DILAN DOG br. 50

            U 2011-oj bila su dva važna DD jubileja.

Prvi: 25 godina od izlaska prve epizode DILANA DOGA - oktobar 1986, "L'alba dei morti viventi" ("Dawn of the Living Dead"), a u Dnevnikovom prepevu: DOKTOR KSABARAS. 

Drugi: 50. broj DILANA DOGA u izdanju Veselog Četvrtka.

         Potonji jubilej naročito je vredan u našim lokalnim razmerama; naime, nekoliko drugih, slabijih izdavača, pokušavalo je, nakon ratne pauze 1990-ih, da ponovo krene s Dilanom, ali su odreda propali posle 3-6 brojeva. Zato sam, sećam se, i ja bio među brojnim skepticima koji su, pre malo više od 4 godine, pojavu Četvrtkove Dilan rezurekcije dočekali sa: "A ovaj će, kao, da potraje?"  

Na svu sreću, zdrava skepsa u tom konkretnom slučaju demantovana je prilično ubedljivo: za ovo vreme VČ nam je pružio ne samo 50 potpuno novih DILAN epizoda, nego i desetine specijalnih izdanja i, meni lično najvažnije, DILAN KNJIGE – tvrdo-koričena čvrsto-šivena savršeno-štampana iznova-prevedena sjajnim-tekstovima-praćena tri-u-jednom izdanja svih DILAN epizoda, od prve pa naovamo. Potonja edicija takođe slavi mini-jubilej, sa do sada objavljenih 15 knjiga (što će reći, pokrivenih prvih 45 epizoda).

            Iskren da budem, sama epizoda kojoj se posrećilo da kod VČ bude jubilarna, pedeseta, baš i nije neka. "Iz daleke galaksije" je tek prosečan primerak novijih DILAN epizoda, gde je horor potisnut, skrajnut, a u centru pažnje je "whodunnit". Zaplet:

Petnaest godina posle ubistva njegove bake i deke, koje se desilo kada je on bio samo mali dečak, pisac naučne-fantastike Luc Faraday, je tek polako počeo da se oporavlja od ovog uznemirujućeg događaja. I dan danas, on se savršeno jasno seća da napadači nisu - kao što je i na sudu posvedočio - članovi neke bande uličnih kriminalaca, već strašni monstrumi iz svemira. Kako bi saznao istinu o svojoj prošlosti, Luc angažuje Dilana Doga da ode sa njim u Holandiju, u njegov rodni grad, gde je sve i počelo... i gde će se sada, posle toliko godina, sve završiti. 

Što se mene tiče, kad god čujem pitanje "whodunnit", moj odgovor je: "hookers"! Ili, alternativnim spelingom, "who cares?" Mislim, zabole me za nekakav glomazni krimić na selu sa 300 osumnjičenih, i sa njihovim međusobnim sapunskooperskim trvenjima i razmiricama i strastima: da mi je do toga, čitao bih Agotu Hristos, a ne Dilana. U tu gomilu crvenih haringi ubačeni su i neki, kao, vanzemaljci – ali tako bezvezno i providno (i apsurdno: alieni sa maskama-džejsonovačama!) da je smesta očito -i nije nikakav spojler- ako kažem da ovde nema ništa izvan ove planete, da je dosadni, prizemni ljudski faktor iza svih tih ubistava. A ona su, da patnja bude veća, uglavnom offscreen, tako da u ovoj epizodi imamo tužan odmak ne samo od žanra (horror) nego i od podžanra (splatter) kojim se nekada davno, pre mnogo godina, DILAN odlikovao.

            No, šta se tu može? Scenario Luiđija Minjaka je podnošljiv, za to što jeste ("whodunnit"), istina sa previše zbrzanim, telegrafisanim razrešenjem ko je tu koga kako i zašto jebo, kao da je ikoga uopšte briga, a standardno okej je i Roijev crtež, ali zaista – ništa za pamćenje.

            Međutim, postoje u ovom Četvrtkovom izdanju i neki bonusi koji ga čine vrednim preporuke: naime, redakcija se za ovaj mini-jubilej isprsila sa nekoliko extra tekstova na desetak dodatnih stranica na kraju broja. Najzanimljiviji među njima jeste jedan od retkih intervjua sa Ticijanom Sklavijem – detaljno prepričan.

Zatim, tu su kratki ali vredni osvrti na Dilana od strane nekih od njegovih scenarista: Ruju, Kjaveroti, Barbato, Minjako. Najzad, trojica autora esejističko-analitičkih tekstova iz knjiga o DILANU prozborili su koju, iz svog ugla, o tome šta ovaj strip njima znači: Vladimir Tadić priznaje da mu je dugo vremena i mnogo odupiranja (i plašenja) trebalo dok se nije navukao na ovaj strip; Nikola Todorović skrušeno priznaje da je "doktorirao na dilandogologiji", da mu je "san da postane Dilan", i da mu je životni moto – disanje iz hobija. Tu je, na samom kraju, i Dejan Ognjanović, koji je na temu dilandogologije imao najkraću i najjezgrovitiju izjavu:

"Stripovi o Dilanu Dogu naročito su mi dragi ne toliko zbog svog osnovnog žanra, horora, u okviru kojega ima i mnogo drugih junaka i stripova, koliko zbog svog odnosa prema životu, iliti svetonazora, koji je izrazito apsurdistički i egzistencijalistički, ali je iskazan na nenametljiv, prijemčiv, popularan način. Ukratko rečeno, ovaj (anti)junak i njegove avanture sadrže za moj ukus savršeni spoj ekscentričnog šarma, crnog humora, bizarne erotike, pomerene filozofije, (ne)konvencionalne strave i užasa, patetičnih monstruma, žestoke krvi, kao i melanholije, otuđenosti, usamljenosti, misterije, grozote, nadrealizma, lepote, morbidnosti i poezije. Nijedan drugi strip nema sve ove elemente, a naročito ne u ovako savršenom skladu. Ako tome dodam natprosečno dobre crtače, globalno posmatrano, za jedan komercijalan strip, kao i emotivnu vezanost za strip koji sam pratio od samih njegovih početaka (Dnevnikova izdanja), onda je jasno da Dilan i nema pravu konkurenciju što se mene tiče."

Dakle, mogu samo da se pridružim uskliku redakcije: poželimo Dilanu barem još stotinu vampira, pa i Juda plesača, ako je nekome do plesanja!

THE KID WITH A BIKE (Le gamin au vélo, 2011)

 

****    

4-

             Sa najvećim uživanjem odgledao sam najnoviji film braće Darden. Da, znam da čudno zvuči, a ponajviše sam time iznenađen ja sam. Naterao sam se da ovo pogledam maltene slučajno, kada na Fejsbuku videh trejler, i kad shvatih da ovde igra moja omiljena Sesilija IzFrancuske, inače teško da bih. 

            Dardenci su maltene pretplaćeni na nagrade sa svakim svojim filmom: dal' Palma, dal' Međed, dal' Lav, dal' Kristalna Prizma, ali nešto mora da padne. Meni to ne mož' značiti manje, imajući u vidu šta i kakvo obično biva uzdizano na takvim festivalima, a u ovom konkretnom slučaju još i manje, budući da nisam bio impresioniran sa njihova dva ranija filma koja sam pogledao. 

DETE je gledljiva ali izrazito uninvolving priča o praznoglavom paru mladunaca nesposobnih i za same sebe a kamo li za bebu koju su slučajno prouzročili. Hajlajt je svakako kada tatko proda bepca bezdetnom paru za 50.000 E a da keva misli da ga je ovaj odveo u šetnju (vožnju) parkom. Previše je to praznjikavo i dosadnjikavo: 2+ od mene.  

SIN je nešto bolji: drvodelja (Carpenter! Hrist!) prima na zanat tinejdžera, tek puštenog iz zatvora, i vremenom otkrivamo da je njegova čudna opsesija njime izazvana činjenicom da mu je baš ovaj, pre nekoliko godina, zadavio sinčića pri pokušaju obijanja auta. Njih dvojica kreću u udaljeno, izolovano skladište po drvnu građu… Mladunac ne sluti s kim je u kolima. Da li će čiča da oprosti ili da se osveti? Šta mislite, dal' je slučajno drvodelja? Fino je to sve, ali opet predugo i prepraznjikavo, te sa izrazito mlakim glavnim glumcem (čiča). Od mene 3- na mišiće.

            Ova bratija pravi isključivo te slice of life dramurde, skoro dokumentarističke, sa socijalnom tematikom, i predstavnici su fraze koju sam patentirao: "potiljak filmmejking" – kad kamera sve vreme prati gl. junaka i snima ga s leđa ili u poluprofilu otpozadi – kao da će tako lakše da mu se prišunja i prečicom da mu na kvarno uđe u lobanju i otkrije nam sav njegov potajni unutarnji svet. Tu vrstu režije, recimo, praktikuje i ovaj Ben Vitli čiji me je DOWN TERRACE prošle godine ostavio ladnim na Fantaziji, uprkos svim pohvalama, a iznervirao me je i njegov novi KILL LIST (2+), kojeg pogledah na SLASH festu u Beču: svi ostali svršavaju na to njegovo drmusanje kamere i šunjanje njome iza glumaca, jedino ja ostadoh iritiran i neuzbuđen. Dakle, niti me privlači tematika ovih Dardenaca, nit pak stil. A opet, THE KID WITH A BIKE je jedan od pet najboljih filmova koje videh u 2011. godini.

            U čemu je tajna? Ukratko: priča; klinac; Sesilija; pa čak i režija, moram priznati.

            Kao i mnogi drugi veliki filmovi, i ovaj se ne može adekvatno prepričati, tj. sveden na reči deluje banalnije nego što to sve u slikama i zvucima na licu mesta zapravo jeste. Ipak, ukratko: dečak iz doma za nezbrinutu decu opsednut je svojim ocem, koji ga je napustio, ali klinac to ne veruje i odbija da prihvati. Uporno ga zove na telefon na koji se ovaj ne javlja; beži iz doma, ide u stari stan i doziva ćaleta, koji se iselio; jedva nekako dođe do svog omiljenog bicikla koji je vajni ćale prodao ko zna kome itd. U potrazi za ocem pripomaže mu Sesilija (ona ovde izgleda znatno lepše nego u Istvudovom abortusu HEREAFTER, daleko mu lepa kuća), usamljena frizerka kod koje mali Ćirilo počne da provodi vikende… 

            Namerno ne otkrivam previše, kao i inače kad se radi o odličnim filmovima. Ovaj zaslužujete da sami otkrivate, ako poverujete mojih pohvalama. Ja znam da sam se smesta primio na priču, i na klinca koji je apsolutno fantastičan i jedna od najfenomenalnijih dečjih uloga ikada – bez ijedne lažne note, bez ijedne fejk sekunde, bez recitovanja i šmiranja (nemoj da je neko u istom kontekstu pomenuo debelog degenerika ili pak ono krezubo derište iz MOJTEVIDELA!). Kad bi se dodeljivali Cezari za decu, ovaj mališan je apsolutni favorit. Pritom, naravno, budući da ipak pričamo o Dardenima a ne o holivudskoj bljuzgi, uopšte nema predvidivog gudanja u violine s tim detetom – mislim, film je prepun dirljivih scena i situacija, ali one nisu rađene eksploatativno, nego su pogođene u srž ingenioznom inscenacijom, režijom i, naravno, glumom u kojoj nema laži, nema prevare. Ja pola filma odgledah u suzama, a vi kako 'oćete.

            Treba biti srca kamenoga pa ne reagovati na to kako posvećeno, fanatično i bespogovorno klinac obožava svog (nama, ali ne i njemu, očito bezvrednog) oca. Brojne srceparajuće scene u prvoj polovini bazirane su upravo na toj diskrepanciji koju pažljiv gledalac sluti a dečak, neiskvaren, i dalje pun poverenja – ne. I ovde je, naravno, moguće religijsko tumačenje – mada ga reditelji manje očito nameću, if at all, ja sam upravo tako doživeo srž zapleta, dakle post-religiozno/egzistencijalistički. Bezvredni, bezosećajni, tupavi BOG-OTAC, koga zabole patka za čoveka, odbacio nas je kako bi se bavio nekim svojim "važnijim poslovima", a DETE-ČOVEK sad mora sam da luta bez-očnim svetom, punim opasnosti po njegovu prirodno-neiskvarenu dušu (ima tu jedno ozbiljno iskušenje za dečaka, koje neću da spojlujem: to je u drugoj polovini filma). Pritom mu jedino ženski-majčinski princip nudi zaštitu, ljubav, brigu i toplinu…

            Za razliku od jednostranih pamfleta za zasenjivanje prostote kao što je površni, glupi, lažni i idejno skoro beznačajni WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011), DEČAK SA BICIKLOM je 100% iskren, istinit, i TAČAN film, i nema plitkoumnu anti-mušku agendu kao KEVIN, bez obzira što sadrži jedan od najmrskijih likova otaca u modernom filmu – baš zato što ovo nije tipična američka karikatura (pijanac koji bučno upada u kuću iza ponoći, mlati majku, kinji sina i siluje ćerku i sl.) nego u stvarnosti mnogo češća vrsta bednika kakvu imate u svakom komšiluku (ako načas ostavimo po strani filozofsko tumačenje i simboliku tog lika). Inače, oca-idiota (Azatota) igra isti glumac koji je u DETETU prodao dete za evriće, i još kaže ženi, tamo: "Šta šiziš, napraviću ti drugog, još lepšeg!" Ovde, on "traži sebe", nema kad da pozove sina telefonom, dete ga podseća na život koji želi da ostavi iza sebe…

            Sesilija i ovde pokazuje ono što je meni bilo jasno čim sam je video u HAUTE TENSION – da je ne samo žena kakvu bih smesta ženio, nego je i izvrsna, prvorazredna glumica, što se nažalost baš i nije prečesto moglo videti u filmovima u kojima se pojavljivala posle ovog horor masterpisa, ali srećom Dardeni su prepoznali da ona ume i može, i Francuskinja je zaista isporučila sjajnu, memorabilnu ulogu ovde (iako, nažalost, pomalo zasenjenu dečakom, koji je u središtu pažnje i sve je njemu podređeno, pa tako o njoj ne saznamo baš mnogo).

            Ali klinac šta radi u ovom filmu! Pa, ljudi moji, da li je to moGUće? Živa vatra! Varnica! Čigra! Nesputan. Neuhvatljiv. Tvrdoglav! Mali Kalvin bez oca, bez tigra (bicikl mu je surogat)… Naravno, jadničko još ne zna kako svet funkcioniše, i zato srlja… i zato je ranjiviji čak i od nas koji se vajkamo da smo kao matori i nešto kao znamo o svetu kao volji (za moć) i predstavi – i zato je mega-uzbudljivo i napeto i dirljivo posmatrati ga kako pokušava da se nosi sa svojom novootkrivenom Samoćom, kako Greši, kako Luta… A da li će naći pravi put ili će na kraju biti Lost Boy, to vidite sami.

            Iako i ovde ima nešto malo – vrlo malo! - "potiljak filmmejkinga", moram reći da su bratija zauzdala svoj "čemer i jad dokumentarizam, TM", i da je ovo sve uslikano kako valja: kamera je uvek tačno gde treba, što je ovom prilikom zajebanije no ikad, jer ovaj klinac ne dâ se uhvatiti niti sputati ničim pa ni okvirima kadra, ali oni to nekako uspevaju, i maestralno hvataju taj njegov nemir i jurcanje i lutanje i padanje i udarce glavom o zid i sve ostalo na zaista uzbudljiv način – meni uzbudljiviji od ogromne većine "akcijaša" i "trilera" i "horora" i drugih kvaziadrenalinskih couldn't care less budalaština iz ove godine. DEČAK SA BICIKLOM me je zgrabio od prve scene i držao me u navijanju i brizi i napetosti sve do poslednje i zato – čist Gulov Pečat i najtoplija preporuka!

Dejan Ognjanović govori za televiziju

            Već je ovde bilo reči o specijalnim prazničnim tematima emisije "Kadar" na TV Zona, upriličenim povodom Noći Veštica. Zbog inspirativne tematike (horror!) i obilja materijala napravljene su čak tri polučasovne emisije posvećene hororu na filmu. Skrušeno priznajem da je u sve tri učestvovala i moja malenkost.

U prvoj sam napisao i pred kamerama izneo neke od razloga zbog kojih je NOĆ VEŠTICA jedan od najvećih horora ikada. Srećom, veći deo tog priloga činili su inserti iz serijala HALLOWEEN, a gledaoci su bili primorani da posmatraju moj umiljati lik tokom vrlo kratke sekundaže.

U drugoj sam dao opširan intervju povodom mojih horor aktivnosti, kojom prilikom je i ovaj blog obilato promovisan.

Najzad, u trećoj je spikerka pročitala moj kratki esej o japanskim horor filmovima, sročen specijalno za ovu emisiju.

Moj tekst o NOĆI VEŠTICA već se nalazi ovde na blogu, pa negledanjem tog priloga ništa ne gubite. Takođe, i moji stavovi o japanskom horor filmu dobro su poznati, pa i bez toga možete preživeti (mada, ako baš ima interesovanja, mogu i taj prilog da okačim). Međutim, čini mi se da bi narod moglo zanimati ovo moje obraćanje javnosti, kojom prilikom govorim o romanu NAŽIVO, njegovim inspiracijama, aspiracijama, uticajima, o SRPSKOM FILMU i PORNO BANDI, o nesnimljenoj filmskoj adaptaciji, o svom narednom romanu, o blogu The Cult of Ghoul itd. Dakle, ko to želi da pogleda, skoro čitavih 10 minuta moje priče nalazi se na jedan click udaljeno.

THE BARON (O BARAO, 2011)

 ***(*) 

 4- 

             Prošlog septembra sam boravio u Beču, na SLASH festivalu fanta-horor filma. Tom prilikom sam imao zadovoljstvo da pogledam BARONA, koji će, kako izgleda, biti na prvom mestu moje godišnje liste horora, iako se radi o nekonvencionalnom i žanrovski svakako neuobičajenom naslovu (no, horora je u njemu ipak dovoljno da bude na toj listi). Evo, kao prvo, šta sam o njemu već napisao na engleskom za svoj blog TEMPLE OF GHOUL, a isti rivju objavljen je i na američkom sajtu Beyond Hollywood. 

Ispod ovog rivjua pogledajte još neke ekskluzive i zapažanja o filmu i njegovom reditelju koga sam u Beču takođe upoznao.

The Baron is a Portuguese film shot in retro-modern-scope, in glorious high contrast Black and White, boasting to be "a 2-D film by Edgar Pêra". One could say that it is modern precisely in its anti-modernity. It is almost impossible to describe this film without relying on comparisons: The Baron looks and feels like a weird re-enactment of a 1930s horror film through the arty lense of a very talented modern director –

 

- something along the lines of Almereyda's Nadja, Merhige's Begotten and Maddin's Dracula: Pages from a Virgin's Diary. There are also droning soundscapes and grotesquely nightmarish non-sequitur situations in which humor and horror are disquietingly close reminiscent of David Lynch. 

The key overall effect is instability. Nothing in the world directed by Edgar Pêra is permanent: the images dissolve or overlap, the lights and darkness come and go, a huge room is suddenly shrunk to a black solitary cell... Nothing is stable. The same goes for his narrative, with only the vaguest respect to linearity and conventional logic. The events are governed by dream logic, and The Baron may easily be one of the most oneiric narrative films in recent times – or oerhaps since the days of Jean Cocteau.

For those yearning for plot, here's the essence: it all starts like Kafka's The Castle, with a frail-looking school inspector visiting a remote ("off the maps") village whose name he's forgotten. Unlike K. he is almost forced into the towering prison-like structure and brought to the powerful Baron who governs the region through fear. 

Just in case there's any doubt, he keeps repeating: "I'm the one in charge!" What follows after the inspector's arrival to the Castle is a series of increasingly nightmarish scenarios, although the terrors are rarely specific. As in the films produced by Val Lewton in the 1940s (humorously alluded to in the prologue), few are the scenes of direct horror, yet the sense of foreboding and doom hangs over all.  

The center of it, of course, is the Baron himself: as played by Nuno Melo, he is one of the most charismatic and memorable "gothic" villains ever since Klaus Kinski had his larger-than-life role in Nosferatu (1979). It is a performance which cannot be praised enough: the entire film hangs on Mr Melo's strong sholders and his commanding, scene-stealing presence haunts the screen even when he is not visible. 

His Baron is a force of nature and a joy to watch (from a safe distance, that is)! The other players are very fine indeed, but inevitably overshadowed by the iconic presence of Nuno Melo.

Of course, Edgar Pêra as the veteran avant-garde director, Luís Branquinho as his trusted director of photography and Fernando Areal as art director (with his sparse, heavily stylized sets) are equally prominent stars of The Baron. Their job in creating this world of floating shadows and vague nightmares of oppression (political and existential, almost metaphysical) is nothing short of amazing. This is a daring, original and highly memorable work of a true visionary and demands the audience ready and willing to be surprised by something unconventional and new. 

This, however, doesn't mean that the film is all about doom and gloom and slowburning terrors: it is also very funny in its own idiosyncratic and eccentric ways. Its playful absurdities are channeling Kafka's insight of the proximity between horror and humor, and its vision of the world is at the same time very dark, and somewhat tongue-in-cheek, too.

This review is based on the film's screening at Vienna's Slashfest, where Mr Pera was a delightful guest. His next film will be a very original adaptation of H. P. Lovecraft's The Horror at Red Hook seen as a parable of racism. Let's pray to the Elder Gods that this happens soon!

Edgar Pêra, reditelj BARONA, vanredno je zabavan i duhovit čovek, i s njime sam se (ako ne računam Lilit-domaćicu) ponajviše družio na SLASH festivalu i oko njega; nažalost, on je tu boravio samo 3 dana, ali bilo je dovoljno prilika da se bolje upoznamo: pre i posle panela o subverziji na filmu na kome smo učestvovali, kao i prilikom dve zajedničke večere, u opuštenom i srdačnom okruženju i bez žurbe. Zabavno je reći da je na obe večere na kojima smo bili zajedno on uspeo da prolije čašu crnog vina po stolu – svakako, nenamerno, ali zezao sam ga da mu je to postao lični potpis. Jednom od te dve prilike sebi sam naručio ribu, a on je svojim aparatom uslikao ovo moje parodiranje lavkraftovske ihtiofobije.

Pre svega, Pera je neposredan, vedar čovek, stalno nasmejan, a njegov kez sa manekenski belim zubima umnogome me je podsetio na osmeh Hodorovskog. Iako važi za avangardnog reditelja nekakvih opskurnih, festivalskih, "umetničkih" filmova, on je strastveni čitalac stripova, kojih je gomilu sebi pazario i ovom prilikom, u nekoj bečkoj striparnici. Dakle, potpuni antipod sandensovskog, a kamo li pak srbskog reditelja "ozbiljnih" filmova. S njim sam napravio i usnimio zabavan intervju koji tek treba da sednem i transkribujem.

Uostalom, treba li šta dalje reći sem podatka da je veliki poštovalac H. F. Lavkrafta?! Razgovarali smo o adaptaciji priče "The Horror at Red Hook" koju priprema kao svoj naredni projekat. Njegov ugao je vrlo zanimljiv, pošto planira da nju upotrebi kako bi se pozabavio temom rasizma, implicitnom u toj, kao i u svim ostalim HPL-ovim njujorškim pričama. Poznato je, naime, da je Lavkraftov rasizam bio manje-više zauzdan i, što bi se reklo, intelektualan ("salonski") dok je boravio u pretežno belačkom Providensu, ali kad ga je ženetina odvukla u njujorški Vavilon, gde je na ulicama svakodnevno morao da se sudara sa grdnim crncima, Kinezima, Poljacima i ko zna kakvim melezima, to je u njemu probudilo gotovo patološko gnušanje prema tim "hordama" i inspirisalo neke od njegovih najžešćih tirada – u pismima eksplicitnim, a u pričama uvijenim u tanku oblandu fantastike (alieni = ribe i amfibije). 

Ovim aspektom HPL-ovog pisanja do sada se nijedan igrani film nije pozabavio direktno kako to Pera namerava. Ja sam pokušao da mu ukažem na svu složenost HPL-ovih opštih nazora, da unutar njih kontekstualizujem njegov rasizam, kako se ovo ne bi pretvorilo u previše crno-belo ocrnjivanje. A bojim se da za to postoji izvesna opasnost; tako mi se učinilo još tokom našeg razgovora, a u toj bojazni još sam čvršći kada mi je Pera kasnije poslao disk sa svojim filmom pod naslovom 88. 

U pitanju je odlično režiran film uvredljivo jednodimenzionalnog, plitkog i neubedljivog scenarija, a na temu detinjasto karikiranih portugalskih rasista i skinheda. Na nivou scenarija, to je sasvim u rangu ŠIŠANJA, i vadi ga jedino zaista sjajna režija o kakvoj Steva za sada može samo da sanja. Kazao sam otvoreno i bez uvijanja Peri šta mislim o 88, i on se složio sa mnom da je scenario bezveze, ali da je taj projekat, rađen za TV, prihvatio samo kako bi pokazao da ume da napravi i "normalan" narativni film sa relativno zauzdanim ekstravagancijama u režiji. Obećao je da će mi poslati scenario za RED HOOK čim bude imao englesku verziju, pa ću pokušati da sprečim da se to pretvori u još jednu površnu mikimausovsku parodiju na rasizam u onoj meri u kojoj Pera bude voljan da me posluša.

Imam na lageru još jedan njegov film, nažalost bez eng. titlova. Ostali mu nisu dostupni za skidanje, a to trenutno važi i za BARONA. On mi je ljubazno poslao DVD s filmom (otud ovako bogat izbor Cult-exclusive ilustracija), ali od piratizovanja toga nema ništa, pa mi to nemojte ni tražiti. Nedavno je imao veliku retrospektivu, čini mi se u Njujorku, pa bi trebalo da uskoro dobije verzije nekoliko svojih filmova sa eng. titlovima. Kad mi to pošalje, ako procenim da bi to bilo zanimljivo, napisaću još neki rivju, jer izvesno je da Pera zna znanje i da vredi daljeg izučavanja.

PRAŠKO GROBLJE – Umberto Eko

             Pre svega, najava romana sa zadnje korice i sa sajta izdavača obmanjuju narod i prenaglašavaju količinu i ulogu "gotskih" i senzacionalističkih elemenata, te zato, ako pohitate da ovo kupite kako biste čitali zaplet pun "podlih i izopаčenih opаtа, ubicа, sаtаnistkinjа, orgijаstičnih crnih misa...", ukratko knjigu koja, kako tvrdi Plato, "imа sve elemente gotik stilа" – zauzdajte malo svoje konje. Ima toga u nekim mikro-količinama, pred kraj, ali nedovoljno da bi se to uopšte isticalo kao naročito prominentno i bitno. FUKOOVO KLATNO ostaje kao znatno hororičniji Ekov roman od ovoga, a čak i IME RUŽE ima više "elemenata gotik stilа" nego li GROBLJE. Takođe, oba ta romana znatno su uspelija od ovoga.

            PRAŠKO GROBLJE je solidna knjiga, ali suzdržavam se da je baš nazovem romanom. Ovo je, pre svega, usiljeni i književno neubedljiv pokušaj da se fikcionalizuje jedna prevelika gromada istorijske građe (druga polovina XIX i sam početak XX veka: ujedinjenje Italije, Francusko-pruski rat, Pariska komuna, Drajfus afera). Sad, ta istorijska građa je (uglavnom) interesantna po sebi, pa je i ova knjiga time sasvim čitljiva i poučna itd. ali je tu Ekova "zasluga" manje spisateljska a više istraživačko-kompilatorska, a kvaliteti koje knjiga poseduje pretežno su vanknjiževne prirode. Ne shvatite me pogrešno, njegov "ugao" u svemu tome je relativno originalan i umereno zanimljiv, izbor materijala je rečit, ali ipak, na kraju krajeva, ovo je knjiga koja zapravo ilustruje tezu da je stvarnost luđa od fikcije (proze), pa je namenjena pre svega onima koji u to veruju. Ja sam radije pretplatnik one Vajldove, da život (nevešto) oponaša umetnost. 

A ta stvarnost, u knjizi, kreće se od meni savršeno nezanimljivih detalja 19-vekovne istorije Italije, kojima se u sitna crevca gnjavi na početku knjige, pa do mnogo zabavnijih (i lično mi bolje poznatih) zezanja u dekadentnom fin-de-siecle Parizu sa kojekakvim Rozenkrojcerima, masonima, spiritistima, okultistima i srodnoj bratiji. Mestimični šmek daje pomalo osobena vizura naratora, mizantropa, rasiste i mizogina, čije (politički i sexistički ne/korektne) tirade nisu uvek bez Đav'la i ima ih prilično duhovitih. Ipak, Eko se previše zaneo u svom osuđivanju tog lika, i previše ga je groteskno karikirao, sa suviše prisutnim sudom pisca između redova i u samim redovima, a da bi ovaj bio nešto više od platforme za kritiku jednog svetonazora. Na primer, često se ponavljaju fraze sa sličnim konotacijama kao npr. "Mrzim žene iako o njima malo znam", i varijacije na to (zameniti "žene" sa: "Jevreji", "Nemci", "Rusi", "pederi" itd.), kao da Eko ne veruje inteligenciji svojih čitalaca pa im macolom stalno nabija u glavu, eksplicitnim rečenicama poput citirane, da su rasizam, nacionalizam i slične paranoje i fobije najčešće plod neznanja i nepoznavanja predmeta mržnje/straha. Poenta je tačna, ali je u romanu umetnički slabo, preočigledno izrečena.

Isto kao što je shizofreno podeljeni glavni junak upotrebljen kao platforma za Ekove ideje (tj. za ismevanje onih s kojima se ne slaže), isto tako je Eko upotrebio formu feljton-romana (odnosno – pantljičare, što bi reko pokojni Ranko Munitić) za nizanje grdnih spletki kroz koje se, po njemu, ogleda tajna istorija modernog doba, začetog u 19. veku da bi eksplodiralo u 20-om, a sve zahvaljujući spisu koji će, na kraju – odnosno na početku svoje najmasovnije primene, prvo u Rusiji a onda u naci-Nemačkoj – postati poznat i do danas slavan kao PROTOKOLI SIONSKIH MUDRACA. Pritom su blaćenje i demonizovanje Jevreja, sprovedeni zahvaljujući tom i sličnim mu konstruktima, upotrebljeni kao paradigma demonizovanja bilo koje Drugosti, po istovetnim zakonitostima i strategijama ocrnjivanja različitih: Jevreji, Komunisti, Srbi, pederi, sektaši, ateisti... Popuniti prazno mesto po potrebi, jer kao što reče Panonski Govnar, "princip je isti, sve su ostalo nijanse".

Istina, Eko ovom prilikom upadljivo zaobilazi Englesku, i njenu ogromnu ulogu u zamešateljstvima i prljavim intrigama i špijunskim podlostima tog doba – a time ne mislim samo na Džeka Trboseka, i njegovo okultno "porađanje" 20. veka, ilustrovano u crtanom romanu FROM HELL! Ova engleska rupa suviše je velika da bi se mogla tek tako preskočiti: da ne govorimo o tome da veza između engleskih Masona, Zlatne Zore i sličnih organizacija (te veze Kroulija sa tajnim službama, kontrašpijunaža, prevare, falsifikati, obmane i čitave KNJIGE LAŽI proizvedeni od strane tih "ezoteričnih" družina) zaslužuju možda i zasebnu knjigu – koja bi bila prirodni, još uzbudljiviji nastavak Ekove!  

Najsnažniji efekat koji PRAŠKO GROBLJE proizvodi jeste užasavajuće razbijanje i poslednjih iluzija o istoriji i njenim "procesima", o zvaničnim verzijama velikih događaja, o "spontanim" dešavanjima naroda, o pokretima, buntovnicima, fridom fajterima i anarhistima i teroristima, o pravim uzrocima i povodima za ratove... Daleko od toga da je Eko otkrio toplu vodu o lažima i falsifikatima koji upravljaju našom "stvarnošću" – pa to je toliko opšte mesto da je poznato čak i uličnim filozofima poput ovoga, koji je to savršeno jezgrovito sažeo:

Međutim, uzevši za glavnog junaka vrhunskog falsifikatora, i uplićući ga u većinu krupnih gadarija poznog 19. veka u kojima je njegova ekspertiza bila od koristi, Eko uspeva da akumulira efekat kakav nikad nisam osetio ovako snažno: skoro vrtoglavo podrivanje bilo kakve "istorijske istine", razbijanje i poslednjeg tračka verovanja u verzije koje "znamo", anihilacija i poslednjeg atoma poverenja u vlast i njene javne a kamo li tajne službe. Istovremeno, Eko uspeva da izvede zaista redak trik: da ima i jare i pare, tj. i da pojede kolač i da mu on ostane ceo – naime, on istovremeno parodira koncept "vladara iz senke" kao manipulativne meta-fikcije, ali ga takođe i osnažuje jer pokazuje da "vladari iz senke" zaista postoje ("oni koji ostaju čak i kada se vlade promene"), i da su naročito skloni da manipulišu storijama o "vladarima iz senke" koje su sami sročili!

Jedno od pronicljivijih otkrovenja koje ova knjiga nudi jeste i uloga petparačkih, feljtonskih, palp romana u kreiranju i širenju laži kao opštepoznatih istina (s posebnim osvrtom na Ežena Sija i njegovog Jevrejina lutalicu) čime se i ovde raskrinkava naglašena ideologizovanost navodno "nedužne", zabavne, pop-kulture: "Čitaoci naprosto gutaju doživljaje na kopnu i moru ili kriminalističke priče iz čistog zadovoljstva, a potom brzo zaboravljaju ono što su saznali, a kad im se nešto što su pročitali u nekom romanu predstavi kao istinit događaj, samo se nejasno sećaju da su to negde već čuli, i da ta priča samo potvrđuje njihova verovanja" (str. 330).

 

 Na primer, ako jedan petparački horor-akcioni-ratni-triler-kvaziistorijski roman - u kome su nacisti i četnici oličenja gospodstva i kulture, a proleteri i komunisti isključivo karikaturalna zadrigla gamad - kao što je to KONSTANTINOVO RASKRŠĆE, postane bestseler u Srbiji danas, i dobije nekoliko značajnih književnih (?) nagrada, a svog autora pretvori u uspešnog kafedžiju – onda to ne može biti slučajno... Takođe, ne treba da čudi da narod koji, kako reče Čerčil, proizvede više istorije nego što je sposoban da je svari, i dan-danas najradije guta tzv. "istorijske" romane (fakat: oni su sada najprodavaniji pod-žanr kod Lagune, ispred trilera i ljubića i fantazije, a otprilike u rangu ženskih trač-bljuvotina i populističko-dnevnopolitičkih autobiografskih naklapanja medijskih zvezda)...

A putanja od palpa do prestiža ne treba nikoga da čudi, kao ni u politici ona od disidenta do predsednika, jer "svi revolucionari vremenom postanu zaštitnici prestola i oltara" (str. 369). Ili pak neosetni prelaz od sataniste do pobožnog katolika, od sektaša do uvaženog člana društva na visokoj poziciji. Roman je meni lično bio najzabavniji u deonicama u kojima se razotkriva krajnje prizemno politikantstvo "ezoteričnih" društava i sekti u Parizu potkraj XIX veka, kao i njihove režirane "seanse", iskonstruisani "transkripti" izveštaja s one strane, te rasistički i religiozno zadahnuti falsifikati u njihovim glasilima potajno finansiranim od strane – koga drugog? – nego Katoličke crkve, te najzlikovačkije i najpodmuklije institucije u svekolikoj istoriji čovečanstva prema kojoj su Hitlerovi nacisti najbedniji amateri i klovnovi...

Sve u svemu, ovo je knjiga koja će vrednija biti poklonicima non-fiction ("istorijskih") fikcija nego li poklonicima dobre proze, mada je u svakom slučaju vredna čitanja. Oni koji pažljivo čitaju između redova, a da istovremeno drugim okom prate šta se zbiva oko njih, možda će uočiti i neke vrlo intrigantne paralele sa dešavanjima kao što je tzv. "Occupy Wall Street" i sličnim paradama za naivne, kratkovide i zaboravne, u svetu i kod nas.