FANTASIA REPORT (5): STUART GORDON, JEFFREY COMBS, DENNIS PAOLI etc.

susret sa stjuartom gordonom za mene je definitivno bio hajlajt ovogodišnjeg boravka na fantaziji, bar što se tiče susreta sa selebritijima. shoot me, ali da, veći čak i od susreta sa kenom raselom (pojasniću u idućem nastavku). na svu sreću, njega sam i najiscrpnije izgustirao od svih ostalih (henenlotera i heršela nešto malo za večerom; kena nabrzinu; nila maršala i kristofera smita u hodu, na aerodromu...).

glavni povod za njegov dolazak na fantaziju bila je predstava NEVERMORE, koju je režirao po textu denisa paolija (koscenarista RE-ANIMATORA, FROM BEYOND i još nekolicine znamenitih radova) i sa džefrijem kombsom u gl. i jedinoj ulozi – ni manje ni više, no kao edgara alana poa! bile su dve izvođevine: odgledao sam onu prvu, delom zbog nestrpljenja, a delom zato što se direktno odatle išlo na žurku kod daglasa baka (SISTERS rimejk, čuveni/zloglasni CUTTING MOMENTS short etc.)

NEVERMORE je prevazišao moja očekivanja: znao sam već, iz BLACK CAT epizode MASTERS OF HORROR, da dž. kombs može da bude ozbiljan glumac, kad se reši, ali ovde je jebo kevu svojom impersonacijom poa. to je nešto ingeniozno: zaista, bukvalno, bez preterivanja, najbliže što živ čovek danas igde može prići tome da bude u istoj prostoriji sa e.a. poom – da ga gleda, sluša, uživa. skinuo ga je skroz: pribojavao sam se da će da bude više klovnovanja i glupiranja i crowdpleasovanja, ali ne – ovo je vrlo ozbiljno odrađeno, sa adekvatnom dozom respekta, i sa groteskerijom taman onoliko koliko autor TALES OF THE GROTESQUE AND THE ARABESQUE i zaslužuje.

po je komplexna ličnost – mnogo više od tamo nekog 'mračnjaka' i morbidnjaka kakvim ga obično u pop-kulturi prikazuju; i paoli je, uz mega-pomoć by combs uspeo da sve te složenosti uhvati i prenese: po kao romantičar, kao idealista, kao tragični lik, kao genije, kao supermen, kao jadnik, kao pijanac, kao komedijant, kao duboki psiholog, kao veliki pesnik i još daleko veći pripovedač, po kao tatko na horror as we know (and love) it! sve to i još mnogo toga više precizno je, lucidno pogođeno savršeno odmerenim one man show performansom dž. kombsa, koji sa perikom, u kostimu, na pozornici zaista VASKRSAVA poa, njegov duh, glas, sve. njegovo postignuće je tim više zadivljujuće utoliko što se radi o, praktično, monodrami u kojoj kombs nema nikakvu pauzu, ni tren odmora, nego sve vreme ima da izvodi – da živahno recituje poove najpoznatije pesme (ALONE, TO HELEN, DREAM WITHIN A DREAM, THE RAVEN, ANABEL LEE...) pa čak i, iz glave, celu celcatu priču TELL-TALE HEART. i ne samo to, nego je uloga vrlo telesna, zahtevna, u jednom trenu on ima da bukvalno padne s pozornice (kao, pijan), ili da se šeta kroz publiku i razgovara sa svojom 'helenom'...

znači, ako bih baš cepidlačio, možda bih izbacio nešto malo kratkog, nepotrebnog namigivanja publici – ali zaista minimalno, nebitno. sve ostalo je 100% poe as I know him, i ne mogu da zamislim drugog glumca koji bi bolje uhvatio esenciju tog lika – jer, da se razumemo, neki 'bolji' glumac, tipa danijel dej luis ili tako neki, bio bi previše mrtvoozbiljan i uhvatio bi samo jednu (mračnu, tragičnu) stranu lika, a izgubio bi suštinu, koja se sastoji u tom ingenioznom spoju suprotnosti koji po meni definiše poa, i ZATO je baš B-glumac, džefri kombs, SAVRŠEN da oživi tog genija koji je istovremeno bio i con-artist, i zajebant (veliki hoaxer!), spadalo, propalitet, piskaralo i pisac, pesnik i stihoklepac, ponosan i samosažaljiv, itd. itd. ukratko, total ghoul's seal of strong approval za sve vezano za NEVERMORE.

na moju neopisivu patnju, nije bilo moguće da se uslikam sa poom naživo, dok je bio u kostimu, pa zato mora da posluži samo slika sa kombsom, načinjena sutradan, kad je bio u svom kombsovskom autfitu, bez šminke ali sa svojim brčićima. avaj, čak i tad je bio u nekoj žurbi, pa nije stigo da se na duže pridruži mom propitivanju gordona i paolija u bašti hotela. ako ništa drugo, barem sam mu dugo i čvrsto stisnuo ruku na zabavi kod bucka kasnije prethodne večeri i kazao mu, skoro doslovce, sve ovo gore što napisah o njegovoj ulozi i o predstavi uopšte.

bio je tada srdačan, lepo je to sve primio (a i kako bi drugačije?) i proćaskali smo nešto malo. recimo, kazao sam da je baš zanimljiv kuriozitet da je on imao retku privilegiju da igra obojicu najvećih horor pisaca, poa i lavkrafta (u NECRONOMICON omnibusu), pa sam ga pito dal bi bio zainteresovan da na sličan način, na pozornici ili drugde, ponovo ali pompeznije oživi i lavkrafta. kazao je da je maska u tom filmu bila dobra (da ga učini sličnijim lavkraftu), ali da on u suštini ne liči na HPL-a ni fizički (recimo, znatno je niži) ni psihički, pošto je lavkraft ipak jedan suzdržaniji karakter, i pitanje je koliko bi u većim dozama, na pozornici, HPL kao lik bio dobar zabavljač kao što je to poe. naprosto, HPL je bio suviše introvertan – nije čovek za pozornicu, a ni za kombsov (živahan) temperament.

te iste večeri, na buckovoj terasi koja ima odličan pogled na montreal i na njegovo 'brdo sa krstom' koji je bleštao u noći, proćaskao sam malo i sa gordonom. najviše sam zainteresovan bio da čujem o narednim projektima – šta je problem sa REANIMATOROM, i da li sprema još nešto. o HOUSE OF REANIMATOR nije kazao ništa što već u intervjuima tim povodom nije reko – budget je bio povisok, oko 4-5 miliona, teško je to bilo skupiti za kontroverzan (ne samo krvistički nego i politički) projekat, a dok su se pare sabrale, buš je otišao iz bele kuće, pa je i cela ta priča propala. detaljnije o ovome, u intervjuu koji sam radio s njim, jednom kad postignem da ga transkribujem. što se tiče filma koji sada sprema, reći ću samo da je po ludačkom istinitom događaju (kao i STUCK), da isto tako može ali i ne mora da upadne u 'horor' fijoku, ali će sigurno biti nasilja, saspensa, krvi. dešava se ceo u šumi i ima naslov koji se nadam da će tokom produkcije da promeni jer ne zvuči nimalo privlačno (zvuči bezveze dok ti neko ne objasni taj vrlo specifični lokalni sleng iz te zabiti gde se dešava). tom prilikom smo ugovorili i razgovor za sutra oko podneva, i tako je i bilo.

gordon je došao u lobi, pa smo ubrzo prešli u zatvorenu bašticu hotela kraj nekakvog vodoskoka gde je bilo još prijatnije, a u nekom trenutku nam se pridružio i denis paoli – za koga ispade da predaje književnost na faxu (pored ostalog, i kurs o gothicu): to nisam znao. razgovarao sam s obojicom nekih 66 minuta i nisam se ni trudio da pokrijem SVE što je gordon radio nego, pre svega, ono što je mene zanimalo – horor uopšte, žanr, pulp, poe i lovecraft, reanimator, itd. bio je vrlo govorljiv, otvoren, srdačan, kao i paoli uostalom.

nešto kasnije krenuo sam da nešto pojedem, kad ispred hotela vidim – došlo vozilo po gordona i paolija da ih vozi na lokaciju gde su imali masterklas ADAPTING H.P. LOVECRAFT FOR THE SCREEN; iskoristih priliku pa im se pridružih. na putu tamo uporedili smo iskustva iz providensa, a čuvši za moje izbivanje tamo sinulo mu je da bi mogo da me preporuči kao gosta glavnom baji HPL FILM FESTIVALA u portlendu... onda ostavih njih da spremaju inserte i prostoriju za svoj master-klas, a ja prošetah malo poprilično udaljenom i neznanom mi okolicom: ne nađoh nikakvu knjižaru, ali bar nabasah na povoljnu i solidnu pizzu pa se time okrepih pred zbitije.

naravno, nisam očekivao da čujem nešto novo na predavanju o HPL-u na filmu, ali sam ipak zadovoljan kako su to izveli: pregledno, jasno, to-the-point, koncizno, fino odmereno između audience-friendly opuštenosti i ozbiljnosti, bez dodvoravanja ali i bez suvoparnosti. puštali su inserte iz svih svojih kolaboracija koje imaju HPL-ovske elemente, a mala ali odabrana publika (30-40 osoba, reko bih odoka) bila je više nego entuzijastična, i imali su grdna pitanja za vreme i posle njihove DVOČASOVNE priče (!). pored mene je sedeo eric, autor nekolicine kratkih horor filmova koje mi je poklonio na disku (nisu loši) a nešto dalje ispred videh i brazilca, takođe reditelja – sjajan lik o kome ću opširnije drugom prilikom.

bilo je to jedno baš fino dešavanje, inače – u cult-horror freako-weirdo bioskopčetu BLUE SUNSHINE (da, prema filmu džefa libermena) ukrašenom artworkom nekog bolesnog japanca (vidi sliku). po završetku čestitah gordonu i paoliju na prezentaciji – uz jednu ispravku (u 4 oka, ne pred masom), pošto je gordon reko da je HPL umro od raka debelog creva (a zapravo je u pitanju ređi slučaj – rak tankog creva). gordon je već mnogo ranije shvatio s kim sedi (ne samo zato što sam na sebi nosio HPL-T-SHIRT custom-made for me by vilja) pa je i tokom predavanja mene konsultovao oko jedne HPL priče čijeg naslova nije mogao da se seti ("artur džermin" – vidi HPL GRADAC).

nažalost, ova HPL ekipa (gordon, paoli, kombs) bila je u montrealu vrlo kratko, nekih 3 dana čini mi se, pa nije bilo mnogo vremena za neformalno druženje u irskoj kafanici i tako tim mestima – mada, prve večeri kad su došli, ja sam dobio jedan sendvič sa sušenim mesom – nekakav lokalni specijalitet – iz paketića koji je dž. kombs dobio ali nije mogao da dovrši sve te grdne sendviče... ipak, zadovoljan sam jer sam ih apsolvirao maximalno – izuzev kombsa, koga bih mogao i još malo više, ali... biće valjda prilike.

u idućem broju: ken rasel, džordž mihalka, karim husain i ostali manje slavni reditelji

A LIZARD IN A WOMAN'S SKIN aka Una Lucertola con la pelle di donna (1971)

**(*)

3-

Fulčijev prvi giallo u suštini je triler o preljubi, uceni, osveti i zločinu, obogaćen bizarnim i nadrealnim prizorima snova i vizija. U potonjima počivaju gotovo svi kvaliteti inače neujednačenog filma, kompromitovanog producentovim insistiranjem na logičnoj (krimi) priči, ali je hvale vredno da je Fulči uspeo da provuče toliko stilizovanih prizora. Uvodna scena je jedna od najupečatljivijih: Kerol (Florinda Bolkan) se provlači kroz hodnik vagona, pritešnjena između ljudi koji, naprasno, postaju potpuno goli; zatim se nađe u mračnoj odaji gde je, na jarko crvenom ležaju, zavodi i svlači mlada žena, s kojom se upušta u peting dok im vetrovi (?) zanose bujne kose… U kasnijoj varijaciji ovog sna, međutim, Kerol ubija svoju zavodnicu, parajući joj grudi tankim bodežom, čije posledice na zanosnom telu Fulči neuvijeno otkriva u krupnom planu, sa krvlju koja šiklja iz nadasve ubedljivih rana.

Problemi za Kerol nastaju kada se zločin iz sna obistini u stvarnosti, a ona počinje da sumnja u svoj razum; još veći problemi nastaju za gledaoca, jer tada film postaje zagušen kartonskim likovima, policijskom istragom, porodičnim intrigama i irelevantnim (ili nepotrebno razvučenim) epizodama. Strpljenje se isplati, jer pred kraj Fulči izručuje neke od najupečatljivijih prizora u svojoj karijeri: tu su polu-živi psi rasporenih trbuha, sa pulsirajućim iznutricama; zatim, najubedljivija scena napada slepih miševa u dobu pre kompjuterskih efekata (koja je svojevremeno oduševila Marija Bavu, a i danas se odlično drži); a kao kruna - čitava dugačka scena proganjanja, od podzemnih kripti, kroz crkvu, sve do njenog tavana i krova, oplemenjena bogatim slikopisom kamere Luiđija Kuvelijea (četiri godine kasnije ući će u legendu snimajući Arđentovu TAJNU NAPUŠTENE KUĆE).

Na idejnom planu, GUŠTER je tipična (za giallo) reakcionarna histerija usmerena na hipi-ekscese i 'orgije' u kojima se vidi oličenje svih modernih zala. 'Zlo' je, ipak, vrlo zavodljivo, što se vidi kako u suptilnim detaljima (tokom uglađene buržujske večere, gost ispod stola cupka na muziku koja dopire sa hipi-žurke iz komšiluka) tako i u lezbijskom zavođenju glavne junakinje, na koje ova, naravno, odvraća sadomazohistički, uništavajući svoje karnalno iskušenje. Gušter iz naslova se, uostalom, odnosi upravo na katoličku vizuru zle i prepredene prirode žene koja vreba iza zavodljive spoljašnjosti…

HOW DO YOU SOLVE A PROBLEM LIKE LOLITA? (2009)

***
3+

ovo je jedan pomalo neobičan dokumentarac o nabokovu, sa glavnim ciljem da se pozabavi LOLITOM i drugim lolitama u nabokovljevim delima – a kažu da ih ima poprilično, i vrlo prominentnih, kroz ceo njegov opus (izbrojaše najmanje pet krupnih i bitnih, i još nekoliko epizodičnih). poprilično, zar ne? dakle, da li to znači da je nabokov bio matori pedofil? kao što i naslov ovog jednočasovnog filmića kaže, autor Stephen Smith se zaputio preko pola sveta da reši svoj i ne samo svoj problem: kako da se u društvu pojavi sa takvom knjigom, kako da je brani, a da i sam ne bude sumnjiv?

sad, što se mene tiče, ja tu uopšte ne vidim 'problem' za 'rešavanje' jer mi je navodna skandaloznost LOLITE transparentna kao jedan od onih slučajeva slepačkog nerazumevanja dela koje je zapravo izrazito moralno, sa jasnim anti-pedo etitjudom koji je na samom kraju romana maltene nacrtan (Smith na kraju citira taj deo kao krunski dokaz – po meni, krajnje ubedljivo). nabokov, kao veliki umetnik, i veliki zajebant, svakako je VRLO ubedljiv u deonicama u kojima pokazuje lolitu iz hambertove perspektive i kada obrazlaže svoju teoriju nimfetofilije, i u tome je poveći deo razloga za sumnjičavost dokonih i kratkovidih: 'aha, suviše uverljivo opisuješ tačku gledišta tog perverznjaka, umesto da se iz ugla sveznajućeg pripovedača – te ofucane alatke 18. i 19-vekovnog romana! – explicitno zgražavaš i podsmevaš mu se! znamo mi takve!'

u svakom slučaju, Stephen Smith je ovu lažnu dilemu oko LOLITE mudro iskoristio kao alibi da se malo švrćka po belome svetu o tuđem trošku, i da kao nešto istražuje vladimirov bekgraund. odlazi u švajcarsku, u hotel u kome je VN živeo, i od barmena saznaje da VN nikad nije davao napojnice, ali da su njegovo prisustvo i duh bili dovoljna nagrada svakome u njegovoj blizini; odlazi u njujork u sedište PLEJBOJA da sa knj. urednicom tog magazina proćaska o ne-erotičnosti VN-ovih 'sexy' scena; obilazi američke gradiće i dajnere i motele koji su fascinirali VN-a i u kojima je smestio dobar deo svog romana; posećuje itaku, univerzitet na kome je nabokov predavao književnost; ide i u london kod pisca martina ejmisa, velikog VN obožavaoca, da ga priupita o lolitama u ostalim VN-ovim delima. itd.

ali, od svega toga, najviše otkriva – naravno – odlazak u rusiju. jer, u početku je odgovor i poreklo svih stvari. nek priča ko šta oće, ali porodični, socijalni i svaki drugi bekgraund u kome si odrastao i došao do prve ljubavi i momaštva – to je koren svega. šta si mislio, osećao, znao, neznao, želeo, žudio do svoje 18-te – to ti je žig vo vjeki vjekov amin. neću da spojlujem onima koje sve ovo zanima, ali ta deonica u rusiji – nabokovljev porodični dom, i priča o njegovoj prvoj i neprežaljenoj ljubavi – objašnjavaju i LOLITU i lolite pa čak i njegovu fascinaciju leptirima (koja mi je, sve do ovog filma, moram priznati, delovala malo bezvezno i neobjašnjivo za jednog takvog čoveka).

nabokova, inače, volim iracionalnom ljubavlju; postoji sto stvari zbog kojih bih mogao da imam otklon prema njemu, da mi bude antipatičan, tuđ, dalek, da me nervira zbog ovog ili onog; a opet, njemu sam spreman da gledam kroz prste stvari zbog kojih za neke niže ne bih hteo ni da znam. ta ljubav je, čak, bazirana više na nekom mom osećaju nego li na pomnoj expertizi njegovog opusa. zbog moje proklete posvećenosti horroru (prvo žuri s magistarskim + piši knjige sa strane, sad žuri s doktoratom, i piskaraj sa strane…) nisam stigao da ga, za sada, apsolviram onoliko opsežno koliko bih voleo, i za sada sam čito samo LOLITU i PALE FIRE te 7-8 priča; ali oba ta romana su ne zna se koji je bolji, a slično važi i za priče. duh ispoljen u svima njima nesporno je i nesumnjivo duh genija, i tu svi ostali 'problemi' prestaju tj. tope se i iščezavaju u bistrini planinskog vazduha.

ovaj film uspeva da za kratko vreme, na dinamičan, koncizan, zanimljiv, uzbudljiv, neposredan i vizuelan način predstavi jednu složenu ličnost i njeno glavno delo – znači, ne na neki uštogljeni udžbenički način, kao video-lektira za korišćenje u nastavi nemaštovitih profesora, nego kao lična odiseja i potraga za velikim čovekom koji je, na svu sreću, nešto malo i slikan i sniman za života, i ti snimci njegovih pojedinih izjava pravi su dragulji u ovom dokumentarcu. a tu su i inserti iz kjubrikove LOLITE (ona druga se ni rečju ne pominje!) – filma koji, iako sjajan po mnogo toga, ipak nije uspeo da prenese svu složenost i lepotu romana. njihova neuhvatljivost i jeste jedan od glavnih aduta i dokaza da se radi o VELIKOJ literaturi, iz vremena pre nego što su filmovi definitivno zatrovali književnost i pretvorili je u prozaične he said she said plot-plot-plotove.

na par mesta ovaj dokumentarac je uspeo da me natera da zasuzim, što je ili znak da ubrzano starim, ili da je zaista postigao da približi svoj težak predmet na takav način da uhvati i njegovo srce i dušu, ili barem onoliko koliko je to ljudski i filmski izvodljivo.

NAJBOLJI FILMOVI 1990-ih

pronašao sam spisak koji sam nekada davno pravio, pa sam ga sada malo provetrio, pročistio, dopunio, i evo vam ga sad, za zabavu, pouku, preporuku i za neizostavno gunđanje. ok, sigurno sam preskočio ili zaboravio na još ponešto vredno, ali ovo mu je, manje-više, TO, što se barem mene tiče.
 
znači, ovo je subjektivna ghoul-lista; ako bi za neku ozbiljniju publikaciju trebalo da napravim nešto slično, i da prednost dam 'objektivnom' značaju i uticaju nekog naslova (umesto njegovom značaju ZA MENE, kao ovde), došlo bi do nekih manjih permutacija. ali, za moj groš, ovo je crème de al crème 1990-ih, tačnije počev sa 1990. i završno sa 1999. godinom.

naknadno editovano/dopunjeno sugestijama i podsećanjima od strane prijatelja. a onda još malo dopunjeno nekim hororima, s kojima u prvoj verziji liste nisam hteo da preterujem. sada sam na listi horore ofarbao u ružičasto za one koje samo oni zanimaju.

1. C’EST ARRIVEE PRES DE CHEZ VOUS/ MAN BITES DOG (5)

2. SEVEN (5)

3. RINGU (5)

4. CRASH (5-)

5. LEON (5-)

6. NAKED LUNCH (5-)

7. FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS (5-)

8. LOST HIGHWAY (5-)

9. AUDITION (5-)

10. THE SILENCE OF THE LAMBS (5-)

11. DUST DEVIL (4+)

12. STARSHIP TROOPERS (4+)

13. ABRE LOS OJOS (4+)

14. THE FIGHT CLUB (4+)

15. THE END OF THE AFFAIR (4+)

16. HAPPINESS (4+)

17. CANDYMAN (4+)

18. CARLITO'S WAY (4+)

19. HARDWARE (4)

20. EUROPA (4)

21. TERMINATOR 2 (4)

22. BASIC INSTINCT (4)

23. THE MATRIX (4)

24. JACOB'S LADDER (4)

25. DELLAMORTE DELLAMORE (4)

26. PULP FICTION (4)

27. FARGO (4)

28. THE SIXTH SENSE (4)

29. EL DIA DE LA BESTIA (4)

30. MISERY (4)

31. RESERVOIR DOGS (4-)

32. SLEEPY HOLLOW (4-)

33. L'ARCANO INCANTATORE (4-)

34. DARK WATERS (4-)

35. FUNNY GAMES (4-)

36. TOKYO FIST (4-)

37. FUDOH- THE NEW GENERATION (4-)

38. SCREAM (4-)

39. TETSUO: BODY HAMMER (4-)

40. THE BLAIR WITCH PROJECT (4-)

41. TESIS (4-)

42. CURE (4-)

43. LEPA SELA LEPO GORE (4-)

44. LOLA RENNT (3+)

45. SHALLOW GRAVE (3+)

46. BEGOTTEN (3+)

 

47. SVETO MESTO (3+)

48. EVIL DEAD TRAP 2: HIDEKI (3+)

49. MUTE WITNESS (3+)

+ RIGET / THE KINGDOM

(pošto je rađen za TV, kao serija, moram da ga stavim van konkurencije, ali ako bih ga računao kao film, bio bi u top-20.)

SRPSKI FILM na Filmskim Susretima u 00:30!

Piše: Shozo Hirono

Opet poseban termin. I taman kada smo se ponadali da filmski Niš izlazi iz kolektivnog mraka, opet stupa na scenu konzervativno licemerje i oportunizam.

Naime, Klub DV zvanično ne posluje, ali kada se u njemu skupljaju odbačeni, skrajnuti, ružni i zli, on je uvek sigurno utočište za njihove petparačke orgije. Tako će biti i 25. avgusta u 00:30!!!!!!!! kada bude prvo javno prikazivanje ili premijera kontroverznog Srpskog Filma.

Nije da baš imam neko sjajno mišljenje posle prvog piratskog gledanja, ali sam imao želju da posle više od 10 godina (na FS) overim jedan domaći proizvod, i uživam u prijatnom vazduhu otvorenog prostora Niške tvrđave. Ali ne!

Opet kriminalna separacija!

Miševi će gledati u paučinastom prostoru, kako i dolikuje frikovima koji se pale (ili ih ne dotiče) eksplicitno nasilje, krvopljusne orgije, manijakalne devijacije i seksualne frustracije.

Šta?

Da li su možda, onomad, Variola vera, Davitelj, Već viđeno, Okupacija..., Pad Italije ili Praznik kurvi, prikazani u nekom ćumezu izvan očiju šire javnosti, a samo za one probrane i mentalno sjebane?

Ne?

Nekada smo imali muda da autore koji se usuđuju da pokušaju da menjaju svet ili svest podržimo, i stavimo njihove produkte na uvid što širem auditorijumu. Ne samo kritičarima, ili određenom kružooku ili esnafu.

Danas nam državni aparat, kao i juče u slučaju Porno Bande, otvoreno sugeriše da će se obračunati na neistomišljenicima, sa ovcama koje nisu uvedene u tor, i koje umesto tradicionalnog Meeee! lii Beeeee!, umeju da izgovore još po koje slovo, i ne zadovoljavaju se kolektivnom onomatopejom.

Znači, babe, dede, deca, penzioneri, političari, muljatori, bankarski činovnici, konstalting menadžeri, sponzoruše i dizelaši biće sigurni. Njihovu percepciju neće ugroziti tamo neki odvažni skorojevići i zabludeli autori sumnjivih biografija.

Bajka u režiji Drugug dnevnika ravnog servisa brđana nacističkih tendencija se nastavlja.

Barem jedna mala grupa ljudi zna gde će biti 25-og posle ponoći. Ostali će da sanjaju.

Ghoulov dodatak:

slažem se sa emocijom kolege Šoza; nisam srećan zbog odluke nadležnih o geto-projekciji i samo delimično je razumem kao bojazan za eventualne reakcije maloletnika i staroletnika koji bi mogli da zabasaju čak i na ponoćnu projekciju na Pozornici.

Ipak, ne treba misliti da je ovo neki lokalni niški, ili uopšte srpski specijalitet: setimo se da je ove godine francuski horor LA MEUTE trebalo u Kanu da ima projekciju na otvorenom, pa je u zadnji čas ona prebačena u neku salu. A radi se o beskrajno benignijem, budalastom, skromno-krvavom filmiću.

Da sam se ja pitao, tj. kada bih uopšte bio na odgovornoj poziciji, znam kako bih reagovao u ovakvom slučaju (makar mi to bilo poslednje), ali donekle mogu da razumem i bojazan nekih drugih, tj. odsustvo smelosti da stanu iza filma koji je u svakom zamislivom smislu pesnica u oko svemu što se danas zove srpski film. Znači, stegonoše sterilnog srpskog filma i dalje će da orgijaju na Pozornici, a SRPSKI FILM će, kao zauvek 'poseban' i 'specijalan' da igra na 'specijalnoj' projekciji u specijalnom 'bioskopu' koji to odavno nije.