Autošovinizam u Luzitaniji?

  

            Početkom jula u Nišu sam učestvovao na književnoj večeri povodom NINO-nagrađenog romana LUZITANIJA. O tom romanu sam već ranije pisao na blogu (OVDE) a ovaj događaj sam najavio OVDE.

            A sada, napokon, kad su smirile strasti (?), okačiću i audio snimak tog razgovora (vidi dole). Inače, sve fotke sa promocije preuzete sa NKC fejsbuk stranice. hvala!

U pogledu posete, nisu se obrukale Nišlije - bilo je bar 40-ak posetilaca, i dobar deo toga je i kupio knjigu posle večeri. Ipak, skoro niko u publici nije čitao roman. Veče nije bilo loše a bilo bi bolje da su osobe u publici -bar neke!- roman već pročitale, umesto što su nagađale, pretpostavljale, i zapitkivale ono što su odavno mogle da saznaju, da su se samo malo potrudile.

            Veče je proteklo relativno ravno i neupečatljivo: voditeljica programa je postavljala udžbenička pitanja, pisac je na njih ravno odgovarao i povremeno čitao odlomke iz romana, dežurni kritičar je odgovarao to što ga se pitalo, letargična publika je ćutala i slušala... i tako...

Uostalom, ima raznih utisaka. Npr. evo izveštaja jednog posetioca koji je bio oduševljen ovim dešavanjem – OVDE. S druge strane, neki su bili veoma razočarani, recimo jedan čitalac ovog bloga koji je svoj komentar ostavio ispod najave te večeri na ovom blogu, ali ću ga citirati u celosti i ovde jer se s njim malo više slažem, a i zato što je njegov komentar, vrlo fino sročen i obrazložen, možda nekome promakao, a vredi ga pročitati. Dakle:

Vladimir Jovanović, 06. јул 2018. 15:06

Bejah na promociji, zbog Ognjanovića, tj. zbog tebe Dejane, ne zbog Luzitanije. Moj je utisak da je atmosfera bila mučna i uštogljena. Organizatori iz NKC-a očito nemaju sluha za ovakve razgovore. Nemaju sluha za duh vremena u kome se ovakvi razgovori dešavaju. Organizuju ih nekako eks katedra, kao da okupljaju ljude na akademska predavanja. 

Trebalo je da rasterete razgovor i da puste Ognjanovića i Atanackovića da pričaju bez posrednika, ili bar uz minimalno učešće istog. Umesto toga, imali smo posla s moderatorkom koja sa papira sričući čita spomenarska pitanja tipa: šta vam je, oh vaše spisateljsko visočanstvo, bila inspiracija za pisanje romana. Ako pitanje nije takvo, onda je nekakvo dubokoumno, na šta nije ni moguće dati smislen odgovor. U trenucima kada moderatorka nije čitala pripremljena pitanja (sve cakleći okicama), čitao je Atanacković iz svoga romana. Odmerenim tonom, iz neboplave upeglane košulje na kragnu (bio si u pravu Dejane; to je zaista jedan sit, skockan, lepo vaspitan i zdrav autor anemične književnosti). 

Između toga je traljavo filozofirao o nekim opštim mestima i izokola kritikovao/komentarisao srbijansku dnevnu politiku i freak-likove koji diktiraju istu. Budući da je moderatorka bila odveć očarana kobajagi šmekerskom aurom autora romana, Ognjanovića se malo šta pitalo. Jedva da je uzeo učešća u razgovoru. Bio je to dozlaboga dosadni one man show. Na kraju su se u razgovor uključilo nekoliko oduševljenih i odavno ocvalih gospođa iz prvih redova, koje nisu čitale roman, ali su itekako imale mišljenje o istom, kao i o knjiženstvenosti uopšte. Ali one nisu progovorile pre veleumnog niškog lumena Sigme, koji je obnarodovao svoje uvide o paralelama između romana i ovoga te onoga. 

Mlađi ljudi su se za to vreme sramežljivo držali po strani, jer im je valjda posve odbojan taj eks katedra vajb. Može da ih čak navede na krivu pomisao da nisu dorasli takvoj visokoparnoj diskusiji. Elem, taman kada je Ognjanović postavio pitanje na temu "autošovinizma" u romanu i kada je diskusija na tu temu zapretila da se fino rasplamsa, naprasno je ponestalo vremena, jer radni narod mora da ide kući da odmara... 

Sve u svemu, očajno veče koje me je utvrdilo u ubeđenju da ne želim čitati "Luzitaniju". Ali, to je samo moj utisak. Cheerleadersice iz prvih redova verovatno su razgrabile ponuđene primerke romana i misliće o njemu sve najbolje kada ga budu pročitale. 

Ipak, zašto preporučujem da poslušate ovaj audio snimak?

            Kao prvo, u jednom trenutku osetio sam potrebu da malo uzburkam stvari i postavim pitanje autoru a propos njegovog navodnog „autošovinizma“, o čemu se pisalo ovde i onde po netu: ukratko, zatražio sam njegovo mišljenje o tim optužbama, i eventualno pojašnjenje tih momenata u njegovoj knjizi koji se kod nekih mogu shvatiti tako.

Autor je dao izvestan odgovor – koliko zadovoljavajuć, čućete ako poslušate. Ja bih rekao: moglo je to i bolje i ubedljivije. Takođe ga je i potkrepio zabavnom ad hominem anegdotom o Slobodanu Antoniću, koji je svojim tekstom i započeo tu lavinu priča (i šerovanja) oko „kolonijalne književnosti“ itd.

Drugi razlog da ovo oslušnete jeste da čujete beslovesna pitanja i komentare tetaka iz publike, od kojih ni nakon sve fame oko NINO-a krajem prošle i početkom ove godine nijedna od njih, više od pola godine kasnije, još nije bila pročitala tu knjigu, ali ih to nije sprečilo da sa nama podele svoje opširne utiske, asocijacije i tokove (ne)svesti potaknute odlomcima i razgovorom.

Takođe, u isto vreme dok one pričaju, a i šire, možete slušati MRTVI MUK TIŠINE oko niške omladine, studentarije i tako nekih mladih osoba koje su došle tu da rade ono za šta ih ovaj sistem od rođenja uspešno i sve uspešnije priprema: da ćute i slušaju i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Dakle, poslušajte fajl (wav format, 22 mb) koji možete skinuti OVDE – pa dajte zatim svoja pitanja, komentare, utiske!

Tvrđava MAGLIČ

            Kao što je dobro poznato, kad god odem u neki kraj, a naročito ako mi je relativno nov i neistražen, smesta tražim šta ghouloslikovito ima da se vidi tu ili u razumnoj blizini. Tako je bilo i prilikom nedavnog boravka u Vrnjačkoj banji.  

Snimak iz auta u pokretu: tako to izgleda gledano s puta

Nakon uspešne promocije knjige VIŠE OD ISTINE, Kadijević i drugi gosti iz Beograda otišli su u prestonicu, a ja ostao još dan-dva duže, ne bih li obišao neka interesantna mesta u okolini.

Pogled sa zidina tvrđave

            Odavno već na oku imam tvrđavu Maglič: bio sam već neko vreme unazad fasciniran njenim slikama koje sam viđao ovde-onde i vrebao priliku da je overim...

Kad sam shvatio da se ona nalazi na samo sat vremena vožnje kolima od V. banje, zamolio sam mog domaćina, Srđana, da vidi može li se organizovati kakva ghoulexkurzija.

Srđan se, zbog vrtoglavice, držao po strani i na nižim nivoima tvrđave

On je angažovao svog drugara Slobu, i njegovim smo se autom zaputili u jedan od najintenzivnijih i najbogatijih dana koje pamtim u novijoj istoriji. Prvo (ali nikako jedino!) odredište na tom putu bila je – tvrđava Maglič.

Dan je bio sunčan i topao, ali ne nesnosno. U prijatnom razgovoru spustismo se ka jugu dolinom Ibra i dospesmo podno fascinantne tvrđave na vrhu brda, koja izgleda kao iz bajke ili iz filma.

Do nje se dolazi visećim mostom preko zahuktale reke – mostom koji su prolećne poplave oštetile, zbog čega je proglašen nebezbednim za prelaz.

Istina je da daske ne deluju naročito čvrsto, dapače, ali pogledajte koliko me je to snažno pokolebalo!

Nakon mosta sledi gruba, strma i nesigurna staza, a nešto sređeniji prilaz tvrđavi počinje nešto više, kad ste oko 1/3 uspona već prešli.

Taj prilaz je sačinjen od kamenih ploča, vide se i lampe (mada ne deluje mi da su baš sve u radnom stanju), a ima čak i klupica ili dve, jer uspon uopšte nije naivan.

Odmorište nam je dobro došlo da načas odmorimo škripave kosti i popijemo nešto tekućine pod ovde već ozbiljno upeklom zvezdom.

Ipak, kad dođete na vrh, vidite ono u šta još u podnožju nije bilo sumnje – da se trud isplatio; svaka eventualna muka je vredela.

I time ne mislim samo na prijatan lahor koji je na ovoj visini osvežavao uspaljene lobanje, nego na sveopšti prizor koji je izlišno rečima opisivati kad su tu slike koje sam načinio na licu mesta, uz pomoć kompanjona kojima zahvaljujem na društvu i asistenciji.

Umesto mojih impresija sa ovog impresivnog mesta – evo nešto malo (kontroverznih, protivrečnih, nepouzdanih) podataka o ovoj tvrđavi koje nađoh na netu.

Zamak čije ostatke danas vidimo podigao je arhiepiskop Danilo Drugi, srpski plemić-monah, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku. Noseći i mač i mantiju, bio je komandant odbrane Hilandara i desna ruka kralja Milutina.

Međutim, arheološka istraživanja su pokazala da je pre Danilovog postojalo i starije utvrđenje sazidano na ovom surovom mestu.

Prema ostacima keramike iz tog starijeg grada, sličnih onima pronađenim u tvrđavi Ras, pojedini naučnici pretpostavljaju da je Maglič mogao da sazida Stefan Prvovenčani, kao zaštitu srca srpske države od prodora Huna i Bugara iz pomoravske ravnice.

Osvajanje tvrđave na juriš ili opsadnim spravama je bilo nemoguće sa strmih padina pod kojima teče Ibar i iz duboke klisure rečice Maglašnice.

Za sprečavanje brzog upada s jedine strane, koja je pružala priliku za takav napad, sa vrha Mali sto iznad Magliča, stena na kojoj je zamak sagrađen presečena je jarkom, glatkih ivica kao da su napravljene jednim udarcem divovske oštrice.

Bio je i čuvar drevnog puta koji je još od praistorije vodio dolinom Ibra, između rudom bogatih planina i spajao jadranske luke s Pomoravljem i Podunavljem.

Takva strateška vojna uloga Magliča objašnjava njegovih osam kula, visoke debele zidine i dve duboke cisterne za vodu ukopane u živi kamen, koje su omogućavale gradu da izdrži dugu opsadu.

Međutim, arheologe zbunjuju ostaci velike palate, centra dvorskog života srednjevekovnog grada, prostrane crkve posvećene Svetom Đorđu i rezidencijalne zgrade za stanovanje.

Takva zdanja su u ta vremena bila primerena nekom vladarskom zamku u srcu države, a ne tvrđavi usamljenoj među surovim planinskim obroncima.

Maglič je 1979. godine proglašen spomenikom kulture od izuzetnog značaja.

Veći konzervatorski radovi izvedeni su krajem 1980-ih, kada su postavljene i drvene stepenice, ograde, spratovi i drvena terasica na 8. kuli. Sa raspadom SFRJ prestali su dalji napori da se zaustavi propadanje i dovrši obnova tvrđave koja monumentalno deluje svima koji pored nje prolaze putujući Ibarskom magistralom.

2010. godine su neki Italijani, u saradnji sa Kraljevom (20 km odatle) pomogli da se to renovira.

            Kažu mi moji novi drugari da se u Magliču i oko njega odigrava nekakav „viteški festival“ ili tako neka cirkuzijada, sa starim zastavama, pojezijom, borbama „vitezova“ u oklopima, itd.

            Bio bih rad znati na šta to liči – mada si mogu misliti – ne verujem da bih tome voleo naživo prisustvovati: prostor je ipak tesan i za prilaz i za boravak, gužva na ovom mestu ne može biti prijatna, kao ni čekanje u redovima za sve, za svaki korak ovde ili onde, a naročito na super-strmim drvenim stepenicama.

            Lepše je i bolje ovo divno mesto overiti nasamo ili u što malobrojnijem društvu, kao što to nas trojica učinismo: valja oslušnuti tu tišinu i osetiti samotnost kakvu samo vrhovi pružaju...

            Više detalja o Magliču imate OVDE.

            Od mene – supersnažna preporuka: ako se nađete u blizini, pa i ako ne, na ovo mesto vredi potegnuti i izdaleka. Znači: na 20 km južno od Kraljeva, s vaše leve strane ako idete ka jugu, preko Ibra, sa krhkim, nesigurnim visećim mostom kao trenutno jedinim putem... Sreća prati hrabre!

 

Đorđe Kadijević: VIDEO!

Prošle nedelje sam bio zajedno sa Đorđem Kadijevićem u Vrnjačkoj banji da, u okviru Festivala filmskog scenarija, publici predstavim našu knjigu Više od istine: Kadijević o Kadijeviću.

Organizator ovog događaja, Biblioteka „Dr Dušan Radić“, usnimila je ceo ovaj događaj, pa sada možete pogledati kako je to izgledalo i šta su pričali Kadijević, Ognjanović i lepo nadahnuti Ivan Velisavljević.

Kako Kadija danas gleda na „Crni talas“? 
Kakve veze imaju Kadija i Dejvid Linč? 
Kakva je bila recepcija ove knjige? 
Da li je kod Kadije sve crno, ili ima neke transcendencije? 
Kakvu bizarnu psiho-tiradu je na kraju večeri izručila na Kadiju jedna starija posetiteljka, a kako je on na to odvratio?

Sve to i još mnogo toga možete videti OVDE:

Ili ako tako više volite, na LINKU.
A evo i nešto ekskluzivnih, profi fotografija koje su načinili i sa nama podelili dobri ljudi iz biblioteke... Hvala im na fotkama kao i na video zapisu.

Dr Ghoul pokazuje nedavno u Nemačkoj izašli DVD/Blu rej LEPTIRICE 

 

 Inače, ovo gostovanje je bilo vrlo prijatno a veče se može nazvati uspešnim: bilo je preko 60 posetilaca u prepunoj sali, neki su morali da stoje sa strane i u bočnim prostorijama, 

slušali su civilizovano i s pažnjom, i mada se nisu pretrgli s pitanjima (samo jedno – a i ono, ehm, videćete ako vidite...) kupili su tri primerka ove ne baš jeftine knjige tako da je meni sada ostao samo još jedan. 

A vi drugi – samo čekajte... Pa će posle da bude: „Jao, što li sam čekao, što je ne uzeh onda kad je primeraka još bilo, ovo ono...“

Domaćin večeri, pesnik Srđan Čeperković (aka „Herman Štern“) bio je veoma entuzijastičan oko celog ovog dešavanja, pa nam je pokazao i neke slikovite lokacije u Vrnjačkoj banji.

Vila ili dvorac Belimarković

Neke smo obišli svi zajedno, a neke sam naknadno posetio kad su pojedini od gostiju već bili otišli.

Šub-Nigurat u postavci vile B.

Zapravo, prava ghoulovska ekskurzija sa Srđanom usledila je čitavog narednog dana – ali to slikovito ludilo ostavljam za zasebnu blog poslasticu. Drhtite od nestrpljenja jer niste svesni kakve slike slede!

Gul i Gaga (Nikolić)

Polomljene naočare i dalje nisu popravljene, pa Gaga još uvek nosi monokl

Inače, samo dva dana nakon ove večeri u V. banji, Kadija je dobio jedno veliko priznanje u Raškoj! Evo detalja:

Традиционална манифестација Pашке духовне свечаности, која ове године обележава 25 година, отворена је у Дому културе Рашке, поздравном речју председника општине Игњата Ракитића, беседом академика Светислава Божића, првог добитника признања „Стефан Првовенчани“, као и концертом Радеза Шербеџије, Мирослава Тадића и Ивет Холзворт. Овогодишњи добитник награде „Стефан Првовенчани“ за изузетан допринос националној култури је Ђорђе Кадијевић коме ће признање бити уручено у недељу 19. августа на затварању манифестације.

Ivanless photo by Dejan Dabić

У образложењу жирија речено је да је Ђорђе Кадијевић већ шест деценија делатно присутан на нашој културној сцени, подједнако успешно у неколико стваралачких дисциплина.

- Самосвојан и увек делујући са маргине, он оваплоћује ону врсту аутора која је у свакој култури, а напосе нашој, најређа. После студија уметности, Кадијевић се најпре определио за новинску критику, а као критичар недељника НИН свих ових година до данас следио је стазу врхунских претходника међу којима су Миодраг Б. Протић и Лазар Трифуновић. Уз све то, објавио је велики број есеја, студија, монографских скица које свеукупно обликују аутентично тумачење ликовне уметности у нас. 

У годинама осипања изложбених простора, Кадијевић је покренуо независну „Галерију 73“. Други важан део Кадијевићевог стваралаштва везан је за филм и телевизију. Највећа широка признања задобио је серијом „Вук Караџић“ у којој је отац наше писмености сагледан у светлу своје епохе. Ова серија је добила Гран-при европе на телевизијском фестивалу у Риму, а аутор је награђен признањем „Бели анђео“ којим је Српска православна црква изразила захвалност за аутентичан приказ цркве у тим олујним временима – став је жирија.

Za kraj, svi vi koji niste gledali Kadijino nedavno gostovanje kod onog džibera i trovača, Marića u emisiji „Dobro jutro, Srbijo“ na TV „Happy“ – možete i to pogledati!

Kako izgleda kad zadrigli idiot koji inače pretežno druguje sa polusvetom (uključujući tu i kvislinškog nam „precednika“) i truje narod rijaliti đubretom, u emisiju za promenu dovede intelektualca i zapne s njim da priča o VAMPIRIMA – pogledajte OVDE: