KILLING SEASON (2013)

**

2-

             Evo nama još jednog komada zapadnjačkog đubreta u kome su Srbi upotrebljeni kao "loši momci" iz zalihe – ali na toliko petparački način da je teško ovo ozbiljno shvatati. Odnosno, da budem jasan: ovaj film je đubre na nekoliko nivoa, i njegov antisrpski slant nije njegov jedini problem – ali jeste najzanimljiviji za ovdašnjeg gledaoca, pa ću se zato njime najviše pozabaviti. Naravno, uz svest da je ovo "samo" jedan kretenski holivudski isprdak kome se podsmevaju čak i lokalna publika i kritika a ne film koga će se bilo ko (sem ponekog Srba!) sećati kroz godinu-dve. A eventualnom srpskom gledaocu biće ovo čudo još smešnije zbog niza budalaština koje su samo ovdašnjem gledaocu baš očigledne. 

            Dakle, s jedne strane može neko reći: "Hej, pa ovo je trećerazredni film nevredan da se njime bavimo – ajde da radije pišemo o nekim novim remek-delima!" S druge strane, moglo bi se kazati: "Da, ali u ovom dreku igraju legendarne glumčine kakve su Robert de Niro i Džontra Volta, što znači da ipak ima neki nivo, gledaće ga narod i verovati da pred sobom ima 'legitiman' film a ne komad đubreta, pa je stoga vredan analize", dok će sigurno biti i onih koji će zapaziti: "To što je film slab, ili neambiciozan, to što se izdaje kao komad naivno-pretenciozne boze, ne čini ga idejno i ideološki ništa manje benignim – naprotiv!" Jer, ne zaboravimo maksimu: laž dvesta iljada puta ponovljena postaje istina. A ovaj film ponavlja i ilustruje neke od tih laži i osnažuje ih, glumačkom ekipom im daje neku dozu kredibiliteta, pa će čak i oni inostrani gledaoci koji ovaj filmić otpišu to učiniti zbog njegovih dramaturških imbecilnosti i jadnosti, ali će one laži u pozadini svega mnogi verovatno primiti zdravo za gotovo.  

            Da, KILLING SEASON *nije* odurni komad svesno zlikovačke antisrpske propagande kakvi su to, recimo, GRBAVICA, U ZEMLJI MEĐEDA I KRVI, HUNTING PARTY ili CAPTIFS (klikni na ove naslove da se podsetiš mojih obdukcija). Ovi nabrojani "filmovi" su smišljeni, odvratni pamfleti, zlikovačko đubre snimljeno sa svesnom namerom da se plasira jedna falsifikovana verzija stvarnosti i da se svi zločini prilepe dežurnim, jedinim (srpskim) krivcima. U toj verziji se složeni uzroci rata svode na varijantu a la Mikijev Zabavnik sreće (ranog) Bonelija, u kojoj zli Srbi, predvođeni Balkanskim Kasapinom (ex-Garant Mira i Stabilnosti) Miloševićem, u nameri da naprave tzv. "Veliku Srbiju", izvrše invaziju na nezavisnu državicu Bosnu, i pobiju, popale, siluju i opljačkaju sve što stignu – dok ih NATO ne bombarduje u subimisiju nakon (nepromišljenog poludupastog pokušaja ograničenog, selektivnog) kvazi-genocida. U tom smislu, KILLING SEASON nije zločin s predumišljajem već pre iz nehata – Srbi su tu ubačeni ne s nekom naročitom agendom, nego zato što imaju tu nesreću da već 15-ak godina unazad čuče na polici sa dežurnim zlikovcima (arapski teroristi; ruska mafija, i sl) za kojom povremeno posežu lenji (i po pravilu glupi) scenaristi kad im zatreba neka babaroga.

            Najbolji dokaz toga jeste činjenica da je originalna verzija ovog scenarija govorila o dvojici ratnika iz DRUGOG SVETSKOG RATA – u njoj, jedan nacista i jedan Amer sreću se neko vreme posle rata i počinju svoj mali "rat" tete a tete. To je trebalo da radi Mektirnen, pa na kraju nije; i posle mnogo peripetija scenario je prepravljen tako da su, umesto naciste, stavili pripadnika naroda koji se s nacistima žestoko borio i grdno je od njih stradao i krvario, a sve je pomereno u modernija vremena, tj. u kontekst rata u Bosni, i 18 godina posle njega. U svim tim dopisivanjima i menjanjima i peripetijama najveća je šteta što Amera više ne glumi, kao što je prvobitno planirano – Nikolas Kejdž, jer on bi sa svojim grimasama i preglumljavanjem i uopšte treš-aurom bio daleko prikladniji za pravi nivo ovog filmčića. Mada, ako ćemo pravo, i de Niro je već više od 15-20 godina samo bedna senka nekadašnje glumčine – sad je samo šmirant koji se pojavi ovde-onde na konto stare slave i unovči još jedan ček; po tome je sličan nekim drugim kolegama s kojima je 1970-ih žario i palio po uistinu ozbiljnim, vrhunskim filmovima, a danas su svi oni svedeni na klovnove i parodije samih sebe (kao npr. Džek Nikolson ili Donald Saterlend).

            Sad, to što su ovi američanski odradeci uzeli dežurne krivce sa police i kopipejstovali ih u svoj naci-scenario nije im neki alibi. Uostalom, olakost s kojom se ovde kao opštepoznate istine plasiraju najodvratnije laži a Srbi implicitno izjednačavaju sa nacistima toliko je besramna i gnusna da se ne može nikako opravdati. Jer, lenji scenarista ("autor" SNEŽANE I LOVCA i najnovijih, upcoming NINDŽA KORNJAČA!) i lenji reditelj ("autor" promašenih i opštepopljuvanih DARDEVILA i GHOST RIDERA) moronski plitkoumno uzimaju notorne laži i budalaštine za samu osnovu svog filmića, a kao što znamo – od govna se pita ne pravi. Evo kakvim govnima počinje ova ilustracija za izraz "lost me at HELLO": ovo su natpisi koji retardiranom gutaču CNN-a i FOX NEWS-a u tri kratka natpisa sažimaju i "objašnjavaju" bosansku klanicu.

 

 

          Ali, možemo li ovim moronskim Holivuđanima zamerati na tome, kad oni samo simplifikuju onu verziju istine koju su napisali neki drugi američki scenaristi a koju je tzv. Haški tribunal, pod američkim patronatom, imao za zadatak da ozvaniči (kao što je na kraju i učinio)?

            Dobro, dakle, prema ovima – 1992. nije postojala Jugoslavija nego Srbija i Bosna; i država Srbija je napala državu Bosnu s namerom da je upropasti, odnosno da je etnički počisti i genocidira; a u toj gužvi misteriozno nestadoše i etnički, domaći, bosanski Srbi (tj. pola Bosne!) koje niko ne pominje, i lokalni bosanski Hrvati, i država Hrvatska kao akter rata, a o mudžahedinima i drugim fanaticima i plaćenicima da i ne govorimo (kako ne bismo komplikovali onu divnu crno-belu strip-sličicu). Znači, s jedne strane Zli Srbi, s druge nenaoružani, pitomi, miroljubivi musli… ovaj, Bošnjaci predvođeni Mahatmom… ovaj, Alijom Izmetbregovićem… i, eto nama genocida sa ciglih 200.000 žrtava!!! Film implicira da ova cifra obuhvata samo postradale Bošnjake (jer oni su jedini stradali, samo oni su ŽRTVE), bez obzira što većina relevantnih izvora govori o cifri od manje od 100.000 žrtava u ratu, i to sve ukupno (dakle i Srba, i svih ostalih). Na primer: 

"A new independent study has concluded that at least 97,207 people were killed in the Bosnian war in the 1990s – fewer than was previously estimated. The three-year study was carried out by the Research and Documentation Center in Sarajevo and was funded mainly by the Norwegian government. The Center said some 65% of those killed were Bosnian Muslims. The UN prosecutor's office at the war crimes tribunal in The Hague had put the number of dead at about 110,000. Mirsad Tokaca, who led the Bosnian project, said the figure of 97,207 could rise by a maximum of another 10,000 due to ongoing research. According to the research, 25% of the dead were Serbs and more than 8% Croats…" Vidi detalje OVDE.

            Ali hej, pa ovo je Holivud, naravno da sve mora da se predimenzionira, duplira, falsifikuje… Šta zna dete šta je sto iljada? Sva sreća te dođe američka Deliberate Force da spasi stvar, inače, ti Srbi kako su krenuli, očistili bi teritoriju sve do Alpa za svoj Lebensraum, odnosno "Veliku Srbiju"! Uostalom, kad su duplirali cifru za Srebrenicu, što ne bi i ovde. Dvesta iljada? Malo je! U idućem filmu sa Zlim Srbima biće trista iljada genocidiranih!

            Dakle, šta imamo u ovoj smejuriji?

            Srpska paravojna formacija "Škorpioni" (inače u javnosti poznata po jednom neuko snimljenom i bedasto insceniranom snuffu) drži uzapćene neke retard-izgledajuće mršave ljude u logoru po imenu LOGOR, u koji je zabranjen ulaz. ALI! Nada nije umrla! Operacija DEBILATE FORCE je u jeku: upada američka konjica (konji su pod šlemovima), razbuca Škorpione i oslobodi nedužne mudžah… ovaj, civile.

            Uzgred nađu i kompoziciju čiji je jedan vagon pun kompjuterski nacrtanih leševa – jasna asocijacija na naci prevoz i čišćenje Jevreja u WW2.

            Nevoljni da se bakću sa Hagom, ovi vrli Ameri na licu mesta pokokaju sve Škorpione. Sve – osim jednog! Ili je Džontra toliko bosanski tvrdoglav, ili je de Niro toliko nesposoban da ubije čoveka kome je cev doslovno prislonio uz potiljak, tek – čak ni point blank pucanj ne ubije Džontru-Srbina… 

            18 godina kasnije… Bugarska glumi Beograd (onaj stvarni grad vidi se u par arhivskih kadrova, nevešto nalepljenih na ostatak). Posle panorame grada, sa jasno istaknutim hramom Svetog Save (to je ona rupa bez dna za koju vam povremeno u pošti protivustavno otmu pare za doplatnu markicu!) kamera se spušta na još jedan pravoslavni krst, valjda u nameri da subliminalno nagovesti da je srpska crkva bila inspirator Miloševiću pripisane "Velike Srbije", pre nego što se spusti na asfalt zakrčen đubretom.

            Bugarski scenografi se nisu pretrgli od posla u krajnje jadnim pokušajima da rekonstruišu Beogradsku ulicu, i srpski jezik u njoj – jer gledalac oštrog oka zapaziće natpis firme koji glasi: ПРОДАВАЧНИЦА ПОЛОВНЕ ТЕХНИКА (sic).

            A kad uđemo u "srpski" kafić, videćemo obavezne i sasvim uobičajene natpise kao što su СЛИВОВИЦА - ПЛОДОВА РАКИЈА, i nezaobilazne srpske zastave, koje, kao što svi znaju, krase svaki BG kafić, a naročito one u centru.

            Tu ulazi naš kvazi-Srbin, sa presmešnom VEHABIJSKOM bradicom i sa tako tipičnim srpskim imenom EMIL KOVAČ. Taj "naš" Kovač ima smehotresni akcenat koji je pola Borat a pola Rusija, al' od srpskog nema ni u najavi.

            I ne samo to – Džontra je u celom filmu primoran da izgovori ukupno 4-5 rečenice na "srpskom", ali je očigledno da niti je na setu postojao dialogue coach, niti se on sam potrudio da to što brblja bar nekoj polugluvoj babi zaliči na srpski – jer te reči koje izgovara više nalikuju onom distorziranom Lynch-govoru iz TWIN PEAKSA (reči semplovane, puštane unazad, sa isečenim slogovima) negoli našem jeziku. Sreća te imamo engleski titl da saznamo šta je tu Džontra TREBALO da kaže, inače…

            Tu Džontra od nekog jezivog ćelavca dobije tajna NATO dokumenta – i mada se to nigde u filmu ne kaže, možemo pretpostaviti da je skoro 20 godina morao da čeka na osvetu samo da bi dočekao Asanžov Vikiliks, jer ranije nikako nije mogao da sazna najvažniju stvar na svetu – KO je bio američki vojnik toliko tragično nesposoban i ćorav da promaši čoveka sa metar udaljenosti. 

Tom prilikom, uzgred, oštrooki gledalac može na tom dokumentu da pročita da je de Niro još 1982. godine postao PUKOVNIK – što scenu masovnog pogubljenja zarobljenika čini još šestostruko imbecilnijom: jer koji bi jebeni PUKOVNIK stajao u redaljki sa običnim vojnicima i streljao zarobljenike?!

            No, dobro sad: sve je to samo "kao na filmu". Džontra je najzad saznao šta treba, ali ne pre nego što vidimo da su srpske kelnerice ukrašene krstačama dovoljno velikim da se metnu na nečiji grob (opet to hristijanstvo; izgleda da tu ima neki vrag… videćemo do kraha)!

            Za to vreme u Americi, de Niro više nije lovac na jelene nego fotograf na jelene: živi sam (razveden) u izolovanoj kolibi, pretpostavljamo gonjen "demonima prošlosti" koji su mu sjebali brak i život. Ni za preostalu familiju ne mari: neće da ide na krštenje svog unuka (u jednom neverovatnom gafu tokom filma za sina njegovog sina upotrebi se reč – nećak / nephew)!

Dokaz:

00:44:12,383 --> 00:44:18,554

Looks like you missed

your little nephew's baptism.

            Sve se to menja iz korena kada jednom prilikom krene džipom u šumu, i tamo sretne krupnog, preteće-izgledajućeg muškarca sa smešnom vehabijskom bradom, smrknutom njuškom zaklonjenom kapuljačom kabanice, i sa nekim duguljastim, puškolikim predmetima preko ramena. Da li bi iko normalan OVO pustio u kola?

            Ha! kaže de Niro. Ajde, izvoli, uđi. Šta, ti si izbosne? Šta, iz mesta blizu onog gde sam ja pre dve decenije službovao? Jao, kakva slučajnost. Ma ne, nije mi tu ništa sumnjivo. Naprotiv. Ajde sa mnom u moju kolibicu. Da popijemo koju. Da proćaskamo. Malo da se družimo. Dođavola, što da ne odemo u lov sutra zajedno? Šta tu može da pođe po zlu?! Samo zato što imaš zločinačku njušku i boratovski akcenat i što dolaziš sa mesta gde sam dušu ostavio, samo zato što ne znam ko si ni šta si – nije razlog da budem sumnjičav ili oprezan. Ma, neee! Uostalom, ja sam bre pukovnik američke vojske u penziji…

            Ovo je svakako jedan od najimbecilnijih pukovnika ikada viđenih na filmu: kako li je dospeo do tog čina, nije mi jasno, ali ako smo progutali da ovaj vrli profesionalac ne ume da pogodi metu sa udaljenosti od 10 cm, onda ćemo progutati i da je lakoverniji od neke tamo strine Radojke koja u svoj stan bez problema pušta prodavca usisivača!

            Srpski gledalac je shvatio koliko je sati već u prvih 5 sekundi filma (ono: Srbija napala Bosnu; 200.000 u genocidu, itd.), a ona dva prologa ("bosanski" i "beogradski") bila su dovoljna da razotkriju šta ovde može da se očekuje. E, ali kad naš pukovnik ovako moronski dovede tog stranca-zlopogleđu u svoju kolibicu i sutradan ode s njim u lov – tu čak i američki gledaoci osete da nešto kao da malkice smrdi.

Recimo, evo reprezentativnog odlomka iz jedne odlične kritike, pa još sa autoritativnog mesta, koja rasvetljava šta za ovim sledi:

"In the right hands, this could have resulted in a smart, complex and tough-minded film combining gripping action and a meditation on man's eternal desire for conflict and how the physical and psychic wounds of those who partake in war continue to fester long after the cessation of hostilities. Instead, the film quickly devolves into a grotesquely violent and generally idiotic revenge film in which one of the two gets the upper hand on the other, tortures him for a few minutes in an exceptionally gruesome or silly manner (including waterboarding with a pitcher of lemonade made with salt instead of sugar) until he makes a stupid mistake that lets the other escape and take his turn. Imagine a cross between the old "Spy vs. Spy" feature in Mad Magazine and the lesser "Saw" movies and you can get an idea of what the end result is like." Ostatak čitajte na sajtu pokojnog Rodžera Eberta, OVDE.

            Znači, imamo: "Bwahahaha, sad si moj!" za čim sledi "Šljas! Ovo nisi očekiv'o!", praćeno sa: "E, ovog puta me nećeš prevariti!" za čim sledi: "Evo ti još jedan, iza uveta!" i sve tako. Red torture, red naklapanja o ženama i đeci – uz obavezan kratki flešbek u kome saznamo da je i Džontra čovek od krvi i mesa, i da ga je ispravna, čarlsbronsonovska motivacija odvela među Škorpione, pravo u logor LOGOR:

 

 

            Što se tiče torture, ima tu par momenata koji će obradovati obožavaoce rasporenih trbuha: recimo, kad Džontra strelom prosvrdla De Nirov list, a onda ga natera da kroz rupu provuče konopac, pa ga za tu nogu obesi naglavačke.

            Ili kada, u jednom od tuceta "neočekivanih" preokreta, de Niro strelom proburazi oba Džontrina obraza.

            Vrhunac torture je, međutim, zadahnuti set-piece u kome de Niro Džontru iskusno voterborduje limunadom u koju je sipao – kilo soli!

            Ova scena kao da pokušava da opravda slične (i malko realističnije) iz propagandnog filmića Katarine Bigelou – jer njen "Who's laughing now" etitjud implicira da je mučenje OK onda kada su na prijemnoj strani dokazani zlikovci, odnosno Arapi, Srbi i tako ta boranija nesklona klečanju pred američanskom demokratijom… 

            I tako se ova budalaština pretvara u nešto krvaviju verziju TOMA I DŽERIJA, suviše apsurdnu i cheesy da bi bila zabavna bar na nivou grešnog zadovoljstva. To je, na nekom nivou, i dobro – jer za nas ne bi valjalo da ovakav jedan zločinački film valja, pošto bi onda još dalje i šire plasirao svoje nakazne falsifikate i Srboblaćenje. Što reče Aleksandar Janjić, jedan od autora na blogu CHETNIXPLOITATION, "Decenija i po je prošla od MIROTVORCA, a to je i dalje vjerovatno najmanje debilan film ovog tipa." Ipak, čak i debilnosti ovog tipa ponavljaju, po dvestoti, petstoti i hiljaditi put iste ili slične laži, i tako, bar donekle, služe svrsi da ih mnogi gutaju kao istinu…

            Nego, šta imamo na kraju filma?

            Emil, kako ispadne, samo želi da Amer PRIZNA I POKAJE SE za to što ga je promašio s pola metra razdaljine. Tipična srpska boljka, neizlečiva vera u snagu ISTINE, priznanja, pokajanja… To je taj reziduum ruske duše u nama, i u Džontrinom tvrrdom akcentu. 

            Šteta samo što Džontru niko nije obavestio da Srbi poklanjaju ogromnu pažnju tome s koliko prsta se krste: TRI PRSTA DOBRA, DVA PRSTA LOŠA! Elem, g. Kovača vidimo na kraju, u ruševini jedne crkvice, koja se zgodno namestila na de Nirovom imanju, kako se krsti celom šakom! BIG NO-NO!!! Ma, kakvo srpstvo i očekivati od nekoga ko se zove Emil?!

            Da li bi jedan pravi Srbin, recimo, pa makar se i prezivao Kovač (kao npr. poznati Srbin, Mišo Kovač), na poklon Ameru donosio nekakav tuđinski DŽAGERMAJSTER, umesto domaće šljivovice (ili, na bugarskom, сливовице)?! Koješta!

            No, dobro. Posle 80 minuta ove torture, sve se završi jednim neverovatnim hepiendom: dve vojničine ipak nađu zajednički jezik, shvate da su jedno te isto, obojica. Evo kako izgleda to otkrovenje:

De Niro:

I been in a lot of wars, but never one like Bosnia. That war got into my head. I saw it like a poison. I just wanted it to stop. I thought maybe killing a few of the worst ones would make it go away. So I pulled the trigger. Just like that I became everything I hated about that damn war. Everything. Then when I got home I couldn't even look myself in the mirror or my son in the eye. Yeah, I figured he was just better off without me. Then I was not prepared to die, but now... you should pull the trigger. Put an end to this for us. You can finish it.         

Džontra:

Don't you know the things I have done? Don't I deserve to die? We are both killers. Are we not? We're the same, you and I.     

            E, kad shvate da su ista govna, ova dvojica sednu da gledaju izlazak Sunca i rađanje novog dana… 

            Emil ode nazad u Bg, u isti onaj bugarski kafić, i nazdravlja kelnerici jedinom srpskom rečju koju je u celom filmu razgovetno i kol'ko-tol'ko pristojno izgovorio: ŽIVELI (sa mekim "ž). Za to vreme na TV-u idu vesti na hrvatskom, o nekom novom ratu, tamo daleko, u Siriji, gde i mnoge vehabije iz Srbije (Raška) odoše da stradaju za svoju vjeru… Sprem'te se, sprem'te, vehabije!

            Inače, kelnerica sada umesto krstače preko sisa ima samo jedan skromni krstić, što valjda implicira da je hrišćanstvo sada tamo gde treba da bude, u duši, i da više nema potrebe za prenaglašenim gestovima i razmahivanjem. 

            A de Niro je spreman da, ipak, ode na krštenje svog unuka (ili beše nećak?).

Pitanje je, međutim, da li je spreman da se pokaje za učešće u ovoj antisrpskoj nebulozi – on, koga su, krajem 1960-ih, gladnog i bez para, ugostili kao svoga neki fini ljudi baš ovde negde oko Niša, i hranili ga dan-dva, i još mu dali nešto para da mu se nađe za put dok je ovaj bazao po Evropi (detalje o tome vidi OVDE)... Evo kako nam se zahvalio. Rani kuče pa da te ujede…

H. L. Menken o Embrouzu Birsu

 

Evo jednog od eseja iz temata časopisa GRADINA o Birsu koji sam priredio pre četiri godine. Radi se o kratkom ali zanimljivom osvrtu na velikog pisca od strane takođe značajnog autora i mislioca, H. L. Menkena. Imajte na umu da je donji tekst pisan 1923. godine, i da mnoge stvari koje se tu tvrde – npr. o dostupnosti Birsovih knjiga – danas više ne važe. Dođavola, ako to želite, sada možete celokupna njegova (bitna, prozna) dela skinuti s neta!

Prevod ovog teksta skrivio je Nenad Župac.

Embrouz Birs

H. L. Menken

Preuzeto iz: H. L. Mencken, Prejudices. 

Reputacija Embrouza Birsa je, poput reputacije Edgara Saltusa, uvek bila okultna, nekako veštački apotekarska. Birs je snažno i strasno obožavan od male grupe svojih sledbenika, ali ga je većina američkih kritičara ignorisala, baš kao i većina američkih čitalaca. Svakako je apsurdno tvrditi da je Birs mnogo čitan, čak i u intelektualnim krugovima. Mnoge njegove knjige se zapravo više i ne štampaju; skoro je nemoguće doći do njih, i nema mnogo dokaza da su njegova obimna Sabrana dela, koja su štampana u dvanaest tomova između 1909-e i 1912-e godine, doživela širu popularnost. Čini mi se da je Birs učinio sebi medveđu uslugu štampajući zajedno tih dvanaest tomova. Tada je već bio star čovek i nostalgija za izgubljenom mladošću prevladala je njegovu samokritičnost, koja inače nikada nije bila na visokom nivou;  rezultat toga bila je deprimirajuća gomila prilično nečitkih opštih mesta. Da je skratio Sabrana dela na četiri ili na šest tomova, Birs bi istakao kvalitet, a ovako su se njegova dobra dela izgubila u močvari loših i osrednjih tekstova. Sumnjam da je bilo ko, izuzimajući gorepomenute Birsove obožavaoce, ikada pročitao svih dvanaest tomova. Oni su puni epigrama koji se odnose na davno mrtve i zaboravljene obmane, odjeka starih i detinjastih kontroverzi iz novina i proznih eksperimenata koji pripadaju davno prošlom mračnom dobu. Ali u središtu ovih tričarija ima nekoliko bisera – preciznije, ima ih dva. Jedan se sastoji od serije epigrama pod naslovom „Đavolov rečnik“; drugi se sastoji od ratnih priča koje se nazivaju „Priče o vojnicima i civilima“. Među ovim potonjim nalaze se neke od najboljih ratnih priča koje su ikada napisane – to su dela koja zaslužuju da se vrednuju koliko i Zolin „L’Attaque du Moulin“, Kiplingov „The Taking of Lungtungpen“ ili „Ein Bayrischer Soldat“ Ludviga Tome. S druge strane, među prvima se nalaze neke od najsjajnijih dosetki na engleskom jeziku.

Verujem da je Birs prvi pisac prozne fantastike koji je tretirao rat realistično. U tome je prethodio čak i Zoli. Obično se govori kako je Birs izašao iz građanskog rata sa dubokim i trajnim gnušanjem od pokolja – da je svoje priče o ratu pisao bez iluzija i u duhu pacifizma. Međutim, u ovo svakako ne veruje niko ko ga je poznavao, kao što sam ga ja poznavao tokom poslednjih godina njegovog života. Birs na svoju vojnu službu nije gledao sa sentimentalnim užasavanjem, nego sa ciničnim ushićenjem. Izgledala mu je kao neka veličanstvena reductio ad absurdum svake romanse. Svet je video rat kao nešto herojsko, slavno i idealistično, a on je želeo da nam pokaže koliko je odvratan i prljav bio taj rat – glup, divljački i degradirajući. Ali kad ovo kažem, ne tvrdim da je Birs bio protiv rata. Naprotiv, Birs je umnogome iskoristio priliku koju mu je pružilo razmišljanje o ratu: on je na dramatičan način izložio ono o čemu je uvek pričao i čime se naslađivao: beskrajnu imbecilnost čoveka. Nije bilo ni traga od ljudske dobrote kod starog Embrouza; nisu mu bez razloga nadenuli nadimak Gorki Birs. Oduševljavao se ljudskim kukavičlukom i glupostima. Čoveka je intelektualno postavio između ovce i rogate stoke, a čoveka heroja je napravio manjim od pacova. Njegove ratne priče, čak i kada govore o herojstvu, ne opisuju vojnike kao heroje; opisuju ih kao zbunjene budale, koje najzad umiru kao svinje u Čikagu, bivšoj literarnoj prestonici Sjedinjenih Država. Do sada nisam sreo takvog cinika. Njegovo neverovanje u čoveka nadilazilo je čak i nevericu Marka Tvena; on nije bio u stanju da zamisli herojstvo ni u jednom uobičajenom smislu, baš kao ni mudrost. Čovek je za njega bio najgluplja i najniža od svih životinja. Ali u isto vreme i najzabavnija. Sa gargantuanskim zadovoljstvom, neumorno je crpeo opscenosti iz čovekovog života. Gotovo da je stručno poznavao teologije i teologe. Kada bi pomislio na profesora, doktora ili supruga, obuzimala ga je radost. Među savremenicima su mu omiljeni bili takvi klovnovi poput Brajana, Ruzvelta i Harsta. 

Još jedna karakterna osobina koja ga je obeležavala i koja je možda proistekla iz istog ovog cinizma, bila je čudna sklonost ka mračnjaštvu. Na to ukazuju sve njegove priče. Uživao je u vešanjima, autopsijama i sobama za seciranje. Za njega smrt nije bila nešto odvratno, već je bila neka vrsta farse – poslednji akt bednog lakrdijaštva. Birs je, već ostareo i iznuren, otputovao za Meksiko i tamo – ako je verovati legendi – umarširao u lokalnu revoluciju i bio streljan; to svakako nije iznenadilo one koji su ga poznavali. Čitava stvar je bila tipično birsovska. Čovek može biti siguran da će Birs umreti srećan ukoliko  njegovi dželati nešto uprskaju kad ga pogubljuju – ako na samom kraju postoji iskra groteske. Jednom sam imao priliku da uživam u čudnom iskustvu odlaska na sahranu sa njim. Ono što je pričao na putu ka krematorijumu i nazad, bilo je izvanredno – dugi niz groznih, ali jako zabavnih dosetki. Pričao je o krematorijumima koji su se zapalili i sagoreli ožalošćene, o mrtvom pijancu čiji su posmrtni ostaci eksplodirali, o udovicama koje su održavale vatru po celu noć kako bi se osigurale od toga da im muževi ne pobegnu.  Gospodin čije smo kosti spaljivali bio je književni kritičar.

Birs je predložio da se od njegovih ostataka naprave meci i da se ispale na izdavače, da se poklone bibiloteci New York Lodge of Elks-a (Njujorška kuća losova), ili da se anonimno pošalju Eli Viler Vilkoks. Kasnije, kada je čuo da su zakopani u Ajovi, strašno se poradovao. Kad sam ga video poslednji put, predvideo je da će ga tamošnji hrišćani iskopati i baciti van granica svoje države. Jednom mi je rekao da na svom stolu za pisanje drži pepeo svoga sina. Dokono sam primetio da je mrtvačka urna sjajan ukras. „Ma kakva urna!“ odgovorio je on, „Držim ga u tabakeri!“  

Ne postoji adekvatna Birsova biografija, a sumnjam da će ikada biti i napisana. Njegova ćerka je, pomalo ogorčena, zabranila objavljivanje njegovih pisama, a prema biografima nije gostoljubiva. Jedan od njegovih sledbenika, pokojni Džordž Sterling, pisao je o njemu pronicljivo i naklonjeno, a jedan drugi, Herman Džordž Šefauer, omogućio je njegovu slavu u inostranstvu, naročito u Nemačkoj. Ali Sterling je mrtav, Šefauer je izgleda neraspoložen da napiše kvalitetnu Birsovu biografiju, a ja ne znam nikog drugog ko je kompetentan da to učini. Birs je voleo mistifikacije i postoje čitava razdoblja njegovog života o kojima se ništa ne zna. Njegova smrt je takođe misteriozna. Pretpostavlja se da je ubijen u Meksiku, ali se nikada nije pojavio nijedan očevidac, tako da ta činjenica, ukoliko je činjenica, ostaje nepotvrđena.

Birs je sledio Poa u mnogim svojim pričama, ali je banalno reći da je pisao mnogo bolje od Poa. Njegov jezik je manje krut i veštački; on mnogo snažnije vlada likovima; manje je literarno, a više filozofski nastrojen. Na nesreću, njegove priče bile su osuđene na potpuno drugačiji put od Poovih. Njihov uticaj na modernu američku kratku priču, makar na njenim višim nivoima, gotovo je ništavan. Imitiraju ih samo slabo plaćeni novinari koji pišu trilere za jeftine časopise. Čak ni njegovi glavni sledbenici, Sterling i Šefauer, nisu išli njegovim poetičkim putevima. Sterling je pesnik čiji je sjajni romantizam suprotan Birsovog hladnom realizmu, a Šefauer, strastveno zainteresovan za eksperiment pod jakim uticajem nemačkih književnika, potpuno se udaljio od Birsovog klasicizma. U međuvremenu, zapanjuje to što je njegov humor slabo upamćen. U „Đavolovom rečniku“ nalaze neki od najsnažnijih epigrama koji su ikad napisani. „Ah, kada bismo samo mogli da padnemo u naručje žena, a da im ne dopadnemo šaka“; teško je naći pandan tome čak i kod Oskara Vajlda. Sećam se još jednog: „Prilika: povoljna mogućnost za razočaranje“. I još jedan: „Jednom: dovoljno“. Treći: „Suprug: onaj kome se, nakon što večera, naplaćuje briga o tanjiru“. Četvrti: „Naš rečnik je defektan: istim imenom nazivamo nedostatak iskušenja za ženu i nedostatak prilika za muškarca“. Peti: „Sleng je govor onog koji krade korpe literarnog đubreta na njegovom putu ka smetlištu“.

Ostalo proučite sami – ukoliko pronađete primerak knjige „Đavolov rečnik“. Ona nikada nije štampana u celini, osim u groznim Sabranim delima koje sam već pomenuo. Deo knjige, pod naslovom „Rečnik jednog cinika“, najpre je objavljen kao odvojeni tom, ali se odavno ne štampa. Ostala prva izdanja Birsovih dela su retka i počinju da donose visoke premije. Tri četvrtine njegovih knjiga obajavili su opskurni izdavači, od kojih neki nemaju baš dobru reputaciju. Birs je poslednju četvrtinu veka proveo u dobrovoljnom žrtvovanju na užarenoj ivici, obožavan od strane male grupe fanatika, ali gotovo neprimećen od ostatka ljudske rase. Njegov život bio je dugi niz gorkih ironija. Verujem da je uživao u njemu.  

THE COUNTESS (2009)

BESKRVNA GROFICA

Vizuelno bogat i umereno zanimljiv, ovaj film ipak je daleko od definitivnog o grofici Bathory

**(*)

3-

Scenario i režija: Julie Delpy

Uloge: Julie Delpy, William Hurt, Daniel Brühl, Anamaria Marinca

Žanr: Istorijska drama

Trajanje: 96 min

Proizvodnja: Francuska i Nemačka

Mađarska grofica Erzebet Bathory upamćena je kao "krvava grofica": navodno, u želji za večnom mladošću, kupala se u krvi siromašnih devica. Legenda o njoj ovekovečena je u nizu B-horor filmova iz ranih 1970-ih (Countess Dracula, Daughters of Darkness...) pa i u omnibusu Immoral Tales (1974) W. Borowczyka. 

            Zadugo zaboravljena, ova vlastelinka je u razmaku od par godina dobila čak dve ambiciozne biografije. Slavni slovački reditelj Juraj Jakubisko prošle godine je izbacio Bathory, najskuplji češki film ikada (20 miliona dolara), a sada je pred nama i Grofica u kojoj nam Julie Delpy (poznatija kao glumica), nudi feminističku vizuru na zloglasnu Mađaricu.

            Oba ova nova filma demitologizuju famu o "krvavoj grofici" prikazujući je kao žrtvu okolnosti: Jakubisko naglašava istorijske fakte, tj. činjenicu da je grofica bila suviše bogata (bogatija od kralja, koji je bio njen dužnik – a dug je zao drug!), i jer je, kao udovica, bila bez (muške) zaštite. To se vidi i u verziji Julie Delpy, ali ona naglasak stavlja na zločin protiv srca koji grofici poremeti um. Ona se u svojoj 39-oj godini zaljubi u 21-godišnjeg mladića (Daniel Brühl) ali ih mahinacije njegovog oca (William Heart) razdvoje. Zato grofica postane opsednuta svojim godinama i očuvanjem mladolikog tena kurom od krvavih kupki, što dovodi do osude (i zaplene imetka). 

            Nažalost, ovaj scenario nema ni približnu snagu da zameni mit, a arhetipsku priču o kletoj smrtnosti svodi na prilično staromodnu vežbu iz istorije, uz malo uklete romanse, a sa patologijom i fetišizmom te storije jedva dotaknutim. Drami nedostaje jači emotivni naboj, pa rastrzana između fakata i fikcije i ona sama ostaje anemična poput grofičinih žrtava. Julie Delpy je solidna (mada, previše obična) kao grofica, a znatno življu ulogu ostvaruje Anamaria Marinca (junakinja filma Četiri meseca, tri nedelje, dva dana), kao grofičina družbenica-"veštica".

            Originalno objavljeno na sajtu POPBOKS.

Močvare i stara groblja (Veliko Orašje kod Velike Plane)

Dobio sam brdo zanimljivog materijala od jednog poštovaoca srpskog gothica, pa time i ovog bloga. U pitanju je Mladen Milosavljević iz Velikog Orašja kod Velike Plane. On je po obrazovanju etnolog. Prošle godine je odbranio master rad na etnologiji sa temom ''strašnih priča'' u Velikoj Plani; sakupio ih je 40-ak, i uz malo sreće, taj rad bi, zajedno s tim pričama, trebalo da se do kraja godine pojavi iz štampe u knjizi koju ću ovde na blogu svakako najaviti i prikazati.

A dok čekamo na tu knjigu, Mladenov prozni rad možemo čitati u novom broju časopisa OMAJA, koji neguje upravo staromodnu, etno & folklornu fantastiku i horor, pretežno ali ne nužno domaće proizvodnje. Konkretno, u sadržaju možete naći ovakve stvari: Kako je kuma Milenija videla čumu (Danica Marković), Noć na mostu (Milovan Glišić), Vilinska posla (Vaso Pešterac), Gluvo kolo (Mladen Milosavljević), istinita ispovest Dragutina Ilića Spiritualna iskustva, strip Omaja (Ana Milojković), pesme Zločinac se sam otkrio (Nikolaj Velimirović), Bajalice (Olivera Katarina) i druge slične priloge. 

Časopis se može kupiti u štampanom obliku, ili se čitati u PDF formatu sa sledeće adrese: http://omajacasopis.wordpress.com/omaja/

Nego, da se vratim ekskluzivnim prilozima samo za THE CULT OF GHOUL blog! Mladen je više nego umešno fotografisao NEKRONOMIKON na nekoliko mega-slikovitih, jezovitih mesta u okolini Orašja i Velike Plane, i to propratio prikladnim podacima o tim lokacijama, pa da ne dužim više, evo, uživajte u Mladenovim opisima i – u fotografijama (naravno, kliknite na sliku da je vidite veću i detaljniju)!

Ovo jezerce, odnosno močvara, nalazi se kod Velikog Orašja, pored Velike Plane, na mestu starog mlina, u blizini današnjeg istoimenog etno restorana.

Kako kažu lokalni usmeni izvori, na ovom mestu su Turci davili neposlušan lokalni živalj.

U ovom stablu koje ''čita Nekronomikon'', po narodnom predanju, živeo je zmaj koji je tu i spaljen.  

Ovo što zatim sledi su fotografije starog groblja. 

Groblje je, kao što se vidi na slikama, potpuno uraslo u korov te je fotografisanje bilo prilično otežano. Poslednji put sam dolazio na ovo groblje krajem marta i videlo se odlično. 

Inače, samo groblje je napušteno krajem 19. veka a služilo je kao groblje meštana starog sela ''Livat''. 

Lokalni meštani ga zovu i Staro trnovačko groblje, zbog blizine sela Trnovče, mada se samo groblje nalazi na tromeđi Velikog Orašja, Savanovca i Trnovča. 

Neposredno pored groblja nalazila se, tzv. ''Mađarska crkva'' sa konakom, koju su srušili Turci, a i samo groblje se prostiralo na znatno većem prostoru od današnjeg. 

Relativno blizu groblja nalazi se staro korito reke Jezave, koja je proticala ovuda sve do regilacije toka, krajem '60-tih godina prošlog veka. Zvanično, reka je dobila ime po tome što je lokalnom stanovništvu izazivala jezu svojim čestim poplavama. 

Međutim, po nekim pričama koje sam skupio radeći svoj master rad a za koje sam čuo i ranije, lokalne vračare su, uz pomoć magijskih radnji i bajanja, iz Jezave vadile nekakva demonska bića, koja su slale na onoga ko bi se zamerio njima ili njihovim klijentima. Otuda i ime reke. 

I na kraju, ove fotografije predstavljaju mesto zvano Divostin u selu Krnjevu. 

 

 

Nisam čuo nikakve jezive priče vezane za ovo mesto, ali je interesantno po tome što se ovde nalazi zgrada u kojoj je bila smeštena prva seoska škola u Srbiji. 

 

 

Inače, mesto je povučeno od samog sela i nalazi se u jednoj velikoj šumi sa ogromnim, prastarim grobljem koje se i danas koristi.

 

 

* * *  

Mladenu veliko hvala na svemu ovome, a u idućem nastavku videćete još neka simpatična "gothic" mesta koja je uslikao i opisao, ali u neznatno urbanijem okruženju...
+ + +  Koristim i ovu priliku da vas, čitaoce ovog bloga, pozovem na saradnju: ako u vašoj blizini ili daljini postoji neko slikovito, hororično mesto poput ovih (stara groblja, ruševine, puste crkve, zidine, tvrđave... ili zlokobne močvare, mračne šume, čudne stenovite formacije o kojima kruže legende...) - 'ajde uslikajte to pa pošaljite na moj mejl dogstar666 at yahoo dot com, da to ovde razglasimo!