MISTERIJE STAROG MANASTIRA (Homolje, 2. deo)

 U prethodnom delu opisao sam kako smo Marko Pišev i ja došli do ostataka srednjovekovnog manastira Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri (taj uzbudljivo-poučni zapis čitajte OVDE). Priču sam prekinuo na mestu kada nam se, kraj pećine iznad manastira, niotkuda pridružio unikatno slikovit lik. Pre nego što se bacim na to, samo još jedno podsećanje: sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.

Dakle, dok sam ja slikao pećinu i njen tanak mlazić lekovite vode, sasvim neprimetno i neočekivano se kraj mene stvorio lik koji je povikao: "Hej, hej, nemojte da slikate!" Bio je odeven u maslinastu košulju i pantalone, sa zelenim čizmama, žutim rukavicama, maslinastosivim kačketom... što je sve delovalo kao uniforma nejasnog porekla i opredeljenja. Vojnik? Koje formacije? Specijalac? Šumar? Čuvar ovog pustog mesta? Neki fanatik iz planinarskog udruženja? Wtf...? Mršav, zamalo pa žgoljav, ali zapravo žilav, suncem opaljen, sa crnom bradicom i tamnim naočarima za sunce. Sa sekiricom u ruci i nožem za pojasom.

Kaže: ne slikajte, jer fleš na aparatu može da učini da izvor presuši, ili izgubi lekovitu moć. Rasteruje anđele, ili tako nešto. Pokazah mu da ovaj aparat nema fleš, a nisam ni slikao u pravcu vode, i on se malo smiri. Blago je reći da mi prvi utisak o ovom liku nije bio povoljan – pored svega već navedenog još i zbog njegove stalne poštapalice "Da li ste me razumeli?" koja je zvučala nekako napadno, insistirajuće, kao da implicira "Ama slušaš li ti mene uopšte?" Ipak, kad je shvatio da smo mi fini i kulturni momci i da nismo ovde došli u štetu, raskravio se i počeo da nam, praktično ničim izazvan, izlaže najrazličitije fakte i "fakte" vezane za sebe, ovo neobično mesto i njegovu jednako unikatnu okolinu.

Pre svega, ispostavilo se da je on – iskušenik-pustinjak koji je odabrao baš ovo mesto, tj. jednu obližnju pećinu, za svoje samovanje. Živi tu tokom većeg dela godine, sem zimi, kada se skloni u obližnji manastir (ne u ove gotske ruševine, nego u aktivni, živi manastir). Kaže da se u ove zidine ovde, koje su mene toliko oduševile, može ući, ali da je to nepotrebno jer tamo ne bismo videli ništa sem gomila izmeta slepih miševa. Ta ideja mi nije bila naročito primamljiva (volem ja gothic, ali ne baš da gacam po brdima slepomišjih govana!), kao ni pomisao da ovome protivrečim. Ipak sam ja osoba od principa, a jedan od mojih temeljnih glasi: ne protivreči čoveku koji nosi sekiricu, a naročito kada si naoružan samo foto-aparatom! Ipak, lepo beše zamisliti ovu zlokobnu zgradurinu usred noći, i jato slepih miševa kako kroz njene crne prozore izleće u modro noćno nebo...

Svašta nam je ovaj napričao. I mada je isprva delovao samo kao neka vrsta verskog fanatika i frika, moram reći da se brzo razvila nešto složenija slika, tako da mi je na kraju postao i simpatičan, pa čak i poštovanja vredan – i baš zbog toga smo Marko i ja ostali u razgovoru s njim nekih sat i po ako ne i cela dva. Umesto da se lagano-brzim koracima udaljimo, što bi bio slučaj da se radilo o običnoj budali, procenili smo, i to ispravno, da u ovom danu kada nam je svaki minut dragocen, jer pošli smo u istraživanje gotske Srbije a ne da hvatamo zjala i zamlaćujemo se sa svakim slučajnim prolaznikom, ne da nije šteta nego je zapravo dragoceno iskoristiti priliku i saslušati ovoga. Uostalom, obojica smo pisci, i volimo da čujemo dobru Priču – nevezano za to da li je i koliko "istinita"! 

Moram uzgred da zapazim da imam izrazitu sreću sa ljudskim faktorom na svojim putovanjima, ekskurzijama i putešestvijima – prosto, 'oće me sreća i to ti je. Tako sam, recimo, i u Providensu bio povlašćen, imao svog vodiča koji mi je ne samo pokazivao HPL-related mesta nego i kazivao manje znane stvari o njima (taj putopis imate OVDE). Tako nam se i prošle godine posrećilo da u Zarožju takođe naiđemo na idealnog vodiča, meštanina koji nas je i ugostio, i provodao okolinom, i ispričao nam gomilu stvari koje kao slučajni prolaznici, da smo samo lutali okolo, prepušteni sebi, ne bismo ni videli ni saznali. Tako i ovom prilikom, od ovog pustinjaka čusmo mnogo toga što nema na netu, ili što sami ne bismo videli/povezali da smo samo blejali okolo bez ikoga da nas prosvetli...

Šta smo čuli, šta saznali? Pokušaću da ukratko sažmem neke od stotina stvari koje nam je ovaj (po)kazao.

Mesečeva baklja, šire poznata kao "parice": žbun sa okruglim listićima koji, kad se u jesen osuše, dobiju biserni sjaj koji noću sakuplja i reflektuje mesečevu svetlost i može da posluži kao baklja. Anđeli vole da se igraju okolo.

Ukazao mu se Sv. Grigorije (koji je, inače, po predanju, boravio u toj istoj isposnici) par puta, nakon obilatih molitvi. Takođe, video je vilinska kola. Aha, kažem ja: ono, kad vile igraju u kolu? Ne, kaže, vilinska zaprega, konji i kola. Mora da je bilo izdaleka, slutim ja. Ne, kaže. Na pet metara od mene.
Predveče i noću, na Bogojavljenje (ili Blagovesti?) iz razrušene crkve dopiru glasovi mrtvih monaha koji u milozvučnom horu sve do jutra pevaju himne Božje.

Planina Ježevac je nešto kao homoljski Rtanj, samo neizvikana, neistražena, rulji kao mistična nepoznata, a po silama koje tu delaju još jača. Dakle, sve je tu: piramida, kuglaste munje, čudni električni naboji, neobične oluje, razni drugi fenomeni (ne isključujući ni vanzemaljce). Kaže da je gledao, baš tu, jedan vanzemaljski brod, dovoljno nisko da su bili vidljivi detalji kao što su prozori i vrata.

Ovaj kraj je, kaže, pun ostataka nekadašnjih rimljanskih svetilišta posvećenih orgijastičkim, paganskim božanstvima, gde se slavilo ko zna šta na ko zna kakve bogohulne načine...

Ima tu, malo podalje, jedan šumarak u kome se ljudima Nešto ukazuje: nije mudro tu prolaziti noću...
Viđao je na brdu kako prolaze figure u crvenim tunikama, ili togama. Stari Rimljani...?

Baš ova ovde stena na slici je nekada bila granica između Gornje i Donje Mezije. Nešto niže, dakle ne ovde gde sada ide auto-put, nego dole, uz reku, nekada je išao Via militaris, rimski vojni put što je prolazio ovuda vodeći za Niš.

Gledao je svojim očima kako presuši izvor svete vode pod dejstvom blica foto aparata.

Klisura je poznata po bizarnim meteorološkim fenomenima, sa drastičnim razlikama na malom prostoru (npr. jak pljusak i grad u klisuri, a odmah izvan nje, 100 m dalje – vedro i suvo vreme).

Robertu E. Hauardu se UKAZAO Konan i ispripovedao mu svoje avanture, koje je ovaj samo zapisivao. Konan je, naravno, bio pra-Srbin koji je, zatim, u svom posthumno-postljudskom svetlosnom obličju došao, kao neka vrsta anđela, da nadahne Hauarda.

Velike, ozbiljne tajne kriju se u stripovima o Asteriksu: njegovi autori su znali neke krupne istine o drevnim Keltima, druidima itd.

Ovo su, ukratko, samo neki od hajlajtova njegove priče. Kaže da je išao na Tibet, zna neke tehnike meditacije, govori o auri... Inače je Zemunac; već 10 godina ovde kao pustinjak. Moja prva pomisao: mora da je neki sitni (?) ex (?) kriminalac, ili bar neželjeni svedok nepočinstava zemunskog klana, koji se ovde, i na ovaj način, sakrio od progonilaca – i od ostatka sveta... Možda zato ne dopušta da ga slikamo... Ko bi ga znao?!

Pričao nam je još toliko toga... O tragačima za zakopanim blagom, za ćupovima rimskog i turskog zlata koji i dalje čame u ovom kraju – i o silama koje to zlato čuvaju... O vodičima do tih mesta, i o ljudskim žrtvama nužnim da se prinesu za takve prilike, kako bi se Čuvar umilostivio. Ovo poslednje zaista jeste tako, barem u narodnom predanju: čit'o ja u knjizi GLUVO DOBA (preporučujem!), gde ima poveća deonica o verovanjima vezanim za zakopano blago...

Na kraju balade upitao je imamo li malo hleba, jer je to u ovom kraju deficitarna roba (prodavnica najbliža njegovoj isposnici – nije baš blizu!), pa mu Marko dade nekoliko svojih sendviča koje smo poneli tog jutra. Takođe mu je, na njegovo traženje, srolao i nekoliko cigareta – navodno, ne za ovoga (pustinjaka) nego za nekog seljanina koji treba kasnije tog dana da dođe i pomogne mu u seči drva kojima će da utvrdi svoju zemunicu-pećinu. (Ha! Zemunac u zemunici!...)

Uputio nas je kome da se javimo u obližnjem manastiru Gornjak koji smo takođe krenuli da obiđemo; ali kad se tamo nađosmo, shvatismo da to nije isto što i crkva (uvek svima otvorena), i pošto nismo bili naročito voljni da molimo i tražimo prijem unutar zamandaljene kapije, odlučismo da samo prošetamo okolo. Priroda je fina, zelena, ali mesto je preblizu auto puta, i tu behu nekakvi turisti-kamperi na okolnim livadama i kraj rečice; zamišljao sam izolovano mesto u većoj prirodnoj lepoti – nešto nalik manastiru Vratna, kraj kojeg sam prolazio prošle godine, u ekskurziji na Vratnjanske kapije (te slike i izveštaj imate OVDE). 

 Ovde me nije impresionirala ni priroda, ni manastir (suviše sve to obično za moj egzotični ukus), ali svejedno prošetasmo okolo – mada, bez foto-aparata, koji je Marko uspeo da zaboravi u kolima. Na (ne)sreću, nije tu ni bilo bogzna šta vredno slikanja ili detaljnije priče. Jedan jezivi mračni memljivi tunel u brdu, jedan lekoviti izvor, i ruševine stare crkve ili manastira do kojih se dolazi strmom i uskom stazicom kroz šumu. Tu putanju su nedavne kiše učinile previše klizavom, i ja reših da se tu ne lomatam, rizik je bio preveliki za sumnjivu nagradu. Marko je bio voljan da izigrava divojarca, ali na kraju se i on privoleo pameti, pa taj obilazak ostavismo za neku drugu priliku.

Bližio se sumrak, i beše vreme da se zaputimo na naše današnje finalno odredište: naime, pustinjak nas je uputio da obavezno posetimo jedno svratište gde služe izvrsnu svežu pastrmku – koja su uzgaja na licu mesta i hrani na prirodan način, u habitatu sličnom prirodnom. Moje nepce, inače, više teži ka prasetini, teletini i divljači, eventualno pticama faute de mieux, a ribu jedem samo kad me posna slava prinudi na to – ali ovo je zvučalo primamljivo (Marku, vegetarijancu, mnogo više) pa krenusmo, sledeći uputstva, kroz slikovite bregove i brda, uz mestimično dodatno zapitkivanje, i napokon, bez lutanja, dođosmo i do mesta čije ime neću otkrivati jer EPP na ovom blogu košta! Uostalom, što veli naš narod, There's no such thing as a free lunch, u šta se na ovom mestu takođe uverismo. (Da se razumemo: cena nije bila nerazumna, naprotiv, vrlo je to sve bilo pristojno, i ponuda, i usluga, i naprata – ovaj, naplata...)

Tu lokaciju sam iz pustinjačkog opisa zamišljao kao još više divlju i idiličnu: naš preporučitelj je njeno uređenje uporedio sa Švajcarskom. Sad, on je možda bio na Tibetu, ali u Švajcarskoj, rekao bih, ipak nije. Mislim, mestašce je sasvim prijatno, ruralno, sirovo, ali nije to sad ne znam kakav park i kakav sega-mega ambijent kakav sam očekivao iz njegovih opisa. Obična malo bolje sređena seoska avlija sa malo tekuće vode, sa livadom, par klupica, stočića, ljuljaškom...

Na svu sreću, pastrmke su bile vredne tolike potrage: pogostili smo se njima na verandi ovog svratišta dok je padalo veče i nastupala svežina pod plaštom duboke provincijske noći. Nude ovi domaćini i prenoćište, vrlo povoljno, i Marko se već raspitao za detalje, razmatrajući da na proleće dovede svoje studente etnologije u ovaj kraj, na višednevno terensko istraživanje. 

Ako se to desi, ko zna, možda iskopaju neko od tih orgijastičkih svetilišta posvećenih Magni Mater, recimo... U svakom slučaju, ovaj naš jednodnevni izlet do Kapije Homolja poslužio je samo da odškrinemo vratnice ka još jednom kraju "gotske", tradicijama nabijene freako-weirdo Srbije gde nas prava istraživanja tek očekuju.

Za iduću ekskurziju Marko i ja planiramo nešto sasvim drugačije – ako nas vreme i druge okolnosti posluže, već na samom početku decembra. O tom, potom. Ako se desi, izveštaj na blogu vam ne gine... 

PREDATOR (1987) by Bob Živković

            U okviru akcije razotkrivanja mračne prošlosti Boba Živkovića (poznatog pod nezvaničnom, ali Ghoul-approved titulom Najbolji Živi Srpski Ilustrator) nastavljamo sa ogoljavanjem njegovih mladalačkih pokušaja da se bavi jednom od najnezahvalnijih delatnosti u univerzumu – filmskom kritikom!

            Istina, donji tekstovi su manje kritike a više najave, reklo bi se zasnovane na inostranim časopisima (retkim, i masama nedostupnim u vreme kada je ovo objavljeno u magazinu ALEF, krajem 1980-ih). U ova dva napisa, o filmovima PREDATOR i LEGENDA, nažalost, ima malo manje Bobove trejd-mark vrcavosti i zajebanstva nego što smo navikli (za bolje primere videti ranija izdanja u ovoj rubrici, pod tagom BOB), ali to su još uvek sasvim OK tekstovi o odličnim filmovima, vredni da ih se i danas podsetimo...

 

 

ENDER'S GAME (2013)

***

3

           

            Odmah da kažem: nisam čitao roman(e) nego samo originalnu priču iz koje je sve ovo posle izraslo, a i to je bilo pre nekoliko decenija, u nekom MONOLITU, čini mi se. Pamtim samo da mi se veoma dopala – ali ne baš toliko da bih ganjao romane. Uostalom, u to vreme sam se sve više okretao ka hororu a SF mi je značio sve manje. Dakle, ovo je samo rivju filma, bez bavljenja time da li je adaptacija dobra, koliko je verna itsl.

            Ukratko, ENDER je prijatan za gledanje i ima moju umerenu preporuku. To je jedan pitak, vizuelno nadahnut, mestimično spektakularan SF koji vredi pogledati u bioskopu, kome se može. Zaplet je veoma sličan onome u STARSHIP TROOPERS: bube iz dalekog kosmosa prete Zemlji, i zato, da se ne bi čekao njihov novi napad (prethodni je prilično zla naneo planeti), u pripremi je kontranapad s namerom da im se zatre leglo. U tom ratu, primarnu ulogu imaju – DECA. Navodno, deca su mnogo bolji stratezi od odraslih; kao, umovi su im otvoreni, vide više kombinacija, brži su im refleksi itsl. 

            Kad se pogleda u kakvo autopilotsko mrtvo puvalo se pretvorio Harison Ford – android potpuno mrtve mimike, kao da su mu mišići lica plastifikovani; uz to, ravnog glasa i lišen one žeravice u oku koja je nekad krasila Hana Soloa i Indijanu Džonsa – onda čovek još nekako i može da poveruje u tu žvaku. Pa opet…

…Meni ta fraza ne pije vodu: čovečanstvo je sasvim fino ratovalo kroz ovolike milenijume, narodi su zatirali i genocidirali jedni druge a da im nisu balavci komandovali, pa ne vidim zašto bi sad odjednom matore prdekanje otišle u dobrovoljnu penziju (ko je još to ikada video u vaskolikoj dosadašnjoj istoriji?!). Dakle, sama premisa ovoga je malkice apsurdna i bezvezna za progutati, ali ako preko nje pređete onako lako kako to film od vas traži (alibi za đecu se daje bukvalno u jednoj ili max dve rečenice, i onda se odmah vozi dalje, bez zadržavanja na obrazlaganju tog PIPAVOG pitanja) – film nije bez svojih zadovoljstava. 

            U suštini, ovo je samo još jedna (ali malo bolje napravljena) varijacija na "Ružno pače" – žgoljavi dječarac, uprkos krupnijim i bezobraznijim "drugarima" i nepoverljivim, sumnjičavim, pa i neprijateljskim odraslima, pokazuje svima da je baš on IZABRAN, da je bolji od jačih, bučnijih, nadmenijih. Što ga više vređaju, ponižavaju, ugnjetavaju, što mu manje veruju, to on veći frajer ispada svaki put kad, iznova i iznova, ispadne najpametniji i najsnalažljiviji u društvu. Bolji – za šta? Za borbu do pobede! Izabran – za šta? Da povede čovečanstvo u međugalaktički genocid kao jedini način za kolektivni miran san.

            Kao što se da videti, film se dotiče vrlo ozbiljnih i AKTUELNIH pitanja – danas, kada Amerika vodi nekoliko paralelnih ratova, što otvorenih, što potajnih; kad se ratovanje najčešće zaista umnogome i svodi na video-igrice; kad se neprijatelj prethodno demonizuje do nivoa INSEKTA kojeg nije nikakva šteta istrebiti do poslednjeg; i kada se deca sve više koriste u ratu (istina, za sada češće kod suparničke, "terorističke" ili partizanske strane).

            STARSHIP TROOPERS (the movie) je bio pregenijalna antimilitaristička satira, što danas, evo, posle 16 godina, NAJZAD dolazi iz dupeta u glavu pojedinim Američanima. I tamo smo za junake imali, ako ne baš decu ali svejedno ne ni zrele osobe, nego tek-svršene srednjoškolarce, što bi se reklo: barely legal mlađariju koja je odmah po diplomiranju bačena u uniforme, tako da penkala zameni puškama. Verhoven je tamo izvrgao ruglu američki vojnoindustrijski kompleks, kolonijalno-genocidnu US politiku, ratnohukačku retoriku i besomučnu propagandu, zloupotrebu mladih i nebrigu ne samo za "neprijateljski" nego i sopstveni narod, i praktično izjednačio američku spoljnu politiku sa nacističkom.

            Reditelj Gevin Hud ovde ne pokušava ništa slično: isto kao što nam u par rečenica servira svoj najveći sociološki novum (društvo u kome su pretpubertetlije – generali što komanduju zvezdanim flotama!), tako nam, naoko uzgred (štono reko Severin Franić), prezentira i onu drugu problematiku koja u filmu jeste prisutna, ali je tu samo zato što NUŽNO proističe iz zapleta, odnosno predloška (kažu neki da je roman kritičkiji prema militarnom child abuse-u, što mi je teško da poverujem imajući u vidu recentne frikšou-kripšou istupe pisca Orsona Skota Karda…), a ne zato što scenario namerava da tu bilo šta istražuje – ili, daleko bilo, da kritikuje. 

            Većim svojim delom, ENDER'S GAME je pričica o tome kako Enderovo pače poraste u kur… ovaj, labuda; od balavca kojeg kod kuće mlati stariji brat, a u školi mu ne daju mira siledžije pa preko (neizbežnog!) Crnog Narednika TM i nadrkanog oficirčića, sve do zapovednika flote koja će (SPOJLER!) pobediti vanzemaljsku pretnju. I to je, mora se priznati, ugodno gledati iz istog razloga iz kojeg nam imponuju sve te željoispunjavajuće storije o "izabranima": ko se od nas nije osetio okružen grubijanima i sirovinama koje ga sputavaju, i maštao o tome da se jednom izdigne nad njima i svima im pokaže svoju superiornost?  

Ovaj film ne kritikuje vojnu propagandu – on joj ide niz dlaku, jer ilustruje slogan kojim se i ova naša, već propala, desetkovana, demolirana vojska reklamirala, tražeći novo topovsko meso u onom epp-u koji kaže: BUDITE ODABRANI. A ko ne bi voleo da bude ODABRAN – da mu daju priliku da pokaže svima ono što čuči, zapreteno, zatomljeno, zgnjavljeno u njemu?! Da, dečače: i TI možeš biti ENDER!

            Istina, ENDER'S GAME nije gung-ho storija koja fetišizuje onaj fašizam koji je Verhoven parodirao. Ne, u svojim senkama i uzgrednim nagoveštajima on implicira da možda nije baš lepo ubijati i DECU bacati u ratnu mašnu – ali…

            …ali sledećih par pasusa sadrži SPOJLERE… preskočite ih pa čitajte dalje, ispod crnila

…ali zaplet nam pokazuje zašto se to tako MORA; odnosno, kulminacija daje za pravo američkim stratezima, jer dete im je zaista dobilo rat. Therefore, BRING MORE KIDS!

            Kraj, takođe, sadrži i gorku notu kakvu ne viđamo u staromodnim fašistoidnim epp-ima za klanje i zatiranje. Ne, jer ovde Ender, shvativši da ga je vojska izmanipulisala (o, zar se i to može…?) i da je, ne znajući to, istrebio čitavu rasu (insektoida, ali inteligentnih!), odluči da jedno sačuvano jaje, od poslednje, umiruće matice, ponese na neki plodan svet, i da zametne novu-staru rasu, postajući usput GOVORNIK ZA MRTVE – to pod uslovom da film zaradi dovoljno da izrodi franšizu, što, kako izgleda, ipak neće da se desi.

            Pa, dobro, kažete vi sad: je li ovo pro-ratni ili anti-ratni film? E, tu je kvaka! Nominalno, on je anti-ratni, po onome što nam Ender (po)kaže na kraju. Isto kao što je Obama protiv rata, baš mu nešto mrsko da ratuje, ali stalno ga neki dušmani nateraju i onda: šta da radi, što se MORA – nije teško, pa vrag nek nosi i tu Nobelovu nagradu za MIR i sve! Suštinski, ENDER'S GAME je pro-ratni, jer tokom 9/10 svog trajanja ne dovodi u pitanje SUŠTINU ratnohuškačke lažljive kolonijalne decoizrabljujuće politike, ne upituje Sistem, nego, eventualno, sporadično, njegove pojedine NEBITNE šrafove (ovaj ili onaj oficir).

 Čak ni ta 1/10 na kraju, ma koliko bila dobrodošla, ne nosi sa sobom dovoljno gorčine ili preokreta da bi nas navela da rekonsiderujemo sve ispočetka, nego je tu pre kao šlag na govnetu da ga lakše progutamo, isto kao što Ameri danas (uglavnom) gutaju ratnohuškačku retoriku svog Nobelovca samo zato što je "demokrata", pa još crn. I tu je, ta desetina, naravno, zbog nastavka filma… 

Drugim rečima, moglo bi se reći da je ENDER, u ovom obličju, savršeno indikativan i znakovit film za vreme Obame, i da svojim "spolja gladac a unutra jadac" kvazifinim politički korektnim (pogledajte samo tu multi-kulti ekipu dečurlije – mada, zna se, Vođa je ipak arijevski plavooki dječačić a ne neko od hindu-crno-smeđe-žuto-ženske ekipe) pristupom pipavoj temi precizno oslikava današnju Ameriku, baš kao što su akcijaši i ratni filmovi iz 1980-ih (direktni i blatantni, besramni u svom militarizmu i vojske-fetišizmu) bili slika i prilika Reganove Amerike. Odnosno, suština je ista, samo je namaz na torti druge boje, he he he. Pre je bila vanila, sad je čokolada, ali ispod je isto ono što traje, truli i kancerozno se razvija bar od Atomske bombe naovamo…

Ček, pa kako onda trojka jednom takvom filmu? Pa, eto: ako sam mogao da gurnem u stranu apsolutno ogavnu agendu HURT LOCKERA (pa čak i ovog Leninog novijeg) i priznam da sam uživao u triler & saspens momentima, mogu valjda da i ovde svesno prenebregnem tj. jednim okom zažmurim na daaaaleko manje transparentnu i ogavnu agendu i uživam u stvarima kao što su: odlična scenografija i kostimi; odlična gluma (a naročito ovaj mali Asa koji igra Endera: biće od njega glumčina, ako ga pre toga ne izjedu alkohol, pičke i droge, kao tolike druge decu-zvezde u Holivudu), u super efektima, u odavno neviđenoj svemirskoj pucačini ovih razmera, 

u izvanredno lavkraftovski dizajniranoj matici tuđinske rase (šteta što je na kraju ipak pokažu jasno i ukrupno, na svetlu: raniji kadrovi, u kojima se njena nakazna anatomija samo nazire u mraku, iza nekakvih stena, apsolutno su genijalni i stravoužasno-uznemirujući kao malo šta u nominalnim "horor filmovima viđenim u skorije vreme!) i, naravno, uživao sam u ovako lepo i zanimljivo ispripovedanoj željoispunjavajućoj fantaziji. Hej, 'oću i ja da budem ODABRAN!

RUŠEVINE STAROG MANASTIRA (Homolje: Gornjačka klisura, Blagoveštenje...)

                     Pred sam kraj oktobra ove godine iskoristio sam priliku da se sa dragim prijateljem Markom Piševim (čiji je spisateljski opus poznat probirljivijim i upornijim ljubiteljima kvalitetnog domaćeg horora!) zaputim u još jednu slikovitu ekskurziju. Krajem prošle godine s njim i još jednim njegovim drugom obišli smo selo ZAROŽJE, i čuvenu vodenicu SAVE SAVANOVIĆA, o čemu ste na blogu već bili opširno obavešteni (i to OVDE, OVDE i OVDE). 

Ovog puta, naše odredište je bilo nešto manje izvikano, manje opštepoznato, pa smo, stoga, sada bili blaženo lišeni susreta sa kojekakvim Pinkovim voditeljima, snimateljima i sličnom bagrom. Naša meta ovog puta bila je Gornjačka klisura, na samoj "Kapiji Homolja", s posebnim naglaskom na jednoj slikovitoj ruševini koju sam sebi, čim sam joj slike video na netu, smesta zacrtao kao obaveznu destinaciju.

 Evo, pre svega, dajdžest fakata o odredištu koji sam sakupio i priredio, pre nego što se bacim na subjektivne opise i impresije. Sve fotke koje idu uz ovaj prilog eksluzivno načinili i sva prava zadržali (c) Dejan Ognjanović & Marko Pišev for The Cult of Ghoul, Inc. Kliknite na njih za veći i detaljniji ugođaj.

Usled svog specifičnog geografskog položaja, Homoljski kraj nalazi se pomalo izvan glavnih puteva, tako da su u njemu najbolje sačuvana obeležja stare balkanske kulture, narodnih običaja, starih zanata i tradicionalne arhitekture.

Jedna od specifičnosti Homolja su mnogobrojne klisure: Gornjačka, Ribarska, klisura Velike i Male Tisnice, zatim Osaničke reke i klisura reke Do. Najpoznatija je Gornjačka klisura, duga 16 kilometara, koju čine četiri velika meandra. Na platou jednog od njih, na levoj obali Mlave, nalazi se manastir Gornjak, koji je ime dobio po vetru koji duva u klisuri. 

Gornjačka klisura označava ulazak u Homolje i usečena je između Vukana sa desne i Ježevca sa leve strane toka Mlave, koja njome protiče. U njenim liticama su ostaci srednjevekovne Mitropolije, izvor "Četiri lule", i jedan mnogo intrigantniji, jer su mu vode poznate po lekovitosti za bubrege. Manastir posvećen Vavedenju (što znači da im je slava 4. decembra) je zadužbina kneza Lazara i građen je u periodu od 1376-1380. godine. Knez Miloš brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po pisanju Vuka Karadžića, tu je pohranio i neke dragocenosti, među kojima i barjak cara Dušana Silnog…  

Na kapiji Homolja, na ulazu u klisuru, pošavši od donje Mlave, nalaze se ostaci srednjevekovne Mitropolije. Posedovala je rezidenciju za 400 kaluđera koji su se bavili pisanjem i prepisivanjem rukopisa, a bili su u sastavu manastira Manasije pri čuvenoj Resavskoj školi.

U neposrednoj blizini Mitropolije nalazi se isposnica Blagoveštenje. O isposnici u kamenu se kaže da je u njoj boravio prepodobni Sv. Grigorije. 

U klisuri se nalaze i brojni ostaci utvrđenja starog srpskog grada koji je prestao da živi posle pada Smedereva. Na ulazu u klisuru mogu se videti razrušene stražarske kule, koje su nekada služile za odbranu rimskog vojnog puta (Via militaris) što je prolazio ovuda vodeći za Niš.  

Manastir Gornjak nalazi se u Gornjačkoj klisuri, između Žagubice i Petrovca na Mlavi. Gradnja manastira završena je 1380. godine, a ktitor je bio knez Lazar. Od kada je manastir sagrađen, monaški život u njemu odvijao se bez prekida. Od najstarijih građevina sačuvane su glavna crkva posvećena Vavedenju, i mala kapela u pećini, posvećena sv. Nikoli.  

Krenuli smo u rano nedeljno jutro, 27.10.2013. Markovi drugari, koji je trebalo da pođu s nama, u zadnji čas su otkazali svoju nazočnost, što nas nije sprečilo u planiranom i jedva čekanom naumu. Osvanulo je prelepo jesenje jutro: sunčano i vedro, ali sveže. Ovog puta Marko je vozio, što je aktivnost koju inače ne obavlja baš često. Zbog toga sam se malko i šalio na njegov račun – srećom, moje brige i pošalice pokazali su se neutemeljenim, jer ispade da je on (ipak!) odličan i pouzdan vozač.

Vožnja do Požarevca, i dalje, do ulaska u klisuru, prošla je bez događaja vrednih pomena: glatko, bez lutanja, i uz minimalno oslanjanje na uputstva meštana da ne omašimo neko skretanje. A onda, već kad se nađosmo nadomak klisuri (tj. Kapiji Homolja) – priroda postade nešto sasvim drugačije, lepše, i na neki primetan način, POSEBNO.

Sa slika koje sam video na netu nije bilo baš najjasnije koliko je ruševni manastir, ugrađen u stenu, daleko od puta i kako mu se može prići. Kad mi tamo a ono – ispade da je ODMAH do auto puta, da ne treba prolaziti ni kroz kakvu šumu niti se verati uz stenje: jedino što je nezgodno jeste da odmah uz njega, na putu i okolo, ne postoji ni trunka prostora za zaustavljanje auta. 

Uski auto-put krivuda kroz klisuru, i na tom mestu ili blizu njega nema nikakvog ispusta. Zato odosmo autom nekih 500-ak metara dalje, gde nađosmo mesto da se ostavi auto, pa krenusmo pešice u prijatnu šetnju kroz klisuru, većim delom utonulu u hladovinu čak i usred bela dana. Pošto nema prostora izdvojenog za pešake, neki su morali da se snalaze na betonskoj ogradi koja vozila štiti od survavanja u plitku rečicu na dnu klisure.

Bilo je prijatno videti da oko manastira nema planinara i dosadnih turista: mogli smo da mu priđemo i u bizarnoj arhitekturi srođenoj sa stenama uživamo bez intruzija drugih ljudskih bića. Novi drveni krst u podnožju, na otvorenom, zajedno sa skromnim natpisom, na papiru, da se tu nalazi manastir Blagoveštenje, i jedna kruška na vrhu krsta, bili su jedini tragovi nečega iz ovog veka. 

Sve ostalo odisalo je vekovima, i vekovima... baš onako kako to volim! Zurio sam u zidine i pokušavao da dokučim s koje strane se tu nekad ulazilo, odnosno, da li je i sada moguće ući s one strane zidina, ili ćemo morati da im se divimo samo spolja – mada, čak i odavde pogled je bio predivan, kao što se na slikama da videti...

Pokušavao sam da zamislim monahe koji su ovde obitavali u mračnom srednjem veku, u ovoj divljini i pustinji, u ovim kamenim zidinama. Nadao sam se da su prepisivali i u svojoj biblioteci čuvali ne samo dosadna žitija svetaca i sličnu bogougodnu literaturu, nego i neke zabavnije, mračnije nekronomikonoidnosti...

Ugođaj ove građevine ne bih nepotrebno opisivao, kad su fotke tu da nadoknade hiljade mojih reči. Umesto toga, bolje je da krenem dalje sa pričom, jer priča se ovde tek zapliće... Naime, pošto se s prednje strane nigde ne naziru vrata ili bilo šta što bi kao ulaz moglo da posluži, stao sam da se muvam okolo, i krenuo stazicom levo od manastirskih zidina, ka stenama i šumarku iza kojeg sam zapazio veliku pećinu.

Iz pećine je curkala, kap po kap, nekakva vodica, a u dubini zapazih i ostavljene plastične sudove za njeno sakupljanje. Lekovita voda, očito. Krenuo sam da slikam aparatom koji je Marko obezbedio (ništa profi, obična prosečna mašinica, ali poslužila je svrsi; mada, voleo bih da ovde jednom dođem sa nekom ozbiljnijom aparaturom za fotkanje!) i dok sam, tako, bio usredsređen na pećinu i liniju koju su kapi vode iscrtavale kroz vazduh, začuo sam sa svoje leve strane šum nečijih koraka i povike: "Hej, hej, nemojte da slikate!"

Prema meni je išao čovek sa sekiricom u rukama – čovek s kojim ćemo zapodenuti neverovatno bogat i slikovit, one-of-a-kind višečasovni (!) razgovor... To će sve biti opisano u narednom nastavku, kao i ostatak moje i Markove ekskurzije tog dana. STAY TUNED! Ne menjajte kanal, jer što ima kod Ghoula, nema nigde drugde!

---NASTAVIĆE SE---