Hodžson: Okean kao odraz kosmosa

            Želim da vas podsetim na jednu nedavno (prošle godine) izašlu zbirku – moj izbor najboljih horor priča klasičnog, uticajnog pisca Vilijama Houpa Hodžsona (svojevrsnog proto-Lavkrafta) pod naslovom GLAS U NOĆI. Više o njenom sadržaju, i značaju ovog pisca, imate OVDE, a o izgledu knjige – OVDE.

            Na ovom mestu, međutim, želim da skrenem pažnju na dva aspekta Hodžsonove strave, kojima se detaljnije bavim u pogovoru ove knjige. Ovo što sledi je odlomak iz mog pogovora „Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos”.

Okean kao odraz kosmosa

U uvodu upravo objavljene antologije novih horor priča sa pomorskom tematikom, njena višestruko nagrađivana urednica, znamenita Elen Detlou, piše: „Lavkraft je, poput brojnih drugih pisaca (a naročito Vilijama Houpa Hodžsona), u prostranstvu i tuđinstvu mora video isti potencijal za stravu koji je ubedio pisce još od samog rođenja priče strave da tminu nastane čudoviština i babarogama. More je vodena terra incognita, široko prazno platno koje priziva pisce da na njemu zamisle užase.“ (Ellen Datlow (ed.), The Devil and the Deep: Horror Stories of the Sea, Night Shade Books, New York, 2018, str. 7.) 

Ono što ovoj urednici izmiče, međutim, jeste da su oba ova pisca u moru videla potencijal za specifičnu stravu, iz sasvim osobenog ugla, koji je bio stran njihovim prethodnicima i savremenicima.

Engleska je, kao velika pomorska sila, a ujedno i majka gotske i horor književnosti, svakako i pre Hodžsona imala jezovite priče smeštene na more, ali, onda kada je to bio slučaj, prekookeanski brod bio je samo mehanička zamena za sablasnu kuću, dok su konotacije i implikacije zapleta bile iste kao i na kopnu. Prelazni a znamenit slučaj bila bi izvrsna priča „Kapetan 'Polarne zvezde'“ Artura Konana Dojla („The Captain of the "Pole-Star"“, Arthur Conan Doyle, 1883) o čoveku koji u ledenim pustarama na krajnjem severu okeana prati fantoma koji je ipak domaćeg porekla, 

dok su pomena vredni okeanski susreti sa nepojmljivo čudovišnim prisutni, recimo, u pričama „Gornja brodska postelja“ F. Meriona Kroforda („The Upper Berth“, F. Marion Crawford, 1886) i „Morski otimači“ H. Dž. Velsa („The Sea Raiders“, H. G. Wells, 1896). Mogao bi se navesti još pokoji vredan primer, ali svaki od njih bio je pojedinačna pojava u opusu datog pisca: niko se, pre Hodžsona, nije tako dosledno i duboko, u čitavom nizu priča i romana, studiozno posvetio razradi ove tematike, a još manje je ta razrada imala konotacije koje joj je ovaj pisac podario, a docnije ih Lavkraft još više eksplicirao.

Naime, jedan od većih doprinosa Lavkraftove proze poetici horora bila je spoznaja da nam nije potrebno otiskivanje u daleki svemir za susret s radikalnom Drugošću: potpuno nepoznat i tuđinski svet imamo u svojoj blizini, okruženi smo njime, u morima i okeanima „naše“ planete. Kao što je to još Embrouz Birs duhovito-dubokoumno u svom Đavoljem rečniku definisao: „Okean, im. Vodena površina koja zauzima oko dve trećine sveta načinjenog za čoveka – koji nema škrge.“ (Embrouz Birs, Đavolji rečnik, Svetovi, Novi Sad, 1992, str. 139.) 

Lavkraft je to sagledao još filozofskije i tmurnije: „Mi živimo na blaženom ostrvu neznanja, usred mračnih mora beskonačnosti“ glasi njegova nezaboravna formulacija, istinita kako doslovno tako i metaforički. Da je okean savršeni, mikrokosmički odraz tajanstva mračnog makrokosmosa u kojem se naša planeta ubeskraj okreće, Lavkraft je znao još od svoje prve značajne priče, već pomenutog „Dagona“, a vrhunski izraz te ideje dao je u „Zovu Ktulua“ (iz kojeg i potiče gorenavedeni deo), verovatno najuticajnijoj priči napisanoj u 20. veku.

Ali, Hodžson je s tom spoznajom bio prvi. On je, istina, nije intelektualizovao onako kao Lavkraft: u njegovim pomorskim pričama ne mogu se naći filozofski intonirane deonice poput znamenitih pasusa kojima počinje „Zov Ktulua“; niti su one povezane u kakav uzajamno nadograđujući, sveobuhvatni mitos nalik Lavkraftovom. Nekolicina je povezana lokacijom – Sargaško more – ali ne i stvorenjima što se tu skrivaju ili razrađenom zaleđinom njihovog tamošnjeg prisustva. Može biti da je u tome razlog što je Hodžsonov doprinos ovoj tematici ostavio slabiji i manje trajan pečat od Lavkraftovog; potonji je, sa svojom mitološkom matricom, otvorio širok prostor za građenje sveta (eng. world building) na koji su se nadovezali i brojni drugi pisci, dok je Hodžson već i sam, bez tuđe pomoći, brzo iscrpeo svedene potencijale Sargaškog mora u nizu pomalo repetitivnih priča.

Značajno je, ipak, naglasiti da niko pre Hodžsona nije toliko insistirao, iz priče u priču, na vizuri prema kojoj je čovek samo prividno domaćin, a zapravo stranac u okruženju koje s njim i njegovim vrednostima ima malo ili nimalo veze; da je svet u kojem živimo suštinski zloćudan, ispunjen stvorovima i silama koji samo vrebaju čas da nam zauzmu tela, živote i prostor; da nas krhke granice dele od infekcija i invazija najogavnije vrste, a da nema nikakvog boga koji bi nam garantovao sigurnost na ovom ili „onom“ (hipotetičkom) svetu. Bog, ako uopšte postoji, ćudljiv je, nepredvidiv, nehajan i uništiteljski kao i sâm okean, što je maestralno jezgrovito prikazano u priči „Iz srca oluje“, gde je dvosmislenim jezikom učinjeno nejasnim da li narator na ivici smrti opisuje prirodan fenomen (oluja na moru) ili – natprirodno „Stvorenje“ koje razara jedan brod, budući da je okean personifikovan kao zloćudno demon-božanstvo: „Moj Bog je ovde, kraj mene, oko mene, a ubrzo će biti i iznad mene. Znaš šta to znači. Nemilosrdan je. More je sad jedini Bog što postoji! (...) Bog je Ono, ne On.“

Lavkraft će, kasnije, razraditi ovu formulaciju, da bog nije On već Ono – odnosno, da je bog našeg svemira Azatot, idiotski, beslovesni haos: neantropomorfni, poput okeana amorfni entitet koji ne haje za koncepte dobra i zla kao i za sudbinu ljudske rase ili uopšte svekolikog života na jednoj planeti. I on se neće izvinjavati zbog svog „huljenja“ kako to Hodžsonov narator čini – ali, svejedno, Hodžson je u ovome bio prvi. U njegovim pomorskim pričama zaleđina je implicitno filozofska, i očigledna postaje tek uvidom u veći broj pažljivo odabranih njegovih priča, a ne u (nepostojećim) tiradama njegovih likova ili pripovedača.

Ono što im daje naročitu snagu jeste autorovo tako očigledno iskustvo na moru i upečatljivo opisani ambijenti, sa svim što uz njih ide (oluje i drugi meteorološki fenomeni, olupine, gustiši morskog rastinja, egzotično-fantastični živi svet, itd). Njegova proza je proza čoveka od akcije, uglavnom lišena kitnjastih ukrasa – a opet, atmosferična, bogata i poetična kad zatreba; najčešće je svedena, direktna, konkretna, kako u formulaciji strukture zapleta (linearnih i krajnje jednostavnih) tako i u opisima radnji i stanja. Za razliku od Lavkrafta, koji morem nije plovio i čak ga se plašio, a čije priče se retko dešavaju na širokom okeanu ili ispod njega (izuzeci: podmornica u „Hramu“ i pomorska kulminacija „Zova Ktulua“), Hodžson čitaoca bez problema stavlja u taj ambijent, a realistički prikaz života na brodu odličan je uvod za neosetni prelaz u sfere nerealnog i, neretko, nadrealnog (pre nego što je nadrealizam zvanično i nastao).

Organski užas ili telesna strava

         U vreme kada su žanrom vladali eterični fantomi i tek poneka stidljivo materijalizovana grozota, suptilno nagoveštena odabranim detaljima, kao kod M. R. Džejmsa, Hodžson je u središte svog horora postavio izrazito ogavno organsko i telesno. Čak i onda kada je koristio već viđene nosioce gađenja, kao što su pacovi, treba samo uporediti koliko ih je štedljivo i s merom koristio Brem Stoker (u Drakuli, i u pričama „Sudijina kuća“ i „Sahrana pacova“) sa onim što je Hodžson uradio u priči „Misterija olupine“ sa razularenim hordama džinovskih pacova koji, usred trule olupine u Sargaškom moru, na buljuke skaču na ljude i grizu ih.

            Koliko su tek, onda, još snažniji njegovi prikazi potpuno fantastičnih kreatura – koje bi Lavkraft svakako nazvao „bogohulnim“ – bez ikakvih pandana u poznatom živom svetu. I koliko su samo živopisno prikazani, sa nepatvorenom grozom i gađenjem pred njihovom sluzavom, neljudskom, poganom telesnošću. Ovaj aspekt njegove proze zaslužuje detaljniju analizu, u narednom delu ovog pogovora, pa ćemo, za početak, samo ukazati na to da je ovde posredi revolucionarni raskid sa viktorijanskim dobom i njegovim merilima, i smelo zakoračenje u moderno doba gde će telesni užas postati sve dominantniji. To se u horor prozi desilo donekle upravo „zahvaljujući“ masakrima I svetskog rata koji je Hodžsona zbrisao sa pozornice, a da ga je ovaj kojim slučajem preživeo, svakako bi se u njegovoj potonjoj prozi proživljeni telesni užas još snažnije manifestovao.

Nesvestan svog prethodnika, dakle nezavisno od njega, Lavkraft je u svom opusu razvio koncept grozomorne telesnosti. U njegovoj prozi možemo prepoznati bar četiri modaliteta u kojima se telesni horor (eng. body horror) ispoljava, i to: 1) sakaćenje tela; 2) raspadanje tela; 3) preobražaj tela, i 4) tuđinska (neljudska) tela. Poslednje dve vrste imaju naročitu bliskost sa Hodžsonovim delima, pre svega priče kao što su „Senka nad Insmutom“ koja opisuje grozne plodove spajanja ljudi i amfibija i „Danički užas“ sa neljudskim elementima (pipci, žalci i sl.) fizionomije demonski začetog Vilbura Vejtlija. 

Upečatljivi i ekstremni primeri spajanja ljudskog i animalnog – a pre svega sa telesnim detaljima vodozemačkih i vodenih (morskih) stvorova – svoju prvu veliku književnu inkarnaciju dobili su upravo kod Hodžsona, u romanu Čamci sa 'Glena Keriga' i u priči „Demoni mora“, ali i u spojevima ljudskog sa gljivama i lišajevima, kao u „Glasu u noći“ i „Olupini“, gde invazivna Drugost ima kancerozno korodirajuće dejstvo po ljudsku telesnost, kao kasnije u Lavkraftovoj „Boji izvan ovog svemira“. U svim ovim slučajevima na delu je Hodžsonov koncept abhumanog – lajtmotiv koji zavređuje detaljniju analizu...

(kraj odlomka)

Ovu knjigu još uvek možete nabaviti kod mene (dogstar666@yahoo.com), ili kod izdavača – Orfelin za samo 900 din. Pišite dok ima, ne kukajte kad nestane!

Ima je još uvek i u knjižarama, kome je tako draže.

 

ZAVODNIK u Špaju

            Selo Špaj, odakle potiče moja nedavno preminula majka, nije prestalo da me opseda ni nakon što sam ga detaljno upotrebio kao poprište mog drugog romana ZAVODNIK (2014; II izdanje 2015).

            Svako malo, tj. kad god se ukaže prilika, volim da odem tamo, da obiđem lokacije od kojih su mnoge – u manje ili više izmenjenom obliku – poslužile kao poprišta mog pokušaja da napravim autentični srpski folk-horor roman.

            U ovom blog postu, i u nekoliko narednih, podeliću sa vama neke od efektnijih slika nastalih tokom par mojih skorašnjih poseta Špaju. Većina slika u ovom postu potiče iz novembra 2017. One iz automobila napravio sam ja, a ostale je uglavnom načinio moj sestrić, vozač i pratilac Matija.

            Da bih vam dao bolju sliku konteksta, namerno kačim i nekoliko slika sa puta ka selu, jer i roman počinje polaganim prilaskom toj lokaciji. Za mene je uvek proći kroz Prosek i zatim Klisuru bilo kao preći Prag ka nekom Drugom Svetu... Poznavaoci horora prepoznaće najmanje dve Lavkraftove priče na čije početne pasuse baš ovaj i ovakav početak aludira.

            Sav tekst koji nadalje sledi uz fotke jesu citati iz romana ZAVODNIK...

Ako iz Niša krenete regionalnim putem prema Beloj Palanci, ubrzo pošto prođete kroz tunele Sićevačke klisure i projurite ispod kršnih stena nadvijenih nad asfalt srećni što se nijedna nije obrušila na vas, naići ćete na predeo brdovit, šumovit i zapušten. 

Od sela Prosek, na ulasku u klisuru, pa sve nadalje, uzak put krivuda prateći tok maslinasto-zelene Nišave i njime kamiondžije žure prema Bugarskoj i Turskoj: 

krcate grdosije huje kraj vozila iz suprotne trake u zastrašujućoj blizini, kao da ih svi đavoli gone da što pre napuste taj kraj. 

Preticanje je rizično a manevarskog prostora malo na putu stišnjenom između obronaka planine i strme litice ka reci. 

Klisura nije bez svoje divlje lepote, ali na ovom mestu nije mudro zagledati se u nju, osim ako nemate privilegiju da je posmatrate iz ugla putnika, a ne vozača.

Upravo u toj poziciji zatekao sam se, lica naslonjenog uz staklo, kada je autobus iz mraka tunela i večitih senki klisure izbio na nešto širi prostor. 

Sunce me je zablesnulo kroz okno nedovoljno prljavo da ga sasvim zamuti. 

Svratišta za kamiondžije. Mali dragstori kraj puta. Kamenolom. Skromne kućice zbijene jedna uz drugu u podnožjima okolnih brda.

            Kažu da je nekada ovde vrvelo od života, u vreme kada je nekoliko lokalnih fabrika uspešno radilo, dok su ljudi u naponu snage obrađivali plodnu crvenicu. 

Fabrike su, potom, propale, i sa sobom povukle sve koji su u njima tražili život bolji od onog za plugom. 

Ostala je crvena zemlja, uglavnom prepuštena sebi i nekolicini najtvrdoglavijih ili najočajnijih, koji za drugo ne znaju ili drugde ne mogu. 

Njima je čak i Bela Palanka predaleko, a Niš, odakle ja dolazim – nedostižan.

 

* * * 

Na vrhu brežuljka dočekaše me dva razgranata i uzajamno gotovo zagrljena stabla hrasta ispod čijih je širokih krošnji, u debeloj hladovini, sedeo jedan dečak, leđima oslonjen o veliki stari krst od kamena. 

Ivice potonjeg bile su zaobljene hujanjem vekova a tvrda površina mu je ponegde omekšana mahovinom. Oblik njegovih stranica podsetio me je na malteški krst. 

U centru mu se nalazio ispupčen jednakostranični krst sa zadebljanim krajevima, a na svakom od krakova, u krugu, još po jedan manji. Travu i žbunje oko vinograda koji se spuštao od vrha brežuljka sve dole do raskrsnice brstile su tri krupne bele koze koje mi načas uputiše svoje jedva zainteresovane poglede.

Dečak blago kovrdžave kestenjaste kose podiže krupne tamne oči ka meni ali ne prestade sa svirkom. Imao na sebi majicu teško odredive boje, od bezbrojnih pranja izbledelu tako da je čak i motiv slike na grudima bio neraspoznatljiv. Nosio je bermude od isečenih bledoplavih farmerica. Omalela majica stezala se oko izdžigljalog tela, nehajno izvučena tako da se ogoljeni stomak belasao u senkama. Jednu bosu nogu prekrstio je preko kolena, i nešto nonšalantno u njegovom držanju podsetilo me je na Haklberija Fina. 

Upitah ga:

"Dečko, znaš li gde je kuća Mojsilovića?"

I dalje je svirao. Činilo se da mu je važnije da okonča melodiju. Istina, bila je neobično lepa. Zastao sam, uživajući u hladu i odmoru nakon naporne uzbrdice i spustio ranac u travu. Nisam prišao kako bih se oslonio na krst ili hrast, jer time bih možda narušio njegov privatni prostor. Bio sam svestan da sam za njega stranac, i nisam hteo da ga uplašim. Noge su mi klecale od penjanja koje je potrajalo... pogledao sam mobilni telefon, i na njegovom satu video da je prošlo oko sat i pô otkako sam izašao iz autobusa. Sad mi više neće trebati. Ugasio sam ga. Onda sam izvukao flašicu i iskapio ionako mizerni, odavno mlaki sadržaj, jedva dovoljan da okvasim sasušena usta. 

Dečak kao da je potpuno zaboravio na moje prisustvo. Pomislio sam da je bolje da krenem dalje; možda izgledam trapavo u toj poziciji, kao da molim ovog mladog fauna za odgovor. 

Bilo je nečeg hipnotičkog u toj muzici kao i u dečakovoj bezbrižnoj pozi što me je zadržavalo u mestu, a iza taraba dvorišta podalje ne spazih ni nagoveštaja nekog posmatrača. Jedino su me koze pratile svojim čudnim, ravnim pogledima i klatile otežala vimena kroz visoku travu. Onda on prekinu na, kako mi se činilo, proizvoljnom mestu i lupi drvenom frulom nekoliko puta o svoj levi dlan, kao da je otresa.

 

 * * * 

Vratio sam se do groblja i ovog puta skrenuo blagom nizbrdicom, pored jedne očito puste kuće. Dobar deo kreča i maltera oljuštili su prsti vremena i ogolili materijal ispod, boje zgrušane krvi. 

Ponegde su davnašnje kiše sprale crvenu zemlju iz tih rupa i procurivši niz beli zid iscrtale crvene trake. To je stvorilo utisak nečeg ranjenog, ostavljenog tu da iskrvari. 

S puta je teško bilo odrediti da li je smeđa boja na starinskim vratima sa dve duguljaste staklene ploče bila prvobitna farba na vratima, ili je to što sam posmatrao samo ogoljeno drvo izjedeno decenijama kiša, vetrova, magli i mrazeva. 

Ove dve fotke nastale su godinu dana kasnije, septembra 2018. i pokazuju istu ovu kuću, sada polusrušenu

Groblje preko puta, odmah do kuće, zaklanjalo se visokim koprivama i šibljem koji su skoro sasvim obavili i prerasli drvenu ogradu: samo vrhovi najviših spomenika štrčali su iz senki pod drvećem.

Put je kružio dalje ulevo, i odmah posle opustelog dvorišta ranjene kuće, doveo me je pravo do zadnjeg zida svinjca koji je pripadao sledećoj avliji. Pozdravi u vidu groktanja potvrdiše ono što sam nanjušio još iza ugla. 

Ta skromna građevina naherenog krova očigledno je bila deo još uvek aktivnog domaćinstva. Ako su uputstva seljaka ispred zadruge bila tačna, to bi trebalo da je moje krajnje odredište. Zapravo, ne svinjac, nego kuća kojoj on pripada.

 

 * * *

          Ovaj roman posvećujem uspomeni

na baba Slavku (majku moje majke)

i deda Vasu (oca mog oca)

od kojih sam čuo svoje prve i najjače horor priče.

Ako ništa drugo, ovo groblje ne izgleda nimalo zlokobno niti morbidno, i to nije samo zbog sunčanog dana. Ovaj se, zapravo, narogušio oblacima iz pravca Bugarske i zapažam nešto bolećivo u sjaju Sunca, zamućenog koprenom, kao kroz gazu. Može biti da jedva kontrolisano bujanje zelenila svuda okolo ukazuje na prirodnost smrti, na njenu uklopljenost u poredak stvari, na njenu prožetost sa samim životom. 

Mahovina krasi kamen sa nečijim davno zaboravljenim imenom, puzavice grle onaj drugi, "nepodšišana kosa grobova" buja iz dubina, i mada u tim vlatima trave ne uspevam da vidim baš vitmenovski optimizam, ne mogu reći ni da me ovo mesto ispunjava poovskom melanholijom. Umesto žalosnih vrba, tužnih breza ili neimenovanih čvornovatih stabala čije bi granje grabilo neoprezne namernike, ovde raste samo prozaično drveće čije je seme, pretpostavljam, naneo vetar. Vetar, a ne ljudi, jer nije ovde bilo planskih zasada, kao što nije bilo staza, aleja, ni parcela, niti cveća i zimzelenog rastinja uobličenih u poruke večnosti.

Ljudi su tu bili pohranjeni uz svoje dedove i očeve, ali sa takvim odsustvom pompeznosti i pridavanja značaja pojedincu da me to pomalo iznenađuje. Ovde možeš zaboraviti na ideju poštovanja privatnog prostora: grobovi su toliko bliski jedni drugima, a pojedini stariji krstovi doslovno grle one mlađe, da je teško iz glave izbiti sliku zakrčenosti tamo dole, sliku kostiju uzajamno pomešanih u zagrobnoj porodičnoj intimnosti. 

Kao što gore, među grobovima, nije bilo granica i izdvajanja, toga nije bilo ni dole: počivaju u univezalnom, komunalnom zagrljaju i tako im je, valjda, svima toplije, i sigurnije, i prirodnije.  

  

--- NASTAVIĆE SE... ---