MAUS (2018)

*(*)

2-

            Na ovogodišnjem FEST-u imali smo sumnjivu privilegiju testirati svoju toleranciju, širokogrudost i otvorenost za različita gledišta plaćanjem karata za još jedan srbomrziteljski film koji nam eksplicitno, bez pardona i bez uvijanja, pokazuje koliki su Srbi monstrumi a koliko su bosanski Muslimani sirote, ničim izazvane žrtve. U proteklih četvrt veka Chetnixploitation je prerastao u stameni, plodni (brojem, ne postignućima) podžanr, i bogata je konkurencija inostranog Srbo-demonizujućeg dreka (IN A LAND OF BLOOD AND HONEY, HUNTING PARTY, KILLING SEASON...) ali i samomrziteljskog valjanja u govnima (TURNEJA, ORDINARY PEOPLE...).

Ipak, moram vam reći, u svoj toj dubioznoj konkurenciji fašistoidnog gebelsovskog kultur-rasizma neviđenog u novijoj istoriji – anticilizacijskog fenomena čiji negativitet prosto nema pandana u filmmejkingu 21. veka: ni Rusi ni Arapi nisu bili baš ovoliko „filmski“ ocrnjeni u skorije vreme – MAUS nosi šnjur po transparentnosti svoje antisrpske agende koja se čak i ne pretvara da je nešto drugo, nešto više, nešto kulturnije. Ne, MAUS je „goli ručak“ Chetnixploitationa, rađen maltene po priručniku SRBODEMONIZACIJA ZA TUPANE, i nešto ovoliko ogavno nismo videli još od zloglasnog francuskog CAGED koji nam je pokazao kako su Srbi klali i prodavali tuđe organe na Kosovu...

Šta imamo ovde? Ukratko: Bosanka izbegla u Nemačku i tamo našla sebi Švabu (začudo, bledolikog, da ne kažem arijevca, a ne nekog Turčina, što bi valjda bilo logičnije). S njim se ona načas vrati u postojbinu kako bi sahranila upravo pronađene i identifikovane ostatke svoje familije pobijene u (naravno) Srebrenici. Na putu iz Srebrenice ka aerodromu (sarajevskom) – njihov auto se pokvari u šumi. A u šumi žive Srbi. Zli Srbi, treba li reći? Ne, jer film nam jasno pokazuje – a čak i jednim nedoljivim parčetom dijaloga explicitno kazuje – da među tim narodom neke druge sorte i nema. Nema dobrih Srba.

Dakle, u šumi i dalje načičkanoj (srbopostavljenim) minama, nađu se praznoglavi Evropljanin Aleks, koji nema pojma o istoriji ovog regiona i koji sve olako i prostodušno shvata („Ma daj, pa nisu svi Srbi zločinci!“) i Selma, koja je na teži način naučila da se ne naginje kroz srpski Prozor („Pa to su Srbi, naravno da su zločinci!“). Tu ih ubrzo sretnu dva srpska zgubidana koja tu, eto, lutaju, malo u krivolovu a malo u krvožednom lovu na nevine žrtve (TM). Nanjušivši da curica nije Nemica nego Nevina Žrtva par excellence (Bosanka!), ovi natural born killers ne mogu ništa drugo nego da se s njima upuste u igru mačke i mausa...

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

A ionako sam već toliko toga napisao o ovim Chex filmovima, svi su oni u suštini isti, pa da ne zalazim u sitna crevca ovom Zlom govancetu, evo samo nekih detalja.

- ŽRTVA je i ovde = Bosanka. Dakle, žena. Kao i u svim Chex filmovima koji za temu imaju Bosnu. ALI, postavlja se onda pitanje – gde su bili (musli) muškarci  za to vreme? Zašto nigde nema ni traga od prikaza slavne Vojske Bosne i Hercegovine? Gde su te slavne Zelene beretke, što nisu ovekovečene na filmu? Gde su filmovi o njihovim slavnim bitkama, o njihovim velikim pobedama nad srpskim „agresorima“, o njihovoj junačkoj borbi? Ne, sudeći po ovim filmovima, ništa takvo nije postojalo ubosni. Svi filmovi o "ratu" ubosni su filmovi o ŽENAMA. Vrlo simptomatično. Bosanski muškarci, if any, mora da se osećaju kao poslednje šonje, nevredne da se o njima snimaju filmovi.

Ako verujete ovim CHEX gebelsijadama, Bosnu su nastanjivala tri naroda: 1) Zlisrbi (60%), bradati i/ili namrgođeni, uvek u maskirnim uniformama; opresori; 2) Jadnebosanke (30%), lepe musli žene – napaćene, silovane itd.; žrtve; i 3) Mrtvobosanci (10%), muški civili, nenaoružani, pasivni i mrtvi; statisti. 

Ubosni, po ovoj propagandi, nisu živeli Jugosloveni (a zapravo ih je najviše tamo bilo, izvan Srbije!), niti svetovni musliji kojima se fućkalo za Allaha, nego samo zadrti vernici (MAUS počinje musli molitvom naše Selme, „Ya Hafizu“...).

A kamoli da su ubosni živeli neki Srbi kojima nije bilo do ratatatata! A ponajmanje neki Srbi koji su kao nenaoružani civili završili zaklani ili drugačije pobijeni (uglavnom na svoje verske praznike, čisto da im se zasoli rana) od strane muslimana i njihovih bliskih bliskoistočnih bradatih prijatelja, mudžahedina (koji, takođe, uprkos snažnom prisustvu ubosni, i dalje ostadoše nereprezentovani u bosanskim i inim filmovima o tom ratu)! I, naravno, ubosni nije bilo ni Hrvata, ako je verovati ovim filmovima. A zar bi filmovi lagali?

Lik na slici je: Hrvat, Musliman ili Srbin? Imate 3 puta da pogađate

- Dakle, pošto narod Zlosrba nije imao ženke, morali su da se razmnožavaju silovanjem Jadnobosanki. Ne, čekaj, ne samo što su morali nego su se time naslađivali – što ih čini evolutivno nižim bićima čak i od Lederfejsa i familije mu iz naprednog, zapadnog Teksasa. Tamo, Kuvar lepo kaže: „I just can't take no pleasure in killing. There's just some things you gotta do. Don't mean you have to like it.“ Zlosrbi, međutim, vole da zasole ranu – pa zato, evo kako pozdrave Jadnobosanku došavšu da sarani svoju posrebreničenu familiju:

Ovaj dodatni, extra sadizam vidimo i drugde u filmu, više puta. Recimo, čujemo Zlosrbe kako psuju: „Kurvo, jebem li ti sve mrtvo!“ Znači, nije to samo rat za teritoriju, bogatstvo, pljačku, žene, ovo ono, kao normalni ljudi (npr. Englezi) kad ratuju. Ne, nego ovi hoće da im ogade život (pre nego što im ga oduzmu); hoće da im oskrnave sve sveto (a naročito mrtve!) – i hoće da im zatru svaki trag postojanja!

- Dodatni dokaz koliki su to izrodi vidi se i u tome što oni odbijaju tzv. „bosanski“ identitet – ne nazivaju sebe Bosancima nego Srbima! U jednom trenu u filmu oni kažu: "We are not Bosnians, my friend. We are Serbs." Kao u čuvenoj istoimenoj pesmi. Jer opštepoznato je, među CHEX-erima, da je sranje ubosni počelo zato što su Srbi hteli da ostanu Srbi.

- Ono što je najzabavnije u ovom filmu (uslovno rečeno, jer zapravo skoro nimalo zabave tu nema) jeste koliko se srpsko Zlo podrazumeva. Nije potreban nikakav povod, makar i najmanji; nikakav okidač, provokacija, NEŠTO što bi ovu dvojicu podljudi pokrenulo iz Stanja 1: Letargija u Stanje 2: Mučenje i Stanje 3: Klanje. Ne, nema tu nikakve motivacije za njihovo ponašanje – npr. osveta, da neko od njih recimo prepozna Selmu pa kaže: „Aha, tvoj brat je zaklao mog oca“ itsl. Jok. Dovoljno je samo da otkriju da je ona – Selma, i da se prozor sam od sebe stvori i otvori kraj nje. Ovi će je gurnuti kroz njega s neminovnošću zakona fizike. Selma + Srbi = Sranje!

Uzgred budi rečeno, naša „Selma“ tj. glumica Alma Terzić je zaista posvećena veteranka Chetnixploatacije: osim u ovom đubretu igrala je i kod Branđeline u ZEMLJI MEĐEDA (aka U zemlji krvi i meda), kao i u filmovima Snijeg (Post traumatic life of the Bosnian Muslim widows and daughters after their husbands and fathers were murdered by Bosnian Serb Army) i Crossroads (Benjamin is a young poet from Turkey, works in Bosnia as a volunteer to help the extrication of dead bodies from the mass graves. He comes to Bosnia in order to escape from his past). Pored toga je veteranka serije Lud, zbunjen, normalan, kao i nekoliko TURSKIH sapunjara, tipa Muhtesem Yüzyil: Kösem, Fatih, itd.

            - Na kraju, tj. na početku: naslov filma explicitno aludira na strip MAUS Arta Špigelmana, o naci holokaustu Jevreja (miševa) – sa kojima se ovde muslimani izbosne identifikuju, da ne kažem natječu za titulu Najveće Žrtve.

            I pre nego što se javi neki dušebrižnik sa komentarom tipa „Ajde bre Gule, učitavaš svašta u jedan bezvredan film, nije to bitno, neka kenjaju šta oće, neće im uspeti u njihovim gebelsovskim namerama, niko pametan neće zaozbiljno da shvati ovo parčence govneta“ – moram vam reći da stoput ponovljena laž biva doživljena kao istina ne samo u Srbiji, gde nepismeni narod to guta i posle samo dva ponavljanja, nego i u belome svetu.

            U liberalnoj Americi, recimo, na prestižnom žanrovskom festivalu, ovo gomno se ovako najavljuje: „A superlative horror parable, this shocking film is an indictment of modern history, war and the difficulties of reconciliation. It is a story for our times.“

            Još gore, ovo zlodelo neki ne smesta očigledno glupi kritičari predstavljaju kao „Educational filmmaking“! Da, MAUS će da ih obrazuje o konfliktu o kojem inače ne znaju ništa, ili vrlo, iz TV dnevnika. Izvesni Emmet Duff je ovu zloguku demonizaciju nazvao „edukativnom“, i još veli: „If the viewer is already familiar with the Serbian oppression of Bosnian Muslims, his approach may prove grating and contrived, but to a new student, the scaffolding is visible but illustrative.“

            Dakle, umnogome i zahvaljujući CHEX produktima kao što je MAUS, sad je opšte mesto koje ne treba dokazivati da su musliji ubosni trpeli nekakvu opresiju od strane Zlosrba, tih nekadašnjih zdušnih boraca protiv nacista koji su sad doživeli da ih upravo s nacistima upoređuju:

Veli Emmet Duff: „Maus is not literally connected to the Art Spiegalman comic, but in appropriating the title, Herrero presents this story of persecution in ironic juxtaposition to the universal condemnation of Nazi war crimes. The specifics of this story are worth understanding, but the main point is to shed light on an underrepresented atrocity, and the Western world’s complicity in that representation. Horror has long been an excellent vehicle for political messaging, though rarely this concise and direct. If one could imagine Maus as an apolitical horror movie, it would be a fair film, though particularly cruel and unforgiving. But the voice of the creator uplifts it, and as a Trojan horse for its humanist sociopolitical messaging, it is excellent.“

Po ispoljenoj pameti, ovaj Emmet Duff je trebalo da se zove – Elmer Fudd, ali svejedno, dobronamerno-neznalački Zlo-perpetuirajući rivjui poput njegovog (OVDE) postali su opšte mesto.

- Ali završni udar ovog zlog filma je i najbezobrazniji: na kraju Srbi ispadoše krivi i za muslimanski terorizam u Evropi! Naime, naša Selma preživi mučeništvo u zemunicama i tunelima trogloditskih Zlosrba, ali je time toliko „načeta“ da na kraju, usred Berlina, ona doslovno „pukne“, tj. počne da puca na nedužan svet.

Dakle, ima li kraja tom bezobrazluku? Kao što je CAGED srpske žrtve trgovine organima pretvorio u počinioce, a abolirao zločince (Šiptare), tako sad MAUS pokazuje da su Srbi, branioci Evrope od musli fundamentolizma, zapravo donosioci i izazivaoci tog zla! Da Srbi nisu silovali Selmu, ne bi im ona sad pucala po Berlinu!

Ya Hafizu Vista, bejbi!

Od ovolikog silovanja zdravog razuma, logike i smisla čovek može samo da zanemi – pa zato i ja na ovom mestu ostajem bez reči i odjavljujem se!

PS: Ovo govno je baš u ovom trenu postalo dostupno piratima, ako slučajno poželite da ga overite. Ima ga svuda: Pajrat bej i gde god hoćete... Čudi me samo da mu na FEST-u naši velikodušni žiriji ne dadoše neku nagradu...

PPS: Pošto je sve u ovom filmu toliko preterano i karikirano i odvedeno do iza groteske, on je na ivici da se pretvori u PARODIJU CHEXA. Neko dobronameran čak bi ga mogao, mestimično, tumačiti kao izvrgavanje ruglu osnovnih CHEX principa – ali, avaj, takva dobronamernost ovde nije zaslužena.

Mada, kad pogledam ovu kreaturu iz njene vizije, nisam baš siguran...

SPS: Zaboravih reći da se uvreda na ovu povredu sastoji u činjenici da je MAUS jezivo nemaštovit onda kada bi trebalo da se zahukta i bude najzabavniji, odnosno u torturi, u igri mačora i mausice... Dok se bavi pretnjama i slutnjama, tu čak i ima nešto zanimljivog filmmejkinga (kad se, iz njene vizure, šuma ispunjava izmaglicom, recimo); ali jednom kad Zlosrbi krenu s mučenjem – počinje i mučenje gledaoca u napadno dosadnom, razvučenom, nemaštovitom i glupom filmu...

INCIDENT IN A GHOSTLAND (2018)

**(*)

3-

            Novi horor Paskala Ložijea nije ni blizu kvalitetima i žestini njegovog MARTYRS – ali je barem *uzdah olakšanja* vizuelno zanimljiviji i gledljiviji nego njanjavo-zaboravljivi THE TALL MAN (eh, da; u međuvremenu sam se malko ohladio od pohvala iskazanih u tom rivjuu). U suštini, INCIDENT IN A GHOSTLAND je jedan duboko nedomišljen, čak glup film koji bi hteo da bude pametan a ne može i ne ume, pa se zato vadi na vizuelne bombonice i nešto (nedorečenog, prilično besmislenog) brutalnog horora.

            Prvi kadar filma je krupni plan fotke H. F. Lavkrafta, preko koje se javljaju njegovo ime i datumi rođenja i smrti, a zatim i otkucani komentar, otprilike “What an awesome, terrific writer! The best!” U potpisu, 15-godišnja wannabe spisateljica horora i naša glavna junakinja koja sa sekom, koja mrzi horror, i sa mamom koja joj povlađuje, putuje u staru i zlokobnu tetkinu kuću („Hej, ovo je kuća Roba Zombija!“ glasi jedna od promašenih, škripavih horor referenci) gde će im se uskoro desiti nešto gadno, tj. „incident“ iz naslova.

            I već od tog prvog kadra počinju problemi. Kao prvo, „Ne uzimaj uzalud Lavkraftovo ime, da dugo poživiš na zemlji.“ Ako ćeš već da ga prizivaš, i slikom i imenom i rečju i referencama – bolje bi ti bilo da to ima jakog smisla i opravdanja. Ovde toga – spojler: NEMA. Ni u najavi.

            Još gore, klinački komentar koji se otkuca preko HPL slike zlokobno nagoveštava klinački odnos ne samo prema ovom Velikanu, nego je simptom infantilnog, površnog odnosa prema hororu uopšte. Jer, Ložije (koji je sam samcit, bez ičije pomoći, i napisao scenario) bi zapravo hteo da se pravi pametan, i da narodu ponudi nešto kao meta-horor. Nažalost, taj meta-aspekt filma je skoro potpuni promašaj.

            Kao prvo, njegova junakinja je premlada da se ozbiljno shvati kao horor spisateljica; njen etitjud je predvidivo (za te godine) klinački površan. Njena fascinacija Lavkraftom nije mnogo dublja od raznih internetskih goth pozera i šminkera kojima HPL-ove knjige služe kao dekor za poziranje sa flašicama apsinta i kitnjastim prstenjem a ne kao materijal za dubinsko iščitavanje.

            Njene deluzije veličine (koje nam film explicitno, in vivo prikazuje) da postane nešto kao ženski (pa još super-sexy) Stiven King i da već negde u poznim dvadesetim iza sebe ima desetak horor bestselera, itd. takođe su površne, nezrele i besmislene za ozbiljno promišljanje.

za svaku antologiju generičkih naslova

            Njena fantazija o tome kako joj se na jednom partiju za piskarala ukaže Veliki HPL lično, od krvi, mesa i nakaradne protetike (glumcu koji nimalo ne liči na Lavkrafta nalepili su lažnu donju vilicu i jagodice, pa sad izgleda kao nešto između akromegalika i čoveka slona!) i daje joj vrhunski kompliment, da ne treba da promeni nijednu reč u svom novom romanu jer je savršen – to je neprijatno za gledati na više nivoa: transfer blama ponajviše zbog reditelja koji je smatrao da je ta scena uopšte važna za bilo šta osim da glavnu junakinju učini još većom kretenkom nego što je dotad izgedala (iako njegov etitjud ni prema njoj ni prema žanru nije satirično-parodičan, barem ne namerno)!

Lavkraft u Ložijeovoj izvedbi

            Na kraju – SPOJLER! – film sugeriše da je „incident“ koji zauzima ceo film zapravo poslužio kao okidač i presudni činilac da naša spisateljica od wannabe gotičarke sa plišanim Ktuluom kao obaveznim delom prtljaga postane Prava Stvar, odnosno Stefanija Kralj po slavi, a Ljubica Veštić (Love Craft) po kvalitetu. Pre svega, odbacimo taj kretenski oksimoron kao prećerano fantastičan – naime, neko ko piše lavkraftovsku prozu ne može računati na kingovsku popularnost kod rulje, tj. ne možeš imati i jare (sa hiljadu mladih) i pare koje idu uz infantilnu „stravu“ koju King isporučuje lopatama za nezrele mediokritete ovoga sveta.

Kucam na pisaćoj mašini a ne na kompu jer sam tako cool

            Zatim, naivno je, glupo i bez ikakve veze sa hororom u književnosti i na filmu, naravoučenije da je horor „incident“ presudan za nastanak horor pisca. Dapače, istina je dijametralno suprotna: svi pisci horora u istoriji imali su prosečne, normalne živote bez većih trzavica horor prirode. Naravno, imali su uobičajene životne oluje koje sve nas spopadaju, porodične gubitke i tako to, ali niko od njih nije se susreo sa Čudovištima koja su mu život preokrenula u Jednoj Noći Čistog Razumorazarajućeg Pakla, ili bilo šta tome slično.

            To je vulgarna ideja, suštinski glupa, jer se zasniva na klišeu onih koji o hororu ne znaju ništa: da su horor pisci neke duboko traumirane, pomerene osobe koje moraju stalno naživo da proživljavaju Pakao i Užas, da se kidaju u ne znam kakvim košmarima, što u snovima što na javi, kako bi mogli da stvaraju to što stvaraju. Da, ružne snove poneki jesu imali (npr. Lavkraft) – ali ništa više od snova. I to znaju svi koji su čitali Poetiku horora i moje pogovore ediciji „Poetika strave“ i svi koji bar nešto malo znaju o horor autorima.

Pijuckanje s Lavkraftom

            A ova plitkoumna mudrolija bi trebalo da bude nešto kao finalni udar, pančlajn, naravoučenije, poruka filma, šta li – jer baš njome se on završava. A ja kažem – pffft, koješta.

            Scenario je kriv još i za neoprostivu nedokuvanost ne samo na planu idejnosti nego i elementarnog plota i motivacije i logike zbivanja: jer, mi ovde ne znamo ni ko su nam ove ubice, ni zašto izgledaju kako izgledaju (jedan je retardirana grdosija, nešto između Lederfejsa bez maske i onog pedofila iz Alone in the Dark; drugi je ružni muškarac s perikom i u ženskoj odori za kojeg tek na kraju otkrijemo da nije žensko) ni u kakvom su međusobnom odnosu (braća? ljubavnici? tata i sin? ortaci?) ni zašto rade to što rade baš tako (upadnu u kuću, ubiju majku a ćerke muče) ni otkud tolika opsesija lutkama, ni kako im je uspelo da već u prethodnim nedeljama pobiju tolike ljude u okolini, budući da se kreću u napadno upadljivom vozilu (nekakav klovnovski, nakićeni, šareni, kendimen kamionet-prikolica).

            Postoje detalji koji kao da su nasumice ubačeni: recimo, naša spisateljica dobije menstruaciju, premijerno, baš uoči „incidenta“. Čemu to? Sugestija da je njeno postajanje Ženom i postajanje Piškinjom (zahvaljujući toj noći strave? ali, hej, ona je to snažno htela i činila i pre toga!) jedno te isto? Ali, fuck, stani malo, grickaj čipi-čips i reci mi, polagano, u kakvoj je jebenoj vezi jedno s drugim?

            I zašto debela grdosija njuška međunožja ovih curica? Šta ga privlači, a šta odbija? Nejasno je da li ŽELI one koje su se već zadevojčile (zašto?) – ili one koje još nisu? Koja je poenta njegovih pokušaja da od njih pravi lutke? I ako već voli da se igra mesom, čemu onda gubljenje vremena s lutkama od plastike i gume (desetine i desetine njih)? Da nacrtam: ne tražim ja SVE da mi se objasni, dovoljni su i hintovi, ali psihologija, motivacija i modus operandi ovih zlikovaca previše su extremni, a nedorečeni, neubedljivi i besmisleni da bi se sami od sebe skockali.  

Lepo je to, kao „popunite rupe“, „upotrebite maštu“, „neizrečeno i neodređeno je strašnije“ – ali fuck, malo više konkretnosti i konzistentnosti bi pomoglo a ne odmoglo u ovoj konkretnoj storiji. Njeni značajni morbidni i košmarni potencijali bili bi još snažniji da ponašanje, izgled i sve oko ovih manijaka ne deluje potpuno nasumično!

            Plus, storija je nepotrebno opterećena gimik-deonicom u sredini, koja omogućava twist pred kraj, a ta deonica nije zaista pametno niti smisleno opravdana (tj. nevredna je učinka i „smisla“ koji se njome proizvodi). I, ponovo, njome se naša spisateljica svodi na psiho-lujku, mentalno nestabilnu – kao i svi ti horor pisci, je li, jer zar bi normalan čovek uopšte pisao horor? Naravno da ne, to sve poremećeno i bez kontakta sa stvarnošću! Reko mi moj komšija Sima! A i u filmu nam spisateljica kaže: „Napisala sam ovu knjigu da ne bih poludela.“ Eto. Horor žanr objašnjen u jednoj rečenici.

            Dobro. I zašto onda 3- za ovu plitkoumnu budalaštinu od storije?

            Pa, delom zato što sam po prirodi nežan i čovekoljubiv i plemenito-velikodušan, delom na kredit za minuli rad, a delom, nezanemarljivim, zato što je ovo film u potpunosti posvećen hororu, od prvog do poslednjeg kadra: nije ovo triler ili drama ili teen komendija maskirana u horor nego, bato, film strave i užasa koji roka iz svih oružja (uglavnom sirovih, visokokalibarskih, čak i kad puca na komarce!) a i to mora u današnje krizno vreme da se poštuje.

            Plus, njegova fetišizacija lutaka, lutkica, papeta, marioneta, harlekina i srodnih lutkolikih andrmolja zaista je neviđena u dosadašnjoj istoriji horora – mislim, neviđena u ovolikoj meri, s ovolikom raznovrsnošću dollsploatacije. I kad smo kod toga, umesto uzalud dozvanog Lavkrafta mnogo bi smislenije bilo da su prizvali Ligotija, papetmastera – ali Ložije verovatno nije ni čuo za njega, ili možda nisu njegovi producenti, pa su išli na siguricu, s autorom koji nema blage veze s ovim zapletom.

            Zaista, eye-candy vezan za lutke i lutkiranje je vrhunski; fotografija i scenografija su odlični i memorabilni, a atmosfera je gusta i pregnantna žešćim ugođajem nepredvidive i iracionalne morbidnosti. povrh toga, scene jurnjave, borbe i akcijanja sa manijacima brutalne su, gadne, krvave i imaju impakt, što retko danas u hororu biva. Dobro, impakt bi bio jači da su likinje čvršće, ali fuck, jedan je MARTYRS, izgleda, i to više nećemo videti tako lako.

            Na kraju krajeva, nešto sam pozitivniji prema ovom nedelu zato što su i njegovi nedostaci plod smelosti da se ide neutabanim stazama, da se bude drugačiji, originalan, samosvojan itsl. Uvek ću više ceniti nekoga ko, kao Ložije, tvrdoglavo gura nešto svoje (pa makar to bio i fetišizam izubijanih, krvavih, podbulih, izmodričastih žena) nego da se dodvorava masi kliše-storijama i situacijama. Ovde su njegove težnje bile uglavnom misguided i protraćene na jedan duboko poludupasti film, ali ona polovina tog dupeta koja valja – vredi zbog nje potegnuti do bioskopa!

            Dakle, film sam u bioskopu i gledao, što svakom fanu horora preporučujem; u ovom trenu nije dostupan organima piratskog gonjenja pa me, molim, ne gnjavite potraživanjem linkova i torenata.

            Inače, glavna sporedna glumica (igrala seku glavne junakinje) gadno se posekla zadnjeg dana snimanja u jednoj od bezbroj scena lomatanja kroz staklo i po staklu – toliko da je ozbiljno zasekla svoje mlađahno lišce (vidi sliku). Zaista šteta. Nije lepo. Tim pre što i poster filma prikazuje slomljeno i razbijeno žensko lice...  

Ovo nije maska, ovo nije šminka...

Možda će ovaj „incident“ (bolje reći: ozbiljan i neoprostiv propust u bezbednosti na setu) opametiti Ložijea i odvratiti ga od dalje eksploatacije ženske patnje i mučeništva i okrenuti u pravcu istinski lavkraftovske, kosmičke strave i srodnih, suptilnijih oblika horora. Krajnje je vreme da odraste i prestane da se igra sa ovim lutkama, da ih baca okolo i razbija...

Dva veka od izlaska Frankenštajna

          Pre tačno 200 godina objavljen je Frankenštajn Meri Šeli – jedan od najznačajnijih horor romana u istoriji. Tačnije, gotsko-hororični proto-SF roman koji je uticao toliko snažno na sve fantastične (pod)žanrova nakon toga da to zaslužuje da se i ovde nekako obeleži.

          Naravno, o ovom romanu opširno sam pisao u svojoj studiji POETIKA HORORA, a o njemu i njegovom značaju i uticaju, na engleskom, i u tematu za Rue Morgue koji sam priredio pre dve godine, kada smo obeležili 200 godina od čuvene noći u kojoj je roman začet. Jeste, to je toliko značajna knjiga da joj slavimo i začeće i rođenje!

          Pre nedelju dana, na prvom Festivalu fantastike u Nišu održao sam predavanje (u formi razgovora sa Srđanom Savićem) pred zainteresovanom publikom, a svima koji nisu bili prisutni sada nudim osnovne teze – za informaciju, poduku, promišljanje, podsticaj za preispitivanje...

          Ovo što sledi je nešto kao Frankenštajn-dajdžest – najbitniji podaci, teze, teme i ideje koje u vezi s njim valja reći.

Objavljen je marta 1818. godine (anonimno); drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831.

Šelin otac, radikalni filozof Vilijam Godvin, kome je roman posvećen, i majka, proto-feministkinja, Meri Volstonkraft

Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika.

Prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uverenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja.

Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera - kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.

Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron (28), njegov lekar Džon Polidori (21), Persi Šeli (24) i Meri (19) i njena polusestra Kler Klermon zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa.

Meri Šeli inspiraciju za svoju priču dobila – u snu

Prometejsko prekoračenje ograničenja i zalaženje u božanske ingerencije od strane smrtnog stvora.

Meri Šeli ne potencira greh "uzurpacije" prirode (tj. nadležnosti Boga), oličen u stvaranju kreature, koliko iznova i iznova insistira da je pravi i istinski neoprostiv Frankenštajnov greh sadržan u njegovom odnosu prema svom neprirodnom "potomku".

Neodgovorni, neroditeljski odnos prema stvoru kome je podario život. Drugim rečima, da je doktor očinski prihvatio svoje stvorenje, i uveo ga u svet kako dolikuje, njegov navodno bogohulni čin stvaranja novog života na nepropisan način bio bi uistinu prometejski. Ali, on svoje stvorenje napušta, i tim činom napuštanja šalje ga na put društvene demonizacije.

Frankenštajnov stvor nije monstrum zbog toga što isprva jeste (telo sačinjeno od delova leševa) već zbog onoga što drugi od njega načine, odbacivši ga.

Nema družbenicu: ovom odlukom Frankenštajn po drugi, i finalni put napušta svog stvora, definitivno ga, nakon lažne nade, još surovije osuđujući na totalnu samoću. Time je prizvan i njegov demonizam.

Frankenštajn oličava, na tematskom kao i na formalnom planu, rascepljenost i udvojenost čoveka na pragu modernog doba, kao i njegove nade i strahove vezane za poljuljano mesto u vasioni pod uticajem novih društvenih okolnosti (Francuska buržoaska revolucija; pad feudalnog sistema i pripadajućih mu vrednosti, uključujući tu i vekovnu nadmoć Crkve; začeci demokratskih vrednosti, ljudskih prava). Heteroglosija se ne ogleda samo u višestrukim naratorima, nego, možda i najrečitije, kroz nedoslednosti, rascepljenosti i udvajanja u samom karakteru dr Frankenštajna.

Čovekov odnos prema univerzumu i prirodi (bez boga?).

Površno je tumačiti roman kao kritiku nauke kao takve: ono što on kritikuje jeste nedostatak odgovornosti naučnika, i uopšte, stvaraoca bilo koje vrste (umetnika, roditelja...). Upravo ova tendencija začela je, u drugoj polovini 19. veka, još direktnije bavljenje problematikom neodgovornih naučnika u proto-SF romanima Stivensona i Velsa.

U njemu su svoje otelotvorenje dobile neke od centralnih tema i ideja poznog gotika, engleskog romantizma, i zapadne kulture uopšte, i to kroz arhetipove Adama, Lucifera, Kaina, Lutajućeg Jevrejina, Fausta, "plemenitog divljaka".

Sekularizacija mita o stvaranju.

Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u ovome: rani gotik polazi od premise "ljudi su, u davna vremena, verovali u ovakva čudesa ", roman M. Šeli polazi od stava "naučnici danas veruju da su ova čudesa moguća".

Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u aktuelnosti sadašnjice. Roman predstavlja spoj gotskog i proto-naučnofantastičnog.

Doktor Džekil u noveli Dr Džekil i g. Hajd (1886) R. L. Stivensona; doktor Moro u Ostrvu doktora Moroa (1896) i doktor Grifin u Nevidljivom čoveku (1897) kao i likovi brojnih kratkih priča H. Dž. Velsa; zatim Dr Herbert Vest u priči H. F. Lavkrafta "Herbert Vest – Reanimator".

Drugost je, u dotadašnjem gotiku, bila jasnim granicama odeljena od respektabilnosti. Dajući glas monstrumu, tako da potanko iznese svoje gledište, Meri Šeli je učinila ključni korak u pravcu relativizovanja i preispitivanja granica između dobra i zla, čudovišnog i normalnog.

Zahvaljujući tome što je opisanim postupcima uspela da čitaoca "stavi u kožu čudovišta", Meri Šeli je obogatila horor žanr ne samo na motivskom i tematskom, nego i na idejnom planu. Prava strava ovog romana ne sastoji se u čudovištu koje će prodreti u naš zabran, već u čudovišnosti sistema društvenih odnosa koji kreiraju nova čudovišta, i u našem saučestvovanju sa tim procesima.

Svi ostali primeri transgresije i strave imaju jasne korene u mitu, legendi, narodnoj priči; samo u Frankenštajnu vidimo neman napravljenu ab initio (otpočetka). Nemamo prave prethodnike ove nakaze, u potpunosti napravljene od čovekove ruke – izuzev, možda, Golema.

Vampiri i vukodlaci utemeljeni su na folkloru i legendama starog sveta, mumije su puki produkti egipatskog načina sahranjivanja, dok je Frankenštajnovo čudovište, naravno, kreacija moderne nauke. Kao takvo mnogo se prirodnije uklapa u naš svet.

U temelju dugotrajne popularnosti Frankenštajna status čudovišta kao otpadnika; vidimo kako strada zbog nedostatka ljubavi i porodične topline.

Lični strahovi od novih tehnologija

Frankenštajn je moderna verzija još starijeg mita, polazeći od Prometeja i uključujući Fausta i druge: mita o prekoračenju granica znanja i cene koja mora da se plati.

* * *

Sve ove teze, naravno, kao i neke druge, imate razrađene, argumentovane i uobličene u knjizi POETIKA HORORA.