The Cult of Ghoul

четвртак, 4. август 2022.

MORT SINDER – Alberto Breća

Jedan od najboljih stripova na svetu dostupan je već neko vreme na srpskom, u izdanju Darkwooda. Preporučivao sam vam ga već ovde, na blogu, ali sada – za sve one kojima moje preporuke ranije nisu bile dovoljne, ili su im nekako promakle – ekskluzivno nudim moj pogovor, pisan specijalno za ovo Darkvudovo izdanje.

S dopuštenjem izdavača plasiram ga čitaocima ovog bloga kao poslednje podsećanje: ovaj album će ubrzo biti rasprodat, i ako vam je do sada nekako promakao, naručujte ga što pre, dok ima! Jer, ovo dolazi sa najsnažnijim mojim pečatom preporuke!

Izdavač: Darkwood
Naslovna strana: Alberto Breccia
Scenario: Héctor Germán Oesterheld
Crtež: Alberto Breccia
Naslov originala: Mort Cinder
Format: 240 x 315 mm
Povez: tvrdi
Boja: crno-belo
Broj strana: 256

Cena: oko 2.100 din

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/mort-sinder/

Ugarak u tami

originalno objavljeno u MORT SINDER, Darkwood, Beograd, 2018.

Ko je – ili šta je – i odakle je Mort Sinder?

Naizgled sporedan lik u sopstvenom stripu, uveden tek u drugoj epizodi, on se ukazuje kao misterija, a barem na planu naracije, misterija i ostaje do kraja. Odakle on dolazi, da li je čovek ili nešto više od čoveka, kako mu polazi za rukom da stalno vaskrsava, da li je zaista postojao bezbroj puta kroz istoriju – i kako je to uopšte moguće? Reinkarnacija ili nešto još čudnije, složenije, luđe?

Scenarista Osterheld i umetnik Breća nisu u njemu stvorili tek još jednog strip junaka, niti je njihova saga o njemu obična petparačka „misterija“ koja će se završiti manje ili više domišljatim razrešenjem. Misterija je ta koja ostaje, a ne njeno rešenje, znali su to dobro, ali u svojoj za to vreme (početak 1960-ih) skoro revolucionarnoj nezainteresovanosti da čitaocima pruže makar najelementarnije odgovore na legitimna pitanja o poreklu i prirodi glavnog (ili barem naslovnog) junaka stripa oni su se odvažili da im taj lik bude Misterija sa velikim M. Shodno tome, storija o njemu nije klasična detektivska misterija sa elementima antikvarstva i arheologije, već ni manje ni više nego metafizička priča u kojoj taj junak oličava smelu apstrakciju.

U liku Morta Sindera stvoren je gotovo savršen koncept: čovek (ili nešto više od čoveka?) koji postoji otkad ima ljudi, u svim epohama i na svim meridijanima, i svedoči (ili sam oličava) temeljne, pa stoga univerzalne ljudske drame: volja za moć i kontrolu drugih, izdaja i praštanje, hubris (iliti arogantno pružanje preko gubera), ljubav i žrtvovanje, porobljenost i sloboda, prevara i kazna, patnja i osveta, hrabrost i odanost...

Kao što mu ime sugeriše, taj lik je onaj žar čovečnosti koji tinja, od postanka sveta, usred mrakova ljudske i okolne prirode, pa čak i usred tmine smrti. A, značajno je istaći, ni smrt ga ne ubija, jer on se uvek iznova vraća, ili rasplamsava, negde drugde, u drugo vreme, neugasiv i večan, pokazujući svojim nehajem prema njoj da ima stvari većih i jačih od smrti.

Od drevnog Vavilona i Egipta preko docnije Termopilske bitke pa preko doba osvajanja Amerike i Asteka, do vremena trgovine robovima i, mnogo kasnije, američke prohibicije, sve do ludih naučnika današnjice, stari antikvar Ezra Vinston, uz pomoć Morta Sindera, traži odgovore na retoričko pitanje kojim se prva epizoda završava: „Je li prošlost tako mrtva kao što mislimo?“ Pokazuje se, naravno, da nije. Ona živi kroz određena mesta, predmete, pa čak i mirise, a delimično i kroz naslovnog junaka...

Zahvaljujući vanrednom crtačkom umeću Breće starijeg, koje je oplemenjeno nesumnjivom inteligencijom (kvalitetom koji uglavnom nedostaje tehničarima crtanja, ma koliko veštim, kakvih danas u strip izdavaštvu ima u izobilju), tzv. stvarnost nikada nije delovala krhkije i poroznije za prodor Misterije, bila ona iz prošlosti ili iz paralelnih, neslućenih slojeva sadašnjosti.

Visokostilizovane igre crnog i belog, svetla i senki, stvaraju svet na ivici onog iz ekspresionističkog remek-dela, Kabineta doktora Kaligarija (1920); to je svet u kojem ne postoje čvrsti autoriteti i konačni odgovori, to je svet kulisa i optičkih varki kroz koji paralelno sa opsenama prodiru i metafizičke istine.

Svet Morta Sindera je mračan i nesiguran, često prožet fantastikom, naučnom fantastikom, pa čak i hororom, pri čemu se mora istaći da je prva i najduža epizoda u kojoj se Mort Sinder javlja, „Ljudi olovnih očiju“, prvorazredno i antologijsko remek-delo horora u stripu, kako scenaristički tako i crtački, praktično bez pandana po svom vrhunskom korišćenju dva kvaliteta ključna za uspešan horor, a to su nagoveštaji i atmosfera.

Kao što smo već pisali povodom Brećinih adaptacija Lavkrafta, sakupljenih u albumu Mitovi o Ktuluu (Darkwood, 2018), „horor se ne sastoji u motivima i ikonografiji kao takvima: možete imati ma koliko ubistava, kostura, sablasti i čudovišta, vaše delo i dalje neće zasluživati da se nazove hororom u punom, vrhunskom smislu – neće izazvati stravu kod čitaoca! – ukoliko ne sadrži gustu atmosferu neobjašnjivog užasa i nagoveštaje poništavanja zakona prirode.“

A usred ingeniozne, savršeno tempirane i nepredvidive storije, dostojne vrhunskih priča M. R. Džejmsa, tog majstora antikvarne sablasnosti, i Roberta Ejkmana, genija sugestije i nelagodne začudnosti, Osterheld izvodi sjajan preokret u tome da prividnog antagonistu, pogubljenog ubicu Morta Sindera, pretvara u dubioznog, ali nesumnjivo ipak pozitivnog protagonistu.

Dakle, usred tame, kriminala, svakovrsnog ovozemaljskog i natprirodnog horora, usred smrti žari se ugarak ljudskosti, plemenitosti, odanosti, požrtvovanja, ljubavi. Taj ugarak zgasnuo je u Brećinim pomenutim adaptacijama Lavkrafta, kao što i treba, jer u tom košmarnom i mračnom svetu za njih nema mesta, ali upravo taj ugarak u Mortu Sinderu ove priče, ispunjene gustom egzistencijalnom teskobom i metafizičkim mrakovima, oplemenjuje i čini prijemčivijim.

Veliki mračnjak i cinik, francuski pisac Luj Ferdinand Selin pisao je: „Čovek je human onoliko koliko kokoška leti.“ Mort Sinder je strip saga o onim kratkotrajnim trenucima letenja, utoliko vrednijim baš stoga što su okruženi tamom prizemnosti i prizemljenosti.

Dr Dejan Ognjanović

недеља, 31. јул 2022.

THE BLACK PHONE (2022)

**(*)

Ovo sam pohitao da pogledam čim je stiglo u bioskope (u međuvremenu je procurilo i na net). Iako od tog reditelja, Skota Deriksona, ne očekujem mnogo, jer kod mene nikad nije prebacio tri minus (npr. SINISTER), ne sporim mu tehničko umeće da izvede horor scenu/ugođaj, iako su mu scenariji uvek bili tanki i upitni. Tako, na kraju, ispade i ovde!

Znači, postoji tu mračna opresija i mnogo pre nego što dođemo do horor žanra: horori sumorne stvarnosti neke američke nedođije krajem 1970ih – abnormalno surovi buliji i vrlo krvavo makljanje sa njima, do ivice smrti (ovaj otrcani i sve preteraniji kliše u hororu raširio se velikim udelom zahvaljujući Stivenu Kingu, a sada ga nadudava i njegov sinak, Džo Hil, po čijoj pričici je ovo napisano),

abnormalno surovi tatko jedne okrnjene familije koji se preterano iživljava nad đecom: ima ovde nepotrebno dugačka i nasilna, neprijatna scena u kojoj svoju ćerčicu tuče kaišem po zadnjici, dok sinak nemoćno gleda, koja je prosto odvratna i a) sama po sebi, i b) po svojoj nepotrebnosti za fabulu radnje.

Mogo je tatko i samo da je jednom ošamari, nismo morali da gledamo pet minuta njenog glasnog plakanja i njegovog udaranja kaišem, i njenog preklinjanja, i sinkove patnje što ne može seki da pomogne itd itd…

A uz to je sva ta muka i patnja i patos+nasilje dostojan nekog misguided korejskog filma (gde decu makljaju mnogo prirodnije nego u USA), još i dodatno krindž zbog užasno glupih dijaloga tokom te scene i loše glume „tatka“…

Posle ovoga čovek prosto odahne kad dođemo na „horor“ teritoriju, odnosno kad serijski pedofil (Itan Houk, pretežno pod maskama koje je dizajnirao Tom Savini) otme baticu i zatoči ga u svoj podrum… kako bi se malo igrao s njim… tako što ga isključivo ostavlja na miru…

Tu odahnemo od nepotrebne mučnine valjanja u kalu nekih brutalno odvratnih zbivanja, ali počinjemo smesta da uzdišemo zbog sve više rupa i proizvoljnosti u scenariju: počev od naslovnog čuda – zašto bi serijski ubica uopšte instalirao u podrumu namenjenom za žrtve telefon koji nema signal, osim onoga s one strane groba, što mu i doaka na kraju?

Šta sve ovaj dečak uradi u tom podrumu, i kako, te rupe koje kopa po podovima i zidovima, taj zamrzivač s druge strane zida koji ima samo jedan tanak lim sa strane (!) itd, pa to je mnogo veća fantastika od duhova ranijih žrtava koje mu se ukazuju, što telefonom, što vizuelno (moramo da ih vidimo jer bi inače pola filma u golom podrumu sa samo ovim jednim akterom bilo oku nesnošljivo).

Dečak je odličan glumac, dobro se pokazao u zahtevnoj ulozi, biće nešto od njega; devojčica, avaj, suviše šmira da bi dobila istu prognozu. Apsolutno je nepodnošljivo imbecilna scena u kojoj nju DIREKTOR ŠKOLE pozove u svoju kancelariju, da da iskaz POLICAJCU, a ona praktično otera pajkana u tri pičke materine!

Možda je nekome zabavna i smešna ta njena psovačina („ha ha, al mu je rekla!“), ali tako nešto slabo je verovatno da se desi čak i danas, sa ovom raspuštenom mladeži koja ne respektuje nikakav autoritet, a kamoli 1977. kad nisi smeo direktoru škole i pajkanu da kažeš ništa više od YES, SIR, i to drhtavim glasom! Ali JAKA ŽENA/curica MORA da postoji, po svaku cenu...

Veoma mi smeta što o ubici ne saznamo NIŠTA, ni motivaciju, ni psihologiju, on je prosto bugimen (i ne započinjite mi uopšte zbunjujući odnos sa njegovim bratom, i foru sa ne jednom velikom nego sa DVE velike kuće, jedna preko puta druge, u njegovom posedu!) – a to kako mu uspeva da ga ne uvate BUKVALNO ODMA u prvom pokušaju otmice deteta nikako mi nije jasno!

Naime, taj psiho ima

1) napadno upadljivo vozilo: veliki crni kombi sa drečavim natpisom ABRAKADABRA, koji sasvim nezapažen vozi po 3-4 uličice tog malog mista!;

2) ima na sebi upadljivu masku i cilindar, a na mesto otmice ostavlja naduvane crne balone! ko bi još pa to primetio?!

3) sve to što radi – otimanje dece u crni kombi – čini USRED BELA DANA, u tom malenom mestašcetu,

i 4) i niko iz komšiluka tog psiha, koji ima DVE kuće, s obe strane ulice, ništa sumnjivo nije primetio, ni kombi, ni đecu, ni ništa…

Vi znate da ja umem da budem tolerantan prema rupama i manjim varanjima u remek-delima (HAUTE TENSION), ali ovo TELEFONČE je naprosto isuviše nepromišljen, prazan, glup film da bih mu opraštao fundamentalnu neubedljivost. Kvazirealizam tamo gde mu ga niko nije tražio i gde ničemu ne služi (čak to valjanje u blatu smeta, inkongruentno je) – i totalna fantazija i budalaština tamo gde bi srž (horor) trebalo da mu bude!…

„Ali, čekaj, Gule, ništa nisi shvatio“, urlate vi? „Pa to je sve parabola o zlostavljanoj deci koja su tokom ovog iskušenja naučila da se nose sa nasiljem i koja sazrevaju na kraju“, kažete? A kako su to naučila? Uz malu pomoć iz zagrobnog života? I uz pomoć telefonske slušalice KOJA UOPŠTE NE ZNAM ŠTA RADI U TOM PODRUMU? I još na kraju idu pomirljivo nazad u zagrljaj onom tatku-sadisti? Pa poserem vam se na naravoučenije, pouku, podtext i poentu!

Nije ovo negledljivo, ima poneki kadar, pa i scena, koji nisu loši, nezahtevna publika će biti zadovoljnija od one koja traži smisao i poentu, ali sve u svemu bilo je ovde više potencijala nego što na kraju dobismo.

недеља, 24. јул 2022.

Kako je bilo na GROSSMANNU 2022?

Festival filma i vina, Grossman (Ljutomer, Slovenija), upravo je napunio 18 godina. Što znači da se sad potpuno legalno može jeb… Ali ne, čekajte, nećemo tako. A nema ni zašto. Ovogodišnje izdanje bilo je jedno od najjačih dosadašnjih!

valjalo se za to pripremiti

Gosti su bili neki od najvažnijih koje je ovo simpatično mestašce u vinskom kraju, blizu hrvatske granice, do sada ugostilo – a samo da vas podsetim, do sada su na Grosmanu bili Rodžer Korman, Kristofer Li, Ruđero Deodato, Ričard Stenli, Udo Kir… A ove godine, tu su bili Džek Šolder, reditelj meni vrloobožavanih ALONE IN THE DARK i HIDDEN (i ne baš toliko dobrog, ali na svoj način zanimljivog A NIGHTMARE ON ELM STREET 2)

Jack & Ghoul

...i – Fredi Kruger lično, Robert England!

Freddy & Ghoul

Pa, samo da sam potegao na put da ovu dvojicu upoznam i intervjuišem, pa bi vredelo, a kamoli sve ovo ostalo: druženje, zezanje, opijanje, odlični filmovi itd.