HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014)

 ***(*)       

 3+ 

            Dezerter beži iz ratnog Sarajeva – u Mađarsku. Malo čudna putanja, ali dobro: valjda je i toga bilo. Tamo ga ubrzo zaposle na crno kao ispomoć u hitnoj pomoći, gde postane asistent grupici ciničnih, sebičnih, politički nekorektnih lekara kojima je spasavanje ljudskih života poslednja stvar na pameti. 

Kako se ispostavlja, u određenim slučajevima, zahvaljujući biznisu sa mutnim mrtvozornikom, ljudi su vredniji mrtvi nego živi. Iako nevoljno, pridruži im se u nizu slikovitih nedela kako bi zaradio dovoljno para da može i svoju ljubu, bolničarku u Sarajevu, da prebaci u Mađarsku specijalnom šemom, vozilom koje iz Sarajeva izvozi leševe...

            Kad bismo cepidlačili, mogli bismo se upitati: kojoj od tri zaraćene grupacije iz Sarajeva pripada naš glavni junak? Zove se Milan. Reklo bi se: srpsko ime. Na početku ga vidimo u uniformi koja najviše liči na onu iz JNA (mada, u to vreme, a naročito na početku rata, svako je nosio svašta, pa to nije po sebi dokaz bilo čega). Ali, ako je naš Milan Srbin, kako onda shvatiti to što u javljanju svojoj curi on telefonom kaže da je pobegao iz rata zato što "nije mogao ubiti jednog četnika"?

            Da li je bilo muslimana s imenom Milan? A možda je Hrvat? Hmmm... Njegova cura radi u bolnici usred bombardovanog Sarajeva. Dakle – mora biti muslimanka? Ah, tko bi to znao. Izgleda da research ovog filma nije zalazio tako duboko, ili ove finese (zbog kojih stotine hiljada ljudi izgiboše bezveze) nisu smatrali važnim. 

S druge strane, junački su se potrudili da njihovi, mađarski glumci u nekoliko scena govore srpski/hrvatski sa popriličnim uspehom: naravno da će ovdašnji gledalac osetiti da to nisu nejtiv spikeri, namirisaće da nisu naši, ali izgovor je sasvim solidan za strance, i nije ni blizu uvredljivom brukanju Džontra Volte u KILLING SEASON (2013). Svakako to više liči na srpski nego ono što svojim govornim aparatom izbacuje naš "prestolonaslednik".

            No, ako apstrahujemo ove zamerke, sve ostalo vezano za HEAVENLY SHIFT je izrazito pohvalno i pažnje vredno, čak i ako filmu ne dajemo popust zato što je debitantski, te mu zato ovog puta gledam kroz prste i ipak dajem Gulov Pečat. Naime, u pitanju je odlična crna komedija od sorte kakvu samo filmofilski Euro-krem može da pruži, a Mađari su naročito podobni za ovakav dead-pan.

            Milan je, dakle, amalgam – SrboHrvoMusli – ukratko, Jugosloven, naivčina, nevinašce koje iz tiganja Sarajeva upada u vatru nominalno civilizovane europske Mađarske, samo da bi tamo spoznao relativnost državnih i srodnih granica, jer i tamo zatiče bezobzirnost, amoral, poroke, dekadenciju i postkomunističku neljudskost koja je, istina, pokrivena glazurom "zapadnih vrednosti" (ipak tu nema klanja i puškaranja na ulicama), ali je zato, iza tankog vela, i ovde čovek čoveku vuk – onda kada nije svinja!

            Za pohvalu je istančani pristup reditelja Marka Bodžara koji uspeva da pronađe pravu meru u nečemu što je, u trapavijim (čitaj: balkanskim!) rukama moglo da se izvrgne u Bosanski kotao, bućkuriš svega i svačega. Umesto toga, HEAVENLY SHIFT vešto balansira na žici i pronalazi pravi ton za priču koja se dotiče stvarnosti toliko blisko da je to, zapravo, neprijatno. Traljavost, neažurnost, nesposobnost i nezainteresovanost službe hitne pomoći je, nažalost, nešto s čime sam se direktno suočavao prošle godine, dok se moj otac četiri meseca (bezuspešno) borio za život, a verujem da će i mnogom ovdašnjem gledaocu ovaj film delovati previše prepoznatljivo, imao on ili nemao bliske susrete s našim "zdravstvom".

            Bodžar ovde secira neke akutne tačke svog društva: jaz između generacija, rasizam i neonacizam, kontroverzni biznismeni i njihove mutne radnje, narkomanija itd. Pred kraj, istina, groteska ode u ekstreme tarantinovskih razmera, naročito kad se u dešavanja uključi jedan samurajski mač – ali to biva na sasvim drugi način nego u DER SAMURAI! 

Valjda je reditelj osetio potrebu da publici pruži i nešto eksplozivnije zabave veće od života sa svom tom wtf akcijom, probodenim ljudima, jurnjavom ulicama u vozilu bez vozača itsl. Srećom, to se sve, mudro i nadahnuto, vrati u pakao Života, u odličnoj završnoj sceni koja će gledaocu iz ex-Yu imponovati još i više nego bilo kom drugom… Divno, mračno, tužnosmešno, sa knedlom u grlu…

            Kao što fotke pokazuju, fotografija je izvanredna: ogroman deo filma dešava se noću, ali osvetljenje je vrhunsko i puno kolorita koji ne ulepšava korumpiranu stvarnost, ne zaslađuje je vć ističe, ali tako da se sve prati s uživanjem (u kontrastu sa rumunskim i ex-Yu nakazno "realističkim" insistiranjem na kvazidokumentarizmu).  

Glavni glumci su savršeno pogođeni, a naročito cinični doktor i ladan-ko-špricer vozač: slikovite fizionomije, savršena mikrogluma i isporuka vickastih dijaloga – komedijski tajming doveden do perfekcije o kakvoj današnji "domaći" filmovi mogu samo da sanjaju. Muzika je takođe odlična, čak je i dizajn špice veoma dopadljiv, i ukratko, HEAVENLY SHIFT funkcioniše na skoro svakom nivou svog postojanja pa je zato ovo bio naslov kome smo mi iz žirija na Grosmanu bez problema, jednoglasno, dali nagradu za najbolji film festivala.

            Ne, nema ga na netu trenutno; moraćete da se malo strpite, ali upamtite ovaj naslov – sasvim sigurno će biti na mojoj top-10 godišnjoj listi. Za sada mi je i u top-5.

Razgovor s povodom: ZAVODNIK na TV-u

            Niška televizija Belle Amie je prošle subote (9. avgusta) u udarnom terminu, u 20.30 h, emitovala emisiju Razgovor s povodom, čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom Zavodnik i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna), o kojoj Belle Amie nije uspeo da izvesti (bilo je želje, ali ne i mogućnosti). Razgovor je vodila iskusna Ivana Antović, a pored priče o samom romanu, u ovih 17 minuta govori se i o mestu horora u srpskoj književnosti, o njegovom plasmanu kod domaćih izdavača, o ruralnom hororu, o opredeljenju za samizdat, o održanim i planiranim promocijama...

            Sve to sada ekskluzivno možete pogledati u donjem prilogu.

MATRIX: RELOADED (2003)

            U okviru akcije "Blast from the Past", evo kako sam pre desetak godina reagovao na dugočekani nastavak mnogohvaljenog MATRIXA. Ova kritika izvorno je bila objavljena u maloformatskom, malozapaženom i kratkoživućem SF magazinu POLARIS kojega je pokušao da izdaje Doktor Zoća, ali je ovaj skviknuo posle samo 3 ili 4 broja.

  MEJTRIKS RILOUDID  

  (MATRIX: RELOADED, SAD, 2003)  

(c) Dejan Ognjanović

  **(*)  

  3-  

Filozofski nastrojeni proučavaoci filma u svetu Matriksa prepoznaju Bodrijarove (post)apokaliptične teze, dok psihoanalitičari vide oličenje Lakanovih stavova o "velikom Drugom" – virtuelnom simboličkom redu koji za nas struktuira realnost. Za sledbenike frankfurtške škole Matriks je ekstrapolirano otelotvorenje "Kulturindustrie", tj. otuđeno postvarenje društvene supstance Kapitala. Nju Ejdžeri u njemu prepoznaju motiv sveta kao privida koji stvara Globalni Um otelotvoren u Internet mreži. Neki peti, pak, u Matriksu vide anarhični pamflet koji iz podruma potkulture današnjim adolescentima pruža priručnik za (sajber)pank revoluciju.

            Šalu na stranu – a naročito filozofiju, psihoanalizu, sociologiju... na stranu – Matriks je pre svega i iznad svega odlično zamišljen i nadahnuto sproveden koncept modernog akcionog SF filma u kome su ikonografija, scenografija i koreografija daleko važniji od Značenja. Nagvaždanja u Matriksu o "slobodi", "izboru" itd. po svojoj dubokoumnosti tek neznatno nadrastaju detinjarije o "Sili" iz Lukasovih Ratova zvezda, a zahvaljujući tragikomičnom preglumljavanju Lorensa Fišberna u Riloudidu postaje jasna njegova tendencija da postane Joda za XXI vek.

Neka mi bude oprošteno što u istu rečenicu stavljam Lukasa i braću Vahovski, ali recimo da dobar deo popularnosti svetova koje su kreirali počiva na "pozajmicama" temeljnih mitskih matrica (likova i situacija) iz različitih religija i kultura, pri čemu su braća bila nešto eklektičkija, modernija i, uslovno govoreći, ozbiljnija. Ipak, krajnji privid Značenja proizveden je spretnim trikom koji slovenački filozof i teoretičar kulture Slavoj Žižek upoređuje sa portretima na kojima se čini, ma gde posmatrač stajao, da lik zuri baš u njega.

            Tek drugi deo Matriks sage otkriva površnost "idejnog" aspekta filma i ogoljava pojedine logičke rupe (u prvom delu prikrivene sjajnim ritmom i konstantnim baražom novog i dotad neviđenog). To i nije tako strašno, jer kvalitet originala nije ni počivao na logici ili filozofiji, već na intrigantnoj premisi koja drži vodu ako se ne zalazi previše u dubinu, jednostavnim ali privlačnim likovima, uber-cool ikonografiji baziranoj na techno-noir cyberpunk leather fetišizmu i, naravno – moćno stilizovanim scenama borbe u kojima su gravitacija i ostali ograničavajući faktori zaobiđeni SF premisom (u hongkonškim uzorima alibi za tzv. "wire-fu" nije ni bio potreban). Sve to, naravno, protkano odličnim specijalnim efektima i pirotehnikom sa obiljem slow motiona i inovativnog "bullet time-a", čisto da se ne završi priča na pesničenju, i da sve bude još lepše oku.

            Mejtriks riloudid (štagod to značilo – distributer se nije potrudio da naslov prevede) primenjuje osnovno pravilo dobrog nastavka: "još više od istog" (onog što je upalilo u originalu), dakle: još veće, brže, bučnije, preteranije. Veliki budžet je tu, podrška najmoćnijeg producenta akcionih filmova – Džoela Silvera – takođe, pa braća Vahovski odrešenih ruku pružaju superspektakl sa akcionim scenama koje su još više "cool" – barem po koreografiji i ambicioznosti, ako već ne po svojoj uzbudljivosti i emotivnom naboju.

Istina, većina njih ne služi priči: neke su suvišne (borba sa čuvarem Ključara), neke su nemušto prekinute (borba sa umnoženim Smitovima u hodniku, na kraju), a neke besmislene, poput borbe sa stotinama Smitova u parkiću ispred Proročišta, u kojoj sam se sve vreme, poput Duška Dugouška u jednom crtiću, pitao hoće li se Dača (tj. Neo) setiti da ume da leti – što ovaj i čini, nakon deset minuta (!) akrobacija sa agentima...

Zbog činjenice da sada za glavnog junaka, praktično, imamo Supermena – ni okršaji sa njim nisu naročito uzbudljivi, pa nam umesto da strepimo za Nepobedivog preostaje da se naslađujemo larpurlartističkom koreografijom borbi. Forma guta sadržinu, ali sa takvom formom... ko bi zamerio? Hmmm...  

            Hiper-adrenalinska scena lomatanja na motorima, autima i kamionima Matriksovog autoputa je jedini pravi akcioni vrhunac filma, pojačan kako grandioznošću zamisli tako i činjenicom da su u njoj ugroženi upravo ne-mesijanski, ne-svemoćni likovi – barem dok Neo ex machina ne doleti u spas. (P.S. Najsmešniji deo filma, pored pitanja hoće li se Neo setiti da ume da leti, svakako je situacija u kojoj Neo iz multidimenzionalnih hodnika Merovinžaninove palate zaluta pravo u – svet Srednje zemlje iz Gospodara Prstenova! Mada, kad smo već kod smešnih delova, i Morfeusov isprazno-naduveni govor je tu negde, kao i End of the World Party koji usledi, paralelnom montažom spojen sa najkonvencionalnijom "erotskom" scenom ikada...).

            U svetlu novih holivudskih pravila, gde filmovi više nisu zaokružene i samodovoljne celine, već delovi serijala oslonjeni podjednako na prethodne i buduće (još neviđene) delove, teško je dati konačan sud o drugom delu trilogije (ako iko veruje da će film sa ovolikom zaradom stati na cifri od tri!). Ko zna, možda će nam treći deo otkriti zašto Zion, sa svojim patetično-musavim i pretežno crnačkim ljudstvom izgleda kao rasno zagaravljeno potpalublje Kameronovog Titanika, i šta znače Merovinžaninove psovke na francuskom, i šta je zapravo rekao Arhitekta, i šta će da jedu milioni ljudskih baterija kad se iz VR blaženstva probude, atrofirani, u razorenoj "pustinji realnosti", kao i najvažnije pitanje od svih – ko će, i kako, u trećem delu biti oživljen Snagom Ljubavi.

Ukoliko je poenta u tome da je i "probuđeno" čovečanstvo tek još jedan sloj Matriksa, to će objasniti zašto neki likovi i situacije i akcenti nalikuju primitivnoj verziji Kronenbergovog Egzistensa. No, dok se Kronenberg podsmevao artificijelnosti sveta video igrica, braća Vahovski nam tu istu artificijelnost nude kao "pravu stvar".

            Hmmm...

            Možda nam braća Vahovski kroz reciklažu pop matrica nude revolucionarnu sliku oslobađanja od ropstva virtuelnog sveta u kome živimo, ali dok posmatram horde obožavalaca Matriksa ne mogu da se ne setim Bodrijarovih reči: "Mi možemo još samo da simuliramo pirovanje i oslobađanje, da se pravimo kako hitamo u istom pravcu sve brže, ali u stvarnosti mi ubrzavamo u prazno, jer su sve svrhovitosti ubrzavanja već za nama[...] To je ono stanje simulacije u kome možemo samo ponovo da odigramo sva scenarija zato što su već bila igrana – bilo stvarno, bilo virtuelno."

                   

Grossman 2014 (4. deo) – Skoro savršen dan

Treći dan Grosmana, četvrtak 17. jul, otpočeo je kasnim doručkom u hotelu (služe ga sve do podneva: divni ljudi!) a nastavio se posetom jednom od vinskih podruma u obližnjim brdima. Istina, bio sam na ovom mestu barem dva-tri puta u prethodnim godinama, ali nikad sa ovim društvom – a lokacija je savršena za druženje u prijatnom hladu vinjaga.

Tu sam baš slatko popričao sa Markom, rediteljem filma ASMODEXIA, i Tilom, koji je napravio SAMURAJA. Obojica su ljubitelji horora pa je bilo zabavno razmeniti relevantne opservacije dok smo pijuckali niz od 5-6 vina na degustaciji, uz grickanje nekakve seljačke pice ili tako neke varijacije (testo sa čvarcima).

Markov engleski je slabiji, i on je manje pričao. Til mi je opisao TV seriju koju je osmislio, smeštenu u nekakav sumorni stambeni kompleks u Nemačkoj (nalik najsumornijim delovima Novog Beograda) gde negativna energija nagomilana u jednom šupljem prostoru u zgradi počne da dobija opipljiv oblik i utiče na stanare, navodeći ih da rade gadne stvari drugima i sebi... Dobio je stipendiju da ide u Pariz na par meseci, zajebava se i, kao, piše scenario za to jesenas.

Bekvalac je bio za istim stolom i povremeno se uključivao u razgovor, stavljajući naglasak na najbolesnije filmove koje ima u kolekciji, ili na najbolesnije scene u filmovima koje smo pominjali i o tome kako je sve, po opskurnim trekerima, dolazio do uncut verzija gde se vidi konkretno zasecanje očne jabučice ili bradavice.

I ovog puta sam se začudio koliko čak i proklamovani ljubitelji (i stvaraoci) horora nisu upućeni u ono što čak i prosečan čitalac Cult of Ghoula u Srbiji poznaje kao obaveznu lektiru: naime, i Mark i Til su od Fulčijevih klasičnih splatera gledali samo ZOMBIJA, ali ne i THE BEYOND, CITY OF THE LIVING DEAD ili HOUSE BY THE CEMETERY. Zaista neshvatljivo. Rekao sam im da smesta moraju da nadoknade te propuste.

Onda smo, već dobrano podnapiti, sišli da se ohladimo u debelim senkama vinskog podruma – i da probamo još 2-3 vrste vina, uz predavanje o tim sortama koje je do nas dopiralo iz sve veće daljine.

Više se i ne sećam svega o čemu smo pričali u poznijim delovima tog popodneva, ali znam da je to bio jedan od najprijatnijih razgovora koje sam vodio u poslednje vreme. A posle toga – odvezli su nas nazad u Ljutomer, do hotela, gde je trebalo malo dremnuti kako bih se dovoljno istreznio da ne zadremam kasnije na gloriji zvanoj dva i po sata THE RAID 2! Ja sam ga, naravno, overio iste noći kad je procurio (iako sam tada bio u Negotinu, u gostima, odnosno u opsežnoj akciji čije ste pojedine delove već videli opisane na blogu), ali sam svejedno bio nestrpljiv da ga doživim u najsavršenijim mogućim uslovima.

Pošto su ovaj film imali samo u DCP formatu a to ne mogu da puštaju u Ljutomeru, RACIJA je bila prikazana u multipleksu u relativno obližnoj Murskoj Soboti: tamo smo takođe bili odvezeni autima na projekciju u 18h i smesta, posle filma, u 20.30, vraćeni nazad. Moram priznati da sam ovom prilikom više uživao nego na prvo gledanje – delom iz predvidivih razloga: taj spektakl od vizuelne raskoši zaista ZAHTEVA ogromno platno, nije to film za kućne uslove; a delom iz manje predvidivih, ali logičnih: komplikovan zaplet je na drugo gledanje malo manje nepregledan (ko tu koga kako zašto...).

Pored samog gledanja filma, najzabavnije mi je bilo da ga gledam zajedno sa Markom i Tilom odmah kraj mene i pratim njihove reakcije (uzdahe, poskakivanja na stolici, oduševljenje uspelijim krvopljusovima i kostolomljenjem), a još zabavnije mi je bilo očigledno oduševljenje reditelja niskobudžetnih, opskurnih, polu-artsy, polu-subverzivnih filmova jednim prilično generičkim visokobudžetskim mejnstrim produktom. Ne kažem da tu ima neka kontradikcija ili bilo šta, samo zapažam nešto što ću elaborirati drugim povodom par dana kasnije...

Zbog tesnog rasporeda i nehumanog trajanja RAID2 morali smo da pohitamo nazad jer je u međuvremenu u Ljutomer pristigao Kadija, i trebalo je da zajedno s njim najavim projekciju ŠTIĆENIKA u 21h. Tako je i bilo: iako u sali nije bilo više od 15-ak posetilaca, Kadija je pred njima održao mini-govor (PSIHO = nož, krv, perverzija, sve jasno na kraju; ŠTIĆENIK = atmosfera, tajna, misterija, otvoreni kraj), potpisao katalog jednom fanu (ćirilicom) i ostao da sa njima odgleda film.

Ja sam, pak, morao da požurim na trg, jer sam kao član žirija bio u obavezi da odgledam mađarski HEAVENLY SHIFT / ISTENI MUSZAK u glavnoj konkurenciji. Zamolili smo ih da malo odocne s projekcijom dok mi traje najava s Kadijom 200m dalje, kako bih uhvatio početak. Pošto film još nije počinjao kad sam stigao na trg, pohitao sam do hotela da vidim može li se večera izneti napolje, jer nije bilo vremena da je natenane izgustiram za stolom, unutra. Srećno se potrefilo da je jedna od opcija te večeri bio – giros, pa mi ga je ljubazni hotelijer bez problema spakovao u posudu od stiropora.

Kontemplirao sam koliko se to sve srećno potrefilo ovog bogatog i gustog dana bez trenutka predaha, osim kraćeg popodnevnog sna: sve nalepljeno jedno na drugo, od vinske konzumacije preko RAID2, najave Kadije, večere za poneti i kulminacije u mađarskom filmu koji je delovao vrlo obećavajuće – kad, eto ti vraga! Na samom kraju dana ispade začkoljica. Posle poduže gnjavaže (tj. strpljivog čekanja) ispostavilo se da postoje nepremostivi problemi sa Blu-rejom tog filma i da nema šanse da se te večeri prikaže na trgu! Posle nekih 40-ak minuta (taman koliko mi je trebalo da se pozabavim većim delom girosa) doneta je presuda: ništa od filma sada i ovde, biće prikazan sutra u 13h u bioskopu.

Nešto kasnije te večeri iskoristio sam priliku da odmorniji i koncentrisaniji još jednom pogledam ASMODEXIJU u društvu Marka Tila, kojom prilikom mi se film dodatno dopao. Nešto kasnije sam uradio intervju s Markom pošto je on morao da otputuje narednog jutra zbog nekih obaveza u Španiji (učešće na promociji nove knjige o španskom horor filmu zajedno s Balaguerom). Srdačno smo se rastali uz obostrane želje da se vidimo opet, na nekom festivalu ili tako nekom prilikom.

---Nastaviće se---

DER SAMURAI (2014)

 ***  

 3+ 

            Evo još jednog vrlo dobrog filma koji sam premijerno pogledao na  desetom Grosmanu. Naslov je zavodljiv – ne radi se o pravim, japanskim samurajima; nije nikakav akcijaš; štaviše, ovo nije čak ni pozerska artsy fancy drama a la LE SAMURAI ili nekakva postmodernistička varijacija ili reimaginacija tako nečega. DER SAMURAI je zapravo nadrealni psiho-triler sa elementima horora, smešten u jedno zabačeno mestašce u brdima i šumama Nemačke, gde mladi lokalni pajkan poštom dobije veliki samurajski mač i naprasno se nađe naveden u situaciju DA POBIJE GOVNA I GOTOVA STVAR! 

            Pajkan je smušeni momak, očito neprikladan za to radno mesto – a vala i za okruženje; jedan od onih za koje se zapitate: kako li je ovaj, ovakav, uopšte završio na ovom mestu? On ima problem da nametne autoritet priprostom stanovništvu, a naročito lokalnim bajkerima i srodnim seoskim mangupima; umesto sa seljacima i malograđanima radije bi da se zbližava s vukovima iz obližnje šume, kojima ostavlja hranu (sirovo meso).

            Ali, ako dugo gledate u šumu i vukove, uskoro i šuma i vukovi počnu da gledaju vas. Tako i ovde: šuma porodi neku vrstu dvojnika našem pajkanu – i njega počinje da zavodi i navađa nekakav harizmatični plavokosi lik -entitet? -stvor? -biće?... čovek...? đavo...?

On/ona/to hoda okolo u ženskoj haljini i navodi našega momka da raskine s tom sredinom, simbolično, u sceni kada ga tera da samurajskim mačem uništi ružičastog flaminga, "ukras" ispred jedne od sitnoburžujskih kuća i simbol svekolike kičaste malograđanštine, uskogrudosti itsl. još od Džona Votersa naovamo.

Pored toga, tera ga da prepozna i razotkrije svoju vučju, krvožednu stranu i napokon se obračuna sa svima onima koji su ga godinama ugnjetavali, kinjili, sputavali, vređali, terali, umanjivali, sabijali... A to dovodi do krvoliptanja koje su neki rivjui na netu ipak predimenzionirali: ne očekujte baš japansko šikljanje iz vratova, mada u par navrata to prilazi blizu, ali sa osobenim, idiosinkratičnim spinom koji ne bih spojlovao.

Zbog tog splattera se ovaj film ponegde svrstava i u horore, mada ja nisam baš načisto šta da radim s njim po pitanju klasifikacije: SAMURAJ nesumnjivo koristi neke motive i teme tipične za gotik (u širem smislu), kao što su – mračna (zverinja) strana, čovek-vukovska džekil-hajdovska podeljenost, doppelganger (dvojnik), osveta ružnog pačeta, luciferizam... plus to šikljanje krvi u par scena...

S druge strane, film uopšte ne pokušava da proizvede stravu ili saspens u klasičnom smislu reči (sem vrlo malo, na samom početku): očigledno je da je za autora "Samuraj" lik fascinacije i udivljenja, a ne strave i užasa. Istina, naš pajkan je tokom celog filma neopredeljen, smušen, neodređen, hteo bi da se jebe a da mu ne uđe, sviđa mu se nasilje i krv ali ne sme to sebi da prizna, oće kaki, neće kaki itsl.

U suštini, SAMURAJ je prožet jasnim gay senzibilitetom, u pozitivnom smislu reči, i može se tumačiti kao parabola o izlaženju iz ormara, ako pajkana vidimo kao geja skrivenog i od samog sebe u tom malom mistu, kojega tajanstveni stranac (da li realna figura ili projekcija njegove podeljene psihe?) izvlači iz spolja i iznutra nametnutih okova i nudi mu – oslobađanje. Coming out! Soon! In a village near you!

Zbog ovoga je jedan član žirija na Grosmanu (gde sam, u svojstvu člana žirija, i ja učestvovao) video samo i jedino tu dimenziju, i govorio stalno "that fag movie... about that homosexual... who wants to go into all that S&M stuff..." 

Mene, istina, homofobični komentari tog istog člana žirija manje čude otkako sam otkrio da je za najpoznatiji njegov film autor predloška kojega je oskrnavio kazao da je to "drugi po redu najgori film koji je ikada video." U pitanju je bio Truman Kapoti, koji je, naravno, bio veseliji od "Sedmorice mladih", pa možda otud vuče koren homofobija ovog S&M člana žirija.

Međutim, SAMURAJ nije previše nametljiv s ovim gay englom, i film se može čitati kao parabola o bilo kakvom oslobađanju ili barem pokušaju suprotstavljanja nekakvog autsajdera (ne nužno sexualnog) svojoj sredini, i o prepoznavanju + priznavanju određenih aspekata svoje ličnosti koji su do tada čamili, zapušteni i neprepoznati iz ovih ili onih razloga.

Zbog te otvorenosti i za drugačija čitanja SAMURAJ donekle podseća na HITCHERA (remek-delo horor trilera iz sredine 1980-ih – kojem su, istina, neki i tada pripisivali gay agendu, ili barem potencijal) pa, donekle, i na LOST HIGHWAY (gde Mystery Man navlači Pullmana da se suoči sa istinom o sebi...) i na niz drugih filmova sa sličnom premisom o gusenici koju neka spoljašnja luciferijanska sila vuče ka tome da se raskrili u krvavog leptira...

Kako god budete shvatili ovaj film, jednom kad ga pogledate (ne, trenutno ga nema na netu...), nesporno je da je pametno zamišljen i realizovan, prilično originalan, blago provokativan, odlično uslikan (iako se 90% dešava noću, što u selu, što u šumi), a na plećima ga nose dva odlična glumca – kako onaj koji ima nezahvalnu ulogu mlitavog oću-neću mlakonje (ali zahvaljujući svom šarmu uspeva da ne bude iritantan nego, uglavnom simpatičan), tako i onaj koji ima mesnatiju, sočniju, kontroverzniju, originalniju ulogu: "Samuraj", iliti Lucifer. Da, ovaj film će svakako biti analiziran u proširenoj verziji mog FAUSTOVSKOG EKRANA, jednom kad sednem da se time bavim.

Od zamerki, izvesnu rezervu imam prema samom kraju – čini mi se da je tu reditelj i sam, poput svog glavnog junaka, bio previše neopredeljen i nedomišljen, kako po pitanju prave prirode "Samuraja" (stvarni lik ili psiho-projekcija?), tako i po pitanju centralne pajkanove dileme i njenog razrešenja – ali, pošto je već to sve tako lepo i otvoreno, proverite i sami, kad budete mogli, pa procenite koja je i kakva poenta (if any) na samom kraju.

Na osnovu ovog debitantskog filma, kao i nekolicine kratkih od istog reditelja koje sam pogledao, kao i na osnovu razgovora koje sam na Grosmanu imao s rediteljem, Tilom Klajnertom, mislim da od njega tek imamo očekivati krupne i zabavne stvari, a do tada, prvom prilikom pogledajte SAMURAJA – nećete se pokajati.