Ostadoh dužan osvrta na neke hororčiće s kraja prošle godine koji bi nekoga možda mogli zanimati, pa evo mojih presuda, a zajedno s njima su i osvrti na par osrednjih horora procurelih u prvim mesecima 2012. Jedan izrazito slab (THEATRE BIZARRE) i jedan prilično dobar (THE WOMAN IN BLACK) zaslužuju detaljno tranžiranje odnosno pohvalu, pa ću njih obraditi zasebno – a do tada, evo ovako na gomili nekih, pretežno srednjačkih.
KILL LIST
UK, 11
**(*) 2+
Precenjena, prehvaljena koještarija nastala tako što su uzeli 2/3 jednog ne naročito zanimljivog engleskog trilera o plaćenim ubicama (rađenog dosadno realistički, naturalistički, mrdoskakajućom kamerom, snimanje glumaca sleđa i u potiljak i sl.) pa na njega nalepili završnu trećinu nekog ne preterano smislenog horora o paganolikim sektašima sa smešnim maskama i ritualima. Posle mnogo buke i besa sledi kulminacija besramno slična onoj u SRPSKOM FILMU, samo što joj fali i konotativna i emotivna rezonanca. Pojedini američki kreteni se oduševljavaju brutalnošću nasilja, kao da je to neki kvalitet po sebi: sorry, ali ono ovde nema impakt niti nužnost niti smisao. Ti isti kreteni svršavaju na to koliko je završnica neočekivana; pa naravno da jeste, kad je silom nalepljena iz nekog desetog filma koji s ovim nema veze, a ovde mu stoji ko piletu sise. Frustrirajuće prazan i kretenski film čiji je maltene jedini saving grace to što ima nešto malo živopisnog, energičnog nasilja – pretežno od krimi-akcija sorte, ali pred kraj padne i nešto malo hororolike krvi.
PARANORMAL ACTIVITY 3
USA, 11
**(*) 2+
&
PARANORMAL ACTIVITY 2; TOKYO NIGHT
JAP, 10
**(*) 2+
Ovi filmovi konceptualno predstavljaju trend koji prezirem: ćiftinsko vatanje sirotinje na jeftine fore i fazone tim hinjenim "dokumentarizmom". Ipak, ne mogu da poreknem da se u svakome od njih, ipak, može naći barem po jedna ako ne i 2-3 sekvence koje izazivaju nešto malo jeze, a pošto je to sve ređi i pomalo zaboravljeni kvalitet u današnjem hororu, moram da ga makar donekle nagradim i pohvalim.
YELLOWBRICKROAD
USA, 11
**(*) 2+
Još jedan "darling" neprobirljivih kritičara kojima je dovoljan originalan koncept da ne moraju da se bave takvim finesama kao što je egzekucija (osrednja i neupečatljiva). Početak obećava blervičovsku misteriju u amerikanskim šumama i gorama u kojima ljudi tajanstveno nestaju; ali ovo je put koji vodi u NIŠTA, i postaje dosadan još negde oko polovine, mnogo pre razotkrivanja Čarobnjaka iz Oza (otud je referenca u naslovu, ali to ste sigurno već znali) u tom bezveznjačkom, isprazno-mistifikatorskom omažu (?) Kjubrikovom ISIJAVANJU.
LA CASA MUDA
SPA, 11
**(*) 2+
Evo još jednog ne previše zanimljivog pokušaja "stvarni život" pristupa: kamera u real time prati glavnu junakinju dok se sat i po mota po praznoj, a možda i ne tako praznoj kući. Najveći gimmick je u tome da se takvim stilom – kome se po difoltu veruje – publici snažnije nego inače izvlači tlo ispod nogu kada na kraju otkriju da se stvari nisu zbile baš tako kako su nam prikazane (kamera je lagala!) i da je naša 'žrtva' zapravo – svetoga mi Aže – ubica! Šteta samo što to otkrovenje ne nosi nikakav impakt, nego je puki BU!-efekat, sirovo "ha ha, to niste očekivali! ala sam vas prešao!" Pitam se da li će predstojeći američki rimejk (SILENT HOUSE) da nešto ovde unapredi. Ako ništa drugo, u njemu igra odlična glumica Elizabet Olsen, pa ću ga zbog nje svakako overiti prvom prilikom.
TERRITORIES
CAN, 11
** 2-
Ovo zapravo NIJE horor, ali se kao takav reklamira, pa ću ga ukratko opisati ovde. Ispod maske torture porna krije se zapravo krajnje naivan, plitak i dramaturški neubedljiv antiamerički pamflet. Grupicu Amera na povratku iz Kanade na nekom zabitom šumskom graničnom (?) prelazu zaustave dva poremećena bivša graničara, a kad im nađu malo trave i jednog Amera iranskog porekla – to postaje dovoljno za iživljavanje prema njima – i gledaocima. Ovi bivaju zatvoreni u kaveze, usred šume, i ova smaračina sve do kraja ne nudi nikakav entertainment value u toj situaciji, a kamo li pak ideološku ili kakvu drugu žvaku za mozak. Pobiju ih sve na kraju, offscreen, i to je sve. Zlo živi!
CHRISTOPHER ROTH
ITA/BEL/ROM, 11
**(*) 2+
Italijanski horor film sa pristojnim budžetom i izgledom (slikao ga DP koji je ovekovečio HAUTE TENSION a maske i klanja proizvela živa legenda, Đaneto de Rosi, takođe zaslužan za krv u Ažinom masterpisu). Nažalost, scenario je izrazito bezveznjačko prežvakavanje Arđentove TENEBRE i King-Romerovog DARK HALFa bar donekle, s tim što se ovde ne radi o dvojniku, već je zlikovac na vrlo kilav i nebitan način povezan sa horor piscem koji se sa ženom povuče u šumu da napiše svoj novi roman, pre nego što neko počne da ubija po uzoru na njegova dela. Negde u dubini ovog apsurda postoji izvesna doza starog dilandogovskog vajba, u smislu oslanjanja na old-school 1980s horor trope, ali to je izvedeno vrlo nemušto i poludupasto, kao da se previše babica previše trudilo da ovu bebu siluje u previše nekongruentnih, uzajamno poništavajućih pravaca.
Na stranu apsurd motivacije i veze između svega toga, ali najviše boli protraćena šansa za vizuelnu gozbu – iako to sve lepo izgleda, u celom filmu postoji samo jedan jedini upečatljiv set-piece (klanje u kupatilu: reklo bi se da deda-Đaneto danas može da rezanje grkljana obavi u snu), a čak ni on se zapravo ne dešava zaista nego... nejasno je gde (u nečijoj mašti?).
Likovi su nesnosno drveni a dijalozi su najotrcanije replike koje kao da su uzete iz scenarija napisanog na italijanskom pa gugl-translejtom prebačene na rumunski a onda takođe gugl-translejtom na francuski, pa sa njega na engleski. Zadrti hororisti mogu ovome dati šansu zbog rudimentarnog šmeka, ali ne očekujte previše od ove uglancane, šuplje i dosadnjikave tirade o "mračnoj strani" s kojom se horor pisac, kao, upušta tokom kreacije.
ROSEWOOD LANE
USA, 12
** 2-
Naš omiljeni pedofil, Viktor Salva, vraća se sa novim horor-trilerom. U njemu, istina, nema golišavih tinejdžera i dece, ali je zato glavni zlikovac – suprajz! – teen paperboy koji se iz nejasnih razloga okomi na ulicu iz naslova a naročito na Rouz Mek Govan, tek doseljenu u kuću u čijem se podrumu njen otac nedavno nasmrt strmeknuo niz stepenice. Njena glavna muka je u tome što je njen nemezis maloletan, pa je niko ne uzima za ozbiljno kada pokušava da policiju ubedi u to da je ona dobra, a dečačić – zao (autobiografska fantazija V. Salve? "Nisam ja ništa kriv, on me spopada!"). Nažalost, premisa je neverovatno besmislena, a njena imbecilnost nije iskupljena nikakvim pomena vrednim scenama saspensa koje je Salva do sada pouzdano umeo da proizvede. Demonizacija tog dečaka izvedena je toliko tragikomično i jadno da je zaista teško u ovoj nakaradnosti prepoznati rukopis čoveka koji je ipak potpisao neke vredne i zanimljive horore (CLOWNHOUSE, JEEPERS CREEPERS pa i solidan triler NATURE OF THE BEAST). Patetična smejurija! A tek twist u poslednjem minutu što nema veze s mozgom... Jaooo...
ABSENTIA
USA, 12
**(*) 3-
Taman kad je njen naglo nestali muž postao i zakonski mrtav, on se niotkuda pojavi, ne ume da objasni gde je dotad bio, ali čini se da su zajedno sa njim, za njegovim petama, došla i nekakva demonska bića (?) kojima je umakao. Zato sada žena, njena sestra i krajnje neprofesionalni pajkan koji je istraživao rečeni nestanak pa se usput smuvao sa ožalošćenom ženom (!!!) imaju da razreše tajnu vezanu za mračni prolaz u kome je, kako izgleda, portal ka drugoj dimenziji. Likovi su življi i ubedljiviji nego što smo u hororima ovog (B) nivoa navikli, misterija je intrigantna i nepredvidiva, ima tu povremeno solidnih creepy scena, a naročito je za pohvalu (nenamerni?) helrejzerovski ugođaj – ne u smislu slikovitih SM monstruma (nema ovde ničeg takvog) i splatera (sorry: samo jedna scena s nešto malo krvi), nego kroz temu nestalog a onda povraćenog ali ne baš sasvim istog kao pre nestanka, za kojim ubrzo stižu još neke paklene sile da ga vrate nazad – njega, i svakog ko im se nađe na putu, samo bez kuka, lanaca, kidanja kože i ostaloga. Sasvim simpatičan hororčić, ima tu nešto fine jeze i napetosti, i šteta je što se prećeralo sa anderstejtmentom i dvosmislicama, što ta misterija nije malo konkretnija i MESNATIJA, i što kraj nema jači impakt. Ipak, ovo vredi pogledati.
O prvom delu VALDEMARApisao samna blogu; ovo je direktni nastavak, drugi deo na sreću ipak dovršene priče, samo ovog puta izveden malko pompeznije (u granicama srednjeg budžeta).
Više akcije, više apsurda, više pulpe (!), više CGI-ja, više sektaša u slikovitim odorama koji jedu žive paukove i čitaju iz Nekronomikona da bi prizvali Ktulua (uz malu pomoć bebe spremne za pod nož)...
U nizu kameo-pojava (u prvom delu imali smo karikaturu Kroulija, pored ostalih!) javlja se tu čak i Lavkraft lično, kako bi izbacio par generičkih upozorenja o tome da nije mudro čačkati Stare Bogove i Knjigu Mrtvih Imena.
Avaj, njega niko ne sluša, kako to obično biva, a ne pomaže čak ni to što izvodi trik (?) sa levitiranjem Nekronomikona. Ko bi rekao da je Veliki Starac imao nadnaravne moći?! No, ovo je ionako pisano po anything goes principu.
Na kraju, kako i priliči, Ktulu se uredno odaziva na pozive, iako ga Španci izgovaraju ČULTU.
On ustaje, urla levo i desno iz svoje vagine posred lica ukrašene pipcima...
... i naravno, kreće da gazi sve pred sobom tim vrlo čovekolikim nogama, kao u nekoj video-igrici.
Nema to mnogo smisla, a CGI crtež definitivno sve svodi na jedan benigni crtić za tinejdžere koji tek otkrivaju RPG i video igre tipa "Call of Cthulhu", pa ne očekujte mnogo kosmičke strave, filozofije i metafizike.
LA HERENCIA VALDEMAR II je naivan i i infantilan filmčić, ali on si i ne umišlja da je ozbiljan, pa ga zadrti hororfili i Lavkraftofili sa jezikom u obrazu mogu pogledati kao relativno simpatičan B-movie za odmaranje mozga i ubijanje vremena.
Američki horor film je trenutno u stanju blage hibernacije nakon što je njegov uspon od pre nekoliko godina naglo zaustavljen tragedijom u Columbine srednjoj školi koja je dovela do kreativne kastracije svih koji bi da prikazuju ovaj ili onaj vid nasilja na filmu. Politička korektnost, nametnuta (auto)cenzura i dominacija teen- ili triler-horora (PG-13 rejting na uštrb žešćih i beskompromisnijih R ili NC-17) nikako nisu prava atmosfera za razvoj žanra koji ne trpi nikakve granice, a naročito ne one koje se tiču ''dobrog ukusa''. Ili možda stvari i nisu tako crne?
Da PG-13 ne mora nužno da bude poguban po horor dovoljan dokaz je remek-delo ŠESTO ČULO. Drugi dokaz ove tvrdnje je upravo povod ovog teksta, DUHOVI U NAMA (idiotski prepev naslova na svu sreću jedina je idiotska stvar u vezi celog filma). Uostalom, u filmu o duhovima logično je da naglasak bude na jezi i suptilnoj sugestiji, a DUHOVI se sasvim lagodno smeštaju u tradiciju takvih horor klasika kakvi su CURSE OF THE CAT PEOPLE (1945), THE INNOCENTS (1961), THE HAUNTING (1963) ili THE CHANGELING (1978). Pa makar DUHOVI i ne bili na nivou prva tri navedena remek dela, radi se ipak o filmu koji znatno odskače od proseka (bliži je, možda, CHANGELINGU mada nešto zanimljiviji i slojevitiji od njega).
Film počinje vriskom pri buđenju glavne junakinje, Grejs (Nikol Kidmen, nikad bolja; njeno ime je omaž Grejs Keli, na koju Kidmenova, ovde sa plavom kosom, veoma podseća.) a ostatak filma predstavlja njen put do realizacije pravih razloga za taj vrisak, odnosno sastoji se iz etapa u njenom spiritualnom i moralnom buđenju. Te etape čine dolazak troje tajanstvenih slugu u njenu ogromnu kuću obavijenu maglom na engleskom ostrvu Džersi, pokušaji da zaštiti svoje dvoje dece od ''alergije na svetlost'', ''povratak'' njenog muža iz rata i, naravno, manifestacije ''onih drugih'' iz naslova – uslovno rečeno, duhova, mada na kraju ona (i manje pažljivi gledaoci) otkriva pravi razlog koji je našeg distributera naveo na rečeni prepev naslova...
Odmah moram da se ogradim od prizemnih gledalaca koji ovaj i slične filmove svode na taj ''twist ending'' kao da se ovako slojevit i kvalitetan film može svesti na jevtinu krimi-pričicu iz enigmatskih časopisa čija je jedina svrha otkriti ubicu, motiv, metod zločina ili nešto slično. Sasvim je nebitno da li ste, i u kom trenutku filma ''prokljuvili'' preokret na kraju, jer kvaliteti i lepota ovog filma čine ga zahvalnim za višestruko gledanje, nevezano za ''zagonetku'' čije rešenje već znamo. Naravno, ako je standardna holivudska žanrovska ponuda ono na šta otkidate, jedan ovakav film –po tradiciji bliži evropskom filmu, ili klasičnim pričama o duhovima iz XIX veka- smoriće vas već na prvo gledanje. Ovo je film koji poštuje svoju publiku čije strpljenje na kraju biva nagrađeno jednim vrednim filmofilskim iskustvom.
DUHOVI su film koji je uspeo ono što nije čak ni Kjubrikov EYES WIDE SHUT – da počnem da poštujem glumački talenat Nikol Kidmen: ona prosto briljira u ulozi represivne, zadrto religiozne majke koja je jednako ubedljiva kada je stroga ili brižna. Nijanse mikroglume kojima dočarava izvesnu ''pomerenost'' psihe lika koji tumači čine otkrovenje na kraju više nego ubedljivim, i u emotivnom smislu snažnim i potresnim. Visoki standard glume podrazumeva se u filmu gde (izuzev Kidmenove) glumačku ekipu čine Englezi: svo troje slugu, sa svojim specifičnim idiosinkrazijama, deluju istovremeno tajanstveno i ironično (a na kraju i nezaboravno zastrašujuće), a dečak i devojčica su živi i ubedljivi utoliko što nisu tipična slatka, duhovita i prepametna dečica iz holivudskih klišea. Odlična fotografija ispranih boja kao da je omaž crno belim klasicima žanra; gotski ugođaj je postignut bez greške a uglovi snimanja čine da ambijent filma koji se čitav dešava u jednoj te istoj (mada ogromnoj) kući ne postane dosadan. Muzika (koju je, kao i u svim svojim prethodnim filmovima, komponovao sam Amenabar) suptilan je i nenametljiv, ali primetan doprinos atmosferi filma.
Amenabar je, istovremeno, dokaz uvodne tvrdnje o trenutnoj hibernaciji američkog horora, jer trenutno najvredniji tamošnji autori dolaze sa strane: Španija (Amenabar, Haume Balaguero), Meksiko (Giljermo del Toro), Indija (M. Najt Šamalan)... Amenabar je debitovao u Španiji horor trilerom TEZA (Tesis, 1996) o devojci koja istražuje snuff film do koga dolazi, a onda briljirao sa SF trilerom OTVORI OČI (Abre los ojos, 1998) koji smo mogli videti i u našim bioskopima. Ovo ostvarenje je privuklo pažnju Toma Kruza, koji je kupio prava za američki rimejk (bezvezni, sasvim nepotrebni VANILLA SKY) te preuzeo ulogu producenta za THE OTHERS, pri čemu je glavnu ulogu (slučajno) dobila upravo njegova (tadašnja) žena, Nikol Kidmen. Time su konačno otvorena vrata uspeha ovom režiseru (THE OTHERS je imao iznenađujuće velikog finansijskog uspeha, sa svetskom zaradom od preko 150 miliona $), pa možemo s nestrpljenjem čekati na njegove naredne projekte. Sa pokazanom veštinom da balansira artističku i komercijalnu dimenziju (film je bio zapažen na nekoliko ne-žanrovskih festivala širom sveta) možemo biti sigurni da ga (američke) pare neće iskvariti već mu samo omogućiti da se još više razmahne svojim nesumnjivim talentom.
Ovaj tekst je izašao u magazinu ZNAK SAGITE 2003. godine.
U četvrtak 1. marta 2012.VEČERNJE NOVOSTI su posvetile ¼ svoje kulturne strane mom doktoratu o horor žanru u tekstu pod naslovom Dejan Ognjanović prvi doktor strave. Sa njima sam imao solidnu saradnju jedno vreme, dok su imali (i plaćali) honorarne saradnike, a naročito kroz niz tekstova za Kulturni dodatak sredom, pa je nekako i logično da je ovaj list bio prvi koji je pridao pažnju mom doktoriranju. Šteta samo što su autori teksta propustili da pomenu ime mentora na doktoratu, prof. dr Zorana Paunovića...
Evo kako to izgleda na delu (klikni na sliku da vidiš veću i čitkiju):
Isti ovaj tekst možete (na latinici!) videti ako odete OVDE, sa jednim bonus-dodatkom: naime, ispod ovog teksta možete videti jedan solidan presek tipičnih srpskih komentara i komentatora koji ljubiteljima treša može biti zabavan. Naravno, u Srbiji svi sve znaju bolje čak i od osvedočenih eksperata, u sve se bolje razumeju nego u svoj sopstveni posao (if any), pa tako i pojedini genijalci među ovim komentatorima (naglašavam: pojedini, jer ima i nekoliko sasvim razumnih, koji znaju o čemu govore). Dakle, uobičajena srpska zabava... Baš zbog stoke poput nekih od komentatora i VREDI doktorirati – kako bi se namamile te kratkovido-neuke i zavidne bubašvabe da izmile iz mraka i memle svoje anonimnosti kako bi lakše bile zgažene ili spljeskane težinom mog rada!
Najočekivaniji loš film u skorašnjoj istoriji najzad je postao dostupan u kućnoj varijanti: čitali ste o njemu u svim novinama, slušali o njemu u specijalnim emisijama, a sada ga najzad možete skinuti s neta i, ako ste baš toliko mazohistički nastrojeni - pogledati. Oni koji imaju fetiš na patnju i bol, mogu čak da odu do nekoliko (beogradskih) bioskopa i u kasnim pretponoćnim ili ranim popodnevnim časovima sa oko 350 din. po karti podrže debi-umetnicu i veteran-humanitarku Anđelinu Džoli u njenim nastojanjima da iskoreni zlo izvan Amerike (pošto ga u Americi, je li, nema).
Međutim, zaista nema potrebe da se izlažete tom mučenju: potpuno besplatno ću vam prikazati ovaj film na način koji će morati da bude podnošljiviji od samog filma po pukom difoltu ako ni po čemu drugome, jer, da se odmah razumemo, najveći problem Anđelinine ZEMLJE nije što je anti-Srpski, nego pre svega – što je nepojmljivo loš film. A pošto je politika ovog bloga da se LOŠ film ne može spojlovati, to znači da ću se nadalje baviti zbivanjima što zaplet čine vrlo detaljno, do samog kraja, bez uvijanja i skrivanja i "ostatak pogledajte sami" pristupa (koji čuvam za dobre filmove).
IN THE LAND OF BLOOD AND HONEY je loš i zao film. Loš zato što je nevešt na više načina i nivoa, a zao zato što svesno iskrivljuje istorijske činjenice na izrazito jednostran način i predstavlja neskriveni antisrpski pamflet koji je istovremeno direktna apologija bošnjačke nevinosti, a indirektno i američkog intervencionizma. To su dva aspekta kojima ću se detaljnije pozabaviti u ostatku teksta.
Kao film, MED je loš jer je scenario slab, neubedljiv, zasnovan na proizvoljnim preokretima i dramski slabo potkrepljenim (i akcentovanim) zbivanjima, napadno epizodičan a bez jake veze između parčića;
- likovi su tanki, beživotni klišei;
- iako je u centru zbivanja nešto nalik ljubavnoj priči, ne postoji nikakva hemija između glavnih glumaca i njihove scene lišene su bilo kakvog naboja – a ako ne verujemo u njihovu ljubav, ne verujemo ni u šta drugo u filmu;
- ta "ljubav" je potkopana ne samo slabom glumom nego, još u korenu, jadnim scenarijem koji tu vezu stavlja u nemotivisane, proizvoljne i besmislene situacije bez ikakve emocionalne ili značenjske rezonance (vidi detaljnije dole);
- dijalozi su opterećeni klišeima i deklamacijama namenjenim pre inostranom, neupućenom (američkom) gledaocu nego li likovima u kadru, pa stoga vređaju inteligenciju svakoga ko nije Amerikanac (ili Bosanac);
- ritam je letargičan, režija pešačka, bez osećaja za vođenje priče, bez smisla za pravac i cilj u kome se to sve kreće, puki homersimpsonovski "a bunch of stuff that happened" sa skoro nepostojećim akcentima bitnog i nebitnog – sve je predstavljeno (režirano) podjednako, tj. ravno;
- sa ovakvom strukturom, koja je lako mogla da se skrati bar za pola sata, ali i da se produži za još sat vremena (a da to ipak ne bude dodirivanje Konstante kakvo je Kopola izveo u svojoj APOKALIPSI) i sa ovakvim (neživim, nezanimljivim, ravnim) likovima, i sa ovako neubedljivom, neuzbudljivom, emotivno plitkom "romansom" – MED je iznenađujuće dosadan film kome se doslovno nigde ne nazire kraj, a preko dva sata trajanja, subjektivnim časovnikom, izgleda još mnogo duže;
- za jedan film koji se, navodno, zasniva na istinitim događajima, MED je neoprostivo, sramotno netačan u nizu stvari – od uniformi koje Srbi nose u filmu, i samo u filmu, jer ih u Bosni nikada nisu nosili, pa do frustrirajuće neveštog baratanja prostorom u smislu toga GDE se uopšte sve ovo dešava i koliko daleko su likovi udaljeni jedni od drugih (primeri se navode niže u tekstu);
- pamfletaška idejnost svakako ne služi na čast scenaristkinji i rediteljki u povoju, jer njena simplifikacija konflikta do nivoa karikature u kojoj se Srbi cerekaju kao zlikovci iz crtanog filma a Bosanci su isključivo uplakane žene i deca kao da je zasnovana na legendarnom bošnjačkom stripu BOSMAN (ta smehotresna stvar može se skinuti OVDE); više o ovome, niže u tekstu;
- zavisno od ugla iz koga ovo posmatrate, verzija filma na engleskom (Tarzan!) jeziku ili drastićno potkopava "ozbiljnost" dešavanja (pa je, stoga, propust) ili je, zapravo, najprikladnija da potcrta njegovu karikaturalnost i nenamernu tragikomendiju (pa je, time, hvale vredan kvalitet jer je savršeno prikladna stripovskom materijalu i brkove-uvrćućim bwahahahaha zlikovcima u njemu).
- glumci su loše vođeni, i to ne važi samo za glavne, već i za sporedne: gluma je veoma slaba čak i onda kada se (najčešće) svodi na karikaturu "zlog četnika" odnosno "nevine žrtve";
- muzika Gabrijela Jareda krajnje je sporadična, tiha i neprimetna, neupečatljiva; on je ziheraški otaljao svoj nečujni, maleni deo posla (u filmu je previše tišine koja samo potcrtava sveopštu dosadu) a umesto originalnog skora ponudio je saundtrek sa lokalnom narodnom i zabavnom muzikom.
I već sve ovo gore nabrojano trebalo bi da bude dovoljno argumentovano da pokaže da se radi o LOŠEM filmu.
Međutim, da je ovo "samo još jedan loš američki film" kako neki pokušavaju da ga otpišu, dok se zgražavaju nad prašinom koju je podigao u Srbiji i okolini, i to malo reči bilo bi previše. Ali, ovo je, kao što rekoh, i ZAO film – zao na način na koji su to, recimo, HUNTING PARTY, CAPTIFS i skoro svi bosanski plačipičkasti filmovi u kojima sebe predstavljaju isključivo kao paćeničke žrtve a Srbe pretežno kao gnusne agresore koji jedu živu decu.
A da Anđelina itekako zna šta radi, i da njena "objektivna", "umetnička", "humanitarna" pamfletaška tirada nije bez Đavola, najbolje svedoči činjenica da je za glavnu mušku (demonsku) ulogu izabrala baš Gorana Kostića, zvezdu četnixploatacije koja je svojim prisustvom "obogatila" oba gorepomenuta filma: u onom francuskom đubretu o srpskim trgovcima ljudskim organima na Kosovu (!!!), Kostić ima manju ulogu, ali u Ričard Girovoj epopeji o lovu na Karadžića po šumama i brdima Bosne, "naš" dobri (tj. zli) "Srbin" Kostić igra legendarnog zlikovca koji ubija Bošnjake sjekirom a na čelu ima tetovirano "Умро пре рођења"!
Da se ne lažemo: baš zbog očitih antisrpskih "kvaliteta" je ovo, inače estetski sasvim bezvredno delce, dobilo toliki publicitet u ovim krajevima – među Bošnjacima kao finalni "dokaz" njihovih nakaradnih falsifikata istorije kojima se hašišarski opijaju već 15-ak godina (pa čak i kao "najbolja stvar koja se Bosancima desila još od Dejtona"!!!), a među Srbima kao još jedan dokaz podmuklih zapadnjačkih (američkih) falsifikata i demonizacija pod providnom maskom "umetnosti", "filma" i "nedužne zabave".
Pa, da se osvrnem malo i na ZLO ovog "filma". Ovo što sledi je Ghoul's trademark CLOSE READING. Idemo od početka.
Laži i mahinacije kreću već u prvom minutu. Kaže nam natpis na početku da je Bosna bila DEO jedne od etnički najraznovrsnijih zemalja Evrope. Inače, ta zemlja (Jugoslavija) neimenovana je, nepomenuta ni tu, ni kasnije.
Narodi i narodnosti živeli u HARMONIJI. Dakle, idila. Harmonija. Zemlja meda i mleka (bez krvi).
Lepi mladi ljudi šetaju lepim mladim ulicama.
Zabavljaju se, smeju, sede u letnjim baštama, idu na ljubavne sastanke, igraju u diskaćima...
Iako nije Nova godina, iz nekog razloga ulice su okićene kao da jeste (ovo se zove goof, ili subliminalna poruka, ili neobjašnjiva perverzija production designera: otkud ove nakićene jelke i lampioni kad im vreme nije?).
Predstavnica Bošnjaka je mlada i lepa UMETNICA (slikarka). Predstavnik Srba je ne tako mladi, ali zato ružni nosati tip mračnog i tupog pogleda, POLICAJAC. On čak i na sastanak s njom dolazi na igranku u pajkanskoj uniformi. Da se zna. Nema ovde srpskih civila – nijednog! SVI Srbi koje ćete videti u Anđinom filmu nose uniforme (inače nepostojeće, ali Anđelija kaže da je njen film "umetnost", a umetnost ne mora da se dosadno pridržava tih slepačkih pravila faktografije, zar ne?).
Međutim, kako pesnik reče, "luče moje malo, nije nam se dalo, da zajedno gradimo svoj bosanski dom". Idilu prekida iznenadna eksplozija bombe, bukvalno niotkuda. Odjednom, umesto "harmonije" = mrak, jauci, krv, leševi, plač...
Zanimljivo je to. U jednom trenu harmonija, u sledećem – haos. Bošnjaci (i Ameri) baš vole da su stvari crno-bele. Zemlja u kojoj se ovo dešava – Jugoslavija – nijednom se ne pominje. Referendum o nezavisnosti Bosne (i druge radnje i nemiri koji su prethodili početku rata) u filmu nisu čak ni nagovešteni, makar kao neka fraza sa TV-a u pozadini.
Prema ovoj falsifikovanoj ("umetničkoj"!) verziji – rat u Bosni počeo je bombom u nekom kafiću koju je bacio ko zna ko i ko zna zašto. Ako su to uradili dežurni krivci, Srbi, malo je nejasno kako naš srbo-pajkan to nije znao nego se našao na udaru bombe. No, nema veze. Ljubitelji pojednostavljenih slika bili bi zbunjeni da je umetnica ekranizovala PRAVI teroristički napad kojim su započela sranja u Bosni. Dozvolite da podsetim:
Kako gledaoci ovog pamfleta ne bi bili zbunjivani istinom, njima se prikazuje jednostavna fabrikacija.
"Četiri meseca kasnije", kaže nam natpis.
Vidimo sneg. Hej, čekaj malo. Ako su sukobi u Bosni počeli u MARTU, otkud onda SNEG četiri meseca kasnije – u JULU??? Kako god računali početak ratnih zbivanja ubosni, nema teorije da je to bilo 4 meseca pre snega. Oh, ali koga je briga? Umetnička sloboda...
Da vidimo dalje šta se ovde dešava.
Uniformisani ljudi upadaju u stanove. Nenaoružana marva poslušno izlazi. Bebe plaču. "Kuda ih odvode?" Odrasle muškarce streljaju iza zgrada, a žene trpaju u autobuse i voze u logor. As simple as that. Nema bosanske policije, nema teritorijalaca, zelenih beretki, ništa od toga ne vidimo. Samo preplašenu sirotinju raju i Srbe-zulumćare. Hic.
Ubrzo vidimo čemu sve to. Radi silovanja. Jedan ćelavi Srbin smrknuta lica izvodi iz gomile jednu od zarobljenica i siluje je pred ostalim ženama zadivljujuće (neko bi rekao i rekordno) brzo. Kad se ta neutaživa srpska šovinistička udarnička svinja namerači na našu Ajlu, kao drugu u ko zna kolikom nizu (hej, treba silovati 50.000 Bosanki za samo dve i po godine, No Time Tolouse!) eto slučaja – naiđe Danijel, sada u zelenoj a ne plavoj uniformi, i spasi je. Ona (p)ostaje njegova konkubina.
Pošto je (američki) gledalac u ovom trenu već zbunjen time ko koga ovde jebe i zašto, enter ekspozicija u vidu Radeta GO WEST Šerbedžije, srbskog đenerala, da nam ukratko iznese kako je mali Mujo maloj Anđi sažeto prepričao srboćetnićku ideologiju.
Inače, film ne pravi nikakvu razliku između vojske JNA (u to vreme jedine legitimne), samoorganizovanih bosanskih Srba, dobrovoljaca i drugih grupacija, da se ne zbunjuje narod. Uostalom, kao što Rodžer Eber u svom rivjuu lepo reče, Ameri ne znaju ni gde je Balkan a kamo li ko tu koga i zašto:
"There were too many complexities for a soundbite. Was it Serbs against Croatians? Christians against Muslims? A free for all? Wasn't it all once Yugoslavia? Which side were we on? Or did we simply want all of them to stop fighting?... When I mention Bosnia, Serbia and Croatia, how many nations have I named? Are they in fact nations? Here's a curveball: Where are the Balkans?"
Lako je gledaocu iz Srbije da se podsmeva umetnici Anđelini, ali imajmo na umu da pametni ljudi nisu ciljna grupa ovog filma: on je namenjen isključivo gutačima propagande, i zbog njih su sve maskirne maslinasto-zelene i ostale boje ovde redukovane na Uniformisane Zelene Srbe i na Sivo-Mrke Bezlične Civilne Muslimanske Žrtve.
Izuzetak koji POTVRĐUJE ovo pravilo je jedan usamljeni muslimanski fridom fajter koji, istina, uspe da baci bombicu na nekoliko Srbočetnika, ali ga preživeli smesta pokose rafalom (dok međunarodna zajednica ništa ne preduzima, nariču glasovi s radija i TV-a koji povremeno, suptilno, strateški traže intervenciju; eh, kad bi se barem neki fridom-fajting Mudžahedini odazvali Anđinim vapajima...).
Zato i tata-šerbetdžija sinu daje jasne i precizne parole: "Do strong work, Daniel, make me a proud father." (Usput, Danijel baš i nije srpsko ime, i malkice je čudan izbor za sina zagovornika velikosrpske hegemonije i osvete za muslimanske zulume iz II svetskog rata. No, umetnička sloboda...)
Tokom filma vidimo još neke blatantne primere toga kolike su krvoločne i kukavičke i podljudske zveri ti ogavni Srbi.
Oni gađaju kola hitne pomoći.
Oni u prolazu ubijaju slučajne prolaznike iz kamiona.
Oni bacaju bebe sa terase (offscreen, vidimo samo rezultat, izdaleka).
Oni su nekulturna stoka koja demolira čak i muzej i šegači se u njemu (Đuričko priznaje da nikad dotad nije bio u muzeju: jedna od retkih replika u filmu koja, u konkretnoj glumačkoj interpretaciji, zvuči autentično i ubedljivo).
Oni jedni drugima međusobno pucaju u leđa!
Oni čak koriste žene kao žive štitove!
Međutim, usred tih užasa, odvija se ljubav između Slikarke i Vojničine. Vojničina je, inače, kao nevoljan da se bavi etničkim čišćenjem i snajperisanjem civila što vode sitnu dečicu preko mostova, "nije imao luksuz izbora, u pitanju je porodična tradicija". Krivica je svaljena na Šerbedžiju, on ga je prinudio, a Danijel šta će, kud će, mora da zapoveda logorom za žene. Što se mora, nije teško. Prilično neubedljiv, poludupast pokušaj da Danijel ne bude groteskna karikatura poput vojnika kojima komanduje, tim poludupastiji što ga igra glumac kome se još nije kako valja obrisala tetovaža na čelu – "Umro pre rođenja"!
Predigra za prvu erotsku scenu između Muslimanke i Srbina je situacija u kojoj jedan drugi Zli Srbin (u ovom filmu: pleonazam) nju sapliće i gazi joj ruku uz neizbežno: "Bwahahahaha."
Minut kasnije, vidimo ovo dvoje kako im se obnažena telesa prepliću u vrtlogu strasti – sve to uslikano "ukusno", nježno i u slow motionu, kao u najotrcanijim made-for-TV filmovima iz ranih 1980-ih. Romant'ka, ba! Čak i usred logora, dok Ajli bride poplaveli, netom zgaženi prsti! Samo kamin fali, pošto je Jared ovde isporučio jednu generičku klavirsku temu za nježnije taslačenje.
Sad, ta romansa je baš jedna čudna stvar. Na početku filma je jasno da se ovo dvoje tek upoznalo, da im je onaj zlehudi izlazak na đuskanje bio PRVI. On je čak u jednom trenu, mnogo kasnije, pita: "Šta si ti bila pre rata?" On tek u logoru otkrije da je njegova treba - slikarka.
Danijel je za nju sve, samo ne prava prilika. Istina, ima ogromnu nosinu, a zna se šta važi za ljude sa velikim nosom (još Hermes Trismegistos je zapazio: kako je Gore, tako je Dole!) – ali ipak, da li je to dovoljno da nadomesti sve nepodopštine kojima ta Zver izlaže nesrećnu Ajlu?
U jednom trenu on joj gura cev puške pod nos dok deklamuje varijantu na "ti si nji'ova" temu, u stilu: "Da imaš šansu, da li bi me ubila?"
I kasnije je Danijel vrlo često prek prema njoj, to nije čovek nego bure baruta, čas je ljubi čas zamahuje da je izlema (mada, kažu neki da je ubosni to normalno).
A kad otkrije da je onaj ćelavac što je silovao pola Bosne došao i silovao i Ajlu, on ne pita: "Dušo, kako si, boli li te, dovešću lekara" – ne, on je onako golu baca na krevet i urla: "Šta si uradila? Šta si to uradila?!!" Pravo pitanje za jednu tek silovanu ženu, kojim Anđa, kako reče u jednom intervjuu, unosi "složenost" u njegov lik.
U tom smislu, on joj takođe vezuje kaišem ruke za šipke kreveta itsl. i žali se: "Zašto nisi mogla da se rodiš kao Srpkinja?" To je, zapravo, Anđina parafraza Romea i Julije i onog čuvenog "O Romeo, Romeo, zašto si baš Romeo, bog te pomeo?" čime se Besmrtni Bard glatko prenosi među bosanska brda i čaršije.
Ajli taj manhandling ne smeta, izgleda. Ona ga voli, ba, iako je pre logora s njim JEDNOM izašla u grad, i po svoj logici ta bi "veza" morala da pukne kao ona kafić-bomba. Ali ne! Ona gola pleše s njim (obučenim). Ona mu sve prašta. Uostalom, ona je Umetnica, beskrajno uzvišenija vrsta bića od nekakvog Vojničine. To je Jin-Jang. "Ja bitanga a ti vila" i tako taj rad... Žene vole grubost, ba, ako je verovati Anđelininom scenariju. Mada, da je ovaj film pušten u Englesku pre 30 godina, završio bi sa etiketom "video nastie". Ljubav silovane prema silovatelju nekada je bio big no-no... a sad, eto, predstavlja krivu i klimavu kičmu ovog filmića.
No, dobro sad. Ipak je ovo film u kome Srbi imaju "Glavni štab" u Sarajevu.
A Šerbedžija objašnjava da "ovo radimo zbog naše dece, da ona ne bi morala da idu u rat kad odrastu."
Naravno, antimuslimanski genocid jasno je pokazan: poslušni musli-civili stoje na ivici jame i čekaju metke da ih u nju bace i bager da ih zatrpa,
...a još slikovitiji i znakovitiji bebocid vidimo u kadru u kome majka svoju sa terase bačenu bebu zakopava u rupu – gde drugde, nego: kraj srušene džamije (zna Anđa šta je dobra kompozicija kadra)!
...a onda se moli unutra, kao dobra Muslimanka. S druge (Srpske) strane ne vidimo nikakve vernike...
Kako film odmiče, sve teže je odrediti GDE se uopšte to dešava: Srbi čas imaju Štab usred Sarajeva, a čas ih vidimo na obodima i brdima iznad kako snajperišu i granatiraju nedužne civile. Takođe, u gradu vidimo nešto nalik uličnim borbama u vreme kada ničeg sličnog u Sarajevu nije bilo.
Ajla čas beži, čas je opet u logoru, a u najmanje jednoj prilici čini se da je skrovište koje je našla s nekolicinom fridom-fajter-pobeglica bilo na jedva deset metara od Danijela i njegovih vojničina.
Ko će se tu više snaći, dok Šerbedžija na svom presmešnom tarzanskom inglišu urla: "Muslim bastards! They'll pay!" Stvarno bruka da čovek koji je igrao u tolikim istaknutim američkim filmovima kao što su Mighty Joe Young, Stigmata, The Fog i drugi još nije naučio taj prokleti engleski.
Onako, usput, na kvarno, sa radija, pomene se i da je Madlen Olrajt – ta čuvena humanitarka i dušebrižnica – razotkrila genocid u Srebrenici i plasirala cifru od (za Anđu, skromnih!) 7.000 pobijenih, ali i to je plasirano kao background noise baš kao i bombardovanje Republike Srpske odmah zatim onako izokola.
Te scene vrlo su jadne – zapravo, ko ne zna istoriju ili se ne seća tih dana, može mu i promaći da se tu nekakvo bombardovanje uopšte dešava, jer je tako smušeno prikazano. Sećam se da je Anđelina tvrdila da je Veslija Klarka lično konsultovala oko toga koji su i kakvi avioni bombardovali RS (odjednom joj, kao, bilo stalo do autentičnosti i istine!), ali ti avioni se vide načas, samo kao neke crne mrlje na nebu. Što je još bezveznije, dok traje to skromno kvazi-bombardovanje, na nebu takođe lete i (Unproforovi, a čiji drugi?) helikopteri! Pa gde to ima, ženska glavo, da helikopteri lete dok ovi sa visine abacaju bombe i raketle?!
No, dobro, u tom trenutku već je pri kraju i drugi sat ove beskrajne torture, pa je gledalac spremniji da oprosti SVE, sve, samo da već jednom krene ta prokleta odjavna špica!
Tako se, bezveznjački i besmisleno, pomalo umorno, bez klimaksa, bez eksplozije emocija ili bilo čega, odigra i finalni čin ove patetične wannabe tragedije, kada Danijel, pošto ga je otac išamarao (u tim godinama!), ode i metkom u čelo pogubi svoju vernu ljubu...
...a onda se preda Unproforu s priznanjem da je ratni zločinac: "I am a criminal of war". Pa to nam reci, Danijele, dva sata nabudžismo radi ove poente, da se zna ko je ovde Agresor i Zločinac, a ko Nevina Žrtva!
I tako se najzad nekako dogegamo i do kraja, i do završnih lekcija o bosanskom ratu koje nam Anđelina ovako speluje:
E, kad nam je tako lepo objasnila šta se desilo u Bosni, i zašto, i čijom krivicom, nije ni čudo da je dobila ovakve kritike od istaknutih sineasta:
"Želim pohvaliti Angelinu Jolie i čestitati joj, volio bih da se drugi reditelji širom svijeta ugledaju na nju. Plašio sam se gledati film, ali ne bih sebi oprostio da ga nisam vidio. To je nešto najbolje što nam se desilo nakon Dejtona. Poslije ovog filma, imam više nade za svoje unuke", kaže čuveni sineasta Mustafa efendija Cerić, čiji neformalni glasnogovornik, sarajevski hodža i kolumnist portala Islamske zajednice, Muhamed Velić, dodaje: "Gotovo da nemam riječi – prestrašno, predobro, preautentično… Sve riječi pohvale za tu izvanrednu ženu, koja se rukovodila principom istine, što je isto tako bitno – senzibilitetom žene i vlastitom frustracijom zbog tog svekolikog nasilja nad ženama, kako kaže, pa je autentično prikazala stradanja Bošnjakinja/Bosanki, muslimanki, u protekloj agresiji."
Sreća u nesreći je što je ova Anđelinina AGRESIJA na um, ukus i humanost toliko nemušta, kilava, dosadna i lišena skoro bilo kakve zanimljivosti da nema šanse da postigne bilo kakav uspeh u normalnom svetu (dakle, izvan muslimanskog dela Bosne). Taj visibility koji će postići u ostatku sveta na konto imena Džoli-rediteljke i njene medijske slave teško da će rezultovati masovnom gledanošću, a oni koje radoznalost i navuče na taj pokušaj, teško da će izdržati do kraha ovog zločina protiv filmske trake.
Zbog toga što, pre svega, ne funkcioniše kao ubedljiva drama o ljudima kojima se nešto kao tragično dešava, što je toliko fletlajnerski, šupalj, napadno naivan i površan, karikiran i nenamerno tragikomičan, Anđelinin MED ima krajnje ograničenu upotrebnu vrednost kao antisrpska propaganda – naime, delovaće za podgrevanje takvih strasti samo onde gde one već tinjaju (UBOSNI), ali teško da će iole civilizovan gledalac bilo gde izvan Balkana imati tako kameno srce da odgleda ovo bez sažaljivog smeha.
U svemu tome naročito je gnusno licemerje njenog odjavnog natpisa, u kome se ona vajka nad time da "deep divisions remain". Hvala ti, Anđo, što si ovim objektivnim, humanitarnim filmom pomogla da te podele zacele, i da SVI ubosni vide kakvo je sranje taj rat bio... Jer, ima ko će to tvoje da guta.
Dobar detalj u tom smislu je kada, u jednom trenutku u filmu, grupica Bošnjaka u zbegu za večeru dobija nekakve kesice sa USA humanitarnom pomoći, a jedan kaže: "This is real dinner!"
Gutaj, stoko, šta ti Ujka Sem (kroz Anđu) drobi!
Na kraju, moram reći da je zaista šteta što je Anđelina, na svu muku, propustila priliku da za naslov upotrebi jedan daleko prikladniji, onaj koji je MINISTARSTVO antiameričkih prljavih rabota davno plasiralo, a kojim završavam ovaj tekst:
