DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY (2022)

 ****(*)

 

Pogledao sam ovih dana dve izuzetno detaljne biografije dve… uh, fascinantne osobe, i mada su te dve osobe skoro dijametralno suprotne, kao i pristupi ekranizovanju njihovih života, čini mi se da ima smisla sagledati ih zajedno. S jedne strane je Netflixova serija DAHMER - MONSTER: THE JEFFREY DAHMER STORY, debilno-trapavi naslov nalepljen na 10 epizoda; to je izuzetna, prvorazredno urađena biografija jednog od najzlokobnijih i najmorbidnijih serijskih ubica svih vremena, Džefrija Damera; s druge je Netflixov film BLONDE, simplistički naslov, u trajanju od skoro tri sata, osrednja, mestimično odlična, ali većinski prerazvučena i otuđujuće prestilizovana biografija glumice Norme Džin koja je, pod umjetnim imenom „Merilin Monro“ bila američka „boginja sexipila“ u 1950-im i početkom 1960-ih, dok nije naprasno umrla u cvetu mladosti. (Uzgred, oboje su potrajali skoro isto na Zemlji: Damer je poživeo 34,5 godine, a Norma je umrla sa 36.)

            Dakle, (plavokoso) ČUDOVIŠTE protiv PLAVUŠE… Da vidimo…

            Već sam ovde na blogu pisao o filmu o Dameru, tačnije posvećenom samo njegovim ranim, tinejdžerskim, pred-ubilačkim danima: MY FRIEND DAHMER (2017). Tamo sam, pored ostalog, rekao:

„Cela poenta Damerovog slučaja, i srž užasa priče o njemu sastoji se u tome što on NIJE bio produkt ni svoje familije, ni škole, ni drugara iz odelenja, ni društva, ni socio-političkih faktora, ni sunčevih pega, ni doba Saturna, ni ne znam čega. Damer je, prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers koji se, iz čista mira, rodio u jednoj familiji i pobio grdne neke ljude nizbogčega, eto, zato što je rođen nakrivo.

…Najjezivija stvar koja je očita u tom filmu jeste to koliko Damer nije imao kontrolu nad sobom. Gledaš i slušaš čoveka (?) koji vrlo artikulisano i ubedljivo i, čak, inteligentno govori o svojim porivima – i o nemogućnosti da išta preduzme protiv njih. Što se mene tiče, nema većeg užasa nego videti toliki Poraz Razuma: ono, kad nešto Znaš, ali ti to Znanje ne vredi ni pišljiva boba, jer, kako ispada, protivno ustaljenoj žvaki celokupnog obrazovanja, ne pita se Razum šta da se radi, nego neke druge „čike“ u tebi koje s Razumom nemaju veze.“

            Štono reko Lu Sajfer, plagirajući Sofokla, u ANGEL HEART: "How terrible is wisdom when it brings no profit to the man that is wise." Tragedija, brte!

Serija, čiji ću kretenski naslov nadalje ignorisati i zvati je, prosto, DAHMER, uspeva da se uhvati ukoštac sa složenim likom i kontekstom u kojem je taj lik operisao, i da pruži najbolji mogući uvid u to ko je on bio i šta je i kako radio, a šta se oko njega dešavalo što mu je donekle olakšavalo „posao“ – a da sve to vreme ne poseže za pojednostavljenim i lakim „odgovorima“, a u svakom slučaju ne za „THEY made me do it“, ko god THEY bili: familija, keva, tatko, „drugari“ iz škole, gej lobi, crnački lobi, duh vremena, Regan, THE EXORCIST III ili ko god i šta god.

(Mada, moram reći da mi jedan detalj koji otkrih u ovoj seriji blago modifikuje izjavu da je Damer „prosto, anomalija, mutant, Zlo, Majkl Majers“ – elem, njegova depresivna i psihotična keva je tokom trudnoće, a i posle, bila na grdnim nekim lekovima, i njen mu se hemijski disbalans morao upisati u gene, u krhke i mekane fetusne ćelije, još u njenom stomaku, tako da je on na neki način bio uklet – „Umro pre rođenja“, indeed! Dead to the world before he ever stepped into it…)

Iako serija pretežno prati Damera i njegovu perspektivu, ona odoleva tome da ga previše brani – mada će za površne i plitke gledaoce već to što on nije prosto demonizovan i prikazan kao Čudovište iz naslova biti „shvaćeno“ kao glorifikacija. Jedna doza simpatije je neizbežna (i nužna), jer on jeste bio duboko tragična i nesrećna osoba, i sa autsajderskim aspektom njegove persone valjda će saučestvovati svaka senzitivna osoba koja ovo bude gledala – sve dok se on bukvalno ne pretvori u gula, i počne da kopa grobove ili pravi sebi leševe/zombije za naslade, kako sexualne tako i gastronomske. To je već onako, malo, too much.

DAHMER uspeva da to skliznuće prikaže kao prirodno, da ne kažem normalno, kao skoro neminovno srozavanje ovog savremenog Džekil/Hajda i da učini da makar pokušamo da ga razumemo, bar donekle, ne da bismo ga opravdali, jer to što je radio nikako se ne može opravdati, nego da bismo se lakše suočili i sa samima sobom, kad se zagledamo u ogledalo i zapitamo koliko daleko/duboko zadire naša (ne)uklopljenost u društvene norme, i koliko naše autsajderstvo može da nas odvede daleko od razuzdane gomile, i koliku uopšte kontrolu imamo nad sobom da ne skliznemo u – ćudovište. Napravih upravo typo, ali neću da ga popravljam; dapače, mislim da je genijalan, nadasve znakovit. Ćudovište je savršen termin za Damera – čoveka koji je, uz sve te okolnosti, kako društvene tako i privatne (sjebana familija, drogirano-psihotična keva, stidljivost, angst, nekanalisana homosexualnost) – naposletku ipak bio gonjen ćudima koje ni sam nije razumeo, a još manje kontrolisao.

Evan Piters kao Damer se ne može dovoljno nahvaliti: ovo je antologijska uloga, game-changer i, nadam se, career-changer. Do sada mi je njegov rad bio ispod radara jer niti sam gledo te X-MEN šareniše, niti sam se ukačio na AMERICAN HORROR STORY (pokušao sam II sezonu, ali napustio posle 3-4 epizode, nije mi dovoljno duboko zabila svoju udicu), niti sam još stigo pogledati MARE OF EASTTOWN (skino sam odavno i želeo, ali ne nađoh vremena; sad ću da joj podignem prioritet na viši nivo): ukratko, nisam bio pripremljen na to da se imam susresti sa glumačkom performansom prvog reda, toliko suptilnom, nijansiranom, besprekornom, da mi je misterija kako ovaj čovek, sad već u svojim tridesetim, nije superstar i ime koje odjekuje daleko više nego do sada.

Zlatni Ghoul!

Zašto ovaj Piters nije daleko veća zvezda? Da li je to samo zato što je džindžer? Zahtevam odgovor! Jeste bio levo smetalo u ansamblu IKS MENOVA, bio zapažen u nekim TV serijama, dobio Emija ili dva, sve je to lepo, ali premalo za ovog giganta! U svakom slučaju, posle ove serije moraće da mu se otvore vrata za nešto veliko i važno na FILMU…

To šta ovaj čovek radi, to je uporedivno (ni ovaj typo neću da diram!) sa Džonijem Depom u njegovim zlatnim danima: dakle, lepuškasti lik koji ne da se ne boji ružnoće (i fizičke i karakterne) nego kao da prigrljuje upravo ekscentrične, mračne, bizarne uloge – i od njih pravi ČUDA. Ja ne znam kad sam zadnji put (ili uopšte?!) video lika koji mi je u jednoj sceni sjebano-jadan, patetičan, skoro da zašmrcaš nad njime, a već u sledećoj je jebeno super-jeziv da se smrzneš, i cela ova antologijska preformansa je negde u tom osciliranju između šmrc-maramice i brrr-žmaraca --- a kunem vam se da ne preterujem kad kažem da je bilo nekoliko kadrova, nekoliko momenata u ovoj seriji u kojima su moji odavno otupeli nervi, moja na horor oguglala duša, zavibrirali u autentičnom frissonu, u shiversu, u onom jebote-bog-usraću-se kolko ovaj lik izgleda jezivo!

Bring it on!

I to bez naročitih grimasa i kreveljenja, nego samo genijalno odmerenim govorom tela, POGLEDOM, mikro-glumom, ponegde i glasom… Kad ti vrhunski glumac dozvoli da, na tren, iza maske čoveka zaista nazreš ČUDOVIŠTE… Retka privilegija koju umetnost nudi, u bezbednim uslovima – jer ovakvo čudovište ne želim uživo nikad da vidim (monstrumi stop! gej stop!). Tim jezivije što tu nema transformacije u smislu spec. efekata maske, protetike, šiljatih ušiju, nabubrele kože, svetlucavih očiju – ne, promena u držanju je toliko suptilna da je, očito, njegovim žrtvama prošla ispod radara, ali pažljivom gledaocu nije i neće. Suptilni gledalac će u takvim trenucima da pomisli: „Uh, idi bre u pizdu materinu, jebem ti sunce, ovog ću da sanjam!“

A opet, serija uspeva ono što nijedna druga meni poznata nije ni pokušala, kao što i nijedan film nije mogao da uradi u svom ograničenom vremenu. Pa, ono što ne može u 90-120 min, za to je ovde, u ovih 10 epizoda od po 50-ak minuta, bilo vremena, a i pameti: da se najzad malo profilisanije prikažu i te žrtve, da se čudovište malko gurne sa svetala pozornice i da se pod reflektore bace i bar neki od tih 17 nesrećnika koji su završili u Damerovim šakama… loncima… frižideru… A i da se malo bolje, plastičnije pojasni kako je ovaj mogao tokom tako dugog vremena, nekih 13-ak godina, da operiše, a da ne bude uhvaćen.

Recimo, 6. epizoda je pravi mali „film u filmu“ – ne znam koliko ova epizoda odgovara stvarnosti, da li je zasnovana na ikakvim faktima i priznanjima, ili je fiktivna elaboracija – jer podseća na jedan trop, jedno opšte mesto mnogih filmova o serijskim ubicama koje imamo, još od prađedova ovog žanra, PSYCHOa i PEEPING TOMa, pa nadalje sve do HENRY – PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, a to je ona potencijalna tačka preokreta kad se „čudovište“ posebno zainteresuje za jednu osobu, kad se učini da je našlo „onu pravu“ (tj. u DAHMERU – onog pravog), kad se po prvi put, kako izgleda, monster zaljubiška… i kad se ona baba u svima nama, koja samo čeka da vidi „dal će da se uzmu na kraju“, raskravi i ponada: „To bre, lolo, najzad si našo srodnu dušu, sad ćeš da se skrasiš i živiš srećno do kraja života“. Ali, paralelno s tom babom, u nama obitava i onaj horordžija koji je svestan da će se tako nešto možda i desiti, ali samo – do kraja života objekta „ljubavi“ čudovišta. Koji će (kraj, je li), avaj, doći vrlo brzo.

The End of the Affair

Ova epizoda može na početku testirati nečije strpljenje, jer imamo, posle pet epizoda druženja sa Evanom/Damerom malo dublje ući u cipele nekog gluvog crnca, geja i njegove familije i ortaka. Jebote, where is your god now, dođe mi da zavapim kad samo na sekund promislim to prokletstvo – zamisli, rodiš se crn u Americi, pa još gej, pa ti ni to nije dosta, nego povrh toga još i gluvonem! Pa jbm ti, samo ti još grba fali, i da si patuljak, pride! Ovaj ovde, srećom, barem nije imao grbu i nije bio patuljak, ali je zato stvarno unikatnom nesrećom nabasao na i zaljubio se u – Džefa Damera! (Da je bio grbavi patuljak, to bi ga barem spaslo Damera, jer on je voleo lepo građene muškarce… Tako vam je to u ovom svemiru, deco: što je jednom čoveku prokletstvo, drugome je premija!)

Što me direktno dovodi do delimične rezerve prema ovoj seriji, i razlogu što joj ne dajem najbolju ocjenu (peticu), a to su – elipse. Izvin’te na mom bukvalističkom umu, ali smatram da bi ova priča bila zaokruženija i potpunija da su poneke od stvari koje su bile preskočene i prepuštene našoj „mašti“ zapravo bile prikazane.

Jedna od njih je upravo kulminacija ove kratke i od starta uklete ljubavne priče između Mesoždera i Komada Mesa (kojem, kažem, serija daje maksimum digniteta koji je fizički izvodljiv u datom kontekstu). Da, naravno da mogu da zamislim kako je taj klimaks izgledao i bez prikazivanja, i popunjavanje te elipse ne fali mi zato što NE ZNAM šta se tu desilo, pa neko treba da mi nacrta. Ne, razlog je prosto zato što bi, mnijem, bilo bolje da smo videli taj tragični granginjol do kraja, tu dirljivo-mučnu, patetično sjebanu romansu izvrgnutu u kanibalizam, plastično prikazanu i u svom svršetku (no pun intended!). Po meni, propuštena je prilika za nešto dosad neviđeno, a za šta teško da će se ikad ponovo roditi prilika poput ove, sa pripremom ovako opsežnom i razrađenom, a da se naposletku dobije željeni naboj pred taj i takav klimaks…

Druga stvar, apropo istog problemčića: jasno mi je da serija nije htela da, s jedne strane, bude uvredljiva prema žrtvama, a s druge strane da sroza svoje komercijalne potencijale eksplicitnim kasapskim scenama, pa zato od Damerovih zaista unikatno ogavnih gej-nekro-kanibalskih praksi vidimo vrlo malo, skoro nimalo, jer nam se sve „ukusno“ prepušta mašti, kroz nagoveštaje, indirektno (smrad na koji se komšije žale, odlična scenografija i kamera koji prosto senkama i nijansama boja nagoveštavaju truljenje i smrad). Dakle, razumem zašto je to tako, i ne zameram previše.  

I ako gunđam zbog te odluke, to ne govori iz mene krvoločni horordžija koji vapi za time da gleda šikljanje krvi, čerečenje, prosuta creva, kidanje mesa sa kostiju itd. Ne, biće toga dovoljno u skorostižućem TERRIFIER 2, strpiću se još malo da tamo utažim svoju splatter glad. Ne, ako gunđam zbog toga povodom DAMERA, to je zato što mislim da je neželjena ali neminovna posledica ove odluke da se najgadnije od Damerovih praksi ne prikažu, ta da nam Damer bude znatno svarljiviji (sic!), a nekim bolesnicima među nama (vi znate koji ste!) i simpatičniji, nego da smo ga, actually, videli kako zaseca rupu u trupu ubijenog čoveka i jebe ga u ranu, i tome slične grozote (da ne nabrajam dalje, you get the picture! ali ako ste bar malo upoznati sa slučajem, znate kakvih je sve grozomornosti tu bilo: if you can think it, he did it!)!

Pošto to, i tome slično, nismo videli, mnogima je omogućeno da zažmure na jedno oko i u Dameru vide samo tog jadnika koga život nije mazio (a koga među nama pa jeste?) koji, eto, klizi niz tu dobro podmazanu spiralu naniže, ka dnu ljudskog i podljudskog – a ne vide, i ne žele da vide (jer im to nije prikazano, nego samo u dijalogu rečeno), čoveka koji je drugim ljudima bušio lobanju i u mozak im, naživo, sipao kiselinu i/ili vrelu vodu, kako bi od njih napravio zombije za sopstveno trajno sexualno uživanje…

Kad sam kod gunđanja, da kažem i da su mi ostale dobričine od likova, a pre svega crna Damerova susetka (fiktivni konglomerat od najmanje dve likinje, od kojih jedna nije ni živela u njegovoj, nego u susednoj zgradi), ali i neki članovi porodica žrtava, malo slabije napisani, i njihovi dijalozi umeju povremeno da zazvuče pamfletaški. To je u najboljoj nameri, dakako, ali svejedno, previše su transparentski, deklarativni, sa frazama kakve oni nikad ne bi tako sročili, ali se moraju publici isporučiti u tom sažvakanom obliku kako bi ovi na prvi pogled shvatili humanu agendu (koja je, da nacrtam, ok po sebi, ali je njena artikulacija ponegde suviše škripava za moj groš).

Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u zamalo-pa-savršenoj seriji – ja ne pamtim da sam od ČERNOBILA i TVIN PIKSA 3 naovamo ovoliko uživao u nekoj dramskoj, ozbiljnoj, mračnoj seriji kao u ovoj. I nemam ni vremena ni volje da se bavim svim njenim kvalitetima (samo usput da pomenem fenomenalni lik Damerovog ćaleta, i kako je napisan i kako ga je Ričard Dženkins odglumio! i izuzetnu kameru, i sve detalje vezane za epohu, uključujući upotrebu muzike) – rekao sam dovoljno da pokrijem suštinu, a ostalo su nijanse.

Samo da pomenem i dramaturgiju: današnje, moderno pripovedanje zahteva iscepkano i nelinearno pričanje, sa skakanjem tamo-amo po vremenskoj liniji. Ja to ne volim mnogo ni inače, a ovde konkretno čini mi se da bi efektnije bilo priču voditi manje-više linearno, kako bi se bolje ispratila ta sve vrtoglavija, sve bolesnija, sve gnusnija putanja u propast, ta akumulacija ludila, to sve veće gubljenje kontrole, kad je ovaj tik pred kraj „karijere“ počeo da ih ubija po nekoliko mesečno… Ali dobro, trend je danas takav, i tu nema beganja. Idemo od kraja u 1. epizodi, pa na početak, u detinjstvo, pa u sredinu, među tinejdžere, pa opet blizu kraju, pa tamo negde u rane dane, pa opet danas, i tako to…

Ipak, za naročitu pohvalu je kako su dobro, dramski razrađeno i smisleno prikazali neke ZAMALO trenutke: ne samo zamalo spasenje malog Azijata (kojega američki rođaci Inspektora Kluzoa bukvalno vrate ubici nazad na legalo, da ga dokusuri – znate ono kad pljačkašima banke tokom bekstva u PINK PANTERU ispadne vreća s parama, a Kluzo im je dohvati, i ljubazno doda? Pa, ovi američki pajkani su odneli šnjur s epizodom „Izvolte gospodine vaš omamljeni goli tinejdž ljubavnik, vodite ga u svoja četri zida pa radite šta oćete“ koja teško da bi bila uverljiva i u ĆAO, INSPEKTORE!) 

Vulinova škola!

...nego i tih nekoliko ZAMALO spasenja samog Damera: recimo, pomenuta zaljubiška-epizoda, kad se učini da bi romansa sa gluvim gejem mogla da ga prizemlji, unormali, ili ona scena u dajneru, kad mladi Damer sedi na ručku s ćaletom, i ZAMALO mu kaže da je gej, praktično dođe do ivice toga, samo što ne nacrta, ali ovaj to ne želi da čuje, bukvalno ga ignoriše, prekine ga i nametne mu svoju viziju njegove budućnosti („Ideš na fax! Tamo će oni da te unormale kad nisam umeo ja!“). Dirljiva scena, na svoj način, jer ima taj „šta bi bilo da je bilo“ momenat. Realno, Damer je do tada možda već bio suviše načet i bolestan, tako da teško da bi autovanje i prihvatanje od oca nešto mnogo popravilo – ali to nikad nećemo saznati, jel da?!

Kako je ovo moguće, ko je kriv, avaj?

Uglavnom, OVAKO se to radi: ovako se pravi biografija, bilo koga, pa eto i jednog mega-bolesnog ubice i monstruma, tim strašnijeg što je i sam znao da je monstrum, ali nije tim povodom ništa mogao da učini… Nije on ta svoja nedela nikako opravdavao, znao je da su pogrešna, loša: za razliku od kolege, debelog gmaza Džona Vejna, koji ovde ima neočekivani, a smisleni kameo, Damer je s olakšanjem dočekao hapšenje, pa čak i smrt, na kraju…

(SPOJLER) Kad se na kraju ubica nađe na drugom kraju metalne šipke, to je tako dobro, zasluženo, katarzično – tako genijalna scena: kad kaže onom crnji koji će ga tik potom ubiti: „Ja nisam hteo da osete bol, ja sam ih omamljivao, tako da ne osete kad ih ubijem“, a crni mu kaže: „E pa jebi ga, brate, ja nemam pri ruci sedative: ti ćeš vala da osetiš svaki udarac“ I onda: bam, bam, bam!

I gledaocu je, negde u dubini duše, tamo pored ćoška u kojem čuči Šaban Šaulić, žao njega – ali na površini, a i šire, oseća koliko su to jake reči, i jak trenutak, i koliko je to jedina prava kulminacija te priče…

A s druge strane Netflixovih biografija imamo PLAVUŠU… Ali o njoj u sledećem nastavku… Dotad odgledajte ovu seriju, ako dosad niste, i meditirajte nad gornjim mudrolijama…

PRETPLATA: ŽUTI ZNAK – Robert V. Čejmbers i druge knjige

            Dragi ljubitelji kvalitetnog horora, imam zadovoljstvo da najavim još jednu novu knjigu iz edicije „Poetika strave“ i da obznanim raspisivanje pretplate za nekoliko novih naslova koje vam Orfelin sprema za predstojeći Sajam knjiga u Beogradu. To znači da će sve ove knjige svoju premijeru imati na Sajmu (23-30.10), a pretplatnicima se šalju odmah posle Sajma, odnosno od 1. novembra. Naravno, kao i uvek do sada, oni pretplatnici koji se pojave na Sajmu mogu svoje unapred plaćene primerke preuzeti na štandu Orfelina.

            Na ovom blogu sam vam već nedavno najavio novo, Orfelinovo izdanje Lavkraftovog romana SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, u mom prevodu, sa dodatnim pričama, i sa novim, ekskluzivnim ilustracijama umetnika Ivice Stevanovića.

Više detalja o ovom izdanju, njegovom sadržaju i izgledu, možete videti OVDE. Pretplatna cena ove knjige je 1.000 din, a u knjižarama će biti najmanje 1.210.

A sada, da kažem osnovne podatke o knjizi br. 28 u ediciji „Poetika strave“. U pitanju je moj izbor najboljih horor priča Roberta V. Čejmbersa, kojega već znate po zbirci Kralj u žutom (Gavran, Beograd, 2014; sa mojim pogovorom). Bez brige, nema preklapanja s tom zbirkom, osim naslovne priče, „Žuti znak“ – ipak se radi o jednoj od najboljih horor priča svih vremena, i moj bi izbor bio nepotpun da nisam i nju uvrstio. Njeno prisustvo neka posluži i kao podsticaj svima vama koji još niste nabavili Kralja u žutom da to učinite (ali isključivo Gavranovo izdanje, jer postoji još jedno, lopovsko.)… Osim toga, nužna je ta priča i ovde, jer se Žuti znak kao motiv provlači kroz još poneke odabrane.  

Dakle, osim „Žutog znaka“, kojeg znate iz Kralja u žutom (mada je ovde u novom prevodu), ostale priče u ovom izboru prvi put se objavljuju na srpskom. Ukupno ih ima šest, s tim što su neke od njih po obimu bliže noveli ili bar noveleti. Evo ukratko o njima.

            (Napomena: Ilustracije u ovom delu blog posta, o pričama, uradio je Santijago Karuzo za jedno nedavno američko izdanje Čejmbersa.)

 

Žuti znak

Slikar i njegova modelica zapažaju neobičnog čoveka bledog lika koji ih posmatra iz crkvenog groblja prekoputa. San koji model sanja, vezan za slikarevu sahranu, a u kojem se i čuvar groblja javlja, započeće niz košmarnih dešavanja…

 

Tvorac Meseca

Grupa vladinih agenata odlazi na granicu s Kanadom kako bi uhvatila krijumčare zlata, ali u tamošnjim gustim i divljim šumama naići će na fantastična mesta, misterioznu devojku i čudne kreature – i brzo postaje jasno da svi oni definitivno nisu s ovoga sveta.

 

Jedno prijatno veče

Ilustrator dnevnog lista u njujorškom parku susretne neobičnu devojku koja ga uputi na sve tajanstveniji zadatak, u vezi sa jednim čudnim mladićem, što će sve dovesti do neočekivanih, jezivih, zagrobnih otkrovenja.

 

Glasnik

U masovnoj grobnici, sa kosturima ljudi sahranjenih početkom 18. veka, pronađena je i lobanja Crnog Sveštenika, zlokobnog izdajnika koji se zakleo na osvetu zemljacima koji su ga pogubili. Njegova utvara počinje da opseda porodični dom čoveka koji je nehotice šutnuo njegovu lobanju, prvo u obličju leptira s mrtvačkom glavom, a onda… i u mnogo strašnijem obličju.

 

Čuvar luke

Čovek dođe na zabačenu obalu prema dojavi o retkoj, navodno istrebljenoj vrsti ptice, ali mu čudak i pustinjak kojega tu zatekne otkrije da se tu, u moru, može pronaći i daleko fantastičnije stvorenje koje uporno zove – Čuvar luke.

 

U potrazi za dingom

Zemljotres je lavinom i promenom terena otvorio prolaz ka planinskoj visoravni na krajnjem severu Kanade, gde bizarna ekspedicija kreće tragom govorkanja o tome da se tamo mogu pronaći neke davno iščezle, praistorijske životinje. Pronaći će i više od toga…

 

            Sa velikim, neočekivanim uživanjem upustio sam se u istraživanje ostatka Čejmbersovog opusa, izvan izvikanog Kralja u žutom na kojem se većina zaustavi, i iz onoga što sam tamo pronašao, iskopao sam gorenavedene bisere suptilne, veoma realističke strave – sa neočekivanim nadrealnim i snolikim momentima. Bilo da ste već čitali Kralja u žutom ili ne, ove će vam priče, siguran sam, biti pravo otkrovenje.

            H. F. Lavkraft je pisao: „Čejmbers čak i nadmašuje Birsa dok stvara jezivu zaleđinu za svoju stravu – ono neodređeno, uznemirujuće osećanje koje čoveka navodi na oprez pred suviše živahnom upotrebom moći prisećanja.“

            Knjiga ima 264 strane, i uobičajeni izgled i povez kao i dosadašnja izdanja te edicije.

            Korice i unutrašnje ilustracije uradila je Aleksandra Dević.

            Za prevod je odgovoran Strahinja Mlađenović.

            Pretplatna cena ove knjige je 1.100 din, a u knjižarama će biti najmanje 1.320.

 

            Pored ovih knjiga, Orfelin će ove jeseni objaviti i sledeće dve:

 

Ivana Bodrožić: Rupa

Maestralno koristeći okvire i uzuse krimi-žanra i noir atmosferu, mračnu, tajanstvenu, senovitu i fatalističku, Ivana Bodrožić nas svojim drugim romanom Rupa vodi u samo srce tame, koje više nije u egzotičnim šumama Konga, već svugde oko nas, preobraženo u zverski kapitalizam periferije koji se hrani ljudskim životima i u kojem rat nikada ne prestaje.

Vukovar, jesen 2010, novinarka Nora Kirin dolazi da napravi reportažu o gimnazijskoj profesorici koja je – zajedno sa svojim učenikom i ljubavnikom, maloletnim Srbinom – ubila muža, odlikovanog hrvatskog branitelja. Nora želi da to obavi brzo i što pre se vrati u Zagreb, ali grad je više neće pustiti, pred njom će on rastvoriti svoje mračne riznice zločinâ, ratnih i poratnih, korupcije i profiterstva, sveopšte pljačke zaogrnute u domoljublje i rodoljublje koju, složno i uigrano, izvode hrvatske i srpske „poslovne i političke elite“, pritom svesno i unedogled raspirujući mržnju i netrpeljivost, omrazu u kojoj njihovi poslovi cvetaju.

Sva poglavlja romana Rupa naslovljena su stihovima i nazivima pesama EKVa, stihovima nekog drugog vremena koje se udaljilo, muzikom koja svedoči da je život moguć. I zato će Nora Kirin – u čijem prezimenu, ne bez povoda, slutimo prezime Josipa Rajhla Kira, mučki ubijenog načelnika osječko-baranjske policije –  pre nego što nestane, na laptopu potražiti pesmu Ljubav i pritisnuti pauzu.

I, ma kako to bilo čudno, Nori Kirin će se u Vukovaru dogoditi – ljubav.

 

Roman Rupa (2016; nagrada Balkan Noir za 2017) proglašen je najboljim kriminalističkim romanom recentne domaće književne produkcije po izboru čitalaca, a njegovo se američko izdanje, pod naslovom We Trade Our Night for Someone Else’s Day, pojavilo u aprilu 2021. godine.

            Puna cena 1100, u pretplati 900 din.

 

            Prognana bića, IV izdanje

Četvrto izdanje sada već kultne knjige koja je, čim se prvi put pojavila 2010. godine, izazvala nepodeljenu pažnju: dobila je Nagradu Politikinog zabavnika za najbolju knjigu za mlade i Nagradu beogradskog Sajma knjiga za najlepšu knjigu Sajma. Žiri Politikinog zabavnika rekao je za Prognana bića: „Uzbudljiva, maštovita, pametna, neočekivana, strašna, smešna, prelepa, bogata, prebogata knjiga…“ A žiri Sajma knjiga: „Ova knjiga vas vodi u svet čudesnih bića kojih su se plašile bake i čini sve da ih deca zavole.“

Najčudnije od svega je što se Prognana bića mogu čitati u više ravni i nisu namenjena samo deci, već, kako to stoji u podnaslovu Kišovih Ranih jada “deci i osetljivima”.

Posvećeno svim oklevetanim bićima!

Novo: u IV izdanju će se umesto ilustracija Petra Meseldžije naći skoro 30 sasvim novih, ekskluzivno za ovu knjigu urađenih ilustracija! Neke od novih je uradio stari vuk, Ivica Stevanović, a neke su mladunci koji tek dolaze: Danilo Lalović, Mihailo Vasić, Relja Popović, Tanja Rakić, Valentina Bodnar.

            Puna cena 2.970, u pretplati 2.100 din.

 

            Da sumiramo:

SNOVITA POTRAGA - puna cena 1210, u pretplati 1000

ŽUTI ZNAK - puna cena 1320, u pretplati 1100

RUPA, puna cena 1100, u pretplati 900

PROGNANA BIĆA, IV izdanje, ostaje ista - puna cena 2970, u pretplati 2100

 

            Pored ovih najnovijih knjiga, možete po povoljnim cenama naručiti i neka od ranijih Orfelinovih izdanja, a pre svega iz edicije „Poetika strave“ – evo spiska dosadašnjih izdanja:

 

A nemojte zaboraviti i ovu knjigu!

Ili ovu:

            Kako naručiti?

            1) Odaberite naslove koje želite.

            2) Saberite njihove cene: za najnovije, pretplatne su navedene ovde, a za starije knjige podatke, uključujući cene, imate na sajtu Orfelina, OVDE.

            3) Za narudžbine veće od 1.700 din imate besplatnu poštarinu.

            4) Ukupnu sumu uplatite na račun Orfelina: 220-73108-85, sa naznakom Uplata za… (naslovi knjiga koje uzimate).

5) Posle uplate pošaljite vaše podatke (ime i prezime, adresu i broj telefona) na e-mail: orfelinns@gmail.com

Pretplata traje od 27. septembra do 31. oktobra.

VAŽNA NAPOMENA:

Ako pretplatu uplatite najkasnije do 20. oktobra, vaše ime će biti na spisku pretplatnika, i možete opušteno doći na štand Orfelina tokom Sajma (23-30.10) i uzeti ono na šta ste se pretplatili.

Ako ne možete da uplatite do tada, nego uplatu izvršite nakon 20.10. – u tom slučaju sa sobom ponesite dokaz o uplati (uplatnicu).

 

DIVLJA KAPELA i druge priče: Narod govori!

 

Narode, kao što znate, početkom leta objavio sam moju prvu zbirku priča pod naslovom Divlja kapela i druge priče. Samizdat. To znači: sam svoj gazda, sam svoj majstor, sam svoj PR.

To takođe znači: nema hajpa u glasnim glasilima, nema mućkanja u mejnstrimu, nema knjige u knjižarama koje uzimaju više od polovine cene knjige kao reket koji nazivaju „maržom“. Nema je ni u izborima tzv. kritičara, nema je u nominacijama za „nagrade“. Ispod radara je…

Ova knjiga će živeti ili mreti samo i isključivo ako bude došla do čitalaca kojima je zapravo i namenjena – i ako oni tu knjigu budu preporučivali sebi srodnima. Tzv. „word of mouth“ marketing. Iliti, usmena reklama, na uvce.

Može slikovita, na Instagramu.

Ali može i pismena, odnosno pisana. Recimo, na sajtu Gudrids (Goodreads).Ono što je IMDB za filmove, to je Gudrids za knjige – sa svim vrlinama i manama te vrste demokratije. Naravno da postoji mogućnost manipulacije: ono kad za film glasaju reditelj i članovi ekipe i pišu mu hvalospeve, a onda stignu pravi rivjui gledalaca, pa ga sahrane! Ili kad za knjigu glasaju autor i njegova familija i ortaci… Ili, s druge strane, kad neki patetični hejter, poput Bobana Kneževića, zaredi po autoru kojega mrzi, pa svim njegovim knjigama podeli jedinice…

Ipak, sa velikim brojem glasova nivelišu se i jedni i drugi, i ortaci i hejteri, i stvori se nešto nalik proseku, odnosno objektivnoj, prilično pouzdanoj slici.

U ovom trenutku za moju Kapelu na Gudridsu je ocenama (zvezdicama, 1-5) glasalo 28 čitalaca. Šta čekate vi, ostali, to stvarno ne znam, ali ovi koji su se do sada oglasili, knjizi su dali prosečnu ocenu od 4,71, što je više nego vrlodobro, dapače odlično. To su 22 petice, 5 četvorke i jedna dvojka. Čudo da se Boban još nije izjasnio o ovoj knjizi…

Ali od onih koji su bili tako dobri da svoje sudove podele s narodom na ovom sajtu, evo većine tih mišljenja (neka sam neznatno skratio od digresija). Rivjui i ocene, gde možete dodati i svoje, nalaze se OVDE.

Ovaj post ilustrovan je (s izuzetkom naslovne, koju nađoh na Instagramu), fotkama koje je načinila jedna obožavateljka na raznim lokacijama u Grčkoj, ovog leta. Tražila je da bude anonimna jer ljubav prema Ghoulu može da dovede u nevolje…

Ko još nije ocenio ili prikazao moju knjigu, može to i dalje da čini, gde god nađe za shodno: na Gudridsu, Instagramu, Fejsbuku, na forumima, blogovima, sajtovima, u novinama i časopisima… Značiće to i ovoj knjizi, ali i (eventualnim) narednim.

Ko sebi i svojim dragim još nije nabavio ovu knjigu, može to i dalje učiniti po staroj, inflacijom već nagriženoj ceni od 800 din + ptt. Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com i dogovorićemo se…

A sad, da vidimo šta kažu oni koji su mi knjigu pročitali.

 

 

Marko Tanović rated it *****

Ponovo se kratke priče pokazuju kao odličan format za horor žanr. Zadivljujuća je zapravo činjenica da ovako visok nivo tenzije Ognjanović uspeva da projektuje i na daleko zahtevniju formu romana.

Naslovna priča je moj favorit, zbog tematike, mada je Crni čovek možda i najbolja, ali ona mi je bila poznata od ranije, kao i svakome ko je čitao Zavodnika.

Sekta prljavih me je podsetila na Pesmu boginje Kali - na one dobre delove romana. Nema velikih paralela, samo ta jeziva atmosfera - mijazma.

Noćenje - posebna poslastica za ljubitelje univerzuma Naživo-Prokletije.

A Mladež - šta reći tek o toj priči. Vidi se da je najsvežija. Pisana je sa ogromnom dozom zrelosti. Negde sam pročitao da se istinski taletovani pisci prepoznaju po kvalitetnim dijalozima, a ovo je tako ubedljivo, napeto i glatko da bi moglo da se izvede i na pozornici.

 

 

Ђорђе Максимовић rated it *****

Odllična zbirka priča, kako za one koji nisu upoznati sa Ognjanovićevim radom, tako i za one koji su ga prethodno čitali. Priče plijene pažnjom, opisi su fenomenalni, a dijalozi prirodni, "domaći", a ne kao kod dosta autora "amerikanizovani". Knjigu pročitah u dahu.

 

 

Taske rated it *****

U zbirci priča "Divlja kapela" imaćete priliku da otkrijete divlju prirodu i njen spoj sa civilizacijom, autsajdere, narodne običaje, verovanja i predanja iz narodnog folklora pretočene u stravu i uzas. Ono što mi se posebno dopada je to što pisac Dejan Ognjanović, ulazi potpuno u svoje likove, predaje im se i svet posmatra njihovim očima, te tako i mi čitaoci osećamo zivot u tim likovima. Ukoliko do sada niste imali prilike da upoznate ovog pisca, ova zbirka priča je odlicna prilika za to.

Što se tiče samih priča, svaka od njih ima da ponudi nešto svom čitaocu, zavisno od oka posmatrača, meni su se lično najviše dopale Divlja kapela, Crni čovek i Sekta prljavih. U sve tri protkan je misticizam, koji se moze ogledati u prirodi, u ljudima ili cak neljudima (jer kako drugacije da nazovem one - koji su se oslobodili ljudskosti). U sve tri, postepeno se gradi jeziva atmosfera, gde osećate da nešto nije u redu od samog početka, ali ne znate tačno šta je to nešto, dok ne kucne čas za spoznaju.

Stevan Balaša rated it *****

Teško je danas naći dobar horor, većina žanrovskih pisaca nas voli zapljusnuti krvlju, iznutricama i drugim telesnim sadržajima ali sve to se spira poput prljavštine posle kiše. Ipak, negde u žanrovskim beznađima naiđemo na delo koje nas pogodi poput najstrašnije bolesti, prodire dublje od spoljašnosti kože, u samo tkivo, gmiže po našem unutrašnjem mozaiku da bi se na kraju nastanilo u dubokom ambisu nervnog sistema gde posle ništa neće biti isto. Ognjanović je krenuo stazom potonjih i rekao bih da se, bar zasada, odlično probija kroz nepregledne horizonte horora. Zbirka priča "Divlja kapela" predstavlja opus od pet kraćih priča (Divlja kapela, Crni čovek, Sekta prljavih, Noćenje i Mladež), svaka morbidno šarmantna na sopstveni način. Iako su "Prokletije" njegovo stilski najizbrušenije delo, zanatski dovedeno do impresivnog nivoa, ima nečeg previše primamljivog i opojnog u hororu kraće forme "Divlje kapele" što me je ostavilo žednog jeze a u pogovoru autor je već nagovestio buduće poduhvate tako da žedni ostati nećemo!

 

 

Boris Tasev rated it *****

Crni čovek mi je i na treće čitanje najbolja priča u ovoj zbirci, ali Sekta Prljavih me je bas izvozala na poseban nacin. Sa pocetkom koji podseca na Mucninu-Ž.P.Sartra i posle ode bas daleko u nesto sto nisam mogao da ocekujem. Bravo za zbirku, ocekujemo jos prica i romana, jer sve do sad je za svaku pohvalu.

 

 

Filip Mladenovic rated it *****

Zbirka vredna citanja i posedovanja. Jer se lagano mozete vracati iznova i iznova u hladnim zimskim nocima na "crnog coveka" , u vrucim letnjim danima na "divlju kapelu", u kisnim jesenjim nocima na "Nocenje" , a u raspupelim punim alergena prolecnim danima na "sektu prljavih" . A na prelazima iz jednog u drugo godisnje doba mozete se prepustiti i voziti autostopom - naravno ako smete!

Vodjen licnim ukusom - "divlja kapela" , "crni covek" i "sekta prljavih" - prava horor dominacija kratke price. "Mladez" i "nocenje" malo blazi utisak ali daleko daleko od toga da ne zasluzuju paznju.

Citajte Dejana Ognjanovica ako volite horor i dobro pisanje. Citajte "poetiku strave" Orfelin izdavastva ako volite horor i dobar odabir prica.

 

 

Marko Kovač rated it *****

Zbirka "Divlja kapela" sastoji se od pet priča čiji je podžanr takozvani folk horor. Prve četiri priče su već ranije ugledale svetlost dana u raznim zbirkama, sem poslednje, koja je novonapisana.

Strava inspirisana srpskim nasleđem gde se prepliću civilizacija i priroda, pagansko i hrišćansko, urbano i ruralno ...

Kakvu tajnu kriju ruševine, tvrđave, spomenici, šume, stara jalova sela zarasla u korov, puste ulice, stari motel pokraj puta, drumovi koji su svedoci naših lutanja?

 Prva priča "Divlja kapela" po kojoj je zbirka i dobila ime, govori o urbanoj legendi jednog ruralnog mesta koja je vezana za duh mlade devojke. Postoje mnoga mesta širom naše lepe Srbije koja kriju slične legende vezane za nesrećnu sudbinu devojke, ovdašnje lepotice koja je tragično skončala. Dvojica prijatelja, Danijel i Đorđe pišući i prikupljajući priče za horor blog koji je inspirisan "srpskim gotikom," putuju širom Srbije, u potrazi za zanimljivim mestima i legendama koje su vezane za njih. Tako njih dvojica nabasaju na malu kapelu zaraslu u korov, i spomenik na kojem je naslikana devojka. Kako su se proveli ne mogu da otkrivam, ali me je sam kraj naježio.

"Crni čovek," naslov je druge priče, prvenstveno objavljene kao appendix romana "Zavodnik" na koji se direktno nastavlja. Preporučljivo je da se pre ove priče pročita "Zavodnik" kako bi pred sobom imali potpunu sliku o čemu se zapravo radi.

Glavni lik priče je Grozda, žena iz opustelog sela Špaj. Žena koja više od svega želi da svom mužu Radomiru podari potomka. Nakon niza neuspelih pokušaja, odlučuje se na krajnje očajnički potez. Da u noći velikog sveca zanoći u pećini pokraj izvora Zavodnik i tako se sjedini sa tamnom silom koja će joj doneti ono za čime žudi.

I dalje smatram da je ovo najbolja priča iz Dejanovog opusa. Autentična je, univerzalna, tipična za seoski milje i neka davna vremena. Opisao je položaj neuke žene sa sela, koja je podređena svom mužu, proniknuo je duboko u žensku psihu. Grozdin lik je nesumnjivo rađen po Petriji, tako da ovo svakako jeste horor-okultna verzija "Petrijinog venca."

Treća priča "Noćenje," kako i sam naziv kaže, smeštena je duboko u noć, u obližnjem motelu "Romantika." Misteriozni stranac odlučuje da provede noć u motelu, zajedno sa lokalnom devojkom koja pruža seksualno dobro muškarcima u zamenu za novac. Kakve su njegove namere? Da li je on samo usamljeni čudak, možda vampir ili neko drugo biće? Da li sisa krv ili neke druge sokove?

U četvrtoj priči efektnog naslova "Sekta prljavih," pratimo razmišljanja i pogled na svet čoveka koji je sve izgubio. On je sada potpuno ogoljen, kao beskućnik luta pustim ulicama nemajući više ništa od života. Kucnuo je čas, on je izabrani. Spremno korača u susret nepoznatom, materijalizujući se u višu instancu. Predajući se nadrealnom kako bi dobio novi smisao svog bivstvovanja.

Poslednja priča "Mladež" koja je ujedno i jedina novonapisana u zbirci, donosi nam priču o sudaru dve generacije. Sa jedne strane je mladost, sva njegova lepota, mogućnosti koje se pružaju, a sa druge starost. I ovde je na snazi bila igra reči. Nije u pitanju mladež, okruglasta izraslina na koži, već sinonim za omladinu. Koliko je današnja omladina izgubljena u traženju sebe, nezainteresovana za život, nesnađena. Bez ikakvih želja, nadanja, htenja, predaju se bez borbe. Hteli bi nešto, ali ako može da im padne sa neba. Dok sa druge strane postoji neko ko bi na bolji način umeo da iskoristi mogućnosti koje pruža mladost. U fazonu: "Da mi je ova pamet, a godine one pre."

Ovo je jedna poučna priča koja tera mlade da se pokrenu i uzmu život u svoje ruke. Budite na oprezu, ništa ne boli kao propuštena prilika. Nemojte da vas pita starost gde vam je bila mladost.

Dejan je još jednom potvrdio da je majstor horor žanra. Neko je rekao da su mu slaba tačka kratke priče i da je to za njega klizav teren. E pa, taj neko se mnogo zajebao. Vidi se primetan uticaj pisaca kao što su Lavkraft, Ligotij, Barker, Kenet Grant i drugi. Ipak, ostao je dosledan sebi, svom originalnom stilu, utkajući svoje ideje i razmišljanja u dela koja će ostati iza njega.

Moram da se dokatnem i efekta koji su na mene ostavile korice knjige. Crkva u Dolovu, pokraj Pančeva, gde je velikim delom sniman naš najbolji horor film "Sveto mesto." Odlična ideja da baš ona krasi korice ove zbirke. Kada me put nanese na tu stranu, obavezno ću je posetiti.

 

Aleksandar rated it *****

…Iz nekog razloga svih ovih godina, pored njegovih pisanija o filmovima, stripovima i knjigama, nisam pročitao ni jedan njegov roman, niti bilo šta drugo van bloga. Sve do pre par meseci, kad sam se zatekao u Nišu i dođe mi iznebuha da kupim sve što je Dejan napisao, zajedno sa novom zbirkom priča "Divlja kapela i druge priče" koja je tad bila u najavi. Uz porudžbinu sam dobio gratis preporuku za najbolju kafanu u Nišu koja se zove "Nišlijska mehana" i u kojoj sam sa devojkom i prijateljima pored fenomenalne ovčije pljeskavice iskusio i jednu od najboljih usluga u životu. Nakon ovog ručka je ostao Dejanov komentar da se nada da ću bar upola uživati u njegovom stvaralaštvu kao što sam u đakonijama ove predivne institucije, pa danas, nakon što sam završio čitanje Divlje kapele, osećam potrebu da kažem da je ova zbirka priča daleko bolja od svakog roštilja koji sam probao, a bogami i od mnogih knjiških mezetluka i glavnih jela, a ovo dolazi iz utrobe osobe koja je podjednako veliki knjiški moljac koliko i gurman, te se može reći, od knjiškog gurmana. Neću da spojlujem sadržaj priča, ali smatram ovo neizbežnim štivom za svakog ko se ikad istinski zainteresovao za identitet, i to ne za njegov površni sloj koji se poistovećuje sa prvim licem jednine, već za identitet koji je utkan u podsvest i prirodu čitavog jednog podneblja, zaboravljen, izgubljen i zatrpan psihofizičkim otpadom vremena koje uglavnom nije donelo ništa dobro, a koji je daleko važniji od onog koji se pazari u prodavnici telefona, na koncertu ili šoping molu. Ovo su priče o lepim, surovim i svetim, odmilošte, vukojebinama, kako u nama, tako i od nas, daleko od hladnog i sterilnog komfora betona velegrada ili malograda, i o onome važnom što je u njima ostalo skriveno, a što je i dalje svojim prisustvom, ili možda bolje neprisustvom, u stanju da obriše crtu između prirode i onoga što se danas naziva čovekom. Ne treba se zavaravati da je ovo samo zbirka horor priča, jer je ovo štivo koje obrađuje daleko širu lepezu u književnom, a i u smislu uopšte.

U pogovoru je i sjajan esej koji će svakom ko se ikad latio pisanja puno značiti, a kad smo već kod toga, iako mi je "Divlja kapela" najbolja priča u knjizi, voleo bih da sam poslednju priču koja se zove "Mladež" napisao i sam, a mislim da bi to i Rod Serling rekao.

Čitajte Ognjanovića.

 

 

kvazimodla rated it ****

Divlju kapelu sam prvo čitala u zbirci U vrzinom kolu, i posle toga nikada nije prestala da mi se mota po glavi. Ima li veće sreće od proširene i doradjene verzije onda :) Još uvek je divno jezovita, neke stvari su jasnije, ali vidim da će nastaviti da me proganja ŠTA SE OVDE KOG DJAVOLA DESILO???

Čitala sam i Zavodnik pa mi ambijent u Crnom čoveku nije nepoznat. Srpska ruralna zabit u svom njenom "sjaju", od bednog ženskog bitisanja (a ni muško nije mnogo bolje), preko nečistih sila koje vrebaju na svakom koraku (horor kao svakodnevica), do vremena koje neumitno prodje i na kraju svemu što se desilo i uradilo oduzme značenje.

Sekta prljavih - kako zaista (ne) izgleda sloboda, i gde ona može da odvede. Ova nije bila za mene, gadljiva sam, šta ću. Moj tip horora je jeza, ne krv-sluz-iznutrice.

Noćenje - jedna vrlo neortodoksna verzija silaska andjela na zemlju. Takodje, urnebes 😁, a poslednja rečenica čisto zlatno doba Holivuda. Vrh!

Mladež (as in, omladina) - šta je najvrednije što imaju i koliko im je zaista stalo do toga?

Hvala autoru na pogovoru, much appreciated! Mada, Ognjanović čitaocu postavlja crtu prilično visoko, pa je nus-efekat i to da sam malo razvila komplekse...

Dakle, osim te jedne, uživala sam.

 

 

Vladimir Veškovac rated it ****

 

Prve dve priče fenomenalne, ostatak u blagom padu.