The Cult of Ghoul

недеља, 3. фебруар 2013.

THE ABCS OF DEATH (2012)

**(*)

ABECEDA SMRTI = 26 kratkih pričica, dužine 2-6 minuta. Da je u pitanju AZBUKA smrti, bilo bi ih 30, barem u teoriji, mada u praksi teško da bi se našlo dovoljno Srba i Rusa (da ne pominjem druge, za horor još minornije ćiriličare) da urade svih 30.

Pre svega, kad ih ima toliko, iluzorno je očekivati da svih 26 valjaju: čak i polovina toga bila bi (pre)puna kapa! Ali ako primenimo Skrobonjino pravilo™ za sklapanje antologija, dolazimo do realnije formule: trećina ne valja, trećina je srednje-podnošljiva a trećina je vrlodobrodlična.

Pre nego što se bacim na same filmčiće, nekoliko opštih opaski. Koncept je dobar: sa ovako kratkim radovima nema mnogo mesta dosadi i gnjavaži koje prouzročuju antologije sa samo 4-5 činilaca, jer u takvima ako vam je epizoda slaba, morate da je trpite barem 20 minuta. Ovde, čak i ako vas strefi nešto bezvezno, imate utehu da će potrajati samo par minuta: i nadu da će ono posle njega biti bolje!

Za pohvalu je što su učesnici međunarodni: imajući u vidu da je američki horor danas u deprimirajućoj krizi – jalov, bezidejan, prazan i bez ikakvog estetskog kompasa – bilo bi bolno ako bismo morali da gledamo čak 26 kratkih AMERIČKIH filmova. Srećom, tu su kolege iz nadahnutijih krajeva sveta, pa zato ovde imamo i Japance, i Špance, i Meksikance, i Tajlanđane i još poneke da daju ne samo neophodne začine, nego često – i ono pravo MESO.

Takođe, ovaj omnibus pruža solidan uvid u trenutno stanje u horor filmu, na globalnom planu. To stanje je, u proseku – jadno, ali ovde barem možete na malom prostoru videti kako i zašto je tako.

Šta smo iz ove ABECEDE naučili o hororu danas? Evo nekoliko slova koja je Ghoul zapazio:

B kao BEZIDEJNOST: Čak dva filma se bave time da njihovi autori NE ZNAJU čime bi napunili dodeljenih im 5 minuta, pa na silu iz svojih šupljina izvlače neke koještarije (Adam Wingard, Simon Barrett: Q is for Quack; Jon Schnepp: W is for WTF) ili uvredljivo smandrljano ništavilo (Ti West: M is for Miscarriage).

D kao DOSETKA: sve je svedeno na tupavi "gimmick" kojim se pokušava kompenzovati najčešće praznina, kako idejna tako i stilska (Angela Bettis: E is for Exterminate; Banjong Pisanthanakun: N is for Nuptials).

I kao ISPRAZNOST: Ceđenje suve drenovine u banalnim "pričama" ni o čemu, pa makar neke od njih i bile tehnički/vizuelno solidne (Nacho Vigalondo: A is for Apocalypse, Adrian Garcia Bogliano: B is for Bigfoot, Simon Rumley: P is for Pressure; Ben Wheatley: U is for Unearthed…)

N kao NEHOROR: mnogo toga što se danas izdaje za horor zapravo to nije, čak ni uz mnogo slobodnog tumačenja tog pojma, pa tako i ovde imamo viceve i zajebancije (Anders Morgenthaler: K is for Klutz; Noboru Iguchi: F is for Fart), akcioni krimi triler (Marcel Sarmiento: D is for Dogfight),

neopisive anegdotalne budalaštine (Andrew Traucki: G is for Gravity), men-in-suits nazi SF travestije (Thomas Malling: H is for Hydro-Electric Diffusion), samurajske parodije (Yûdai Yamaguchi: J is for Jidai-geki), antireklame za tretman WC šolje (Ti West: M is for Miscarriage), postapokaliptične SF-akcione ekstravagancije s rasmejerovskim uplivima (Jake West: S is for Speed),

SF-akciju (Kaare Andrews: V is for Vagitus) ili naprosto nekoherentne kvazi-SF kvazi-satirične pizdarije (Yoshihiro Nishimura: Z is for Zetsumetsu). Kad se ovako postavi, u ovoj antologiji NAJMANJE ima horora, a najviše (pomalo iznenađujuće!) – klozetskih fazona koji na nenamerno metakritički način sugerišu da je današnji horor pretežno SRANJE.

O kao OPSKURANTIZAM: nadrkano umetničarenje, film kao rebus, film a la clef, "neću da vam kažem šta sam 'teo da vam kažem"! (Ernesto Diaz Espinoza: C is for Cycle; Bruno Forzani, Héléne Cattet: O is for Orgasm; Srđan Spasojević: R is for Removed).

S kao SPLATER UMESTO STRAVE: niko više i ne pokušava publiku da uplaši, naježi, uzbudi: to su za današnje filmmejkere potpuno zaboravljene ambicije iz eona davno prošlih. Jeftini skok-šokovi i mnogo krvi, nasilja, čerečenja – eto, to se sada zove "horor". Ovo važi i za najbolje delove ovog omnibusa (o njima, uskoro).

Što se tiče učesnika u ovom projektu, i oni su mešano meso: neki su dokazani moderni majstori, neki su preterano a neopravdano izvikani, a neki su anonimusi sa jednim ili dva osrednja filma za sobom. Potonji su, izgleda, odabrani samo zato što su se zapili i sprijateljili sa producentom i mastermajndom svega ovoga – Todom Braunom (TWITCH) na SXSW festivalu.

Obrukali se:

Ti Westov POBAČAJ

najveća prevara u ovom projektu, a i šire! Ako je svaki autor dobio po 5000 $ za svoj filmić (a izgleda da je tako – to tvrde Wingard i Barett u svom anti-filmčetu), onda je ova džukela u svom klozetu smandrljala-uslikala nešto imbecilno što jedva traje minut-dva, što ga nije koštalo ni 100$, a ostatak parica (4.900 $) lepo stavio u džep! Boli njega!

Ben Wheatley i njegova ISKOPINA:

kad su svi dizali u nebesa njegov DOWN TERRACE na Fantaziji 2010. ja sam govorio: "Aman, ljudi, to je jedna naporno slikana isprazna dramica jedva vredna jednog gledanja!"; kad su svi po vascelom internetu drkali na KILL LIST i stavljali ga na svoje top-liste, ja sam se zgražavao i čudio ljudskoj kratkovidosti i odsustvu elementarnih kriterijuma. E, pa, evo vam ga sad vaš genije Vitli sa jednim apsolutno kretenskim mini-FFF bez i najmanje potrebe da postoji, sem kao njegova privatna stilska vežba "u prvom licu".

Nacho Vigalondo i njegova APOKALIPSA –

mene opet niko ne sluša kad govorim da je TIMECRIMES napadno glup i uninvolving film, naduvan i izvikan preko svake mere (umnogome zahvaljujući TWITCHU). Ovo maleno zlodelce nije ubi bože, nije sramotno, ali svakako je nebitno, nepotrebno i šuplje za jednog "modernog velikana" kakvim Vigalonda plasiraju i promovišu.

Simon Rumley – još jedna veštački manufakturisana "zvezda" žanrovskih festivala:

možda čovek ume dobro da popije, da ispriča vic, da se zajebava, da bude zvezda u društvu gde sedne – ne znam! Na Fantaziji sam ga video samo ovlaš, jer je došao kad sam ja već polazio nazad. Ali taj ne ume da snimi dobar film pa da jebe oca. Njegova debilna epizoda ovde samo je još jedan u narastajućem nizu dokaza toga: slike iz života nekih fufica, snimano banalno soc-"dokumentaristički", s nešto usiljenog šoka na kraju. Jao, zgazili slatko malo mače! (PS: Bez brige, nisu stvarno.)

Bruno Forzani, Héléne Cattet i njihov izdrkavački ORGAZAM:

lepo je to uslikano, ali njihov parazitski fetišizam slo-mo krupnih planova već se pretvorio u usiljeni manirizam iza kojeg ne stoji ama baš ništa drugo sem lepih slika. Sad, pošto mnogim "rediteljima" ovde filmovi izgledaju kao nebrižno, vulgarno-prozaično slikani home-movies (C is for Cycle; G is for Gravity; M is for Miscarriage; N is for Nuptials; P is for Pressure; Q is for Quack; U is for Unearthed; W is for WTF), ljubavno-kreativnom paru Belgijanaca barem na vizuelnoj prefinjenosti skidam kapu. I ni na čemu drugom.

Ali dosta o razočaranjima i promašajima: rekoh gore da ovde ima jedna trećina dobrih stvari, pa da kažem par reči o tih 8-9 komada koje VREDI pogledati, po redosledu od najboljeg ka manje dobrim.

Marcel Sarmiento (D is for Dogfight)

Borba pasa – tačnije, jednog psa i jednog čoveka. Ovo je toliko spektakularno fascinantno režirano da sam buljio u neverici, i uz sve zurenje i dalje mi nije jasno kako su uspeli ovo da snime! Pas je, po svemu sudeći, pravi a ne CGI – a scene u kojima besno kidiše na živo meso i na goli vrat izvanredne su: mora da se radi o vrhunskoj dresuri. Oduševljen sam koliko je ovo prvorazredno izvedeno u svakom pogledu. Ko bi reko da iza ovoga stoji reditelj precenjene ali jedva-osrednje DEADGIRL?!

Timo Tjahjanto (L is for Libido)

Brutalna boleština: mnogo zvanih ali malo odabranih sme da se drzne i ode ovako daleko u tom pravcu a da to ne bude komendija i travestija nego real deal sicko shit. Nema to neku naročitu poentu, ali barem okrepljuje totalitetom (uspele) predanosti šoku i zgražavanju. Smesta sam pohitao da vidim ko je taj reditelj i instant-skinuo & pogledao njegov dugometražni MACABRE (DARAH): mora mu se priznati posvećenost meraklijskom prolivanju krvi i čerečenju telesa, ali scenario za taj predugometražni slešer je ubi bože, a sve osim krvoliptanja na ivici amaterizma, pa zato za DARAH bubamarah: **(*) / 2+…

Lee Hardcastle (T is for Toilet)

Nadahnuta, duhovita, vrhunska stop-motion animacija sa živopisnom slikovitošću i meraklijskim splaterom i smislom za crni humor! Ako nećete da gledate ceo omnibus, ovu epizodu imate zasebnu i na Jutjubu.

Xavier Gens (X is for XXL)

Ideja nije ništa naročito – predebela devojka nožem i testerom sa sebe saseče višak sala i mesa – ali izvedba je sočna i adekvatno preterana. Posle razočaravajuće mlakog i bezveznog THE DIVIDE Gens pokazuje da je preostalo još nešto od splatter-lovinga iz doba FRONTIERE(S).

Jason Eisener (Y is for Youngbuck)

Ćelavi čikica-pedofil posmatra dečake-košarkaše u sali za fizičko, dok ga jedan od njih ne ubije glavom prepariranog jelena (školske maskote?). Vizuelno nadahnuta epizoda od reditelja HOBO-a…

Srđan Spasojević (R is for Removed)

Ovo mu valjda dođe nekakav omaž filmskoj traci u vreme digitalnog videa, ali previše je opskurno i nadrkano samodovoljno da bi naročito uvuklo i zainteresovalo gledaoca – sem na nivou dobro stilizovanih slika. Šta god da je Dimbo Vojnov hteo kasti ovim "scenarijem" o čoveku iz čije kože neki šejdi tipovi izvlače filmsku traku (!), Spaske je to barem uobličio u jednu od nekolicine epizoda ovde koje actually liče na FILM, odnosno u nešto pravljeno sa znanjem i guštom, a ne da se odradi minutaža. Time, takođe, nastavlja sa svojim ludački smelim filmovanjem napadnih splater METAFORA. Od ULASKA VOZA U STANICU pa do izlaska voza iz – garaže, ovo mu dođe nekakva opskurna elegija nad smrću FILMA. Nešto kao SIN CELULOIDA sreće KAPETANA NITRATA.

Noboru Iguchi (F is for Fart)

Još jedna od nehoror epizoda, ali uprkos tome, dovoljno je apsurdno-kretenska i bezobrazna na onom najprimitivnijem nivou (fart jokes!) da ne može a da ne izmami osmeh svakome ko nije srca kamenoga i kragne uštirkane! Mogao bi da se zove i PRDAPOKALIPSA.

Anders Morgenthaler (K is for Klutz)

Ni ovaj crtić nije horor – osim u twistu koji deluje usiljeno i veštački nakalemljeno. Ipak, animacija je odlična, duhovita i cela situacija sa ženom koja nikako da se otarasi oživelog (?) govneta u jednom klozetu ima svog, ehm, klozetskog šarma.

Bruno Forzani, Héléne Cattet (O is for Orgasm)

Rekoh već da ovo skromno parčence videospotizma i smaračkog fetišizma nije bogzna šta, ali barem lepo izgleda, što se ne može reći za većinu preostalih epizodica ovog omnibusa. Dok je 90% današnjih reditelja prilično nebrižno prema fucking IZGLEDU svojih filmova i snimaju ih mobilnim telefonima ili loše podešenim video kamericama, sa bednim svetlom, mrljavom slikom, ne jebavajući žive sile frejminga, kadriranja, osvetljenja kadra, minuciozne obrade zvuka i sličnih prevaziđenih (?!) gluposti, ovo dvoje Belgijanaca barem još uvek fetišizuju film iz vremena kad je taj medijum bio VEĆI OD ŽIVOTA umesto što je danas postao pojeden i opsednut tzv. 'reality' pristupom.

Eto, to su najmanje loši od ovih 26 parčića, pa vi vidite da li ćete odgledati sve, od A do Z, ili ćete kao DEDA iz RADOVANA III da izdržite samo do A B C D E – pre nego što uskliknete: "E, dokurca!"

Evo sažetka svih učesnika, sa mojim ocenama kraj svakog:

A: Nacho Vigalondo
(A is for Apocalypse) = 3-

B: Adrian Garcia Bogliano
(B is for Bigfoot) = 2+

C: Ernesto Diaz Espinoza
(C is for Cycle) = 2

D: Marcel Sarmiento
(D is for Dogfight) = 5-

E: Angela Bettis
(E is for Exterminate) = 2

F: Noboru Iguchi
(F is for Fart) = 3

G: Andrew Traucki
(G is for Gravity) = 1+

H: Thomas Malling
(H is for Hydro-Electric Diffusion) = 3-

I: Jorge Michel Grau
(I is for Ingrown) = 2+

J: Yûdai Yamaguchi
(J is for Jidai-geki) = 3-

K: Anders Morgenthaler
(K is for Klutz) = 3+

L: Timo Tjahjanto
(L is for Libido) = 4+

M: Ti West
(M is for Miscarriage) = 1

N: Banjong Pisanthanakun
(N is for Nuptials) = 1+

O: Bruno Forzani, Héléne Cattet
(O is for Orgasm) = 3-

P: Simon Rumley
(P is for Pressure) = 2-

Q: Adam Wingard, Simon Barrett
(Q is for Quack) = 2-

R: Srđan Spasojević
(R is for Removed) = 3-

S: Jake West
(S is for Speed) = 2+

T: Lee Hardcastle
(T is for Toilet) = 4

U: Ben Wheatley
(U is for Unearthed) = 2

V: Kaare Andrews
(V is for Vagitus) = 2+

W: Jon Schnepp
(W is for WTF) = 2-

X: Xavier Gens
(X is for XXL) = 3

Y: Jason Eisener
(Y is for Youngbuck) = 3

Z: Yoshihiro Nishimura
(Z is for Zetsumetsu) = 2+

петак, 1. фебруар 2013.

EXCISION (2012)

**(*)

Valjalo bi da napišem koju reč o ovom filmu jer mogli ste ga videti na mnogim listama "najboljih" horora iz 2012-te, mada ne i na mojoj. Na mojoj nije, pre svega zato što to uopšte nije horor, a zatim i, naravno, zato što nije naročito dobar. Ipak, makar i sa zakašnjenjem od oko pola godine otkad sam ga pogledao, evo par ohlađenih impresija.

EXCISION je nedokuvan, nedomišljen, šizofren film koji pozira da je "coming of age", pretvara se da je neka kao "satira" srednjeklasne Amerike, izdaje se za nekakav ekscentrični, kontroverzni, krvolipteći "horor", glumi da je nekakav "alter", "indie" pa čak i "artsy" film, a za najneprobirljivije može da prođe i kao "crna komedija".

Prolem je što je on sve to pomalo, na parče, zavisno od toga koju scenu gledate. U izolaciji, ima mikro-elemenata svega gore nabrojanog. Ali oni nisu uobličeni u koherentnu, smislenu estetsku i idejnu celinu, nego su prosto nabacani u naivnoj nadi da će ti parčići da se nekako sami od sebe slepe i proizvedu jedinstvo – ili, neki zlobnik bi mogao reći još i: u nadi da će površniji gledaoci u svojim glavicama napraviti veze i smisao i značenje tamo gde oni, u samom filmu, nikako ne postoje.

EXCISION nije horor jer nema ni saspensa ni jeze a kamoli strave: jedino ubistvo u filmu je – iz nehata (tj. iz smanjene uračunljivosti, bez predumišljaja, čak "sa dobrim namerama"). Istina je, ima nekoliko kratkih scena sa leševima, krvlju, odsečenim glavama i izvađenim fetusima, ali čak i ti vizuelno bogati, svakako najvredniji delovi filma urađeni su napadno videospotovski, pozerski, fejkerski, kao samodovoljni set-pisovi slabo integrisani u ostatak filma. Izem ti film u kome i to malo što valja nisu dešavanja, nego fantazije poremećene glavne junakinje koja se tokom 95% filma ponaša samo kao IDIOT a ne kao opasni psiho koji tek što nije postao manijakalni ubica. Zbog toga barem 95% ovoga uopšte NIJE horor.

A ta junakinja je i glavni kamen spoticanja: iz njene šizofrenije izrasta i šizofrenija čitavog ovog poremećenog, neuravnoteženog, besciljnog, misguided filma. Autor očito pokušava da nam nju predstavi kao simpatičnog goth-emo horror-loving autsajdera, dakle kao pozitivnog individualca u moru osrednjih "normalnih" američkih morona kako u školi tako i kod kuće, ukratko: kao neshvaćenu osobu sa specifičnim "morbidnim" interesovanjima. I eto nama instant-empatije: koji ljubitelj horora, a i šire, koji pratilac CULT OF GHOUL bloga neće da saučestvuje s jednom takvom likinjom?

Međutim, do kraja filma postaje nam jasno (ako pažljivo procesuiramo to što gledamo) da je EXCISION samo jedan hipsterima namenjeni, našminkani "case study" o tamo nekoj poremećenoj tinejdžerki gde ni njeni simptomi ni to što joj se dešava ni to kako se ponaša pa ni to što na kraju uradi – nema ama baš nikakvu znakovitost, nikakvu metaforičku ili ma kakvu vrednost.

Nema tu satire na "uskogrudost" američke familije (pa makar mamu igrala Trejsi Lords!), jer familija je ovde brižna, požrtvovana i, u krajnjoj instanci – u pravu;

nema tu satire na crkvu (pa makar popa igrao Džon Voters!), jer i pop ovde samo pokušava da pomogne, kol'ko može;

nema tu satire ni na školski sistem (pa makar direktora škole igrao Rej Vajs!) jer i nastavnici kako su ovde prikazani samo obavljaju svoj posao i ne deluju kao represivni i ograničeni monstrumi što ograničavaju jedno krhko mlado biće koje bi samo da leprša na krilima svoje ekscentričnosti i originalnosti, nego ljudi koji pokušavaju da se nekako nose sa očigledno poremećenom, bolesnom osobom i njenim psihopatskim ponašanjem.

Pritom se prepoznatljive face iz "indie" i/ili žanrovskih uradaka koriste jeftino i površno, kao instant-credentials, iako su kretenskim scenarijem zapravo lišeni one aure koju sa sobom meta-filmski nose. Drugim rečima, EXCISION ama baš ništa ne dobija učešćem baš ovih "diva": da, čuvena pornićarka igra običnu domaćicu i MAMU; da, čuveni tatko na amoralni treš & neukus igra POPA; da, incestuozni psiho-otac Liland Palmer igra DIREKTORA ŠKOLE – ali baš ništa od njihovog vanfilmskog prtljaga ne prenosi se u ovaj ovde, i nikako mu ne doprinosi, nego samo navodi na pogrešan trag. EXCISION bi isto tako jadno smrduckao sve i da su te likove igrali neki drugi, neznani glumci.

Umesto da, recimo poput MAY, naša freako-weirdo antijunakinja može da funkcioniše kao malkice stilizovana i preterana paradigma svakog neuklopljenog tinejdžera, i da tako prozbori nešto univerzalno, s čime bi saučestvovao svako ko u tim godinama NIJE bio mega-socijalizovana dizelaško-siledžijska mega-popularna "zvezda" svake žurke i proslave – naša junakinja se tokom celog filma zapravo ponaša kao najobičniji SKOT prema svima oko sebe, bez izuzetka, i bez ikakvog smisla.

U to spada i prolongirana, a u krajnjoj instanci besmislena scena u kojoj se, ničim izazvana, iživljava nad jednim momčićem (poodrasli Petar Pan), koga prvo napadno "zavede", a onda ga u motelu, nakon seksa (tokom kojeg ona tripuje da ovaj pliva u krvi), ismeje i otera, pošto ga prvo umaže svojom menstrualnom krvlju.

Ženska osveta? Okej, ali – za šta? EXCISION nam to ne (po)kaže.

Snažna nezavisna žena? You wish! Bolje reći – obična psihopatska nakaza.

Ne samo što je njeno ponašanje psihološki nemotivisano, nego je i dramaturški neopravdano, jer ovog lika više ne vidimo do kraja – cela ta podugačka scena s njim samo je još jedno od slepih creva u ovom nekoherentnom filmu: samodovoljna i autistična, u samu sebe zatvorena baš kao i glavna junakinja.

Zbog toga je i gledanje ovog prilično jadnog izgovora za film slično čitanju proze sačinjene od rečenica koje, svaka za sebe, nisu loše: imaju pismenost, izbrušene su, ne zvuče loše kad se pročitaju u izolaciji. Ali – one ne funkcionišu unutar pasusa ili stranice jer pisac (tj. ovde: reditelj) nema osećaj za ritam, za ton, za fluentnost, za gradaciju, za vođenje priče, za uspone i padove, za nad-celinu iliti "kišobran" koji bi trebalo da se nad svim tim pojedinostima nadvija i da ih osmišljava.

Zbog te svoje nabacanosti, EXCISION je manje film a više velika Roršahova fleka sa nekoliko farbi pljusnutih jedna preko druge tako da će manje probirljivi i manje pronicljivi gledaoci videti samo one parčiće koji se njima sviđaju ("wow: vidi krv; al' je dobar onaj leš!"; "joj, što je lep ovaj kadar, k'o iz spota Merlina Mensona!"; "uuu, al' je odgovorila majci!"; "kakva jaka ženska: vidi al' je zajebala ovog što je 'teo da je kara u motelu /u koji ga je ova praktično silom odvukla/" itsl). Takvima neće smetati što je kraj ultra-imbecilan, što iz dotadašnjeg farsičnog tona naprasno skače u poludupasti pokušaj "tragedije" ili bar "drame" – i što sve to nema baš nikakvog smisla.

"Smisao? Ko još to traži! Dajte nam poneku pošalicu, poneki geg, vizuelnu dosetku, dajte šarene sličice koje mrdaju, i nek se neka poznata lica malo krevelje i namiguju nam – i bićemo zadovoljni!" E, ako tako razmišljate, EXCISION će vam biti sasvim okej.

Ja mu dajem 2+ na samoj granici sa 3- zato što nije napadno glup, što je ovde-onde zabavnjikav, ili barem pokazuje potencijal da to bude, ne gnjavi skoro nimalo, a i zato što se zgodna AnnaLynne McCord junački borila da napravi živ lik od toga što joj slabi scenario daje, a debi-reditelj Richard Bates Jr. pokazuje dovoljno vizuelne kulture zbog koje ću mu dati šansu i u narednom pokušaju, bez obzira na ovo prvo mače, koje bez daljeg bacam u vodu.

среда, 30. јануар 2013.

ZLATNI GHOUL za NE-HOROR u 2012. godini

Da podsetim na tradiciju započetu prošle godine. Poov rođendan (19.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za HOROR postignuća, a moj rođendan (30.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za NE-HOROR postignuća u prethodnoj filmskoj godini. Red je da se i NEHORORI zakite ovom divnom statuetom, jer ipak i o njima se ovde na blogu piše, u poslednje vreme čak i više nego o (sve čemernijim i pažnje nevrednim) hororima.

Filmovi iz žanra OSTALO (he he...) nisu se proslavili baš mnogo jače nego horori, ali se ipak našlo malo više jakih trojki i tri-pluseva – mada, ni približno toliko koliko bi se, procentualno, moralo očekivati od skupa koji sadrži SVE osim horora! Dakle, slede nagrade za najbolje filmove u ovim i onim kategorijama, kao i za posebna dostignuća u njima, a za neki dan sledi i moja sega-mega lista najboljih nehorora viđenih između dva Zlatna Ghoula.

Sad kad pogledam nagrade, zapažam da sam malko zapostavio prikazivanje nehorora na blogu, i da se na mnoge od donjih naslova nisam do sada kritički osvrnuo: nadam se da ću naći vremena i volje za to u narednim danima i nedeljama. Do tada, evo dobitnika!

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FILM 2012.

KILLER JOE

(USA)