**(*)
3-
o ovom - sada već ofucanom, svima poznatom i već mega-proanaliziranom i profilozofiranom – filmiću tek sad se oglašavam iz nekoliko razloga: 1) kao prvo, gledo sam ga u montrealu, tokom boravka na FANTAZIJA festivalu, sa koga je bilo mnogo boljih i važnijih stvari za prikazati (a ni njih nisam postigao sve da pokrijem, ni odmah, niti kasnije); 2) kad sam se vratio u srbiju, bilo je prečih stvari za izvestiti (npr. kako je prošla SUBVERZIVNA SRBIJA); 3) film mi se nije dopao, a dok sam se vrnuo domu, i to malo želje da pišem o njemu je ishlapjelo poput sjećanja kakvog ishlapjelog starca. ipak, sad kad je godina okončana, i kad je došao red na podvlačenje crte i pravljenje best-of listi – a videvši ovo čudo u vrhu kod mnogih kritičara, fanova i koga sve ne – osetih potrebu da ga odgledam još jednom, i proverim da li sam ja stvarno gledao isti film kao ovi što ga digoše u nebesa i proglasiše jednim od filmova godine.
ove donje ruminacije i kontemplacije plod su mog ponovljenog podvrgavanja mučenju zvanom INCEPTION.
u orahovoj ljusci, moja presuda glasi da je ovo jedna prenabudženo iskonstruisana, a inherentno neubedljiva storija učinjena dodatno nezanimljivom kroz svoje iritantne glavne likove i njihove psiho-motivacije, kao i kroz implicitnu ideološku agendu koja mi se gadi, a da je premaz u obliku povremenih 'akcionih' scena i vizuelnog šarenila em nedovoljno uzbudljiv i spektakularan, em ga i takvog kakav je ima premalo da prevagne u ovoj poprilično tugaljivo-smaračkoj pričici.
ja, naravno, neću da jedan SF film razlažem u odnosu na pravila 'stvarnog' sveta per se; ali ću ipak zapaziti da se on ne dešava u nekakvom visokostilizovanom i drastično izmenjenom svetu a la BLADE RUNNER ili DARK CITY; umesto toga, on se zbiva u vrlo bliskom 'svetu kakav poznajemo', u kome je jedini 'novum' ta iritirajuće neobjašnjena (pa čak i neskicirana) mogućnost uvlačenja mase sveta u tuđe podsvesti, odnosno hiper-realistički kreirane svetove u snu. znači, na stranu kako se to tačno radi, koja su pravila i zakonitosti same procedure svetogradnje u snu (kompjuteri? droge? hemija? psiho-trening? astralna projekcija? gljive ludare? cybersvet? milan tarot? what?!), svrhe u koje se koristi ovaj revolucionarni izum su, blago rečeno, iracionalne.
naime, najpametnije što s ovim čudom mogu da urade jeste – da ga koriste za industrijsku špijunažu, provaljivanje u tuđe tajne i implantiranje ideja u nečiju svest tako da ovaj pomisli da je to njegovo, i da nesvesno bude izvršitelj tuđih naloga. čitavi timovi ljudi provode nedelje i mesece svojih patetičnih promašenih besciljnih života stvarajući hiperrealističke snosvetove kako bi tamo neki šef kompanije u njemu proveo 5-10 minuta, misleći da je ovaj stvaran, i kako bi u njemu odao šifru svog jebenog sefa. ajd sve to vreme i trud – ali ti timovi u akcijama doslovno rizikuju svoje živote, pa i više od toga. da su neke cyber-kamikaze, pa i da razumem, ko ne reskira - ne dobija, ako se sjebeš, spržio si mozak i zdravo. ali NE! rizik je ovde mnogo veći – ovi manipulatori vrlo lako mogu da zaglave u nekakvom LIMBU, mestu gorem od pakla, i trajanja koje prevazilazi ljudski život – oni rizikuju praktično endless suffering! – a sve to, zašto? za platu? za neki honorar? pa koje pare to mogu da plate?
reći će neko: 'ej, čekaj malo, pa naš glavni junak, leo, ne radi to za pare, nego da bi sebi omogućio da ponovo bude sa svojom dečicom.' a ja ću reći: 'da, tako je. baš lepo od njega. tatko se žrtvuje (tj. žrtvuje druge) za svoju đecu, šta ima lepše od toga? njega razumem, donekle. ali what's innit za sve ostale aktere koji ga na ovom hiperopasnom putovanju prate? za čije babe zdravlje ONI rizikuju svoje živote, umove i zašto oni hodaju po žici iznad dimba-limba?!'
srpskim rečnikom kazano, svi ovi likovi se penju na vr' brdo za kašiku pilav. a što je najsmešnije – ta kašička se može nabaviti na jedno 200 lakših, prostijih, manje životorizikujućih načina. vidite, svaki film – bez obzira na žanr – kreira zaseban svet, i unutar njega sopstvena pravila. svaki dobar zaplet – ma koliko komplikovan, neverovatan, pa i apsurdan – mora da me, makar tokom trajanja filma, ako ne i posle, ubedi da je NUŽAN: da baš ti likovi u baš tim situacijama moraju da reaguju baš tako i tako, da urade to i to, da u datim okolnostima nema druge nego da… itd.
npr. možemo kad SUSPIRIA prođe da kažemo: 'šta? veštičja akademija za satanističke balerine? WTF?!' ali dok film traje, on vozi po svojim pravilima, svojom energijom, svojim ubeđenjem, svojim uverljivo ovaploćenim ludilom.
INCEPTION, za početak, mene nije ubedio da je taj snogradeći špijunski mehanizam na kome sve počiva – nužan. (govorim o dramaturškoj, motivacijskoj, a ne o naučnoj nužnosti). sve to što postižu tim putem - može i mnogo manje opasno i komplikovano.
zatim: melodrama na kojoj počiva cela akcija – čitav leov bekgraund, to kako mu se žena ubila i zašto – pa to je, jebote, najveći smehotres još od ZONE MRTVIH i one ženice koja je jednog dana, je li, eto tako ustala, krenula u šetnju, spotakla se, i pala na šine, pod voz. ovde je ženin pad, u duhu svega ostalog u ovom filmu, prenabudženo elaboriran, al to bre pas s maslom ne bi pojeo, i onaj ko može mrtav ozbiljan da primi scenu samoubistva leove žene, i njene razloge za to, i još da se sažali i saučestvuje sa leovom konstipiranom facom, pa taj treba smesta da ode da mu pregledaju glavu (a naročito centar za ukus).
i sad ja treba da za ozbiljno uzimam lika koji je dva deteta napravio toj antipatičnoj ludači, i koji sa njom još uvek povremeno, kad uzmogne, 'živuje' u tim sub-svetovima sna, u nekakvim ruševinama i kućama usred bazena, a njega još, da zlo bude veće, igra onaj smešni leo di kaprio koga ja ne mogu, pa da me ubiješ, da ozbiljno shvatim, i koji mi je nepremostiva prepreka u svakom filmu u kome pokušava da igra nekog izmučenog, 'gritty' junaka. ma idi bre, bolje da su ga zvali da igra u TITANIC 2.
i sve to još nekako i da svarim – i lea di kaprićozu, i tužnosmešnu patetiku melodrame, i prenadrkano imbecilno složene i preriskantne metode industrijske špijunaže – da kažem, neka ga sve to, 'kao na filmu', al ne da mi ideologija, na kvarno ubačena.
šta imamo u ovom filmu? kroz popularan, komercijalan oblik storitelinga (melodrama za curice + akcija za dečake), iza maske zvezde doskora-najgledanijeg filma svih vremena, promoviše nam se jedna moralno više nego dubiozna aktivnost mentalne kontrole i moždanog silovanja zarad komercijalne dobiti – ali je to sve upakovano tako da NIKO, ni junaci, ni gledaoci, nemaju vremena (ni volje) da zastanu i zapitaju se: 'čekaj bre malo, jel u redu ovo što radimo, jel to okej, jel to čovečanski i hrišćanski da nekome na kvarno upadamo u mozak i zasađujemo mu naše ideje kao viruse?' NE, deco moja, ništa slično ne javlja se u glavama ovih naših 'heroja' (za koje imamo da navijamo, je li; ipak su to neke od najlepših i najpopularnijih faca holivuda danas! znači, dobri momci po difoltu i nek ide u hag svako ko misli drugačije!); oni su fakin' profesionalci, a o američkoj idolatriji 'profesionalizma' koji nema vremena ni volje da postavlja 'glupa' pitanja (zašto smo ovde? šta tu radimo? smemo li? imamo li prava?... i sl.) već sam govorio pišući o onoj lenirifenštalovskoj propagandi, HURT LOCKER.
istina, ima ovde jedan vrlo kratak momenat, par kratkih rečenica, u kojima se to, kao, postavi kao pitanje samo da bi se odbacilo.
ovo je ključan momenat, pa da čujemo – kad leu postave zadatak da upadne u mozak kilijana marfija, i da ga kvarno-kurvinjskim metodom natera da razbije kompaniju svog oca, leo kaže:
"You asked me for inception. I do hope you understand the gravity of that request. Now, the seed that we plant in this man's mind will grow into an idea. This idea will define him. It may come to change… Well, it may come to change everything about him."
znači – pitanje sasvim razložno i na mestu: imam li ja pravo, ne da upadnem u stan ovog čoveka i pojebem mu ženu, nego da mu upadnem u mozak i da pojebem i prejebem njega tj. ubacim mu ideju koja će radikalno da promeni i njegov život, i živote hiljada njegovih zaposlenih itd.
a evo odgovora na ovu dubiozu, od strane poslodavca:
"We're the last company standing between them and total energy dominance. And we can no longer compete. Soon, they'll control the energy supply of half the world. In effect, they become a new superpower. The world needs Robert Fischer to change his mind. That's where we come in."
dakle – u redu je to sve, iako zvuči prljavo, nemaj brige, jer fišer je pretnja miru u svetu, ili barem našoj pretenziji da svetom dominiramo, a koja je osujećena njegovim uspehom s kojim mi ne možemo da se takmičimo. znači, nije stvar u tome da americi treba nafta, nego je sadam husein pretnja celom svetu. SVETU je potrebno da se ukloni sadam, sloba milošević, robert fišer… kad čujem reči 'altruizam' i 'mir u svetu' - uhvatim se za pištolj (or the next best thing)!
e, ako je tako, onda je sve okej, misli leo. nakon ovih reči (za koje nema nikakvih dokaza: očekuje se da ih primimo zdravo za gotovo kao što ih je i on primio od čoveka koga praktično ne poznaje), leo smesta pita: "How is Robert Fischer's relationship with his father?" znači, 'moral' smo raščistili, a sad da pređemo na tehnikalije. KAKO da ih napadnemo, čime da ih napadnemo, kad da ih bombardujemo, kolko tona kasetnih bombi nam je preostalo od zadnje akcije, itsl.
svojim insistiranjem na KAKO (tehnikalije; tehnički problemi; organizacija; izgled; spec. efekti…) INCEPTION nam lukavo zamagljuje ono ZAŠTO. i u tome je njegova zlikovačka apologija američkog expanzionizma i kolonijalizma, te implicitne strategije 'cilj opravdava sredstva.' ali, to što je ova politika u filmu predstavljena slatkim (?) lišcem ostarelog bebi fejsa kaprićoze, a ne nekom nakaradnom cock-devouring babetinom tipa madlen olrajt – pa, deco, to vam je HOLIVUD. to je šminka.
i zar neko stvarno misli da je ime 'zlikovca' – potencijalne pretnje svetskom miru, koja mora da se spreči na kvarno – baš robert fišer?
hello! Bobby Fisher je veliki šahovski đenije koji je slavno pružio svoju podršku srbiji usred sankcija – došo čovek da radi to što najbolje radi usred 1992. godine, u srbiju pod sankcijama, i time se praktično odrekao svog američkog državljanstva budući da je, kao državljanin imperije (videti: STARSHIP TROOPERS!), bio obavezan da poštuje njihove zlikovačke sankcije; pošto to nije učinio, rizikovao je da po povratku u SAD bude uapšen kao poslednji bednik samo zato što je u srbiji igrao šah kad je ujka sem reko da se ni to ne sme – pa je zato svoj novi dom tražio drugde. sve to zbog srbije i za srbiju!
ko nije u toku il je kenjao u gaće u to vreme, kratko podsećanje: "United Nations sanctions had been imposed in an effort to halt the fighting in the country, and Americans were forbidden to do any business there, even in the form of a chess match. Fischer spoke arrogantly to the press about the irrelevance of the sanctions, and practically dared the United States to keep him from playing. Annoyed, Washington decided to make an example of him; the Department of the Treasury issued a cease-and-desist letter to Fischer, stating that if he played chess in Yugoslavia, he would be in violation of Executive Order 12810. The penalty for defying the order was a $250,000 fine, ten years in prison, or both. Fischer appeared untroubled."
a sad, kod hristifora nolana, zlikovac baš – robert fišer! slučajno? pa pričaj mi malo o tome!
istina, umem i ja ponekad da zažmurim na jedno oko i da izigravam larpurlartistu kad mi ćune. voleo bih da mogu ovde da kažem, kao onomad što sam reko za leni rifenštal ili za katarinu bigalou: "ovo je produkt zlikovačke ideologije i apologija genocidne politike – ali kučka UME da režira!" ovde to ne mogu da kažem, ne zato što nolan nije kučka nego džukela, već pre svega zato što mi njegova režija ne daje dovoljno 'mesa' kojim bih opravdao svu onu masnu i bajatu kožuricu, slaninu i hrskavicu koja sačinjava 2,5 sata njegovog isprazno-melodramatskog i elementarno neobrazloženog INCEPTIONA. što je mnogo – mnogo je.
a od mene – toliko: (3-), i dosta mu je. nek mu drugi dodeljuju oskare za smešni scenario i osrednju režiju: kod mene te fore ne pale. a i sublimirane poruke o apologiji 'cilj opravdava sredstva' politike sam pročitao. i srećom, ipak nisam jedini.
