nije. Ipak ga igra model za Dilana, Rupert Everet, upravo u doba kad je bio u naponu snage i bio pljunuti DD, i telom/likom, i mimikom, i duhom/etitjudom ironično-ciničnog polutrapavog ali ipak na kraju uspešnog zavodnika...

Biće lepo podsetiti se tog remek-dela, i sigurno najbolje filmske aproksimacije DD koju ćemo ikada dobiti, u novom remasterovanom svetlu, i u svetlu razgovora s njegovim tvorcima i akterima, i to baš u pravi čas kad… ovde moram stati…

ZADUŠNICE: intervju i promocija

  

Nakon vanredno uspele, dinamične i lepo posećene promocije Zadušnica u Kragujevcu (sa koje u ovom postu vidite nekoliko fotki, a načinili su ih urednici knjige), vreme je za još jednu – ovog puta u Nišu!

Četvrti horor roman Dejana Ognjanovića Zadušnice biće predstavljen u četvrtak 7. decembra u 17.30 sati u Maloj sali Niškog kulturnog centra. Na promociji će pored autora Dejana Ognjanovića govoriti urednici knjige, Ana Marija Grbić i Igor Stanojević.

Ovom prilikom moći ćete da kupite ZADUŠNICE, kao i druge moje knjige (osim ZAVODNIKA – njega tražite kod Orfelina). Dođite, dakle, u rekordnim brojevima, masama i gužvama, barem za niške standarde!

Tim povodom dao sam intervju za najbolji (i jedini) niški dnevni list, Narodne novine. Pitanja postavila stalna novinarka zadužena za kulturu, Aleksandra Gojković. Intervju je izašao u izdanju za sredu, 6.12. Evo kako to izgleda.

INTERVJU: DEJAN OGNJANOVIĆ, PISAC

 

CRNI HUMOR JE ZAŠTITA 

PRILIKOM SUOČAVANJA S MRAKOM

 

*Moja inicijalna zamisao bila je sumorna i egzistencijalistička, zasnovana na pitanjima: ko smo, šta smo, kakvi smo, zašto smo? I još: da li je ovo život, koja je razlika između živih i mrtvih, da li možda živi zavide mrtvima, i zbog čega? Međutim, u razradi te tematike, u niškom okruženju, humor se nužno nametnuo kao jedan od mehanizama preživljavanja

 

   Iz pera Dejana Ognjanovića, pisca, filmskog i književnog kritičara, prevodioca i esejiste, pred čitaoce je nedavno došao njegov novi horor roman “Zadušnice”. Knjiga je objavljena kao samizdat, uz brojne pretplatnike.

   Ognjanović je do sada objavio više teorijskih knjiga o žanru horora, koji je bio i tema njegovog doktorata, (“Faustovski ekran”, “U brdima, horori”, “Poetika horora”, “Više od istine: Kadijević o Kadijeviću”...), kao i romane “Naživo”, “Zavodnik” i “Prokletije” i zbirku priča “Divlјa kapela”.

   Filmske kritike i eseje objavlјivao je u vodećim srpskim časopisima, kao i u inostranim magazinima, popularnim knjigama i akademskim zbornicima (SAD, V. Britanija i Kanada). Stalni je saradnik vodećeg svetskog horor magazina “Rue Morgue” i urednik edicije „Poetika strave“ u “Orfelinu”. Bio je u najužem izboru za vodeću svetsku horor nagradu „Brem Stoker“ 2022. godine, u kategoriji eseja, a za najbolјi članak o klasičnom hororu dobio je nagradu “Rondo Haton” (2023). O temama koje se dotiču ovog žanra redovno piše i na svom blogu.

 

Roman “Zadušnice” ima dugu predistoriju, koja obuhvata 25 godina. Njegova prva “inkarnacija”, znatno sažetija, seže u 1998. godinu. Šta je presudilo da knjiga tek sada doživi zaokružen oblik?

 

Moja inicijalna zamisao imala je formu novele, i kao takva bila je nezahvalna za zasebno objavljivanje. Još važnije, sadržinski gledano, pre četvrt veka nije bila dovoljno očigledno povezana s ambijentom u kojem se dešava, odosno Nišom, Niškom Banjom i jednim selom u blizini. Trebalo je da horor naših neživota u poslednjih par decenija dotakne dno, a zombifikacija stanovništva maksimum, pa da ova priča dočeka svoj čas da u potpunosti profunkcioniše.

 

“Živi mrtvaci” iz romana nisu tipični zombiji, a vreme i jeste i nije ovo...

 

Vreme koje se u romanu implicira sasvim izvesno jeste ovo, sadašnje, ali namerno nisam hteo da imenima i konkretnim referencama tekst „zakucam“ u određenu godinu, već sam se trudio da zbivanja učinim univerzalnim i prepoznatljivim i čitaocu koji će ovu knjigu čitati za deset ili više godina. Moji živi mrtvaci sasvim sigurno nisu preslikani iz američkih uzora, već su i po ponašanju i po reakcijama koje izazivaju indikativni za ovdašnje okruženje i mentalitet.

 

Knjigu prati osobeni humor, u kombinaciji sa prepoznatljivim narodnim običajima i jezikom u kome je mnogo lokalnog kolorita...

 

Moja inicijalna zamisao bila je sumorna i egzistencijalistička, zasnovana na pitanjima: ko smo, šta smo, kakvi smo, zašto smo? I još: da li je ovo život, koja je razlika između živih i mrtvih, da li možda živi zavide mrtvima, i zbog čega? Međutim, u razradi te tematike, u niškom okruženju, humor se nužno nametnuo kao jedan od mehanizama preživljavanja. Za moje likove, on je nusproizvod preteranih i grotesknih načina na koje reaguju kad ih pogode vanredno stanje i epidemija. 

Za mene i moje čitaoce, crni humor je jedna vrsta zaštite prilikom suočavanja s mrakom koji bi, nerazblažen smehom, bio previše gorak. Osim toga, ja sam veliki ljubitelj sočnih, narodnih, niških idioma i izraza, i njima sam obilato začinio ovaj tekst kao svedočanstvo ovdašnjeg karakterističnog, neuništivog duha.

 

Deo radnje romana dešava se u akademskom svetu, na fakultetu, gde će se nauka sresti sa fenomenom koji je naučno nemoguć...

 

Tako je. Ja sam potekao iz tog sveta, deset godina sam predavao na Anglistici, na niškom Filozofskom fakultetu, nakon čega sam otuda, praktično, oteran; stoga je bilo logično da i ta institucija dobije moj mali „omaž“ u romanu. Mada, za zaplet značajnije stvari dešavaju se na Medicinskom fakultetu, na času anatomije tokom kojeg leš oživi pred studentima. Jedan profesor i njemu blizak student pokušaće da se razumom i naukom suprotstave plimi iracionalnih sila koja preplavljuje sve.

 

Geografija u kojoj se dešava radnja romana ista je, kako otkrivate u pogovoru, kao u Vašem prethodnom romanu “Zavodnik”. Čime se selo Špaj “preporučilo” kao posebno zgodna lokacija za romaneskne priče sa horor zapletima?

 

Svi moji dosadašnji romani, i „Naživo“, i „Zavodnik“, i „Prokletije“, pa sada i „Zadušnice“, opisuju Srbiju u izumiranju, zemlju moralno posrnulih i egzistencijalno ugroženih. U tom smislu, selo Špaj, odnosno ovde Vrgudinac, opustelo, ruševno, poluraspadnuto, s nekolicinom staraca s jednom nogom u grobu, bez mladih, bez budućnosti, savršena je paradigma ove zemlje živih mrtvaca.

sa promocije u Kragujevcu, razgovor vodio Miloš Milojević

 

I ovaj roman ste objavili kao samizdat, uz brojne pretplatnike pobrojane na kraju knjige. Kako se dolazi do tako širokog kruga čitalaca koji su spremni da blanko kupe vašu novu knjigu?

 

„Minuli rad“ najbolja je preporuka: zadovoljan čitalac postaje stalni čitalac. Iako moje knjige ne mogu da računaju na intenzivan marketing i napadni plasman kao one kod tzv. velikih izdavača, one put do starih i novih čitalaca nalaze usmenim putem, ali i preko preporuka na društvenim mrežama, na Gudridsu, Instagramu, Fejsbuku, na raznim blogovima, gde ih hvale i jedni drugima preporučuju strastveni čitaoci, a ne sve ograničeniji i sve opskurniji književni kritičari.

Olga, sačekaj još jedno 18 godina pre nego što otvoriš te stranice

 

Iako je reč o žanrovskoj knjizi, roman “Zadušnice” iskoračuje i ka čitaocima koji nisu nužno vezani za žanr horora... Označava li on možda i neki poetički zaokret kada je Vaša proza u pitanju?

 

U ovom romanu ima sasvim dovoljno napetosti, jeze i groze da ljubitelji horora budu zadovoljni. Ipak, istina je da tu postoji osvrt na našu tužnu svakidašnjicu više i eksplicitnije nego u mojim ranijim delima. Ovaj roman neki već opisuju kao spoj Nušića ili Domanovića sa Džordžom Romerom i Sinišom Pavićem. Prosto, pred hororom u kojem živimo ne mogu da zatvaram oči i rezultat toga je ova realistička dramedija sa zombijima, našim komšijama.

na slici je stvarna inspiracija za jednog od likova mojih ZADUŠNICA

 

* * *

                 

Neke od fotki u ovom postu uslikao sam u niškom parku kod škole Sveti Sava (ex Edvard Kardelj!), prilikom snimanja priloga za RTS. Eh, da, bio sam na TV Bastilji! Emisija Kulturni centar (TV RTS, 22.11.2023.) imala je temat o samizdat izdanjima, pa sam ja tu bio sasvim logičan izbor, kao jedan od trojice sagovornika. 

Zašto izdajem samog sebe, umesto da me izdaju drugi? Evo, objasnio sam u prilogu (traje desetak minuta) koji možete pogledati OVDE:

 

https://www.youtube.com/watch?v=DC0ybqOxgIA

 

Uzgred, štrajk poštara je efikasno slomljen, pa je velika većina knjiga poslatih još pre mesec dana najzad stigla na svoja odredišta. Samo još desetak primeraka se gnjavi ili čuči negde, neuručeno, ali i to se menja iz dana u dan. U ovom postu upotrebio sam i nekoliko lepih fotki zadovoljnih pretplatnika.

Prema tome, ako ste se do sada suzdržavali zbog štrajka i zagušenja u pošti – nemojte više. Naručujte ovaj masterpis što pre, dok nisu počele prednovogodišnje gužve. Kako? Lako!

            Pišite mi na mejl dogstar666@yahoo.com i recite da li hoćete samo ZADUŠNICE, i koliko primeraka. Cena je 1000 din + ptt (extra 180 din za preporučenu tiskovinu, extra 210 din za paket). Ako nemate moje ranije knjige, možete u istom cugu poručiti i NAŽIVO (4. izdanje, 1000 din), PROKLETIJE (1000 din) i DIVLJA KAPELA, (priče, 900 din), kao i na izmaku KULT GULA (kritike i prikazi filmova i knjiga, 1000 din).

            Plaćanje na žiro račun: Eurobank Direktna 150-5101006370720-88

            A ako ste ZADUŠNICE već pročitali, ne zaboravite da ostavite ocenu i rivju na sajtu GUDRIDS, ovde: https://www.goodreads.com/book/show/200315572-zadu-nice

Umrla je dr Dragana R. Mašović

 

Umrla je dr DRAGANA R. MAŠOVIĆ, profesorka koja me je 1999. odabrala za asistenta i koja me je 2009. oterala s tog mesta, nakon par godina mobinga i posle mukotrpno odbranjenog magistarskog rada kod nje kao mentorke.

„O pokojniku sve najbolje“ je maksima koje ću u ovom kratkom osvrtu pokušati da se držim, mada ne baš kao pijan plota. U svakom slučaju, nije mi namera da seirim ili pišem bilo šta nedolično; ako ste me zamislili kako na ovu vest pevam, pucam i slavim, znači da me nimalo ne poznajete. To bih možda radio pre 14 godina, kad su mi rane bile sveže a osećaj nanete nepravde gorući. Ali neću sada o tome.  

Moja osećanja su pomešana, ali dominira tuga – tuga zbog njene prerane smrti, i tuga što se naš odnos okončao tako kako je ona odabrala da ga okonča. I što od tada do danas to nije bilo bar malo izglađeno.

 

Ime Dragana R. Mašović prvi put sam zapazio 1991, u najprelomnijoj i najbitnijoj godini mog života. Imao sam tada 18 godina, intenzivno otkrivao stvari oko sebe i u sebi, pa tako i jednu od najbitnijih knjiga u životu, GOLI RUČAK Vilijama Barouza. Smesta mi je postala, i do danas ostala, jedna od najznačajnijih i najdražih knjiga – i nedostižni parametar prema kome se odmerava svako drugo umetničko crnilo, grozomornost, humorističnost, surova satiričnost, mizantropija, hororičnost, perverznost, morbidnost, grotesknost... (Senka Starog Bila prisutna je, naročito, u mom najnovijem romanu, ZADUŠNICE; dakle, još ga nisam „pregoreo“, niti ću.)

            Pored ostalog, bio sam fasciniran i vanrednom sočnošću jezika i čitavim nizom beskrajno duhovitih idioma i replika koje sam smesta upio i beskrajno ih ponavljao i varirao sa kolegom iz Gimnazije, koju sam te godine skoro pa završavao (ujesen te godine pošao sam u IV razred). Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam naredne godine (1992), upisavši anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu, shvatio da će mi predavati profesorka Dragana Mašović koja je zaslužna za genijalni prevod te genijalne knjige.

            Kako sam već na prvom njenom času zapazio, bila je zahtevna i stroga. Studente odocnele na čas, makar i ako bi pokušali da uđu samo 5 sekundi nakon nje, vraćala je nazad, terala sa časa. Brecala se na šaputanja u klupama, često i zajedljivim, sarkastičnim primedbama na račun onih koji joj i najmanjim činom remete predavanje. Ispiti kod nje održavali su se u vanredno stresnoj atmosferi, sa strogom procedurom kakvu nijedan drugi profesor sa anglistike nije praktikovao: studenti su morali da u prvi red amfiteatra odlože sve svoje stvari, kapute, jakne, kese, torbe i sl, i samo sa olovkom odu na mesto koje im ona i/ili asistent odredi. Deset godina sam, kao njen asistent, bio zadužen za sprovođenje te discipline koja je čak i meni, kao izvršiocu tih zapovesti, bila izrazito neprijatna i stresna.

            Ipak, kao student, bio sam uglavnom pun poštovanja prema njoj i njenim zahtevima, simpatične su mi bile njene ekscentričnosti, sklonost brutalnoj ironiji i sarkazmu, a pošto su me predmeti koje mi je predavala naročito zanimali, istakao sam se u njima dovoljno da me zapazi. U tim godinama me je zaista gotivila; valjda je volela to što mislim svojom glavom, postavljam pitanja na času, pa čak se usuđujem i da je povremeno ispravljam. U nekom bojažljivom trenutku čak sam joj prišao, na jednoj pauzi između dva časa, i kazao koliko cenim njen prevod Barouza, i pitao/molio ima li još šta njegovo, na engleskom. Bilo je to u mračnom srednjem veku, pre interneta, pre Bukdepozitorija, usred sankcija, kad je nabavka inostranih knjiga bila nezamisliv pojam. Tom prilikom me je otkačila; tek mnogo kasnije, kad sam joj postao asistent, pozajmila mi je svoj omnibus u kojem su, u jednoj knjizi, WILD BOYS + SOFT MACHINE + NOVA EXPRESS.

            Već na časovima Uvoda u američke studije, na II godini, zapazila je moje duboko interesovanje za američku kulturu (pa i izvesno njeno poznavanje, valjda), i već tu sam osetio naklonost prema meni, u smislu da je sa mnom razmenjivala znalačke opaske, pošalice, tražila moje mišljenje o ovome i onome, i sve u svemu, ti su časovi za mene bilo „pesma“. Toliko je to daleko išlo da je na ispitu iz tog predmeta svima drugima nametnula teme o kojima će da pišu, samo je meni kazala da mogu da napišem dva duga eseja na koju god ja hoću temu, iz širokog kruga ponuđenih. Tako sam i učinio, i dobio desetku, ocenu koju je u to vreme retko davala. (Uzgred, nisam se puno desetki nadobijao tokom studija; oduvek probirač, unosio sam se duboko samo u ono što me je stvarno zanimalo, a ovo ostalo odrađivao samo koliko se mora. Zato mi je krajnji prosek ocene na redovnim studijama bio jedva nešto malo preko 8 – tačnije, 8,038).

            Nažalost, predmet Američka književnost na III godini predavao mi je užasan duet: suvoparna polusenilna baba pred penzijom, Brankica Pacić, i njena zombifikovana fletlajn asistentkinja Tanja koju su studenti od milja zvali Čanja (ja sam je, za sebe, zvao „zombi“). Ipak, čak ni ovaj duet mrtvih puvala nije uspeo da mi ogadi taj predmet: eskivirao sam većinu nepodnošljivo dosadnih „predavanja“ (diktiranja) i sve časove „vežbi“ i uprkos tome na kraju dobio devetku.

            Na magistarskim studijama sam, tokom 1998., pored ostalog išao i na Draganin kurs American Short Story – maltene jedini na kojem sam nešto zaista korisno naučio, a pre svega „close reading“ teksta. I tu sam se isticao, bile su to živahne i sočne diskusije o odabranim delima i njihovim interpretacijama, u intimnijem okruženju (nekolicina studenata u kabinetu, manje presije i saspensa nego što je bilo u učionici, sa 50 studenata). I tu sam glatko dobio desetku, i verovatno u njenom umu zapečatio tada neiskazanu, ali tinjajuću odluku…

            Naime, odmah potom prinudno oteran u vojsku, baš usred najgoreg rata i sranja na Kosovu: decembar 1998. na Topčideru, Beograd; mart 1999. u Đakovici, a zatim u Prištini od kraja marta pa sve do juna (čitav period NATO bombardovanja!); ostatak (jun-decembar) u Leskovcu, u izmeštenoj Komandi Prištinskog korpusa. Bio sam u Leskovcu, nakon upravo okončanog rata, kada su mi roditelji preneli da me je zvala profesorka Dragana i kazala da joj se javim što pre. Imao sam njen telefon, kao i nekolicina studenata sa postdiplomskih. Kad smo se čuli saopštila mi je: da je baba Pacić otišla u penziju; da je ona, Dragana, preuzela predavanja iz Američke književnosti; da je nezadovoljna radom asistentkinje Čanje, da će napisati negativan referat za njen reizbor, i da će tražiti novog asistenta; da, ukoliko ja to želim, mogu da se javim na taj konkurs. Tako je i bilo: iako još vojnik, otišao sam na odsustvo, prikupio potrebnu papirologiju i odneo na faks šta treba. Napisala je pozitivan referat za moju prijavu, i ja sam od decembra 1999. postao i zvanično zaposlen kao asistent na predmetu Američka književnost. Profesorka je na sebe uzela da drži sve vežbe tokom celog I semestra, što znači od oktobra do januara, a ja sam u nastavu ušao tek od februara 2000. Do tada me je ona polagano uvodila u posao, u predmet, u način rada…

            Fine su bile te prve tri godine rada: mada sam pravio neke početničke greške – uključujući to da sam preuzimao od njene strogoće u radu sa studentima, što sam kasnije ublažio – u suštini je to bila jedna dobra saradnja gde je bilo i srdačnosti i šege i šale. Njen odnos prema meni primetno je zahladnio kada sam dobio stipendiju JFDP i otišao na godinu dana u Berkli, Kalifornija (avgust 2003 – jul 2004). Kad sam se vratio iz Amerike bilo je više distance, cinizma, sarkazma prema meni. Olak tretman rokova za moj prvoprijavljeni magistarski (o Lavkraftu) doveo je do toga da mentor (Dragana, naravno) dopusti da mi rok istekne. Zbog toga sam morao da prijavim potpuno novu temu i radim magistarski ispočetka, ovog puta o Pou. Do tog trena naš odnos je već bio prilično zategnut, sve neprijatniji s njene strane, dok pred kraj, poslednjih par godina (2007-09) nije poprimio razmere mobinga.

            Nema potrebe da idem u detalje oko toga; uostalom kome je to promaklo, imate ovde na blogu veoma detaljno o toj mračnoj strani našeg odnosa, uključujući to KAKO sam i ZAŠTO ostao bez posla, i kako sam se nekoliko godina koprcao u uzaludnim pokušajima da taj posao, ili bilo koji srodan, povratim. To vam sve stoji pod tagom OTKAZ pa kome je do te vrste horora, nek čita.

            Bez posla sam na Filozofskom fakultetu, Niš, ostao 18. novembra 2009.

Dragana R. Mašović je umrla 29. novembra 2023.

U periodu od kraja maja 2009 pa do novembra 2023. nismo razmenili nijednu reč, ni uživo, ni preko mejla, telefona i t.sl. Putevi nam se uglavnom nisu ukrštali, ako ne računam 4-5 slučajna susreta, na ulici u Nišu, ili u ponekoj instituciji, kojom prilikom bismo oboje ignorisali ono drugo.

Šteta. Više zbog načina tog prekida, nego zbog prekida kao takvog. Legitimno je da profesor ne bude zadovoljan svojim asistentom, pa i da ga zameni; ali moglo je to možda i malo nežnije i ljudskije nego što je bilo učinjeno. Naravno, mene nije lako voleti, naročito zadugo, i ja razumem da sam na ovaj ili onaj način nju razočarao, možda i naljutio, što voljno, što nevoljno. Teška osoba bila je ona, težak sam i ja, naročito kad mi se ugrožava ego, integritet, dignitet. Jake ličnosti oboje, tvrdoglavi, sujetni, nepopustljivi, Vodolije oboje… Na kraju je ispalo da je mene „šutnula“ zbog istih onih razloga zbog kojih me je prvobitno odabrala.

Ali tu sam ranu odavno zacelio i preboleo. Odavno nemam snažnih osećanja ni prema njoj, ni prema tom faksu, ni prema akademskoj karijeri, od koje sam digao ruke još pre jedno 6-7 godina. Zadovoljan sam time gde jesam i šta sam i kakav sam, radim to što volim za daleko manje para nego što bih imao kao profesor, ali je barem 100% mog vremena ispunjeno time što volim, bez trunke kompromisa i bavljenja ispitima, predavanjima, dosadnim radovima pisanim reda radi, zbog bodova, za circle-jerk sekta-konferencije, za zbornike koje niko nikad videti neće, za knjige koje skupljaju prašinu po fakultetskim bibliotekama.

Ona mi je zamerala, od samog početka, moju sklonost da se obraćam i van-akademskoj zajednici, da pišem knjige koje nisu samo za suvoparne profesore. A sad ispada da, u nekom smislu i njoj imate biti zahvalni za 32 knjige edicije „Poetika strave“, 3 u ediciji „Crna mačka“, 3 u ediciji „Gluvo doba“, za 4 moja romana i jednu zbirku priča i nekolicinu esejističko-teoretskih knjiga i bezbroj radova, eseja i članaka koje sam objavio u prethodnih 14 godina, dok sam bio na Birou za nezaposlene.

            Za kraj, hoću da naglasim da sam od nje jedine na celom tom faxu mnogo toga korisnog naučio što i danas primenjujem; učio sam od nje i kao student, i potom kao asistent, pa čak i kao magistrant. To sam svih ovih godina isticao. Meni je strogoća ponekad potrebna (zapravo, svima je!), i ona mi ju je dala. Na potrebnim dozama sam zahvalan, a na suvišnim više ne zameram. Sve je to sad voda ispod mosta.

I namerno i nenamerno učinila me je ovim što sada jesam.

Neka joj je laka zemlja.

 

P.S. U sredu 6.12. je na FilFucku komemoracija posvećena prof. Mašović, ali ja na nju neću ići. Ništa me ne vuče više u tu zgradu, a ponajmanje nekadašnje „kolege“; čak je verovatno da bi moje prisustvo bilo neprijatnije njima, nego što bi meni bilo njihovo. Ne bih na ionako mučnu situaciju dodavao dodatnu muku, i sebi i njima. To što bih imao tamo reći, napisao sam ovde. Ako nekoga od njih uopšte zanimaju moje misli o bilo čemu, a naročito ovim povodom, evo ih ovde; verujem da će do eventualnih interesenata pronaći put…