PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić

Laguna, 2013
330 strana

 PEŠČANA HRONIKA je horor roman. To je prvo što želim da naglasim, tim pre što se to verovatno neće previše isticati (ili neće uopšte) u Laguninim najavama i na promocijama. Dakle, nije ovo ni slipstrim, ni istorijska persiflaža, ni urbani ni krimi ni triler ni ne znam šta – nego čist, fin horor roman. Možda i previše fin... ali ipak, horor.

            Zašto ovo naglašavam? Zato što se Goran Skrobonja odavno manuo horora i našao zlatnu koku u kvazi-alter-istorijskim palp fikcijama sa špijunsko-avanturističko-fantastično-akcionim i karate fazonima; zato što Ota Oltvanjija više zanimaju pokušaji da nakalemi američki noir krimi triler sa manje-više horora u Srbiju (za sada bez većeg uspeha) negoli strava i užas; zato što je nedavni horor roman Darka Tuševljakovića SENKA NAŠE ŽELJE bio toliki promašaj da su mi bila potrebna tri nastavka da se pozabavim svime što u njemu ne valja (vidi OVDE, OVDE i OVDE); zato što je poslednji put kad je nešto domaće zasmrdelo na horor – to zapravo bio bizaran ANTI-HOROR, tj. avanturističko-fantastični latino-magijski-nerealistični triler OGLEDALO ZA VAMPIRA Adrijana Sarajlije (i za njega mi je trebalo tri nastavka, s tim što sam se smorio u procesu, i treći nikad nisam dovršio dalje od nekih skica; prva dva dela toga imate OVDE i OVDE).

            Horor u domaćoj prozi još uvek tavori i živucka u kratkim pričama, gde se može naći i poneki biser (videti Skrobonjine antologije za relevantne uzorke novijeg datuma; usput, Zelićeve su priče u njima bile u samom vrhu ponude), ali horor romani su užasno retki, a još su ređi iole uspešni. Uostalom, horor je inherentno pogodniji za formu priče ili novele, a roman je u ovom žanru, uopšteno gledano, užasno teška stvar za odraditi bez greške, ili sa prihvatljivom dozom grešnosti. A pošto kod nas ionako nema nekog jačeg tržišta za tu vrstu proze – logično je da malo ko ima dovoljno snage, hrabrosti, ludila i umeća da uopšte sedne i napiše horor storiju na kojih 200-300 strana. Tim pre Zelićev roman zaslužuje pažnju i pohvalu već samom činjenicom što postoji, ali i time što je – uz sve zamerke koje ću dole izneti – to još uvek sasvim respektabilan pokušaj, sa značajnim kvalitetima.

            Da ne bih i od ovoga napravio serijal od bar tri nastavka, pokušaću da ovog puta budem sažetiji i da suštinu smestim u "samo" jedan malkice duži tekst. Nažalost, pošto se neke zamerke koje imam na roman tiču njegovog završetka i razrešenja, moraću da se bavim i SPOJLERIMA, ali oni će biti uredno označeni tj. skriveni crnim slovima na crnoj pozadini, kako ne bih kvario čitanje onima koji još nisu uzeli knjigu u šake, a to planiraju.

            ZAPLET 

1947-48: Ima neka tajna na gradilištu, u močvarama iz kojih će da iznikne Novi Beograd. Pet pionira na toj radnoj akciji nanjušiće nešto mutno oko tajanstvene jame na kojoj odabrani drugovi rade samo noću...

1998-99: Ilija, bivši bezbednjak, sada dezerter, krije se sa sinčićem Lazarom (Lakijem) na Novom Beogradu (žena mu umrla). Klinac na igralištu stiče drugare koji možda nisu baš sasvim živi, i izgleda da ga žele privući sebi, da se igraju zauvek i zauvek... ("Danny, come with us...") Sve se vrti oko bazenčića s peskom koji je, kako se čini, sagrađen iznad one jame iz 1945. Šta je u jami? Šta hoće mrtvi pioniri? Da li će Ilija da se spanđa sa komšikom čija je curica u komi? Da li će da spase sina iz kandži nemrtvih pionira? Da li će NATO bombardovanje koje se zbiva paralelno sa svim tim da nadjača ove horore? Saznaćete to do 330-te strane romana!

KRITIKA

ŠTA JE DOBRO?

- Lako se čita, zanimljivo je i dinamično kako se i očekuje od popularne proze sa blagim tematskim ali ne i stilskim pretenzijama na nešto više. Tekst je iseckan na kratka poglavlja, sa mnogo epizoda, podzapleta, flešbekova, skakanja s jednog na drugo mesto i vreme, što doprinosi dinamici. Jezik je jednostavan, funkcionalan, svrsi služeći, i blaženo lišen nakaradnih egzibicija sa rogobatnim metaforama i poređenjima. Zelićev jezik služi da ispriča priču na pregledan, dramatičan i upečatljiv način, i to uglavnom uspeva.

- Premisa je intrigantna i izneta sa dovoljnom dozom misterije da sve do kraja nije predvidivo šta je tu posredi. Istina, nepredvidivost je donekle ostvarena i time što pravi uzrok dešavanja, tj. koren natprirodnih problema, nije čak ni nagovešten pre finalnih stranica...

- Povezanost sa istorijskim događajima, svima znanim iz knjiga i filmova (Drugi svetski rat) odnosno naživo (NATO bombardovanje Srbije), čini zaplet prijemčivijim najširoj publici (onoj koju horor ne samo da ne privlači, nego bi mogao i da je odbije, kad bi znala šta stvarno drži u rukama).

- Za pohvalu je pokušaj da se horor zasnuje na autentično lokalnim motivima i temama, umesto da se silom, veštački transplantuje iz tuđine.

ŠTA JE PROBLEMATIČNO?

- Nisam zadovoljan krajem, raspletom i uopšte razrešenjem misterije i prirode fenomena. Dobrim delom je na delu sličan problem koji sam Zeliću zamerio i u "Otrovnom suncu", priči iz U ZNAKU VAMPIRA – i ovde imamo pretvaranje žrtava u monstrume, što je ovde još problematičnije, i dramaturški i idejno.

- Nije mudro što su natprirodna horor zbitija, sa duhovima zlokobne dece, stavljena naspram realnih horora daleko većih razmera, tokom NATO bombardovanja... U poređenju sa oruđima Imperije Zla koja svakog dana ruše stotine zgrada i na parčiće komadaju desetine ljudi ovi dečji duhčići sumnjive zloće i još sumnjivijih moći blede skoro do nebitnosti: prema mašineriji Novog Fašističkog Poretka oni su, neizbežno, bezubi, jadni, ne-preteći, ne-strašni. To je veliki auto-gol, pre svega žanrovski, jer je pisac podrio temelje željenog horora, relativizovao ga i sveo na nebitnu epizodu usred mnogo većeg i opasnijeg užasa. To je problem i konotativno, jer ne vidim da se time (smeštanjem u 1999.) nešto vredno značenjski dobilo. Paralela Građenje – Rušenje NBg mogla bi biti smislenija da je uopšte bilo nekog krupnijeg razaranja na NBg (tj. među njegovim višespratnicama), ali nešto se ne sećam takvih dešavanja.

- Čak i ako načas nekako apstrahujemo NATO ZLO, i pokušamo da se uplašimo tih detinjih duhova, pisac nam to otežava na još dva načina. Kao prvo, roman sadrži još jednog monstruma, ali realnog, i moćnog: serijski silovatelj spopada žene po liftovima sa špricem navodno zaražene krvi i iživljava se nad njima. Ova krajnje realna pretnja dodatno relativizuje stravu od duhova.

Kao drugo, i sami duhovi nisu prikazani kao naročito zastrašujući, niti moćni. Npr, na str. 228 čujemo:

"Nisu oni tako moćni, znaš. Ne mogu čak ni u kuću da ti uđu ako ih sam ne pozoveš... Milica nije mrtva. u komi je. Nisu uspeli čak ni tako malu devojčicu da privuku sebi."

S jedne strane duhovi koji uz sav napor snaga jedva bace jednu devojčicu u komu, a s druge – nakaza koja sasvim uspešno siluje čitav niz žena + NATO soldateska (!) koja bez ikakvog problema ubija devojčice, dečake i njihove roditelje na sve strane. Matematika je jasna...

Lepo je to što je Zelić pokušao da nam tu duh-decu prikaže sa dozom simpatije (na jednom mestu ih poredi sa "izgubljenim dečacima" iz Petra Pana), ali bojim se da tranzicija od simpatičnih pionira iz prologa u zlokobnu pretnju u ostatku romana nije izvedena vešto ni dramaturški (Zašto baš oni potpadaju pod uticaj Zla? To isto Zlo je, na samom samcitom početku, već progutalo četiri akcijaša: zašto ONI nisu postali duhovi u službi ove prokletinje?) ni žanrovski (simpatija za "monstruma" problematična je zbog proizvoljnosti motivacije kao i zbog modusa operandi, koji se ipak tiče otimanja i ubijanja druge, žive dece - a s tim je malo teže simpatisati).

- Idejno i ideološki je ovo sve konfuzno i problematično na mnogo načina, i nema se utisak da pisac ima jasan odnos prema brojnim krupnim pitanjima koja apsolutno ne može da izbegne niti da se pravi da ona ne postoje, jer ih njegov narativ sam od sebe naprosto priziva. Koja je poenta preslikavanja uspona Titoizma i građenja utopije sa poslednjom godinom Slobizma i totalnim raspadom (ne toliko režima, koji je tih dana zapravo bio ojačan opštenarodnim prkosom NATO ZLU, koliko iole normalnog života, zahvaljujući NATI)? Oba ova diktatora prikazana su u pozitivnom svetlu! U prologu, Tito je iskreno brižan za dobrobit pionira i radnika na akciji. "Mene je prosto srce zaboljelo koliko su jadno izgledali" kaže on, u razgovoru nasamo s jednim poslušnikom, i čak priznaje "mi se maćehinski odnosimo prema njima"! (str. 16) Drug Tito stvarno brine: "ta mi ne smijemo slati našu mladost da gine tamo, kako da kažem, u tom glibu, Batriću!" (str. 18) To kaže isti onaj vrhovni zapovednik koji je nemilosrdno u vodenicu za meso, bez ikakvog smisla i potrebe, poslao "našu mladost" tj. hiljade mladih Srba, na tzv. Sremski front, kada je 30.000 mobilisanih srpskih mladića poslato na 'sremsku klanicu' praktično bez obuke samo par godina pre citiranih srceparajućih Titovih reči. 

Kasnije u romanu, Slobin DB se bez ironijskog odmaka prikazuje kao slavna, neproblematična formacija. Ovde imamo, usred 1999. godine, jednog DB operativca koji kaže: "Treba razmišljati unapred. Obnoviti celu zemlju, pa između ostalog i podići novu službu" (str. 326). Takođe nam se, bez trunke ikakvog odmaka ili svesti o moralnoj dubiozi, ne samo pruža apologija dezertera nego se još, ladno, opravdava i prijateljska selekcija po principu: drugi neka ginu, ali mog prijatelja ću da zaštitim: "Video si kako je bilo, a postalo je mnogo gore kada si otišao. Ginuli smo ko muve. Đavola bih dozvolio da i ti odeš tako uzalud!" (str. 325).

- S ovim je donekle povezana i karakterizacija Ilije, glavnog junaka. Ovaj vrli policajac odluči da POBEGNE iz službe, ne čak ni da da OTKAZ nego baš da DEZERTIRA, kada jednog dana shvati da su ulazna vrata policijske stanice oblepljena plakatima umrlica kolega poginulih na Kosovu! Videvši svoj odraz on shvati da bi uskoro i njegova mogla da se nađe tu, i zato se on naprosto okrene i – ode (videti str. 106; mrzi me da prepisujem i citiram tu podužu, neverovatnu deonicu). Tako počinje njegovo skrivanje sa detetom koje ga odvodi na NBg...

Ja razumem da je piscu za zaplet bio potreban "junak" koji od nečega beži, od svih se skriva, ali – možda je mogao da mu da malo uverljiviju, smisleniju motivaciju, umesto da ga ovako naivno prikaže kao kukavicu, izdajnika i glupaka. Pa šta si mislio, delijo, da je rad u policiji samo med i mleko, tj. prebijanje finih studenata na protestima? A kad treba na Kosovo poći, onda – bežanija? 

- Romska nacionalna manjina je upotrebljena na prilično klišetiziran način (neko stroži možda bi rekao i kultur-rasistički). Ono što su Dobri Crnci u melodramama Stivena Kinga, to su Cigani u horor romanima naših pisaca: setimo se samo one smešne Ciganke-vračare kod Tuševljakovića! I ovde su oni nešto između karikature iz vica, Kusturičinih groteski i duhova-pomagača (deus ex machina) koji uskoče kad zatreba i nestanu isto tako olako, bez traga. Say CHEESE!

Ovo je dodatno problematično zato što se mogla i morala više potcrtati njihova (romska) povezanost sa nacističkim ZLOM koje ovde vaskrsava (u obličju Titovih pionira)! Oni, koji su toliko stradali za vreme Drugog svetskog rata, nisu smeli da budu tako olako svedeni na slikovite polugroteskne statiste iz neke školske predstave.

SLEDE SPOJLERI

– NE ČITAJ OVO PRE NEGO ŠTO PROČITAŠ ROMAN!!!
(selektuj mišem da bi crna slova bila vidljiva)

- Zaplet je SUVIŠE precizno zapleten i raspleten tako da ama baš svaka kukica upadne u ama baš svaku rupicu, sve se razjasni i razreši tako da ama baš sve bude raščišćeno, baš svi krivci budu kažnjeni a baš svi fini budu adekvatno nagrađeni – kao u nekom Diznijevom PG filmu. Znate ono: ko je na početku bio sam, na kraju će imati curu; kome je dete bilo bolesno, na kraju će ozdraviti; ko u startu nije imao posao, na kraju ga ima; ko je bio dobar – ostaje živ na kraju; svako ko nije bio dobar – gine; to važi i za pripadnike manjine (statiste) nad kojima niko neće zaplakati; problematični anti-junak dobija šansu za iskupljenje (žrtvovanje), itsl.

Sve je, maltene, nacrtano, tako da i najnepažljiviji čitalac može da dobije odgovor na baš svako pitanje, i to je dato vrlo eksplicitno: ništa nije ostalo u misteriji, u neodumici, u dilemi, u dvosmislici. Ovo ume da škodi, naročito u hororu, koji kao žanr ne trpi baš ovoliku dozu how convenient svetla i jasnoće i razuma. Gde je ovde pravi mrak, gde je košmar, iracionalno, ono što dovodi u dubiozu, ono unnamable, gde je thing that should not be? Nema! Bauci i babaroge su uredno proterani, a sad uhvatimo se za ruke, pa zagrljeni prema izlasku sunca, happily ever after...

- U kulminaciji romana, Ilija mora da sa sablasnom decom (dobrim pionirima iz prologa koji su posthumno postali zli) igra dečju igru "Care, care, Govedare..." kako bi povratio svog otetog sina! E, ovo već celu stvar dovodi do ivice parodije, odnosno detinjarije. Teško da bi i Stiven King lično uspeo da od te zamisli i te scene napravi nešto efektno tj. nesmešno (mada, ako ćemo realno, i sam Kralj ima mnogo takvih misguided & out of place nekongruentnosti, ali nisu morale baš one da se nekritički prepisuju).

Još gore, sve se okončava pirotehnikom u kojoj Cigani na duhove bacaju amajlije kao bombice, a naši kreću na bazenče s peskom naoružani dinamitom, što uz mnogo šarenih efekata na kraju proizvede vrhunac:

- Lebedeći duh kamiona-gas-komore na kraju ispadne odgovoran za nemrtve pionire i njihove igrarije. Ovo je, ikonografski, prilično cheesy (Zli duh Kamiona za ubijanje! MAXIMUM CHRISTINE OVERDRIVE FROM A BUICK 8 TRUCKS!), a izbor baš toga za koren ovolikog zla deluje pomalo proizvoljno u kontekstu grada koji je na svom tlu imao toliko stratišta i poprišta gnusnih naci gadarija, pa se postavlja pitanje kako to da nisu i sva ona postala "ukleta", nego samo i jedino ovo jedno mesto gde su zakopali taj jedan kamion?!

Tim pre što čak ni na simboličkom planu, kao eventualni predstavnik "tajne" koja je zakopana i zaboravljena pa se sad vraća (klasična horor formula: povratak potisnutog), taj kamion nije srećno odabran, jer takva vozila, sa auspuhom sprovedenim u zadnji deo, za "putnike" (praktično: gasna komora na točkovima), dobro je poznat momenat iz slavne naci istorije: sećam ga se, recimo, iz jednog starog domaćeg filma čiji mi naslov sada izmiče.  

Meni je žao što real life horrors nisu malo ubedljivije i smislenije povezani sa fictional (supernatural) horrors, i što ovi potonji toliko blede u poređenju s onim prvim. Mislim da je Zelić imao ovde potencijala za jedan književniji i idejniji (da ne kažem: polu-mainstream!) roman značajnijih idejnih potencijala; ovako, imamo Titove pionire opsednute nacističkim zlom koji spopadaju Miloševićevu Srbiju usred NATO bombardovanja što može biti simpatično kao neobavezno zezanje, ali se smisao i poenta toga gubi, naročito u storiji sa ovoliko problematičnim glavnim junakom: kukavica, dezerter, nepažljiv suprug (indirektno skrivio ženinu smrt), neodgovoran otac (u prvoj sceni u romanu upoznajemo ga kao budalu koja, sa detetom u autu, jurca kroz semafore i pretiče automobile radi rizičnog manevra "da razveseli dete"!) i mrtvo puvalo koje na vrlo neubedljiv način – čak i kad postane jasno da mu je dete na meti nekakvih onostranih Zala – odluči da ostane na licu mesta za koje su duhovi vezani...

Ipak, čak i takav, ovo je za srpske prilike sasvim pristojan žanrovski (horor!) roman koji će sigurno imati uspeha kod najšire publike. Uostalom, većina čitalaštva, kako žanrovskog tako i onog drugog, neće imati problema sa većinom onoga što sam gore naveo kao zamerke: ponešto neće ni primetiti, a ponešto će naprosto prihvatiti kao (za mene cheesy, a za njih sasvim normalnu) stivenkingovštinu.

Jedno je sigurno, a to su dve stvari (he he):

1) Zelić je pisac u usponu, to je očigledno ako pogledamo njegove ranije priče (u zbirci POSLEDNJA VELIKA AVANTURA), pa ih uporedimo sa značajno boljima u Skrobonjinim antologijama, a onda to sve stavimo naspram ovog u pogledu izvedbe pristojno realizovanog, mada na idejnom planu nedomišljenog romana. Zelić je otvoren i spreman da uči, očigledno je da ozbiljno radi na sebi i svom pisanju, pa zato verujem da ćemo još bolje i ozbiljnije stvari od njega tek čitati.

2) Uspeh ovog romana na tržištu mogao bi da malo šire otškrine vrata hororu, koji se do sada, kod tzv. velikih izdavača, uglavnom plasirao na kašičicu, ili na kvarno (bez pominjanja zlegukih reči "horor", "strava" ili ma šta slično)... Živim za dan kad će neko izvan žanrovskog geta najavljivati neku knjigu kao "roman strave" ili "horor roman" – a još ako ovaj bude stvarno jeziv i zastrašujuć, i-haaa...

        

NAJBOLJI HOROR ZAVRŠECI IKADA

Otac kratke priče i rodonačelnik horora kakav danas poznajemo, Edgar Allan Poe, smatrao je da dobra priča ima "svoj početak – na kraju, gde svako umetničko delo treba da započne". U znamenitom eseju "Filozofija kompozicije", iz koga potiče navedena maksima, on je još tvrdio: "Savršeno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta pre no što se uopšte latimo pera."

Horor žanr, više nego većina drugih, zavisi upravo od krajnjeg efekta, od onog punchline-a koji ne samo što "delo krasi" nego je poslednja stvar pred odjavnu špicu koja vam se urezuje u mozak. Upravo taj prizor, i prateći zvuci, ako su umešno spojeni u nezaboravnu celinu, jesu ono što odjekuje i opseda vas mnogo posle završetka. Kao u malo kom drugom žanru, poslednja scena često može da upropasti – ili spasi – horor film...

...Ovako počinje moj uvodni tekst na temu najboljih horor završetaka svih vremena koji možete čitati u dvobroju jun-jul slovenačke filmske revije EKRAN (najbolje u toj branši na celom Balkanu). U okviru priprema za 9. Grossmann festival filma, vina i ludila (15-20. jul), za EKRAN sam načinio mega-izbor od čak 50 najboljih, najefektnijih, najuticajnijih, najnezaboravnijih završetaka horor filmova u vasceloj istoriji žanra, u rasponu od NOSFERATUA (1922) do SRPSKOG FILMA (2010)!

To je, za moje standarde, relativno kratak, ali za svakog drugog više nego sadržajan uvod u temu značaja stvarno DOBROG kraja u horor filmu, a sadrži i istorijski pregled preovlađujućih trendova na tom polju (od Univerzalovih "hepi-endova" sa uništenim čudovištima, preko "ciničnih" i apokaliptičkih završetaka s kraja 1960-ih i tokom 1970-ih, pa sve do današnjeg bauljanja sa mehaničkim twistovima). Posle uvodnih (uopštenih) objašnjenja, sledi izbor & analiza 50 horor filmova čiji su završeci ostavili najveći odraz na žanr, i koji na najbolji i najraznovrsniji način demonstriraju svekoliko bogatstvo mogućnosti horora. 

Kao što ćete videti vi koji uzmete u ruke novi EKRAN, "sve je dobro kad se dobro svrši" – ali svršetak je, u davna pradavna vremena (u prošlom veku), umeo da bude mnogo više od još jednog kretenskog BUU!!! ili od usiljenog preokreta koji nam pokazuje da je sve bio san, iluzija, imaginarni lik, duh, film u filmu ili već tako nešto, a da nam pritom taj kraj ispari iz glave još pre isteka odjavne špice. Potencijali horora su daleko, daleko veći od ovih banalnih budalaština koje u današnjim žanrovskim kilavostima možemo videti. Iako i u mom izboru ima nekoliko neizbežnih twistova, lepota i dubina i impakt odličnog horor kraja ne može da se svede samo na originalnost i neočekivanost (iako je i njih, kao najvažnije kvalitete, isticao još već pomenuti Tatko Na Horor, odnosno E. A. Po). Ima u tim najboljim krajevima i tuge, i sete, i rezignacije, i melanholije, i zapitanosti, i crnog humora, i parodije, i poezije, i mazohizma, i optimizma, i još 300 emocija koje, u takvom osobenom koktelu, samo i jedino horor može istovremeno da pobudi!

Podrazumeva se, svaki od tih 50 (+1!) odabranih naslova/krajeva obrazložen je u po 4-5 rečenica koje ističu suštinu, odnosno opravdavaju šta je ono što baš taj konec čini tako jakim, unikatnim i za žanr značajnim. To čini pozamašan tekst od oko 33.000 slova, pri čemu je SVAKI od 50 krajeva ilustrovan i spojler-fotkom sa samog samcitog okončanija (iz poslednje scene, a najčešće iz poslednjeg kadra). Sve to zajedno u časopisu zauzima punih 10 (deset) strana!

Pošto je taj moj izbor (tj. spisak od 50 naj-krajeva) autorsko delo izvedeno za časopis koji poštuje moj doprinos, ne mogu ga sada i ovde okačiti: kupite EKRAN pa čitajte! Što se tiče mojih srpskih čitalaca... i mojih nepostojećih srpskih izdavača... eh, šta mogu kad sam poslednjih godina traženiji u inostranstvu nego u sopstvenoj zemlji. Već se nakupilo tekstova koje sam objavio samo u Sloveniji (u EKRANU) i u Kanadi (u RUE MORGUE) da ih ima više nego dovoljno za jednu KNJIGU, pa nije nemoguće (ako se nađe pristojan ovdašnji izdavač) da se ovi moji eseji, prikazi i druga pisanija, za sada nedostupni domaćim čitaocima, u neko blisko buduće vreme nađu – u knjizi tj. zbirci takvih tekstova, premijerno na srpskom. 

Do tada, evo barem vrha ledenog brega na temu horor krajeva: pošto sam za EKRAN i njihovu rubriku KALIBAR 50 naslove poređao hronološki, od najstarijih filmova do najnovijih, odlučio sam da ovde na blogu prezentujem nešto drugo: mini top-listu, odnosno moj intimni top-15 naj-naj-najboljih horor krajeva ikada, praćen vrlo minimalističkim "obrazloženjem". Analize i pojašnjenja u EKRANU su detaljniji i konkretniji, ali na blogu koji, nadam se, posećuju pre svega posvećenici, valjda može da funkcioniše i princip "ko zna – znaće"!

Dakle, ovo što sledi je poređano strogo po redosledu genijalnosti i Ghoul-ugodnosti:

GHOUL'S TOP-15 BEST HORROR ENDINGS EVER!

1. THE THING (1982)

--- rezignirano no-nonsense herojstvo, junačko baš zato što je bez nade, bez afektacije, mrtvo ladno...

2. THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

--- sunce neće raspršiti mrak, jutro ne donosi spas, iracionalnost pleše, haos vlada!

3. ANGEL HEART (1987)

--- doom: nema beganja, kusaj šta si nadrobio, tikve što si s Đavolom sadio.

4. PEEPING TOM (1960) 

---  živeti i umirati za film! i posle (ne)života: film živi, i objašnjava.

5. SILENCE OF THE LAMBS (1991)

--- svet je lepše mesto sa hanibalom u njemu.

6. ROSEMARY'S BABY (1968)

--- "ima oči na tatka." satan lives! hail, satan!

7. PSYCHO (1960)

--- ne bi takao/takla ni muvu... he he he...

8. THE FLY (1986)

--- kraj jedne ljubavne priče, sa dvocevkom, u sluzi i suzama.

9. ALONE IN THE DARK (1982)

--- hey, face: insects rule my world! chop up your mother!

10. THE WICKER MAN (1973)

--- sunce pozdravlja mučenika; tragikomični horor-hepiend!

11. SANTA SANGRE (1990)

---  metafizički rasplet splatter-biografije: ruke UVIS... MOJE ruke...

12. DELLAMORTE DELLAMORE (1994) 

---  nema beganja iz 'rosebud' čistilišta.

13. DUST DEVIL (1992)

--- lokalno raste u globalno, pompezno.

14. THE OMEN (1976) 

--- "it's smiles that keep us going..."

15. BATTLE ROYALE (2000) 

--- ultimativna apoteoza beznađa – i optimizma, uprkos tome!

* * * 

Najavu novog EKRANA, tj. hajlajte njegovog sadržaja (koji uključuje i omaž Šijanovom Kako sam sistematski uništen od idiota, 1983) možete videti OVDE. O mom tekstu tu piše i sledeće:

Kot strokovno predpripravo na letošnji Grossmannov festival fantastičnega filma in vina v Ljutomeru pa priporočamo ekspertizo Dr. Dejana Ognjanovića v naši priljubljeni rubriki kaliber 50, in sicer gre za tehten izbor 50 najbolj markantnih zaključkov grozljivk v zgodovini filma.

Nogekako!

EKRAN je u prodaji na uobičajenim mestima od 11. juna pa do kraja jula.

Horor je danas u čabru, ali zato – prisetite se kako su starci nekada davno znali kakvim se udarcima dobar horor završavao!

Alfred Žari (Alfred Jarry)

             Alfred Žari i pali! Jedan je od onih divnih ludaka koji krase francusku književnost i čine je jednom od najbogatijih upravo Ghoulu dražesnom vrstom ekscentričnih, crnohumornih, grotesknih, farsičnih genija, od Rablea preko de Sada pa do Lotreamona, Borisa Vijana, Rejmona Kenoa i Bleza Sandrara (potonjem za ovaj ovde kontekst vredi "samo" njegov masterpis MORAVAGINE). 

            Različiti ljudi, stilovi, poetike i epohe, ali ja sam ih ovde spojio upravo na osnovu vrlo specifične vrste HUMORA, koji ponekad ume da bude skoro neprimetan (dead pan "ozbiljnost" koja neosetno pređe u groteskno "dal se ovaj šali?!") ali i vrlo otvoren, kao parodija, farsa, travestija, karneval i kalambur sa pevanjem, pucanjem, klanjem i drugim, još maštovitijim zločinima.

            Žari je još i najmanje mračan od svih gorenabrojanih; ponajdalje od horora (u najširem smislu reči), ali svejedno je vredan čitanja i uživanja za ljubitelje vrste (ozbiljnog) zezanja kakva se neguje i štuje na ovom blogu. Zbog toga želim da vam ukratko skrenem pažnju na ovog pisca, kod nas najpoznatijeg po seriji kratkih dramica o KRALJU IBIJU, ingeniozno adaptiranih.

            Iskren da budem, te drame o IBIJU (koje na srpskom možete naći sabrane u knjizi IBI PONOVO JAŠE) meni su manje zanimljive same po sebi, tj. za čitanje, a više kao skica i odskočna daska za izuzetnu, kultnu predstavu Ljubomira Draškića i, naravno, za rečima-neopisivu ali zato svima-poznatu i s pravom obožavanu glumačku interpretaciju jednog & jedinog Zorana Radmilovića. Drugim rečima, ti tekstovi (simpatični, ljupki, zabavni) na svoje su došli i zaista zaživeli i postali mega-relevantni tek u toj, ovdašnjoj, srpskoj (!) obradi.

            Zato moju nepodeljenu preporuku ima Žarijev kratki roman MUŽJAČINA (Le Surmale), bizarna pripovest sa elementima SF-a i erotike o čoveku, mašini, čoveku-mašini i nadmetanju u seksu svedenom na mehaniku i sport. Ova knjižica imala je izvestan post-uticaj na kasnije verzije mog prvog romana (ne, to nije NAŽIVO!), o kome ću uskoro ovde (po)kazati ponešto.  

Ovaj zabavni knjižuljak i dan-danas lako možete naći po antikvarnicama, ili na ulici, po raznim Kupindima i sl, jer je štampan u tiražu od 20.000 komada u zlatna vremena (1982). Od tada je sasvim dovoljno primeraka preteklo do danas, kad se dobre knjige ovde izdaju samo incidentno; uostalom, do današnjeg dana jedan deo Žarijevog skromnog, nevelikog opusa ostaje nedostupan srpskom čitaocu!

O Žariju je u zimu 1995. godine objavljen temat u odličnom – pa stoga, logično, kratkoživećem, jer u Srbiji ništa dobro nije eterna(l)! – časopisu ETERNA (izašlo 7 brojeva). ETERNA je imala odlične tekstove o Barouzu, Selinu, Bernhardu, Borhesu i drugim značajnim i Kultu dragim imenima, a među njima se našao i Žari. Tekstove u njemu je prevela i priredila izvesna Dragana Bošković. Ako neko zna nešto više o njoj, voleo bih da čujem: videćete u tekstu da ona najavljuje još neka izdanja Žarija koja se, koliko mi je poznato, nikad nisu pojavila, pa mi se javlja da je i ona, možda, jedno od onih vrednih imena čiji je entuzijazam na ovaj ili onaj način pojeo mrak 1990-ih.

Dakle, neko me je na jednom mestu zamolio da skeniram taj temat, pa sam, evo, to sada i učinio. Ekskluzivno na ovom blogu možete da skinete i u finoj rezoluciji čituckate taj temat o Žariju samo zato što Ghoul časti!

 

Temat sadrži sledeće:

1) "Alfred Žari: Doktor Faustrol – patafizičar" (uvodni esej);

2) "Hronologija života i dela Alfreda Žarija" (vrlo opsežna i detaljna, od sorte kakvu smo navikli da nalazimo, recimo, u časopisu GRADAC);

3) "O pravilu za meru, za časovnik i dijapazon" (odlomak iz knjige GESTOVI I MIŠLJENJA DOKTORA FAUSTROLA, PATAFIZIČARA);

4) "Žarijeva granginjolska farsa" by Radoslav Lazić (tekst o Draškićevoj predstavi).

Pošto je u poslednje vreme Mediafire počeo da se ponaša, stavlja razna ograničenja, briše fajlove, gnjavi, tupi i ukratko jede govna, rešio sam da pređem na (za sada) user-friendly SENDSPACE, pa tako ove JPG skenove o Žariju na 10,5 stranica u ukupnoj masi od 27,7 MB možete skinuti ako kliknete OVDE. Ali obratite pažnju na šta klikćete – videti sliku!!!

Skidajte to dok ima i dok se nudi, jer ovi šugavi linkovi danas jesu, sutra nisu, a Veliki Brat (zgovno mu se usladilo!) ionako samo posmatra odozgo i pita se dokle li ćemo da širimo ove subverzije!

STOKER (2013)

 

*** 

3-

            Dugočekani Čanvuk-Parkov američki debi pogledao sam još zimus, na pitinom detetu FEST-a u Nišu. i uživao u njemu, na velikom platnu, kao u malo čemu u skorije vreme. Ipak, uz sve senzualno sladostrašće koje su mi prouzročili ti besprekorno komponovani i uklopljeni prizori, ostao je da me kopka tupav scenario i sumnja da je sve to šarenilo, zapravo, prilično besmisleno, odnosno da nesumnjiva čarolija filma počiva na vrlo tankim nožicama. Zato sam se suzdržao od kritike i sačekao priliku da STOKERA još jednom pogledam kako bih učvrstio svoj sud.

            Na drugo gledanje ono što mi je isprva smetuckalo sada mi bode oči i ne dopušta mi da ga pometem pod tepih sa uobičajenim alibijem: "Stil iznad supstance – ali KAKAV stil!" Scenario je napisao Ventvort Miler (tetovirani batica iz serije PRISON BREAK!) i iz tog pisanija izviru skoro svi glavni problemi. Nije čak ni najveći problem, kako to površniji kritičari ponegde ističu, što je scenario "petparački", "površan", pun otrcanih replika i slično – mada on jeste i sve to. 

Da je SAMO to u pitanju, paralelno sa Čanvukovom baroknom režijom, još uvek bismo mogli da potegnemo AA (Arđento Alibi) i kažemo: ako vam sve to nije smetalo u SUSPIRIJI, INFERNU ili FENOMENI, zašto vam smeta ovde? Glupih dijaloga i nedokuvanih scenarija ima tušta i tma čak i među klasičnim delima horora, ne bi STOKER bio ni prvi ni poslednji takav. Međutim, stepen, količina i vrsta nedokuvanosti, nedomišljenosti i no-brain budalastosti ovog scenarija je tolika da ne uspeva da bude uklopljena u iole konzistentni "autorski" svet (kao što je slučaj u klasičnim Arđentovim filmovima, gde je iracionalnost umnogome logičan /sic!/ deo tog košmarnog sveta). Baš kao ni čuvena Chewbacca defense, tako ni scenario STOKERA, naprosto, MAKES NO FUCKING SENSE! 

Od sad pa nadalje slede SPOJLERI!

Ludaka puštaju iz ludare kad ovaj to poželi; tamo je po svojoj (?) volji; niko od psihijatara nije ni naslutio kakav je to ubilački nastrojen psiho sve to vreme?

Ludak stvara fix-ideju posedovanja nećake koju NIKADA nije video (jer je u ludari od pre njenog rođenja)! Ali, iako je batshit lud, on ne želi da bude pedofil, nego strpljivo čeka njen 18. rođendan da je "učini ženom"! Stvarno neviđena uviđavnost i obziri nezabeleženi u analima psiho-manijaka!

Curica se zove Indija! Da li je ovde neka skrivena aluzija na Aziju Arđento?! Da li sam prebrzo odbacio AA? Možda je ceo film zapravo pritajena, uvijena parabola od odnosu Darija i Azije? Naime, Azija je kod tate najčešće igrala likove sa čudnom (?) privlačnošću prema mračnoj strani, prema manijacima i monstrumima, praktično – junakinje koje samo čekaju neki okidač pa da i same od ljupkih gusenica dobrote raskrile krila leptirova zla i perverzije! U svakom slučaju, Indija/Azija u sebi nosi seme predatora, koje u nju usadi tatko, vodeći je u LOV.

Ona nije nikakvo nevinašce, nego od samog početka oseća dvosmislenu (sexualnu?) fascinaciju "ujka Čarlijem". Štaviše, još od prve trećine filma imamo jasne naznake da je ona psiho barem isto toliko kao on: kad vidi leš kućenastojnice u zamrzivaču (i jasno joj je da ga je baš ujka tu stavio) – ona ne uradi NIŠTA.

Kad neki teen moron proba da je siluje, ujka je spasi i slomi vrat ovome, na njene oči. Ona, odmah zatim, masturbira pod tušem vrteći u glavi film, tj. scene ubistva tog momka! Fina curica, my ass!

Ono što je potpuno bizarno, međutim, jeste da nam Ventvort u scenariju i Čanvuk celokupnim režiserskim uprizorenjem prikazuju curicu kao fetišizovanu junakinju – snažnu mladu ženu na putu ka odrastanju i sticanju slobode – a ne kao bolesnu kučku (uprkos tom nekro-drkanju na ubistvo i lolita-maženju s ujkom tokom sviranja klavira koje kulminira orgazmom "nasuvo", tj. skoro bez imalo pipanja)!

            Šta nam njena naracija kaže u prologu (i epilogu)? Evo šta: 

"Just as a flower does not choose its color... we are not responsible for what we have come to be. Only once you realize this do you become free. And to become adult... is to become free."

WTF, VENTVORTE?! Mi nismo odgovorni za ono što postajemo? Nego ko je? Tatin opasač i ujkine cipele? Ako drkamo pod tušem zamišljajući kako nam tik iznad lica nekome lome vrat, to je bogomdano ko boja neke cvećke? Roses are red, violets are blue, I like to jerk while I imagine killing you!

A slobodu stičeš kad shvatiš da nisi odgovoran za svoje postupke? I TO znači odrasti? Ne, to znači biti psihopata. Ali – misterija nad misterijama – zašto nam se u ovom filmu napredovanje jedne psihopatkice u senci oca-lovca i majke-lujke i ujke-psiha prikazuje kao nekakva metafora odrastanja en generale a ne kao jedan vrlo unikatan slučaj (case study)?

Dovoljno je uporediti STOKERA sa dva superiorna a površno gledano slična filma pa da se vidi koliko je ovo sve FEJK. S jedne strane je Hičova SENKA SUMNJE (SHADOW OF A DOUBT), izvanredan psiho-triler sa simpatičnim dubinsko-psihološkim momentima relevantnim izvan krajnje specijalnih, neubedljivih slučajeva: dakle – univerzalan. Da i ne govorim koliko je napetiji zato što sve do pred kraj sadrži MISTERIJU oko ujke (da li jeste ili nije), misteriju koja se ovde kod Čanvuka rasprši već na kraju prve trećine (ako je iko uopšte sumnjao). Ili da govorim koliko je Hičov film neodoljivo perverzniji baš zato što nije previše eksplicitan sa tim lolita-incest elementom, koji u STOKERU dobija grotesknu kič-apoteozu u pomenutoj sceni orgazmiranja za klavirom?

S druge strane, mogla bi se povući paralela i s jednim drugim, malo manje očiglednim parnjakom: NIGHT OF THE HUNTER, koji se takođe odlikuje fetišizmom prema prirodi, travkama, bubicama i sitnim živuljkama, i njihovim odnosom sa decom čija se odiseja bežanja pred psiho-odraslim takođe može posmatrati kao metafora za sticanje slobode – i odrastanje. Za razliku od STOKERA, taj film poseduje konzistentan SVET, zasnovan ne samo stilski nego i značenjski, pa makar se neko i ne slagao sa njegovom pomalo zašećerenom idejnošću (tj. idealizacijom dece i prirode), ne može se sporiti da je ona dosledno i smisleno sprovedena.

U STOKERU ponašanje likova nema ni najmanjeg smisla, ne samo u poređenju sa "stvarnim svetom" (fuck that!) nego ni na unutrašnjem, simboličkom planu. Najveća misterija je lik majke koju igra Nikol Kidman, ovde više kao ukras i fetiš-objekat negoli kao karakter. Ko/šta je ta žena? Zašto njena ćerka ima (blago rečeno) distancu prema njoj? Da li je ona uopšte volela svog (sad pokojnog) muža? Da li ona to pada na šarm psiho-ujke, flertuje, sexa se s njim? Zašto se ovaj uopšte zamlaćuje zavodeći NJU, na početku, ako je sve vreme (18 punih godina!) imao oko na bratanicu?

Na kraju, mora se reći da STOKER, baš kao i naracija u prologu/epilogu, deluje maltene kao niz nabacanih fraza koje (možda) lepo zvuče, ali nemaju ni trunku smisla (odnosno, "smisao" koji sugerišu je imbecilan).

Zašto onda prilično visoka ocena (mlaka trojka) za ovo?

Kao prvo, uz sve pomenute gluposti, ovo ostaje jedan fascinantno uobličen film koji ZAMALO uspeva da transcendira taj kretenski scenario i poleti iznad njega čistom snagom rediteljskog stila, divotom pojedinih slika, pukim uživanjem u ritmu savršeno orkestriranih pokreta kamere i frejmovanih dešavanja – u toj meri da je ovo u mnogim scenama bliže baletu negoli narativnom filmu. Prijalo mi je to larpurlartističko iživljavanje koje stvara ugođaj artificijelnosti koji nije sasvim neprijatan i koji čak mestimično ejpuje (ali ne dostiže zaista) magičnost i bajkovitost jednog NIGHT OF THE HUNTER.

Da, Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

Kao drugo, STOKER poseduje unikatan vajb, perverznu intonaciju kakva se retko viđa (netipičnu za komercijalni holivudski film: zato je ovo i imalo tretman artsy filma u limited release-u) i zaslužuje umereno poštovanje zbog toga.

Najzad, uz svu fetišizaciju dveju ženskih diva – Nikol Kidman kao zasenjujuća NULA koja lepo i prazno šeta od scene do scene, i Mia Vasikovska koju Čanvukova kamera obožava sa skoro depalminskim perv-voajerizmom – specijalno isticanje zaslužuje Metju Gud kao ujka Čarli. Gud ovde zrači harizmom uporedivom sa mladim Semom Nilom, na koga i fizički prilično podseća: ako neko bude rešio da rimejkuje nepravedno potcenjeni treći deo OMENA, THE FINAL CONFLICT, Metju Gud je pravi čovek da oživi Antihrista u naponu snage! On je u STOKERU jedno od najsavršenijih ikada na filmu viđenih otelotvorenja fraze "guja u nedrima" – skoro doslovno čovek-zmija, šarmantan, zavodljiv, a gadan i otrovan, smrtonosan.

Pomenuti kvaliteti (uz odličan skor Klinta Mansela) čine STOKERA vrednim gledanja barem dva puta. Istina, oni koji su ovo propustili u bioskopima i premijerno ga gledaju na maleckom ekrančiću u svojoj sobici teško će uočiti i ceniti zaista izvanredne vizuelne kvalitete Čanvukove spektakularne inscenacije koja zahteva VELIKI ekran i ne bi me čudilo da takva publika u njemu ne vidi baš ništa više od malo skupljeg made-for-cable filmića za jedva-jednokratnu upotrebu. Za moje pare, STOKERA prilično iznad toga izdižu odlične glumačke kreacije (bar jedna za antologiju!), sjajna režija, nadahnuta vizuelnost (na ivici kiča, ali ipak s ove strane) i simpatična perv-atmosfera nastrane horor bajke. Jel' to malo u ova krizna vremena?!