BETMEN: PUN MESEC

Autori: Rodni Barns, Stevan Subić

Žanr: BETMEN

Prevod: Nikola Dragomirović

Batman: Full Moon

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/betmen-pun-nesec

 

Format: 21,5 x 33 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 160

Štampa: Kolor

 

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

NI BETMEN NE ODOLEVA PROKLETSTVU VUKODLAKA!

VUKODLAK VREBA ULICAMA GOTAMA, ostavljajući za sobom takvo krvoproliće da je privukao pažnju najvećeg gradskog zaštitnika – Betmena. Ali kada Mračni Vitez postane najnovija žrtva likanovog prokletstva, junak će se naći na mukama kakve dotad nije iskusio. Saborci Zatana i Džon Konstantin nude svu pomoć koju njihova magija može pružiti, ali, naposletku, Betmen će morati da donese nemoguću odluku ne bi li se oslobodio kletve: žrtvovati svoj život – ili ugasiti tuđi?

Rodni Barns (KILLADELPHIA) i Stevan Subić (ZAGONETAČ: GODINA PRVA, PINGVIN) zaranjaju u jezivu priču o bolu i iskupljenju dok se Betmen suočava sa izuzetno neobičnim i sebi ravnim protivnikom: vukodlakom u Gotamu!

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

Stevan Subić crta vukodlake! Mnogo vukodlaka! Betmen postaje vukodlak! Odlaze u Rumuniju, gde sretnu JOŠ vukodlaka! A tu je i čovek-šišmiš! Ne Betmen kostimirani smrtnik, nego baš čudovišni pola čovek-pola onaj što su me isterali iz šišmiši! I sve to na 160 kolor strana velikog formata.

            Šta vam još treba?

            Na ovom blogu već ste mogli videti nekoliko mojih izliva ljubavi prema Subićevom crtežu – ja podsećam, a vi klikćite: PINGVIN: NEBITAN ČOVEK i ZAGONETAČ… A evo je i treća sreća, njegov do sada upadljivo najhororičniji rad: čovek-slepi miš postaje čovek-vuk, ali da li je time manji procenat šišmiša u njemu i šta uopšte ispada iz te metamorfoze?

            Ono što je najvažnije istaći jeste da je ovo vizuelni horor superspektakl prvog reda. Subićev gotski senzibilitet ionako je prirodno naklonjen senkama i mraku, jezovitom i čudovišnom, šta god da crta, a ovo je scenario koji je, do sada, izvukao najviše horora iz njega. I hvala mu na tome!

            Bilo da su njegovi vukodlaci u mraku, polusenkama ili na punim svetlima velegrada (ili meseca), to su istinski zajebana čudovišta, krupne rutave zveri čiji mišići izdaleka najavljuju da protiv njih nemate nikakvih šansi a čiji izbečeni očnjaci i, još strašnije, bes u očima, jasno signaliziraju njihove namere.

Taj gnev, ta divljina, ta neljudskost… nisu nešto s čime možete da pregovarate, da se pogađate, da apelujete na čoveka u čoveku-vuku – kao što će neki likovi doslovno, i vrlo bolno, na svojoj koži i mesu, otkriti kad se u takvoj situaciji nađu.

Dakle, ako je uopšte potrebno to napomenuti, ovo nisu neki romantizovani, mučeni, emo-tvajlajt-„vukodlaci“ koji pod punim mesecom čuče na granama, krovovima solitera ili mostovima i lamentiraju svoju sudbu kletu: ne, ove zveri ovde jurcaju ulicama i parkovima i traže toplo, sočno, uplašeno meso da ga grizu sa svojim zubima!

A ako su tako lovački nastrojeni prema bednim smrtnicima, kako li su tek zajebani kad im na teren upadne konkurencija u vidu drugog vukodlaka – ili šišmišodlaka! Bilo da imate svog psa, ili čujete komšijskog, sigurno znate da džukac najdivljije ne laje ni na mačku ni na čovekolikog prolaznika, pa čak ni na poštara tako divlje i „rastrgnuću-te-poješću-te“ kao kad nanjuši drugo kuče u svom dometu. E, a sad zamislite to isto, samo sa vukovima, odnosno još gore – vukodlacima. AAUUUUUUURGHH!

Čisto na nivou eye-candyja, ovde se na svakih 5-6 strana dešava neka transformacija ili borba i kasapljenje, nema vunovlačarenja, filozofiranja, melanholičnog samopreispitavanja, infodampovanja, trtljanja, nego – akcija. Zubi. Krv. Mrak. Noć. Divljina.

Nigde nisi siguran: u gradskom parku, na velegradskom asfaltu, usred naučnog instituta, pa čak ni, suprajz, u crkvi, kako će neki nesrećnici na svoju žalost i nevericu otkriti.

A nije siguran ni Brus Vejn, kad njegovim krvotokom počne da kruži likanski virus – ili beše kletva? Naravno, on se kurči: „Pih, ko se vuka boji još? Tri za groš, tri za groš! Vuka se ne bojim ja, tralalalala! Šta mi to čudo može, šta mi sme, nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve!“

Avaj, on zaboravlja da je ipak samo kostimirani smrtnik (nešto kao Zagor), a da je njegova jedina supermoć to što je multimilijarder, pa mu nije nikakav primetan trošak da sjebe jedan od svojih betmobila kad se u njemu (suprajz!) preobrazi u bezumno-besnu grdosiju koja sa sebe strgne skoro sve sem elementarnih betmenskih insignija…

            Sad, strogo gledano, scenario je bolji na nivou premise nego onoga što je od nje uradio: svašta se tu zanimljivo započelo, ali teško da se razvilo na neki super-memorabilan ili dubok način. Betmenova dilema, jednom kad postane čudovište, predvidiva je i lišena osećaja ozbiljnog saspensa (da li će stvarno da razulari čudovište u sebi i naruši svoju ljudskost?), pored ostalog i zato što, pored svojih milijardi i stručnog batlera-hirurga-devojku-za-sve Alfreda, ima ovde i brdo pomoćnika: Džona Konstantina (!) i mađioničarku-čarobnjakinju teleprompterskih moći, Zatanu. 

Pritom, Helblejzer je sveden na komik rilif dobacivača koji služi samo da pravi gužvu – čak i on sam, pred kraj, kaže otprilike: „Znači, džaba sam pola sveta prešao da dolazim ovde…?“ Pa jeste, dramaturški gledano ti si puška koja u celom stripu nigde nije opalila, ali eto, nekim stripadžijama će tvoje statiranje ovde biti dodatna vrednost, jer stripski narod voli te Džastis Lig Abot i Kostelo sreću sve žive multiverzume i likove i lige izuzetnih džentlmena… mada neki, probirljiviji, if any, neće biti srećni time na šta je srozan i za šta je jedan ovakav likčina prizvan.

Zatana, s druge strane, služi da prosipa te svoje nju ejdž vikanske hipi šitove i da skače s jednog mesta na drugo kroz šarene krugove svetla, pa čak i SPOJLER ---- na kraju da posluži kao božica iz veš-mašine.

Neki možda neće biti srećni ni promidžbom „vere“ u podzapletu u kojem NeBetmen dospe, gologuz (posle likantropisanja, pa preobražaja nazad u čoveka), među grupicu beskućničke sirotinje koja gravitira ka lokalnoj crkvi. Ima čak jedan momenat kad crnkinja-vernica toliko zadrto veruje da čak i nakon što ostane bez ruke koju joj otkinuo uzalud umoljavani vukodlak nastavi da rasipa mudrosti tipa: „Ma nema veze, pa imala sam ih dve, ostala mi još jedna; samo da smo mi živi i zdravi; može i gore.“ Ta baba sigurno glasa za Vučića. Ostala joj jedna ruka, dovoljno da zaokruži Broj 1.

O maštovitosti scenariste dovoljno govori to što se njegov vukodlak zove Kristijan Talbot: Kristijan=Hristijan, Talbot=prezime najčuvenijeg (filmskog) vukodlaka, Larija Talbota iz Wolf Man (1941), što je vukodlakom postao u Rumuniji za vreme Drugog Svetskog Rata, i što nas scenarista pred kraj vodi nazad u amerikanizovanu predstavu te zemlje – čitaj, jedna velika šuma (Trans-SILVANIJA), jedna ruševna kućica u njoj, i tamo Ciganka kako je mali Džoni zamišlja, dakle, kao da nije 2025, nego kao da smo i dalje u 1941-oj…

Plus, JOŠ JEDAN SPOJLER: ne samo što scenarista na kraju poseže za deus-ex-machina „razrešenjem“ u kojem Zatana iskoči iz međudimenzionalne rupe i bocne Vučka u zadnji čas (how convenient), nego, povrh toga, ispada da je sve baš ko što je Ciganka rekla: prestaćeš biti vukodlak ako umre onaj koji te je zarazio, pa se tako Betmen više nego jeftino izvlači iz situacije koja ionako nijednog trena po njega nije delovala ZAISTA ozbiljno i problematično. Znači, glupo je dramaturški, jer je jeftino (i još zamisli ti tog mušjačinu i superheroja: upala Žena da ga spasi iz nevolje!) i glupo je jer – kakva je to uopšte „zaraza“? Zamislite neko vas zarazi Koronom, a onda umre; a njegovom smrću i vi budete, naprasno, izlečeni. Zašto onda više u krvotoku i organizmu nemate Koronu? Pa, eto, tako, jer je umro onaj što vas je zarazio… E, isto toliko smisla ima i ova jeftina fora dostojna 1940-ih…

ALI, kao što rekoh, Subićev crtež je toliko upečatljiv da ovo što ja ovde cepidlačim vezano za scenario većini verovatno neće smetati, ako uopšte primete, zasenjeni tim moćnim hororičnim i jezovitim slikama.

Znači, ako vas horor iole zanima, ovaj album morate imati. Osim galerije Subićevih moćnih korica kao dodatak, on ima i glow-in-the-dark koricu – provereno svetli u mraku. Mađija!

GOLEM u Pragu

 

Kao što znate, prošle godine sam za Orfelin priredio ultimativno srpsko izdanje okultno-mističnog i fantastično-jezovitog romana GOLEM Gustava Majrinka. Možda imate po kućama neko ranije izdanje ovog klasika, ali – šta ovo Orfelinovo čini obaveznim i ultimativnim? O tome sam već iscrpno pisao OVDE, pa kliknite.

            GOLEM je, po mnogo čemu, jedan od ultimativnih romana o mističnom gradu Pragu, „evropskoj prestonici magije“ kako su ga mnogi nazivali.

Stoga sam veoma srećan što se prethodnih meseci ukazala prilika da čak dvoje vernih čitalaca ovog bloga prošeta baš naše zamašno izdanje po Pragu, i uslika ga na nekim lokacijama relevantnim za ovaj roman i za legendu o Golemu, na koju se on nadovezuje.

            Pre svega, čest „Prijatelj knjige“ u mojim novijim izdanjima je Nemanja Mijailović, dakle jedan od onih koji znatnim finansijama pripomažu moje samizdate, a sada i DOLAZAK HORORA kojeg uskoro izdaje Orfelin. On živi u Pragu, pa se rado odazvao mojoj molbi da načini GOLEME fotke.

Evo njegovih slika Golema! Razne Golem-related lokacije su tu: stara jevrejska sinagoga gde se po legendi nalaze ostaci Golema, grob rabina Leva, njegova statua, plus nekoliko slika sa starog jevrejskog groblja…

Većinu fotki u ovom postu načinio je Nemanja. Ali onda se ukazala prilika za još jedan ugao, jer je u Pragu turistički boravila čitateljka Milijana Planinčić Burda, pa je i ona sa sobom ponela prigodnu knjigu i načinila 5-6 prigodnih fotki kojima takođe krasim ovaj post.

Tačnije rečeno, da ne budu pobrkani ovi autorski prilozi, Miljanine su fotke ove koje vidite u ovom uvodnom delu posta, zaključno s donjom, koja prikazuje kip Rabina Leva. 

Nemanjine slede ispod, kao ilustracija dva ekskluzivna odlomka iz Orfelinovog GOLEMA. Naime, jedan od razloga da imate baš ovu knjigu je i taj što Orfelinovo izdanje sadrži i dva veoma zanimljiva Appendixa koji se prvi put javljaju na srpskom. Prvi je Majrinkov esej „Grad sa tajnim otkucajima srca“, posvećen magiji Praga, najvažnijeg i najinspirativnijeg grada za ovog pisca (a i šire).

Evo odlomka iz tog eseja:

„Čim sam tada prešao prastari kameni most preko spokojnih valova Vltave ka Hradčanima, i njihovom turobnom zamku koji odiše oholostima starog hamburškog plemstva, zaposela me je duboka strava, koja nije imala objašnjenja. Od toga dana, ta strava nije me ni na tren napustila, sve vreme dok sam – a to je čitav ljudski vek – živeo u Pragu, gradu sa tajnim otkucajima srca. Nikada me nije popustila u celosti; i danas me obuzima kada se prisećam Praga, ili ga sanjam po noći. U duši se mogu prisetiti svega što sam dosad proživeo, jasno kao da stoji preda mnome pršteći od života... no, dozovem li Prag u sebe, pojavljuje se jasnije no bilo šta drugo – tako jasno, čak, da prestaje biti stvarnost, već se čini sablasnim. Svako ljudsko biće koje sam tamo poznavao postaje avet i stanovnik carstva koje ne zna za smrt. Lutke ne umiru kada ih sklone sa pozornice; a lutke su sva bića koja ovaj grad sa tajnim otkucajima srca sadrži. Drugi gradovi, ma koliko bili stari, meni se čini da su pod vlašću svojih stanovnika; kao dezinfikovani antifungalima – Prag oblikuje i rukovodi svojim stanovnicima kao lutkar, od njihovog prvog do poslednjeg daha.“

 

 

Drugi Appendix koji sam uvrstio u ovog GOLEMA jesu kratke „Jevrejske priče o Golemu“, iz starih izvora, o nastanku, osobinama i uništenju Golema. Evo i odatle jedne priče:

 

 

Golem besni

 Rabin Lev uobičajio je da svakoga petka poslepodne zada Golemu neko dnevno uposlenje, jer nije želeo da ga ovaj uznemirava o Šabatu, izuzev u izrazito hitnim slučajevima. O Šabatu, Rabin Lev obično nije zadavao Golemu koji drugi zadatak osim da čuva stražu.

Jednom prilikom u petak poslepodne Rabin Lev zaboravio je da zada Golemu dnevno uposlenje. Stoga Golem nije imao šta da čini.

Gotovo da je bilo veče i ljudi su se pripremali za doček Šabata. Bez ikakva upozorenja, Golema su zatekli kako besni po Jevrejskoj četvrti kao mahnit, želeći da razlupa sve pred sobom. Od dokonosti bilo mu je dosadno i pobesneo je. Kada su ga ugledali, bežali su pred njime, poviknuvši: „Golem Josif je poludeo!“

Proširila se silna panika i vesti su uskoro dosegle i Rabina Leva koji se molio u Staroj – Novoj sinagogi. Istrčao je i pre no što je video Golema, povikao je: „Josife, stoj!“

Ljudi su videli kako je Golem stao i ukopao se nepomičan u mestu. U tome trenu ličio je na stub i sva njegova strahovitost isparila je.

Potom su kazali Rabinu gde se Golem ukopao, on je otišao tamo i došapnuo mu: „Idi kući i lezi u postelju!“ I Golem ga je poslušao voljno kao dete.

Rabin se zatim vratio u sinagogu i naredio pastvi da ponovo zapevaju jedan od subotnjih psalama. Od toga petka, nikada se više nije ponovilo da ne zada Golemu dnevno uposlenje, jer je dobro znao da bi Golem mogao da razruši čitav Prag da ga ovaj nije na vreme zaustavio.

 

            Za kraj, podsetiću vas da je i sam Lavkraft bio oduševljen ovim romanom: „To ja zovem pričom! (…) Kako je roman sjajno suptilan — nema konkretnih čudovišta, već samo nejasnih nagoveštaja nezamislivih prisustava i uticaja! Roman prikazuje maglovitu, mračnu stravu drevnog praškog geta kao što sam ja slabašno pokušavao da uhvatim stravu nekih drevnih i zaostalih rukavaca Nove Engleske.“ 

(H. P. Lovecraft to R. H. Barlow, 20 Apr 1935)

            Ako još uvek nemate GOLEMA, možete ga naručiti od mene, na mejl dogstar666 at yahoo dot com (cena: 1.100 din + ptt), ili od Orfelina, ili ga kupiti na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, od 25. oktobra.

Još jednom hvala Miljani i Nemanji na svim vidovima podrške, uključujući i ove foto-sesije.

    

THE WAILING (El Llanto, 2024)

 

Nedavno sam vam kazao da sam napravio dugu pauzu posvećenu pisanju Knjige, pa zbog toga u 6 meseci nisam pogledao ni 6 filmova. Ali pratio sam šta se zbiva, arhivirao, čuvao, i kad sam najzad mogao – bacio se na njih, po redu prioriteta koji mi je moj njuh sugerisao. I, bingo! Prva dva koja sam pogledao bila su oba odlična: o japanskom BEST WISHES TO ALL (2023) sam već napisao koju, a sad evo i osvrta na onaj bolji. Bar meni.

            Dakle, ovaj THE WAILING *nije* onaj korejski THE WAILING koji sam vam odavno hvalio a onda i kudio ovde.

            Ovaj THE WAILING *nije* rimejk onog THE WAILINGa.

            Ovaj THE WAILING je špansko-argentinsko-francuska horor drama. I svoj naslov zaslužuje daleko bolje i smislenije od korejskog. Svejedno, nije im mudro što nisu našli neki drugi naslov, koji neće potencijalne gledaoce dovoditi u zabludu i zbrku…

            O čemu se ovde radi? Mlada i vrlo ljupka Španjolka otkrije da njeni roditelji to nisu, da je bila usvojena, a da je njena prava majka nedavno umrla, i to ubrzo nakon što je odslužila 20 godina u zatvoru, zbog ubistva. U Argentini! Ona počne da istražuje svoju pravu majku, ali u to se ubaci i misterija jedne jezivo brutalističke stambene zgrade koja, izgleda, postoji i u Španiji i u Argentini, a iz koje ona, i samo ona, čuje to žensko lelekanje, jaukanje i cmizdrenje iz naslova.

            A onda počne da na video snimcima viđa jezivog matorca koji izgleda kao dirty old man i istovremeno kao podgrejani mrtvac.

            A onda taj duh-mrtvac, tokom njenog video-četa s dečkom, koji studira u Australiji, ovome nesrećniku dođe s leđa i razbuca mu lubanju, na njene oči, tj. ekranu.

            A onda ona, s dve drugarice, reši da ode u onu jezivu zgradurinu odakle se čuje lelekanje… I tu se nešto jezivo izdešava…

            A ONDA – idemo 20 godina ranije, iz Španije pravo u Argentinu, 1998. Novi ambijent, nova likinja. Božanstveno prelepa studentkinja filma (uz to lezbejka) postane opsednuta drugom devojkom koju slučajno spazi iz busa na ulici, i počne da je prati i tajno snima svojim kamkorderom…

            I tu krene deo filma u kojem i reditelj i gledaoci kao da zaborave da su u horor filmu. Realno, objektivno, taj deo se mogao komprimovati, skratiti za bar 15-ak minuta. Nema pravog razloga da traje toliko. ALI, s druge strane, ako to znači da ćemo duže posmatrati ovu lepoticu, ko to tamo oće da seče i izbacuje ovo?!

            Uglavnom, kad se reditelj seti da je ovo što pravi neki kao horor, onda se na video snimku te uhođene ukaže isti onaj gadni sablasni starkelja, koji se vrzma oko nje, nesluteće. I stalkerka-snimateljka reši da joj se približi… I onda bude šta bude…

            Žan Lukac Glodar je, za života, govorio (na francuskom): „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura, jedna pura i dva pandura.“ Ne, ovde mora doć’ cenzura: to je iz drugog filma. Glodar je, zapravo, parlao: „Sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan pištolj.“

            Glodar, naravno, nema pojma, jer kako ovaj film pokazuje, sve što ti treba za dobar film jeste jedna cura i jedan zli duh. Ali, po principu „the more the merrier“, još bolje je kad, kao u ovom VEJLINGU, imaš TRI DOBRE CURE i jednog zloduha.

            Ovo je film koji božanstveno spaja muški šovinizam i – feminizam. Ovo prvo, jer nam daje priliku da jednim zaista skoptofiličnim mejl gejzom zurimo u ove tri prelepe, megafotogenične, ekspresivne mlade žene, a ovo drugo kroz činjenicu da to nisu neke starletice i fufice kao iz američkih filmova, nego žene omoćene, oduhovljene, snažne; čak i kad grcaju i leleču (ponekad), one imaju i kičmu, i muda (metaforička) da odu mečki na rupu, u falusni neboder gde caruje falocentrično muško dirty old man Zlo…

            Moram da naglasim par stvari ovde: prvo, rekoh već gore, ovo je HOROR DRAMA. Ponekad DRAMA toliko zadominira da zaboravite da gledate horor. To je delom zato što reditelj ima (i) druge stvari na pameti, a delom – da vas zamaje, hipnotiše, zavede, a onda – PLJAS! Ja inače retko citiram druge rivjuere, ali sad moram, jer jedan je za ovaj film lepo i tačno reko: „creeps along at a snails pace then slaps you in the face like a crazed madman.“

            Neki među vama (većina?) možda će biti mestimično ugnjavljeni, naročito ako očekujete KONJURING vrstu duh-filma, sa gimicima, klišeima i džamp-skerovima debelo namazanim tokom celog filma. Ja nisam osetio skoro nimalo od tog „ritma puža“, jer mi je priča bila sve vreme zanimljiva, jer su me likovi zanimali, jer su me lepe slike i lepa lica zanimala, ali eto, kažem, robovi holivudizovanog narativa mogu biti frustrirani gorepomenutim. A i dolepomenutim.

            Naime, sad ću reći BLAGI SPOJLER – ne šta će da bude na kraju, nego šta NEĆE da bude.

            Prostački rečeno, ovaj film ima otvoren kraj. Maltene nijedno konvencionalno pitanje ne dobije odgovor: ni ko je jezivi čiča, ni šta oće, ni što se navrzo baš na te žene, ni kakve veze ima s onom zgradom, ni otkud ista zgrada u Španiji i Argentini, ni živi li još neko u toj zgradi (jer ne vidimo baš nikoga, čak ni kad po hodnicima i po jednom stanu krene neko žešće vrištanje i treskanje).

            Vidim na netu i među Imdb juzerima da je mnogima to smetalo. I razumem ih, donekle. Meni nije smetalo skoro nimalo. Bi, u nekom drugom, slabijem, praznijem filmu. U nekom filmu koji je zasnovan na plotu. Ali ovo nije zaista plot-based film. Ovo je više film slike, ugođaja, metafore, sugestije. To bi moralo da vam bude jasno već na samom početku, jer u film ulazimo s podužom scenom bez dijaloga – samo slika i buka i mjuz – disko đuskanja strobova đipanja opijanja i drogiranja mladeži a među omladinom je i ta devojka za koju će se kasnije ispostaviti da je majka ove cure iz prvog segmenta filma.

        Nekima će smetati sama činjenica što je ovo film čiji je zaplet napadno metaforičan, a nije bukvalan. Oni zahtevaju ODGOVORE! „Dva sata me maješ, i onda – cap: odjavna špica!“ Mega-frust!

            Okej, osetio sam ga i ja, ali samo zato što je film najzad opet počeo da ubrzava, da deliveruje stravu i užas i levo i desno, a onda potom uveo i ČETVRTU LEPOJKU – i taman kad, kao Lederfejs, zavapite: „Odakle više izviru ovolke?!“ – a ono, cvrc, „kraj“, nema više. Da ima više, rado bih gledo još, mada realno – dotad sve što treba da se shvati, jasno je, i bilo bi samo ponavljanje. Naracija nije organizovana muški, linearno, falusno, ka klimaksu, nego po principu kružnice i spirale… Znači, ovo je film kojim dominira ženski princip. A to znači da na kraju, onako tipično ženski, neće da vam kaže u čemu je problem, nego: „Znaš ti šta je problem. Ne znaš, a? Mene pitaš? Upitaj, bolje, sebe!“

            Nekima neće smetati metaforičnost po sebi, nego SADRŽAJ te metafore, njen simplicizam, njena jednostavnost i neukorenjenost u konkretnost, njena uopštenost: jer, da vam spojlujem do kraja, ako želite – ovo je film o zlu patrijarhata, o toksičnoj muškosti koja truje naročito one žene koje prkosno dignu glavu, usprave kičmu, teraju nešto svoje, a ne uobičajeno majka-domaćica-kuvarica-kućna pomoćnica. Ali ovo, fala kurcu, nije Braća Darden dokur-realizam, anatomija društvenih procesa i socijalnih faktora koji dovode do ženske opresije, nego je jedan slobodni, atmosferični, za oko prelepi, slobodni, hororični objektivni korelat jednog stanja i situacije u čije se socijalne korene ne zalazi, nego se vidi kao maltene univerzalno i vovjekivjekovno Zlo.

            Verujte mi da ovo sve zvuči gore nego što film zapravo jeste: i feminista i šovinista u meni su uživali, ALI ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je hororista u meni uživao, jer ovaj baja, reditelj, kad reši da uplaši, da naježi, da šokira, on jebe kevu! I zato uskliknimo s ljubavlju svim svecima da ovaj Pedro Martín-Calero – koji je dosad radio neke spotove i/ili kratke filmove, a ovo mu je dugački debi – nastavi da snima dugometražne igrane i HOROROIDNE filmove, jer mu efektna strava i užas idu kao malo kome danas. Ima tokom celog filma čitav niz uspelih jezivih detalja, kratkih creepy scena, i poneki šok, šljas, tras – ali sve je to ništa prema završnih 15-ak minuta u i oko te jebene zlokobne zgradurine! To je za svaku antologiju horora.

            Dakle, dajte mu šansu, pa se vratite ovde – ne samo da kažete „Hvala, Gule“, nego i da čujem kako vam je lego: ko budali šamar, ili ko budali krem-pita u lice?

Tri važne horor objave

 

Dragi moji horordžije, imam za vas tri lepe vesti-najave o blisko-predstojećim horor zbivanjima.

 

1) PRETPLATA ZA ORFELINKE

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 37. i 38. knjigu u ediciji Poetika strave: PSIHO Roberta Bloha (preveo Zoran Paunović; korice i forzec ilustrovao Ognjen Pavković) i PUSTA KUĆA Aldžernona Blekvuda (preveli Arijana i Igor Cvijanović, likovno opremila Aleksandra Dević).

Psiho u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650), Pusta kuća u pretplati košta 1.200 dinara (u knjižarama 1.650). Knjige isporučujemo poštom, nakon 1. novembra (ukoliko naručite oba naslova poštarinu plaća Orfelin). Pretplatnici koji dolaze na Sajam knjiga u Beogradu mogu svoje primerke preuzeti i na Orfelinovom štandu.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

Oni koji dolaze na Sajam knjiga (počev od 25. oktobra), moći će na Orfelinovom štandu da kupe i druge dve najnovije Orfelinke: PESME MRTVOG SANJARA – Tomasa Ligotija i mega-studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.

Oni koji NE dolaze na Sajam, i nemaju koga da u svoje ime pošalju, moći će ove druge dve knjige da kupe po sajamskim cenama sve do kraja novembra, preko Orfelinovog sajta, ili direktno od dr Ghoula, ko tako želi.

Ko više voli da plaća knjižarske marže, u knjižarama će ih naći verovatno tek krajem novembra, ili početkom decembra.

Naravno, ovo što kažem za Sajam važi samo u slučaju da Orfelin uopšte bude prisutan na Sajmu, što u ovom času nije 100% izvesno. Verovatno ste već čuli da mnogi izdavači spremaju bojkot ove manifestacije, a da li će i Orfelin biti među njima čućete, pretpostavljam, tokom naredne nedelje.

Odluka uopšte nije laka, jer bez Sajma i njegove finansijske infuzije budućnost Orfelina (kao i mnogih drugih privatnih, manjih izdavača) doslovno je pod znakom pitanja… Podsećam: u ovoj godini nije bilo otkupa knjiga za biblioteke, sem za ćiriličare; nije bilo podrške „države“, sem za ćacije; a društvena i ekonomska gibanja u poslednjih godinu dana učinili su da prodaja knjiga i stripova u Srbiji padne za oko 25% ako ne i više. Mnogi od vaših omiljenih izdavača ovih dana vise o koncu, veoma tankom…

Uglavnom, sve četiri nove Orfelinke su uveliko u štampi i one će vam biti dostupne od 25. oktobra, sa Sajmom ili bez njega – preko Orfelinovog sajta, kod Ghoula, itd. U idealnom, ili barem podnošljivo normalnom svetu, druženje naživo, na Sajmu, bilo bi izvesno i neupitno: ali, avaj, živimo u izrazito nenormalna i nepredvidiva vremena, vremena teških i bolnih odluka, činova i samožrtvovanja…  

 

2) NOVA HOROR EDICIJA „TREPET“

            Već sam vam ovde odavno najavio da je u pripremi još jedna horor edicija, kod drugog izdavača, koju ja uređujem. Pa, evo, kucnuo je čas da se i ona obznani.

            Veseli četvrtak, izdavač do sada prepoznatljiv po strip izdanjima, počinje da izdaje i knjige, i pokreće nekoliko edicija proze.

            Jedna od njih zove se „TREPET“, posvećena je savremenom hororu, od Kinga nadalje, do danas. To znači da ćemo u njoj imati isključivo premijerno objavljivanje na srpskom jeziku, romana i zbirki priča modernih klasika koje dosad nismo imali u našem prevodu. Vremenski opseg: pozni 20. vek i sve iz 21. veka što urednik proceni da veoma vredi.

Urednik je dr Dejan Ognjanović. Ko je pažljivo pratio ovaj blog u prethodnih 15,5 godina, kao i pogovore knjigama „Poetike strave“, zna moj ukus, pa neće biti zaprepašćen kad budu otkriveni autori i dela kojima se započinje edicija.

            Za sada je obznanjena samo prva knjiga u ediciji, pa ni ja trenutno ne smem da otkrivam (mnogo) više od toga. Reći ću samo da, posle ovog romana s početka 1990-ih, slede dve podjednako obimne i prvorazredne zbirke priča, objavljene u 21. veku. Druga knjiga TREPETA trebalo bi da izađe pre kraja godine (nov. ili dec.), a treća – na samom početku 2026. Posle toga? Ko preživi, pričaće. Svakako će zavisiti i od odaziva čitalaca-kupaca na ovu ediciju i od opšte društvene i ekonomske situacije tokom nevesele zime koja predstoji…

            IZGUBLJENE DUŠE Popi Z. Brajt je Biblija gotičara i vampiroljubaca, krvava modernizacija vampirskog mita (s nekoliko originalnih tvistova), i dešava se u mladalačkim potkulturama širom Amerike, ali sa središtem u egzotičnom, atmosferično-mističnom Nju Orleansu…

            Knjige ove edicije su u mekom povezu, a sadrže i pogovore urednika i biografske beleške o autorima.

            Korice za prve tri knjige radi velikan i genije i živi klasik domaće ilustracije, legendarni Igor Kordej. Logo edicije nacrtao je Aleksa Gajić.

 

Autor: Popi Z. Brajt

Prevodilac: Miloš Cvetković

Broj strana: 386

Format: 13 x 20 cm

Izlazi: do 25. oktobra 2025.

Zavirite u prvih 17 strana knjige ovde:

https://veselicetvrtak.rs/prodavnica/trepet/izgubljene-duse/

 

            Takođe, ja sam i urednik novog, redux izdanja prve tri Marčelove MALTEREGO knjige, kao i najnovije, četvrte, koja je u pripremi, i trebalo bi da izađe uskoro. O prvoj knjizi odavno sam pisao OVDE, pa bacite oko. U narednim nastavcima fantastike, mestimično i hororične, ima još više nego u 1. knjizi. Korice za sve četiri knjige radio je nenadmašni ivica Stevanović…  

            Da li će VČ biti na Sajmu, if any?

            Bio je plan da bude, i to samo sa knjiškim izdanjima, bez stripova. A da li će zaista i biti – čuće se, ovih dana...

  

3) CRNA SVADBA, 2. sezona

            Zahvaljujući mlitavom non-marketingu, moglo bi vam proći ispod radara ovo što ću vam sada obznaniti – dugo čekana i više puta odlagana premijera 2. sezone odlične domaće horor serije CRNA SVADBA najzad će (valjda?) postati dostupna za gledanje na Telekomovim platformama u petak, 3. oktobra.

            Moj detaljan prikaz 1. sezone imate OVDE, a tome dodajem sledeće: scenario za 2. sezonu u potpunosti je, 100% plod Alexandra Radivojevića. A vi znate šta to znači: ljudi, svašta će biti!

U drugoj sezoni Crne svadbe produbljuje se sukob između Sila svetlosti i Sila tame. Nataša Janković (Jelena Đokić, KARMADONA), nekada vatreni ateista sada je kaluđerica koja zajedno sa sveštenikom Jovanom (Zlatan Vidović), bivšim inspektorom Banetom Tomićem (Nikola Kojo) i junakom prve sezone, inspektorom tajne službe Petrom Ćirićem (Uliks Fehmiu), udružuje snage kako bi savladali demonsku legiju i sprečili ih da zauzmu svet uz pomoć moćne relikvije – crne ruke koja je pripadala Crnom vojvodi.

Zvanična najava kaže: Ljubitelji dobrog trilera i misterije mogu da uživaju u svim epizodama serije Crna svadba 2 već od 3. oktobra u okviru Video kluba! Druga sezona, sa radnjom smeštenom paralelno u prošlosti i sadašnjosti, donosi napetije preokrete, bogatije vizuelne efekte i dublje dileme likova, čineći svaki trenutak neizvesnijim i uzbudljivijim. Priča nas vraća u 2002. godinu, kada Petar Ćirić istražuje tajanstvena samoubistva povezana sa kultom Crne ruže, dok se u sadašnjosti udružuju monahinja Nataša i bivši inspektor Tomić kako bi rasvetlili zamršene zavere i pronašli nestalog Petra.

Moj rivju 2. sezone stiže ovih dana…