TRANSCENDENCE artwork

            Prvi i do danas jedini strip koji sam u životu nacrtao objavljen je 2002. godine, ni manje ni više nego – u Americi. U pitanju je TRANSCENDENCE, po scenariju Edvarda Lija, zasnovanom na priči koju je Li ranije napisao zajedno sa Džonom Pelanom, i objavio je u jednoj od HOT BLOOD antologija. Zaista ingeniozna, jedna od omiljenih mi modernih priča strave. Detaljnije o stripu po njoj, sa unutrašnjim izgledom, tj. gotovim kadrovima, imate OVDE.

            Nedavno sam pronašao svoje polu-zaboravljene skice iz vremena kada sam tek pripremao taj strip, i zaključio da su dovoljno dobre i zanimljive da ih vredi podeliti s čitaocima ovog bloga.

            Na njima ćete videti isprobavanje kreacije glavnih likova (uključujući i demonsku Boginju i njene kenobitske asistente), kao i grube skice za raspored kadrova na tablama.

            Upozorenje: radi se o stripu koji vrlo eksplicitno spaja seks, okultizam i horor, pa stoga donje skice nisu preporučljive za maloletnike i one koji se lako šokiraju porno-hororom!

Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku

            Moj rad pod naslovom "Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku" objavljen je pre četiri godine u jednom od najviše rangiranih književnih akademskih časopisa u Srbiji (KNJIŽEVNA ISTORIJA, br. 142, 2010, str. 559-570). Evo šta kaže njegov Apstrakt.

Rad se bavi problemima izučavanja horor žanra u okvirima srpske književne teorije, koji se sastoje u negativnom i skrajnutom odnosu prema fantastičnoj i žanrovskoj književnosti uopšte, a posebno prema hororu. Kao posledica takvog pristupa, retki pokušaji definisanja ovog žanra u srpskoj teoriji uglavnom pate od netačnih, estetski sumnjivih i književno-istorijski netačnih tvrdnji u kojima se marksistička estetika ili neprikladni moralizatorski nazori projektuju na ovaj žanr, bez svesti o tekovinama inostranih proučavalaca motiva, tematike i poetike horor žanra. U radu se ističu relevantni radovi na srpskom jeziku u kojima se mogu pronaći tragovi ozbiljnog bavljenja hororom i ukazuje se na vredne, ali isto tako i na problematične sudove u njima.

Ključne reči: Horor, žanr, fantastika, teorija, književnost, Srbija, gotski roman, vampir, motiv, film.

Pošto časopis KNJIŽEVNA ISTORIJA celokupnu arhivu svojih brojeva drži dostupnu onlajn, pored ostalog i ovaj moj rad sada možete skinuti u PDF formatu i pročitati ako kliknete ovde: http://knjizevnaistorija.rs/editions/142Ognjanovic.pdf.

Eto, koga zanima da vidi kako dr Ghoul baca svetlo na tematiku tretmana horora u domaćoj teoriji, može da se obavesti, poduči, ali i da se zabavi (o, da!) čitanjem ovog rada.

THE BANSHEE CHAPTER (2013)

**(*)        

3-

            Suprajz! Faund futidž koji nije imbecilan nego, čak, poseduje tragove pametnosti i, verovali ili ne, strave! A čak i nije čist FFF nego nekakav formalno neodbranjiv miš-maš u kojem se, prilično proizvoljno, smenjuju point-of-view shaky-cam kadrovi sa "objektivnim", klasično-filmskim, tj. iz "sveznajuće" perspektive. No, nemojmo biti puristi, naročito kod tog ionako bezveznjačkog podžanra: budimo srećni što je ovaj filmić sasvim pristojan i gledanja vredan.

            Pre svega, premisa je odlična, i zasnovana na stvarnim eksperimentima vrle američke vlade nad sopstvenim građanima u 1960-im i početkom 1970-ih – mučenje bukom i srodnim metodama izluđivanja, indukovanje paranoje, menjanje stanja svesti, ubrizgavanje halucinogena (uključujući one uzete direktno iz mozga leševa) – ukratko, Doktor Benvej i Ej Džej akcije kol'ko ti duša voli. Nešto izokola slično imali smo u takođe solidnom FFF – ENTITY.

            E, ali ovde je ta premisa dovedena u priličnu blizinu Lavkraftove priče "From Beyond" (ali ne i Gordonovog filma; ovo ne zadire tako daleko u fantastiku i fantazmagoriju). Ispada da, kad ti se otvore Vrata Percepcije ka onoj strani, ne samo što počneš da vidiš neka čuda tamo, nego i ta Čuda počnu da vide tebe, a onda si, naravno, najeb'o. To je genijalan koncept, jedna od onih stvari koja, i pored nemalog broja pokušaja, još uvek nije dovoljno eksploatisana u hororu, pa ni ova BENŠI ne izmuze iz toga maksimum strave – ali, hell, it's the millennium, ko još više danas očekuje sega-mega ambiciozna remek-dela, budimo srećni sa solidnim, okej fimčićima! A ovaj je (barem) takav.

            Likovi su iznenađujuće prijemčivi – za razliku od uobičajenih IMBECILA koji se lomataju po napuštenim ludnicama, zatvorima, vojnim kompleksima, šumama, Černobilima i drugim lokacijama iz čiste radoznalosti (aka "čačkanje mečke") ili tako nekih debilnih razloga (kao u nedavnom S_X TAPE veterana Bernarda Rouza, koji se sramotno obrukao i isporučio uvredljivo debilan i beznačajan FFF).

Dakle, momak koji dođe do halucinogena iz državnih eksperimenata i proba ga (žrtvuje se za nauku i bolje sutra, jer istražuje taj vladin prljavi veš), pa onda odlepi i nestane, deluje kao podnošljivi, zabludeli dobrica (ali ne Ćosić!);

njegova drugarica i nesuđena cura koja krene da istražuje nestanak njega i njegovog drugara je em zgodna em pametna (kao na filmu!) i vredna pažnje i saživljavanja (barem na elementarnom nivou; nije to baš neki kompleksan lik, ali glumičin šarm ga prodaje);

a šnjur nosi i šou praktično otima lik kontra-kulturnog pisca koji je upleten u sve ovo – neću reći kako – ali ću reći da su njegova koncepcija i njegove replike (zasnovani donekle na Hanteru Tompsonu, Kenu Kisiju, Timotiju Liriju, uz dozu Bukovskog) nepobitan dokaz da scenarista i reditelj ovoga, Bler Erikson, inače debitant, nije budala. 

A ako vam kažem da njega mega-ubedljivo otelotvorava Ted Levin ("Bufalo Bil" iz SILENCE OF THE LAMBS) onda se možete kladiti u svoje slatko dupe da je –sve ostalo na stranu- već i samo njegova gluma ovde dovoljan razlog da se ova BENŠI s uživanjem pogleda!

Tome dodati i ono što nas najviše zanima - Bler Erikson zna znanje kad treba izazvati stravu, i tu spada nekoliko efektnih ŠOK!-scena (od kojih me je jedan kadar doslovno naježio! šifra: pustinja), ali i originalno jeziva zamisao i niz detalja koji je čine životnom i ubedljivom. Naročito ističem jednostavne ali retko naježujuće zvučne efekte. Potonji se tiču stvarnih (?) kratkotalasnih radio-stanica koje emituju (niko ne zna zašto) beskrajni loop u kojem žene i deca deklamuju brojeve od JEDAN do DESET, praćeno povremenim zvukom muzičke kutije i tako nekim bizarnim distorzijama. Sveta jednostavnost, ali CREEPY SHIT, verujte mi na reč!

Ovo sve ne znači da film ne pati od nekih boljki FFF-a. Na primer, horor scene se okončavaju naglim BUU!!! a posle toga junakinji uopšte na pada na pamet da premota jebeni snimak jebene kamere i jebeno pogleda kakvo je to jebeno sranje iskočilo iz jebenog mraka da je jebeno preplaši! Ne, BUU!!! je prošao, slegnemo ramenima i idemo dalje, a to što nešto demonsko imamo zabeleženo na kameri, nema veze.

Kao i u 99,76% svih modernih horora, i u ovome je završnica najtanji, najbezvezniji deo: istina, desi se koješta zabavno i jezivo jednom kada na kraju naša curica dođe u taj napušteni istraživački centar (koji je, o how convenient, otvoren, dostupan za upad, bez čuvara, bez katanca, unutra je sve kao pre 40 godina, sve stoji na izvolte: dokumenti, instrumenti, struja i dalje radi, aparati funkcionišu...) ali se to ipak svodi na tek solidno realizovano ABRE-UBRE uz hodnik i niz hodnik bez neke jače poente.

Takođe, kao i 98,44% svih FFF-a i ovaj ostavlja izluđujuće nedorečenim previše krucijalnih stvari. Ne, neću da mi se sve crta, neću da mi se SVE objasni, ali fuck – ovde ništa nije čak ni skicirano a kamoli nacrtano! Mislim, da se ne lažemo, FFF je kao rupa u biskvitu gde vi treba sami da umesite biskvit OKO jebene rupe, a tvorci se retko potrude barem da vam daju i najelementarniji materijal (jaja, šećer, brašno, maslac...) a o receptu možete samo sanjate (koliko jaja? koji maslac? ide li mleko, i koje? na kojoj temperaturi peći?). Lepo je to, kao – umetnost, fill in the blanks, ali kad se zaplet sastoji iz sve samih BLANKS onda... šta je, tačno, priča?

Možda sam malkice prestrog prema BENŠI u ovom pogledu (uzgred, naslov je sasvim proizvoljan, nema ovde nikakve benši!), jer postoji nešto razvijenija senka zapleta u odnosu na uobičajeni FFF, ali je ipak ovde preeeeviše krupnih pitanja oko motivacije, i vladinih agenata, i pojedinaca, i principa delovanja, i krajnje poente koja se namernim prizivanjem ovih čuda htela i još uvek se hoće... 

Ali to će smetati samo onima koji previše razmišljaju; ako je sve što želite da se malo opustite, zategnete i poskočite uz jedan natprosečno jeziv i zastrašujuć hororčić, sa THE BANSHEE CHAPTER nećete pogrešiti!

IZGUBLJENI SLUČAJEVI (u pretplati) - Ivica Stevanović

Redovni čitaoci ovog bloga znaju da imam vanredno visoko mišljenje o svemu što radi nišlija srećno preseljen u Novi Sad, Ivica Stevanović. Pisao sam ozbiljne prikaze njegovih radova (npr. za Večernje novosti o KATILU), blogovske prikaze (npr. za izdanje GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI), najave (npr. za knjigu LJUBAZNI LEŠEVI) i slično, a u osvrtima na serijal knjiga o srpskim mitskim bićima (i srodnim čudima) u izdanju Orfelina uvek sam isticao upravo slike i ilustracije Ivice Stevanovića kao najbolje, ili barem mom senzibilitetu i ukusu najpribližnije. Redovni čitaoci ovog bloga takođe vrlo dobro znaju da ja nisam lokal-patriota, i da to što je Ivica iz Niša nema ama baš nikakve veze s mojim hvalospevima njegovom radu, ali ima sve veze sa time što ih smatram zaista prvoklasnim na svetskom nivou. Ovo je, uostalom, u svetu već prepoznato, i tek će biti kad se pročuje WONDERBOOK, nova knjiga Džefa Vandermera u kojoj su prisutne i brojne Ivičine ilustracije.

E, a kad je već to tako, onda ne treba da čudi što sam za njegovu najnoviju knjigu dao i nešto konkretniji – ajd' da kažemo kreativni – doprinos. Uostalom, nema ništa prirodnije nego da se dr Ghoul nađe među IZGUBLJENIM SLUČAJEVIMA! Da, počastvovan sam što će nekoliko mojih fazona, dosetki i mudrolija poslužiti kao povod za Ivičine crteže. Ispod sledi zvanična najava o tome šta, kako i pošto.

POSLE SPODOBA I LjUBAZNIH LEŠEVA, UNEZVERENIH VEŠTICA I VAMPIRA, VRCAVIH KARAKONDžULA I DOBRODUŠNIH BABA-ROGA, DOLAZE NAM U POHODE

   IZGUBLjENI SLUČAJEVI   

(u produkcijskoj simbiozi EDž ART, KOMIKO i ORFELIN)

Zbirka lucidnih kratkih stripova, raskošnih ilustracija, kao i narativnih crteža, brižljivo klasifikovanih u debeljuškastu tvrdoukoričenu knjigu od preko stotinak strana – tačnije 112. Pored Ivice Stevanovića, grafičkog izgrednika koji se u ovom slučaju izdaje za kompletnog autora/priređivača, u ovoj knjizi možete naći i tri gostujuća autora:

- Zorana Penevskog – pisca, strip scenaristu, vrsnog poznavaoca grafičkih romana, knjiškog moljca koji u društvu ljubaznih leševa često mesečari flamanskim predelima.

- Dejana Ognjanovića Gula – pisca sa doktorskom titulom u kategoriji košmarnog i jezovitog, filmskog analitičara/forenzičara i blog-aktivistu...

- Marka Šelića Marčela – hip-hop gurua domaće scene, pisca i stihotvorca britkog jezika i paraćinske duhovite naravi...

PRETPLATA:

I kategorija – KNjIGA + ŽVRLj-POTPIS (na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 1100 din

Neograničen broj pretplatnika!

II kategorija – KNjIGA + CRTEŽ (crno-bela kompleksna ilustracija / autentični strip-slučaj na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 2100 din

Ograničeno na prvih 15 pretplatnika!

III kategorija – KNjIGA + CRTEŽ (kompleksna ilustracija u boji / autentični strip-slučaj na prvoj slobodnoj strani izdanja) = 2600 din

Ograničeno na prvih 5 pretplatnika!

Teška kategorija – KNjIGA + ŽVRLj-POTPIS (na prvoj slobodnoj strani izdanja) + URAMLjENI ORIGINAL =11600 din

Ograničeno na prvih 10 pretplatnika (sada već 8 )!

Pretplatnicima poslednje kategorije sugerišemo direktno kontaktiranje autora/priređivača (edgeartbooks@gmail.com), radi detaljnijeg dogovora. Katalog originala u ponudi biće ažuriran u toku pretplatnog perioda.

Uplate možete vršiti preko specijalno dresiranih golubova i morki, putem uplatnice, direktnom uplatom uRaiffeisen banci ili lično kontaktirajući autora/priređivača, ukoliko želite da izbegnete proviziju pri uplati.

Ukoliko odaberete uobičajan način uplate, preko uplatnice ili direktno u banci, neophodno je navesti primaoca: Ivica Stevanović, Partizanska 34, Veternik 21203, kao i svrhu doznake: Uplata za knjigu, i to na račun primaoca: 265-0000004227089-35 (Raiffeisen banka)

Potrebno je da svaki pretplatnik potvrdi narudžbinu mejlom u kom će navesti njegovo ime i prezime, tačnu adresu, kao i ime persone kojoj će knjiga biti posvećena. Sve nedoumice i pitanja, kao i potvrde uplate slati na edgeartbooks@gmail.com

Napomena: Svi pretplatnici (u skladu sa kategorijom pretplate) biće navedeni u knjizi, a posebno će biti istaknuti oni iz teške kategorije zbog vrlo značajne podrške domaćem autorskom izdavaštvu!

Pretplata traje od 1. juna do 10. jula, 2014. godine!

Tehnički podaci knjige:

- format B5

- hartija knjižni blok 150gr ofsetna

- 112 strana (80 u boji, 32 crno/belo/sivo)

- tvrd povez (lepenka 2,5mm)

- kapital traka

- topli big na koricama

- plastifikacija korica MAT + UV lak

A evo šta vam nudi ova neobična strip-knjiga:

- Skupinu starih izgubljenih slučajeva nikada objavljenih, analogno, a potom i digitalno remasterizovanih tehnikom savijanja grbine nad radnim stolom...

- Skupinu potpuno novih slučajeva, aktuelnih kreativnih ispada i zapažanja pretočenih u humoresku...

- Probrane intrigantne novinske članke...

- Revidirane slučajeve nastale za vreme bombaške kampanje Milosrdni anđeo, 1999. godine!

- Nepravedno cenzurisane/odbačene strip-ilustracije za dečje knjige...

- Matorke iz Babušnicu – isprva ilustracije, a sada strip-table koje streme da prerastu u dugoročni strip-projekat...

- Odabrane slikovite prikaze fantastičnih bića, kriptida, iz tajnog kriptozoološkog zbornika...

- Skečbuk ludorije...

Ovo izdanje ima isti format kao Ljubazni leševi, a po pristupu i sadržini ima najviše veze sa Gnusobno-spodobnim slučajevima i udesima, posebno u pogledu kratke forme vizuelnog pripovedanja. Međutim, Ivica ističe: "ovo izdanje je znatno superiornije u vizuelnom i tekstualnom smislu od pomenutih Spodobnih slučajeva, i po koncepciji jače jer obuhvata nekoliko segmenata koji su navedeni u najavi."

           

              Šta još reći? POHRLITE!

            Inače, ovo neće biti poslednji put da vidite Ivičino i moje ime zajedno u nekoj knjizi! Dapače, saradnja tek počinje... Uz malo sreće, već jesenas ćete u rukama držati najmanje jednu moju knjigu koju je Ivica svojeručno ulepšao… Stay tuned.

Dario Argento's THE STENDHAL SYNDROME (1996)

**(*)

3-

Odgledao sam ponovo STENDALA, ovog puta u uncut, full, DVD glory dža-bu verziji, na engleskom, i potvrdjujem: ovo je osrednji Argento, što znači: znatno bolji od svega što je radio zatim [Fantom Opere, Nesanica, Il Cartaio...], ali i bitno ispod hajlajtova iz zlatnog doba, okončanog Crnom mačkom iz Dva zla oka.

Lepo je to što je hteo konačno da ima film sa LIKOM, uslovno rečeno - simpatičnim [barem za Argentove standarde], ali drama i živi ljudi i psihologija prosto nisu njegov teren, pa je tako scenario pretežno nedorađen, polovičan, glavni lik isto tako, a svi ostali oko nje su uobičajene argentovske karikature. 

E sad, te karikature su podnošljive u njegovom hiperstilizovanim gotik/barok/whatnot iživljavanjima, ali u kontextu nečega što pretenduje da bude realistično [makar i prema Argentovim standardima, dakle, za čoveka koji živi u svom svetu i koji ima krajnje tanak dodir sa spoljašnjim svetom i ljudima] ovo prosto ne pije vodu.

Niti je psihologija ubedljiva, niti likovi, niti gluma, niti scene nasilja [užasno pokvarene nemaštovitim oružjem – vatrenim! – i krajnje jeftinom CGI egzekucijom, koja ih čini SMEŠNIM!], pa čak ni GLAVNI GIMMICK, tj. 'ulaženje u slike', koje je urađeno na proizvoljan, idejno nedomišljen i tehnički neubedljiv način.

Sve ovo ne znači da film nema kvaliteta, naprotiv: Asia, iako osrednja glumica, uglavnom drži vodu, a njen silazak u ludilo nije bez proživljene i ubedljive tragičnosti; na žalost, ta tragika je velikim delom pokvarena grotesknim zbivanjima u poslednjoj trećini filma, počev od plave perike [what were they thinking???!!!] i proizvoljne 'romanse' s onim Francuzom pa nadalje.

Argentov nihilizam je dražesno neodoljiv, i ugodjaj filma je stvarno mračan i žestok - samo što nije konzistentan, niti adekvatno koncentrisan.

Morikoneova muzika je savršena, genijalna, i ne samo najbolja tema od svega što je za Argenta ikada komponovao [a sarađivali su već pet puta], nego i jedna od njegovih all-time best.

Dakle, ostajem pri oceni 3- za STENDALA. A čak i to je blago subjektivno.

            U poređenju sa drugim, uspelijim filmom koji se takođe bavi vezom između stvaranja i ludila, moglo bi se reći da Tenebra ima 'niži' /jednostavniji/ koncept, ali je on barem sproveden dosledno i superiorno na svakom svom nivou [sem idejnog, koji Argento nije ni sposoban da sprovede, jer nije nimalo intelektualan režiser = ovim mislim na čitav taj podtext umetnost-nasilje, itd.].

Stendal ima veće ambicije, ali Argento im nije dorastao, i taj film pada na većini svojih aspiracija [što me posebno žalosti, to uključuje i tehničke = totalno je bogohulno, recimo, uporediti favourably početak Stendala i scenu u galeriji u DRESSED TO KILL, a ima čak i takvih!]. Neke su odrađene polovično, neke ideje samo su okrznute, a neke suviše površne i groteskne da bi se uzimale ozbiljno. Ukratko, cenim to što je on HTEO = ali ono što je uradio od toga je, u najboljem, polovično. Onim cgi exibicijama nije mesto u ovom filmu = elaboracija prolaska metka kroz glavu smislena je u kontextu OPERE, ali ne i ovde, a tamo je urađeno daleko superiornije, bez kompjutera.

Nisam pravio rang listu Argenta, ali mislim da bi mi Stendal bio negde oko 8-10 mesta. Brojni su njegovi fanovi iz one škole nerazmisljanja o filmu u kojoj se [eventualna] ingenioznost tehničke izvedbe ČESTO posmatra odvojeno od kontexta samog dela, tj. svrhe kojoj bi trebalo da služi. To je ono kad Berček zadivljeno balavi pred platnom u Kinoteci: "KAKO MONTIRA, JEBOOOTEEEE!!!" Ali, film se ne sastoji samo iz montaže, kadriranja itd. Zadivljenost POSTUPCIMA, bez pronicanja u njihovu svrsishodnost u datom delu, bez svesti o ideologiji autora i dela [bila ta 'ideologija' svesna ili ne] je, prosto, površni fetišizam.

Argento i de Palma su naglašeno fetišistički reziseri, posebno Argento: stoga 'kako monira, jeboooteeee' pristup jeste umnogome [mada ja sad pomalo karikiram] adekvatan analizi dobrog dela njegovog opusa. Ono što sam pokušao da u gornjim redovima izreknem, jeste: u kontekstu filma STENDALOV SINDROM, te egzibicije su ne samo besmislene, ne samo tehnički traljave, ne samo nepotrebne = već suprotstavljene osnovnim tematskim i idejnim preokupacijama koje je Argento pokušao da unese u svoj opus.

Konkretno: za razliku od 'cinema of attractions' pristupa u svom dotadašnjem opusu, gde su scene ubistava hiperstilizovani SHOW-STOPPERI, a likovi puke marionete u rukama tehno-fetišiste Argenta, pa te za njih nije ni briga, vec uživaš u estetizaciji čina ubistva [i implikacijama Argentovog i sopstvenog poistovećivanja sa pozicijom UBICE], u filmu koji se zove STENDALOV SINDROM Argento pokušava da stvori DRAMU, 

...da kreira LIK OD KRVI I MESA, i da nas natera da se saživimo sa njenim patnjama, i sa njenim silaskom u ludilo izazvanim muškocentričnom mačo-kulturom, u kojoj je neznatna razlika izmedju oca, braće, [muških] kolega, psihijatra, policije i drugih predstavnika sistema s jedne strane, i psiho-manijaka s druge.

Svi muškarci u tom filmu su potencijalni silovatelji. To je prilično jasno predstavljeno; na žalost, ne i dovoljno UBEDLJIVO, zbog naglašene karikiranosti tih likova, i zbog Argentove nezainteresovanosti da uopšte istraži potencijale priče koju priča. Na primer, ulogu njene porodice u njenom odnosu prema muškarcima: zašto se ona nerado vraća kući? Zašto njen otac toliko jezivo liči na manijaka koji je siluje? ŠTA je imala da kaže manijakova supruga? Zašto nas Argento kukavički izbacuje iz sobe [zajedno sa Asjom] u onome što je trebalo da bude jedna od ključnih scena filma, koja bi nam dala motivaciju ili barem NEKU natuknicu za psihov background?Itd. Itd.

U STENDALU je naglašeno prisutna shizofrenična podeljenost feminističkog predloška [romana, koji je pisala žena] i Argentovih preokupacija, i ta tenzija je nesrećno resena. To je najočitije upravo u scenama torture, silovanja i ubijanja koje Argentove fanove oduševljavaju jer ih gledaju van kontexta filma. Ako treba da razumemo bol silovane žene - ne samo glavne junakinje, već i bilo koje druge - zašto se onda njihova mučenja i ubistva pokušavaju predstaviti kao 'geee-weeez' show-stopperi? Zašto su ostale manijakove žrtve na taj način DEHUMANIZOVANE?

Čak i uvodna scena, koja fanove toliko oduševljava, nema nikakvu psihološku svrhu [za razliku od fenomenalne de Palmine, u DRESSED TO KILL, koja ti bez reči, filmskim jezikom, kazuje sve što treba da znaš o junakinji koju igra Angie Dickinson]. Ko je uopšte ta devojka koju vidimo na početku? Zašto je tako neljubazna, kruta? 

Zašto se onako egoistički, prkosno dignute glave, bez izvinjenja lakta kroz masu prolaznika? Zar je to ponašanje jedne policajke? I zar takva osoba može istovremeno da doživi 'Stendalov sindrom' pred nekim od najlepših dela umetnosti u galeriji Ufizzi?

Da i ne ulazim u logiku toga da je premlada za lik koji igra, i da brojni detalji zapleta, vezani za policijsku proceduru nemaju blage veze s mozgom [žena-policajac ide SAMA da goni manijaka koji siluje i ubija žene, bez kontakata sa šefovima i kolegama! preko njenog izgubljenog pištolja se olako prelazi, iako je to za pajkane i vojnike ogroman prekršaj!]... 

Sličnih logičkih rupa ima u svim Argentovim filmovima, čak i daleko većih od ovde pomenutih. IPAK, u kvazirealističkom prosedeu koji on ovde pokušava da plasira, sve ono što je bilo deo njegovog iracionalnog 'take it or leave it' sveta [čak i u TENEBRE, koji je bio najbliži, do tada, 'realnom' svetu] u SINDROMU je promašeno i neprikladno.