RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM

 

Autor: Krista Flajšman

Izdavač: Red Box, Beograd

Mek povez

152 str

 

Zvanična najava:

Tomas Bernhard se neretko upuštao u televizijske intervjue, ali Kristu Flajšman je posebno cenio kao sagovornika. O tome najbolje svedoče dva poznata intervjua, koje je uradio zajedno s njom - Monolozi na Majorki iz 1981. i Uzrok samome sebi, snimljen u Madridu 1986. U ovoj knjizi se osim ova dva televizijska intervjua, nalazi i intervju iz 1984. godine povodom objavljivanja njegovog romana Seča šume.

 

Ghoul’s view:

S najvećim uživanjem sam pročitao knjigu RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM i s najsnažnijom strašću joj lupam svoj Pečat Preporuke.

Nema tu mnogo iznenađenja: Bernhard mi je jedan od desetak najomiljenijih pisaca izvan horor žanra, fascinantan lik, jedan od malobrojne nekolicine čija sam SVA dela pročitao – nažalost ili na sreću, nema ih mnogo, odnosno nisu mnogo obimna. Njegov roman u proseku jedva ako nešto malo prebaci 100-150 strana – u tom pogledu je izuzetak BRISANJE: RASPAD, po meni najbolji njegov, najžešći, najnemilosrdniji, ali upola u šali a ¾ u zbilji rekao bih da deo njegovog kvaliteta leži baš u dužini: jer, Bernhard je toliko neopisivo zabavan i drag za čitanje, da NARAVNO da će mi njegov roman od 450 strana biti draži i bolji od romana od 150 strana! Istina je da su njegovi romani, u izvesnom smislu, rađeni po principu Less is More (nabijeni, kondenzovani, bez tupljenja i davljenja gugutki), ali utoliko pre je jači i bolji onaj njegov koji, sledeći iste principe, ima dupli ili trostruki obim. If Less is More, how much More is MORE!

U svakom slučaju, ako ste fascinirani ovim piscem kao ja, proždraćete ovih 150-ak stranica RAZGOVORA kao ništa, i cvileti što nema više; a ako ste nekako uspeli da do sada ne pročitate ništa od njega (iako je, recimo, LOM prethodnih godina objavio popriličan broj naslova, ako su vam promakla ranija izdanja nekih od njih), mislim da će vas ova knjiga lepo uvesti u njegov bizarni, zavodljivi, mračni, ekscentrični, mizantropski, smoreni, osećajni, pronicljivi, otkrovenjski svet.

U ovim razgovorima on se otkriva, više kao pisac i mislilac nego kao čovek, jer ipak su ovo razgovori rađeni za televiziju, što znači da i u njima on pažljivo gradi svoju personu i teško je reći šta od izrečeno zaista misli, i da li misli baš sve ovo, i baš ovako, i do kraja, ili to baca pred publiku u pomalo začinjenom obliku, kao neku vrstu mamca, ili žvake za mozak, ili provokaciju.

Hiperbola je svakako jedna od važnih odrednica njegovih dela, i ona je vidljiva i u ovim intervjuima, u preterivanjima raznih vrsta koja često odvode stvari do ivice apsurda, ili dalje, ALI a) apsurd je temeljna istina našeg postojanja, i b) jedino u apsurdu, u iskrivljenom, preterano stilizovanom „ogledalu“ možemo, uveličanu, dobro da vidimo svoju istinu. I Bernhard nam je na svoj proročanski, hijerofantski način ogoljava – čak sa dečačkom bezobzirnošću i nehajem ukazuje baš na ono što bi tzv. zreli, vaspitani, pristojni ljudi hteli da ostane skriveno, neizrečeno. Tipično za jednog (po svemu drugome netipičnog) Austrijanca, iako su njegovi stavovi sasvim pankerski, on je skoro uvek i svuda utegnut u košulju i kravatu…

Naravno, u vreme ovih razgovora, tokom 1980-ih, Bernhard je daleko od dečaka, dapače – to je poslednja decenija njegovog života, on je na ivici groba, zreo, iskusan, ostvaren, slavan (za austrijske prilike) – ali je i dalje onaj isti provokator i zajebant, mračnjak, beskrajno duhovit, kao i uvek.

I on ne koči ni za koga, ne dodvorava se nikome, ne ublažava svoje reči kako bi bile svarljive dokonoj buržoaziji koja tiho vari večeru posle TV dnevnika. Za njega ne postoje „svete krave“ – Frojd bi rekao „svete kurave“, a o Frojdu Bernhard kaže: „Jedna od malobrojnih velikih ličnosti čija je veličina opstala uprkos tome što su imali bradu“ (str 15). O Šopenhaueru: „Što je ogorčeniji, to je smešniji… Kako možete ozbiljno da shvatate čoveka koji je bio oženjen pudlom?!“ (str. 25). O ljubavi: „Uvek završite u kiču kada opisujete ljubav, jer ljubav je sve“ (41 str).

Beskrajno je zabavan kada govori o tome koliko mu prija da se odmara u Španiji, zemlji čiji jezik ne govori, pa može sebi dopustiti „osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da pričaju samo o važnim filozofskim temama“ (str. 20). O tome u kakav ga je grohot smeha bacalo kad bi mu se baba izgorela na plotni šporeta. O užasu i gadosti rođenja, kako je prvo što je uradio njegov bratić kad se rodio bilo – da ga popiša po licu. O crkvi: „Ono što su mladima gole žene ili goli muškarci, starcima je raspeće“ (str. 49). I naravno, kad bocka Austriju, svoju domovinu, tako slatko-gorko: „To je malena zemlja sa ljupkim ljudima, ali su svi zlobni i nebitni, a pored toga su još katolici“ (str. 110).

Ponegde u svojim stavovima o ženama pomalo preteruje (neki zadrti feminista rekao bi da MNOGO preteruje), i teško mi je da poverujem da je sasvim iskren u tim trenucima, jer prilično tu omašuje, ako se doslovno shvata, npr, kad kazuje kako žene nemaju istrajnost, kako olako odustaju (str. 57), kako je nemoguće da ustanu protiv sveta muškaraca (str. 62) itd.

Takođe su kontroverzne (mada, rekao bih, bliže istini) njegove tirade protiv dotirane književnosti, bilo kakve državne pomoći piscima: „Zavisnost sakati svaku rečenicu koju napišete… Umetnicima bi trebalo potpuno zatvoriti i zaključati vrata kroz koja žele da prođu“ (str. 102).

Možda je i najdragocenije, pred kraj ove knjige, njegovo ismevanje današnje književnosti, ne samo austrijske, sa njenim kvazirealizmom i gomiletinama opisa i detalja – nasuprot tome Bernhard stavlja poetiku IZOSTAVLJANJA (dakle, brisanje zamajavanja opštepoznatim stvarima), zasnovanu na opisivanju onoga što se NE VIDI, unutrašnjih procesa a ne odela koje neko nosi ili automobila koji vozi.

Sve u svemu, u ovim razgovorima je vrlo malo ćaskanja – i oni su, kao i njegove knjige, kondenzovani, posvećeni bitnim, velikim temama, koje su obrađene sa osvežavajućom preciznošću, umećem da se u nekoliko rečenica, u jednom pasusu, sažme suština, što je jedna od najvećih veština i umeća koja beskrajno cenim.

Zbog toga, ne prebrojavajte stranice ove knjige, niti dinare u svom džepu, ova knjiga vredi svoje težine u zlatu (ako se uopšte njena vrednost mora izražavati u merilima materijalnog). Čitajte Bernharda jer to je za moj groš krajnje redak pisac koji NE UME, fizički NE MOŽE da mi dosadi: uvek je svež, zabavan, neočekivan, drugačiji, svoj. Koliko takvih znate?

BONES AND ALL (2022)

**(*)

2+/3-

SASVE KOSKE je Gvadanjinov kanibalski ljubić za omladinu. Meh. Prazno, uninvolving, pre svega zbog tankih, skoro iritirajućih likova: igraju ih simpatični glumci, ali to što su mladi i lepuškasti nije dovoljno da im likovi budu prijemčivi.

Kritika naročito hvali ovu melez (?) curicu, Tejlor Rasel, mada ja ne bih rekao da je bogzna kako imala zahtevan posao s tom ulogicom i s time što joj pruža scenario (prema nekakvom omladinskom romančiću). Mislim, u redu je, dobra je, obećava, biće nešto od nje, ali da je ovo nekakva ulogetina godinetine, to nije nikako.

Malo toga zanimljivog desi se u ovom filmu, a i to malo je većinom u prvoj polovini, uglavnom – ništa za legendu ili višestruko gledanje, tumačenje, kamoli uživanje. Ovaj tanak i plitak film je sav u površini, u izgledu, u mudu (mood) koji se da konzumirati smesta, na prvu loptu, i ne traži vraćanje po još.

Nategnuti su i sasvim neuspeli pokušaji da se macolama nabije neka emocija u likove i odnose koji su nesnosno plitki. Recimo, temeljni motiv filma, kanibalizam, niko od likova ama baš nikako ne istražuje niti preispituje: niko ovde ne postavlja temeljno pitanje naše današnje kapitalističke egzistencije: „Ima li iko pravo da živi na tuđi račun? Ali BUKVALNO, da li je u redu drugi da mre da bih ja živeo?!“

I ne samo što ga likovi ne postavljaju, nego to ne čini ni film, koji mrtvoladno to uzima kao datost, kao neki life choice: eto neki vole da ofarbaju kosu u drečavo (kao Šalamej u ovom filmu), neki da nose minđušu u nosu, neki da budu vegetarijanci, a neki, eto, jer ih nešto iznutra tera, da žderu naživo sirovo ljudsko meso i piju toplu krv iz još drhtavih telesa.

Šalamej, čak, ima kao neki kodex da za žrtve bira samce i kretene koji zaslužuju da umru: jedan zato što je bio neljubazan u apoteci (!), drugi zato što je delovao ko gejpeđer, a takav po definiciji nema ni kučeta ni mačeta pa može bezbolno da se izede jer kome će faliti, je li (samo što se u tom slučaju Šalamej zajebe, jer ispadne da je taj lik zapravo imao i ženu i sitno dete kodkuće! a šta ćemo sad?!).

Ako oćete road-trip film o ljudima koji se na različite načine nose sa svojom zavisnošću od ljudske krvi, ali da je, za promenu, dobar, zabavan, dinamičan, lep, i prilično pametan – bolje gledajte/reprizirajte NEAR DARK. OK; nije ni taj film savršen, naročito mu je glavni muški lik nepodnošljivo bled i nikakav, a i kraj u kojem se vampir izleči od svoje posebnosti i postane „normalan“ (dosadan, isti ko i svi drugi) je tupavo konvencionalan, ali mnogo toga u tom filmu je beskrajno vickasto i zabavno i dobro, što se za KOSKE ne može reći, jer na njima malo toga ima da se glođe.

Dobro, biću pošten: iz Ok čorbice Ok glume i Ok situacija izdvajaju se dve scene koje bih nazvao odličnim – a što je još lepše, u ovoj pretežno-dramici, odlične su iz HOROR razloga. U prvoj, Šalamej i meleskinja slučajno noću susretnu nekog vrlo zajebanog i scary-as-fuck kanibala (Stulbarg! Razumevanja puni tatko iz ZOVI ME KAKO SE VIKAM!) a sa njime je, još zabavnije i bolesnije, lik kojega ovaj zove „grupi“ – tip koji nije kanibal po prirodi, ali voli da pogleda… Mada se ništa naročito tu ne desi, scena je pregnantna nagoveštajima gnusne morbidnosti zahvaljujući odličnoj glumi, igrama svetla i senki, i izrazima faca te dvojice bolesnika.

(Uzgred, kad su već prizvali starog znanca iz IMENA, čudno je da za ovog lika nisu kastovali Armija Hamera, koji je danas praktično kenselovan iz Holivuda zato što se u nekim SMS porukama zajebavao da ga kao pali kanibalizam, voleo bi da „izede“ tu neku curu kojoj je pisao, dal s koske il bez koske ne znam, uglavnom ona ga, naravno, prodala tabloidima, i sad Armija nema nigde… Zato velim, mogo je bar Luka da ga pozove, da ortak zaradi koju crkavicu jer skup je život u ElEju… Iako, realno, Stulbarg je stvarno pokido ovu kratku ali slatku pojavu!)

U drugoj super horor sceni, meleskinja najzad, nakon izvesne potrage, uđe u trag svojoj majci, i nađe je u nekakvoj ludnici. Skoro-katatoničnu kevu jezivo igra Kloi Sevinji, a boles’ prvo počinje sitnim detaljima ulaska u ludnicu i glasova-prizora drugih pacijenata, pa raste kad vidimo njene prazne oči, pa nas šokira kad vidimo da ona nema obe šake nego samo patrljke (ne sećam se dal beše rečeno ili samo implicirano da je ona sama sebi pojela šake), a sve to kulminira SPOOOOJLEEEEER – otkrićem zašto je ostala u životu tako dugo, i zašto je napuštenoj kćeri ostavila to pismo, i zašto je sad zamajava… To otkriće je jezivije od bilo čega drugog u ovom filmu…

Avaj, obe ove najbolje scene su negde oko sredine filma, i do kraja im se ništa više ne primakne.

Središnji odnos u filmu je kilavo prikazan: Šalamej i crnka se nešto kao spanđaju ali na neki čedni način da nije jasno dal su zajedno na neki kao-bratski način, ili oće da se jebu. Nema tu strasti nego se, u najboljem, nešto kao ljubakaju, i onda rez, kraj scene, i mi ne znamo dal su se jebali ikad u celom filmu. A zašto je to bitno? Pa, bitno je, jer u tom kontextu bismo najbolje prozreli prirodu i dubinu njihovog odnosa (njegovu karnalnost, mesnatost, vezu s kanibalizmom).

Naslov bi trebalo da implicira svekonzumirajuću, sveproždiruću ljubav bez ostatka – ali Luka, misteriozno, kao da iz te knjižice za omladinu, tog nekakavog Tvajlajta s ljudožderima, prenosi njegovo PG-13 puritanstvo i suzdržanost pa tako dobijemo jednu „ljubav“ u rukavicama, više kao neko prijateljstvo s benefitima (od kojih vidimo samo ljubljenje).

A pošto ne osetimo ni senku strasti u njihovom odnosu, ni „tragični“ kraj nema neki jači impakt. Tim pre što taj kraj ne dođe kao posledica njihovog odnosa, sila koje oni nose sa sobom: recimo, u jednom trenu se kaže da je Šalamej slabija karika u tom odnosu, što se i nazire; i da je on poput narkomana, na koga takođe liči onako žgoljav i s podočnjacima. I ti sad očekuješ da će on nekako da prsne, da dovede tu vezu u krizu, kad ono, kurac – „razrešenje“ dođe kao u domaćem filmu gde, kad scenarista-reditelj ne zna kako da rasplete priču, a on ubije junaka, i to tako što neki levi lik iz offa upadne, niđe veze, i ubije ovoga nizbogčega…

A sad odoh da nađem neko blato i da od njega pravim Gvakamolinjovu SUSPIRIJU, koja mi se inicijalno nije bila naročito svidela. Mislim, ne sviđa mi se i dalje (i to je još uvek 3-), ali je barem znatno zanimljivija i višestruko gledljivija-slušljivija u svojoj promašenosti – za razliku od ove Kajganićeve kajgane od dva golubija jajašca koja sve što ima da kaže i pokaže na prvo gledanje. Može se ovo jednom pogledati, nije toliko loše, a ima i par finih ideja i scena; ali nema potrebe da se, zatim, ovim suvim, oglodanim koskama ikad više vraćate.

FILMSKI FESTIVAL „ODRAZ STRAVE“

            U okviru akcije „Srpskim horor filmom protiv horora srpske stvarnosti“, imam vas zadovoljstvo obavestiti o jednom vrednom dešavanju u Beogradu ovih dana u kojem ću i ja, naravno, uzeti učešća. Pre samo mesec dana sam, u okviru Festivala srpskog filma fantastike, u DKC-u vodio javni razgovor sa članovima srpskog dela ekipe filma HELLRAISER. A sada, u subotu, učestvovaću na toj istoj DKC bini, ali u okviru drugog festivala (novog! premijernog!) na tribini o potencijalima srpskog horora…

            Evo najave organizatora sa svim detaljima i satnicom.

            Naglašavam, iako i dole lepo piše: Ulaz na projekcije filmova i na tribine je besplatan.

            Kadijine fotke, kao i one iz njegovih filmova, koje vidite u ovom postu potiču iz moje arhive, i većina je objavljena u mojoj knjizi VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU (2017).

 

FILMSKI FESTIVAL „ODRAZ STRAVE“ POSVEĆEN DELIMA
ĐORĐA KADIJEVIĆA

 

Filmski festival „Odraz strave“ održaće se u petak i subotu 16. i 17. decembra 2022. godine u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Prvo izdanje festivala posvećeno je stvaralaštvu eminentnog reditelja Đorđa Kadijevića i ima za cilj pokušaj revalorizacije filmskih dela iz žanra horora, koja su svojom estetikom i sadržajem unela nove kodove u srpsku i jugoslovensku kinematografiju.

Iako se dugo verovalo da je njegov film Leptirica (1973) prvi horor film u našoj kinematografiji, ta titula pripada ranijem, nepravedno zaboravljenom, Kadijevićevom filmu – Darovima moje rođake Marije iz 1969. godine, sa Nedom Spasojević i Slobodanom Cicom Perovićem u glavnim ulogama. Film je zamalo bio zabranjen, emitovan tek aprila 1970 i potom prepušten zaboravu. Pored njega, posetioci će na festivalu moći da se podsete i kultnog Kadijevićevog ostvarenja, Leptirice (1973). (Napomena: oba filma biće prikazana sa DCP-a, a ne sa video-bima itsl. kako ste ih možda do sada gledali.)

„Darovi“ su ne samo prvi srpski nego i jugoslovenski film koji nedvosmisleno pripada žanru horora, ali istovremeno i prvo televizijsko ostvarenje snimljeno filmskom tehnikom u eksterijeru. U petak 16. decembra od 19 časova biće održana projekcija filma „Darovi moje rođake Marije“ i to će ujedno biti prva bioskopska projekcija ovog Kadijevićevog dela ikada upriličena.

Uz projekcije oba filma, festival će činiti i prateće tribine na kojima će, pored poznatih imena srpske fantastike i filmske kritike, učešće uzeti i reditelj Đorđe Kadijević.

Nakon projekcije filma „Darovi moje rođake Marije“ uslediće razgovor sa rediteljem o turbulentnim iskustvima tokom snimanja filma, a naročito o događajima koji su usledili i doveli gotovo do zabrane emitovanja tog kinematografskog ostvarenja. Razgovor sa Kadijevićem vodiće dramaturg Mihajlo Vitezović.  

Nakon projekcije „Leptirice“, koja je na programu 17. septembra od 19 časova, uslediće tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma” na kojoj će o Kadijevićevom stvaralaštvu, književnim i drugim uzorima, kao i perspektivama razvoja horor žanra u srpskom filmu govoriti: Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista;  Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj; i Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista.

Ulaz na projekcije filmova i na tribine je besplatan.

Prateći program Festivala činiće izložba ilustrovanih plakata Stevana Aleksića, vizuelnog umetnika i profesora na Fakultetu savremenih umetnosti. Reč je o tri Kadijevićeva filma: „Darovi moje rođake Marije“, „Leptirica“ i „Sveto mesto“. Sva tri filma imaju izražene glavne ženske likove kao nosioce strave, i sva tri za svoj uzor imaju književni predložak. „Darovi“ su nastali po uzoru na pripovetku Momčila Nastasijevića, „Leptirica“ prema pripoveci Milovana Glišića o vampirskoj legendi „Posle devedeset godina“, a scenario za „Sveto mesto“ nastao je prema Gogoljevoj pripoveci „Vij“.

Posetioci Festivala moći će da degustiraju crveno vino, koje će obezbediti prijatelji festivala iz smederevske vinarije „Janko“.

Festival organizuje Klub za kulturu i umetnost SKAZ, uz podršku Sekretarijata za kulturu grada Beograda, Radio-televizije Srbije i Dvorane Kulturnog centra Beograda. Glavni nosilac projekta je Marija Stanojević, zaljubljenica i promoterka horor žanra, koja vodi Klub SKAZ od 2016. godine. Klub se do sada najviše bavio promovisanjem fantastike i besplatnom alternativnom edukacijom. Zajedno sa Mihajlom Vitezovićem, dramaturgom i moderatorom programa, pokrenula je prvi samostalni filmski festival posvećen isključivo horor žanru i jedini takve vrste u Beogradu (Ghoul upad: pretpostavljam da se ovim hoće reći da je Odraz strave jedini posvećen samo hororu, za razliku od Festivala srpskog filma fantastike, gde je horor samo jedan od žanrova kojima se bave.) . U planu je da se festival „Odraz strave“ organizuje jednom godišnje i da se uređuje tematski.  

 

PROGRAM

 

PETAK 16.12.

 

19.00

Svečano otvaranje festivala Odraz strave i uručivanje nagrade „Ogledalo strave“ reditelju Đorđu Kadijeviću

 

19.10

Prvi put na bioskopskom platnu

DAROVI MOJE ROĐAKE MARIJE (1969)

režija Đorđe Kadijević (48')

 

 

Uloge: Neda Spasojević, Slobodan Cica Perović, Ljiljana Krstić

 

Momo prati sudbinu svoje preminule rođake Marije, nekad prelepe devojke čija je lepota postala kobna za nju i sve oko nje od trenutka kada ogledalo uđe u njen dom.

 

20.00

Tribina sa autorom filma, rediteljem Đorđem Kadijevićem

moderator: Mihajlo Vitezović

 

SUBOTA 17.12.

 

19.00

Projekcija filma

LEPTIRICA (1973)

režija Đorđe Kadijević (63')

 

Uloge: Mirjana Nikolić, Petar Božović, Slobodan Cica Perović

 

Strahinja je siromašni mladić u želji da se oženi ćerkom zemljoposednika koji se protivi njihovom braku. Da bi se dokazao, mladić postaje vodeničar u obližnjoj vodenici koju je zaposeo vampir.

 

20.10

Tribina „Premotavanje unazad – izvorišta srpskog horor filma”,

učesnici: Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista

 Mladen Milosavljević, etnolog, pisac i reditelj

Jovan Ristić, novinar, pisac, publicista

moderator: Mihajlo Vitezović

NAPOMENA: Za nekoliko nedelja Kadija će napuniti 90 godina. Veliko je blago da tog čoveka još uvek imamo među nama: iskoristite ovu priliku, jer ko zna da li ćete i kada imati novu, da ga vidite i čujete uživo, da uživate u njegovoj živoj reči, da ga ponešto uživo priupitate i dobijete potpis na primerke njegovih knjiga koje imate…

DEADSTREAM (2022)

 

***

3+

Evo nama, najzad, za promenu jednog dobrog FFF-a! Šta imamo ovde? Spoj mock-doc, komendije i body-horror/splattera!

Premisa: neki zabavan, smešan lik koji ima „livestream“ kanal gde se lomata na sve moguće načine i pravi budalu od sebe u borbi za klikove, gledanost i zaradu, na kraju zaglavi u „ukletoj“ kući. On, naravno, ne veruje u njenu ukletost (inače ne bi tu boravio usred noći), ali misli da je tema dovoljno golicava da zaintrigira publiku koja mu je nužno potrebna nakon recentnih problema. 

Pa, njegova publika – ali i vi, koji ovo rešite da pogledate – dobiće mnogo više od uobičajenih FFF crnaca u tunelu/ruševini. Šta, tačno? Bolje da ne spojlujem, ima tu vrlo originalnih--- entiteta. 

Glavni glumac je odličan, pravi spoj vickastog i nenamerno smešnog, iritantnog i simpatičnog, a njegovi monolozi su prajsles. Poigravanje sa klišeima ukletih kuća i opsednutosti (uklj. KONJURINGE itsl) je znalačko i pametno i, najvažnije, stvarno duhovito – a ovaj film, kao vrlo mali broj spojeva horora i komendije, uspeva da bude efektan u oba ova modusa: i smešan, kad treba, ali i poprilično jeziv i zlokoban.

Osim odličnog gimika (i njegove vrhunske izvedbe) i niza dobrih fora i fazona ovo nema bogzna kako velike ambicije ili postignuća u smislu dubine ili trajne vrednosti. Negde između redova se provlači to koliko su ljudi danas spremni bukvalno život na kocku da stave zbog jebenih lajkova i klikova i gledanosti/popularnosti, ali ovo je vredno ne toliko kao sociološka studija i slika jednog nakaradnog vremena i (zlo)upotrebe modernih tehnologija, nego pre svega kao vanredno zabavan, duhovit i jezovit film.

Mnogi ga opisuju kao EVIL DEAD meets BLAIR WITCH: ne padajte na taj hajp, naravno da ovo ne doseže te nivoe, nije ovo bezvremeni klasik, ali jeste vanredno lucidno napisan, odglumljen i režiran hororčić koji pruža natprosečnu zabavu u ovo krizno vreme.

očigledan omaž ivl dedu

Nedavno sam vam ovde hvalio još jedan odličan spoj FFF horora i humora, DASHCAM – ovo je drugi deo tog savršenog dabl-bila!

Kao i tamo, tako i ovde niz zabavnih detalja potiče iz komentara publike koja mu prati taj naživo-prenos – zato je važno da, koliko možete, čitate i te brze, stalno iskačuće textove u uglu ekrana, koji su na neki način kao da istovremeno pratite film i njegov textualni audio-komentar. 

Iako je to pomalo i naporno, jer ne može se pohvatati sve što se zbiva u prvom, drugom i trećem planu, PLUS čitati svako sitno slovce svakog komentara u ćošku ekrana (PLUS najebo je onaj ko mora da gleda film sa titlovima!), ovo je srećom hororčić dovoljno dobro napravljen i bogat da ga vredi overiti bar dvaput, pa na reprizu možete pomnije čitati i te komentare. 

Sto najboljih filmova svih vremena po časopisu Sight & Sound

 

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

            Ako ozbiljno pratite film, znate da S&S već punih 70 godina, na svakih 10 odradi novo glasanje, i izbaci listu koja nastaje uravnilovkom rezultata tog masovnog glasanja. Prave se dve liste: jedna za koju su glasali kritičari, i druga na kojoj glasaju reditelji, što je mudro kako bi se koliko-toliko razdvojili umetnici-stvaraoci od kritičarskih (pretežno) piskarala.

            Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Tačnije rečeno, u ovoj cifri je, pored kritičara, i popriličan broj selektora i srodnih filmskih radnika na festivalima, i kažu da ih je bilo više nego ikada, skoro duplo više nego u prethodnom glasanju (2012).

            Još uvek nisu obznanjene pojedinačne liste, pa zato nisam siguran koliko je kritičara i selektora iz Srbije glasalo u ovome sada: javlja mi se, negde između 10 i 20 maksimalno. Videćemo uskoro. Pitanje je dana kada će novi S&S postati dostupan u PDF-u.

            Uglavnom, sad kad je embargo na obznanu pojedinačnih lista skinut, mogu da sa vama podelim svoju, uz poneka objašnjenja i komentare kako svoje, tako i opšte liste.

            Pre svega, najuopštenije: može se ponegde čuti mišljenje da je bilo kakvo nadmetanje i rangiranje u umetnosti besmisleno, jer umetnička dela su suviše samosvojna, i građena po različitim principima i poetikama, da bi isti aršin mogao egzaktno da ih izmeri i poređa i posloži na nekakve rang-liste. I, strogo gledano, to jeste tačno, i ja se 100% slažem s time. Evo, baš juče su me u intervjuu za fanzin Crnoslovlje pitali da odaberem koji mi je, od moja dosadašnja tri romana, najdraži – i shvatio sam da je to nemoguće odgovoriti, jer svaki mi je najdraži, ali po nekoj drugoj osnovi, po drugim kriterijumima.

Tako i sa filmovima: neke vrednujemo zbog istorijskog značaja (prvi put uoptrebio ovaj ili onaj značajan postupak, motiv, temu…), druge zbog ličnog užitka (a kako taj sviđizam zamaskirati u nešto „objektivno“?), jedne više poštujemo (ali ih nemamo potrebu reprizirati), druge najdublje volimo (i gledamo ih bar jednom godišnje).

U svakom slučaju, ja ocenjivanje filmova (ciframa, zvezdicama, lobanjama, čime god) shvatam kao relativno neobaveznu i poprilično neozbiljnu igrariju – isto kao i pravljenje raznih lista filmova. Radim to sa svešću da je „egzaktnost“ tu nemoguća: šta znači „najstrašniji film“? Film od koga ste se vi usrali u gaće ja mogu da odgledam sa zevanjem i da zaspim pred kraj. Šta znači „najbolji film“? Najbolji – za koga? Zbog čega? Je li Građanin Kejn najbolji zbog tolikih kadrova iz donjeg rakursa, pa time i zbog tolikih plafona koji se po prvi put na filmu vide u tolikoj meri? Je li Psiho najbolji zato što je prvi u istoriji američkog (svetskog?) filma prikazao unutrašnjost WC šolje?

Ukratko, lista ne može da ne bude subjektivna, i od toga ne treba bežati, dapače, to treba shvatiti i prihvatiti kao pravilo igre. Lista treba da bude odraz onoga ko je pravi. Lista, za mene, ima značaj samo ako mi nešto znači osoba koja je pravi – uvek uz dodatu svest da je ta lista odraz ukusa i nazora te konkretne osobe.

Na primer, evo Karpenterove ovogodišnje liste.

Čak četiri filma Hauarda Hoksa? Zar je Hoks, onda, najveći reditelj koji je ikada postojao? Pa, verovatno nije, „objektivno gledano“, ali sasvim sigurno jeste za Karpentera. I vrlo je rečito ne samo kom je reditelju dao primat, nego i koje je tačno filmove iz njegovog bogatog opusa odabrao. Dakle, za nekog studenta filma ili filmskog početnika, Karpova lista je prilično beskorisna kao nekakav „objektivni“ presek svekolike filmske umetnosti sa svim njenim fazama, epohama, stilovima, postupcima, kinematografijama, izražajnim mogućnostima. Gde su tu nemi filmovi? Gde su Japanci, žene, crnci, gejevi, Jevreji, transdženderi, gde su horori (nijedan na listi!), gde su avangardno-experimentalni, gde su animirani…? I tako možete do sutra… ako ste dokoni, i ako ne razumete poentu ovih lista.

A koja god da je poenta pravljenja lista, ona nije da vam OBJEKTIVNO, NEOPOZIVO, DEFINITIVNO, ZA SVA VREMENA u kamen ureže koji su „najbolji“ (za koga? po čemu?) filmovi. Šta onda jeste poenta? Po meni, da 1) ukaže na neke vrednosti koje relevatni znalci smatraju vrednim; 2) da natera na promišljanje i (re)evaluaciju filmova (što je uvek dobrodošlo!); 3) da pruži privid poretka, sistema i smisla u haosu svega onoga što se filmom zove; 4) da vam približi osobu (ako je pojedinačna lista), odnosno trenutno vladajuće, dominantne trendove i nazore i preferirane vrednosti (ako govorimo o masovnoj listi, tj. listi načinjenoj na osnovu glasova mnoštva). 

 

Evo mojih 10 izabranika koje sam poslao BFI-jevom glasanju:

 

The Fly
Year: 1986
Director: David Cronenberg

 

The Shining
Year: 1980
Director: Stanley Kubrick

 

The Thing
Year: 1982
Director: John Carpenter

 

The Texas Chainsaw Massacre
Year: 1974
Director: Tobe Hooper

 

Peeping Tom
Year: 1960
Director: Michael Powell

 

Halloween
Year: 1978
Director: John Carpenter

 

2001: A Space Odyssey
Year: 1968
Director: Stanley Kubrick

 

Apocalypse Now
Year: 1979
Director: Francis Ford Coppola

 

The Devils
Year: 1971
Director: Ken Russell

 

Sorcerer
Year: 1977
Director: William Friedkin

 

Evo nekoliko pojašnjenja.

Redosled nije bitan. Ovo nije top-lista. Nije ovo kao glasanje za Pesmu Evrovizije, pa da 1. mesto nosi 12 poena a poslednje samo 1! Ovde je princip: 1 naslov = 1 glas = 1 bod. I kad se na kraju saberu glasovi svih 1639 kritičara, oni filmovi koji su od većine dobili glasove upadaju u prvih sto, a oni za koje je glasala samo šačica osoba najistančanijeg ukusa neće biti na listi. Sa moje donje liste na opštu, kritičarsku, ušla su samo tri naslova: Odiseja, Apokalipsa i Isijavanje. Preostalih mojih sedam nisu na listi zato što je nedovoljno glasača njih metnulo na svoje liste.

Propozicije dopuštaju više filmova jednog istog reditelja, pa sam to iskoristio kod čak dva autora. Prosto, smatram nepotrebnim i besmislenim to ograničenje „jedan autor – jedan film“ – ako neki ima više masterpisova, nema razloga da se ne stavi više njih.

Pri izboru ovih 10 naslova, vodio sam se sa nekoliko principa: 1) istorijska vrednost, značaj i uticaj; 2) subjektivno mnogoobožavanje; 3) glumljena „objektivnost“; 4) napadna subjektivnost, u par slučajeva, gde sam pokušao da, dajući glasove naslovima za koje dobro znam da su autsajderi, njih malko gurnem, ubacim na listu, makar pri njenom dnu ako bolje ne može; 5) da načinim nekakav skromni „stejtment“ (Peeping Tom umesto Psiha! Kenraselovski FUCK YOU! itd)…

Pošto nije postojalo ograničenje vezano za žanr – mogao sam da stavim i svih 10 horor filmova – dopustio sam sebi subjektivnu slobodu da listu prošaram sa više horora (6/10), iako sam svestan da horor „objektivno“ nije baš toliko fundamentalan za opštu filmsku umetnost koliko bi to iz moje liste proishodilo kad bi je neko bukvalistički čitao.

Pre nego što krenete da gunđate na moju listu, da počnem ja prvi: nisam srećan što nema starijih filmova (npr. za dlaku na listi nisu Nosferatu i Bulevar sumraka i Metropolis), nisam srećan što na listi nema reditelja koje smatram prvorazredno-nezaobilaznim (Hičkok, Polanski, Kurosava, Bunjuel ---- ali znao sam da će masa i rulja za njih da glasa, da im moji glasovi nisu neophodni), nisam srećan što na listi nema ništa novije od 1986. ali hej, shvatite, savršena lista ne post…

           

            A evo zbira glasova žirija od 1639 glasača:

            NAPOMENA: na donju listu dodao sam svoje ocene onim filmovima koje sam gledao. Dakle, ako vidite neku brojku, npr. 4+, posle reditelja i godine, to je MOJA ocena i nema veze sa BFI-jem i svim drugim kritičarima koji nisu ja.

 

Sight & Sound’s The Best 100 Films of All Time (2022 Poll)

 

The Critics’ Top 100 Greatest Films of All Time

 

1. “Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles” (Chantal Akerman, 1975)
2. “Vertigo” (Alfred Hitchcock, 1958) 4+
3. “Citizen Kane” (Orson Welles, 1941) 4
4. “Tokyo Story” (Ozu Yasujiro, 1953)
5. “In the Mood for Love, (Wong Kar-wai, 2001)
6. “2001: A Space Odyssey” (Stanley Kubrick, 1968) 5
7. “Beau travail” (Claire Denis, 1998) 3
8. “Mulholland Dr.” (David Lynch, 2001) 4+
9. “Man with a Movie Camera” (Dziga Vertov, 1929)
10. “Singin’ in the Rain” (Stanley Donen and Gene Kelly, 1951)
11. “Sunrise: A Song of Two Humans” (F.W. Murnau, 1927) 3
12. “The Godfather” (Francis Ford Coppola, 1972) 5
13. “La Règle du Jeu” (Jean Renoir, 1939)
14. “Cléo from 5 to 7” (Agnès Varda, 1962)
15. “The Searchers” (John Ford, 1956) 4+
16. “Meshes of the Afternoon” (Maya Deren and Alexander Hammid, 1943) 3+
17. “Close-Up” (Abbas Kiarostami, 1989)
18. “Persona” (Ingmar Bergman, 1966) 4-
19. “Apocalypse Now” (Francis Ford Coppola, 1979) 5
20. “Seven Samurai” (Akira Kurosawa, 1954) 4
21. (TIE) “The Passion of Joan of Arc” (Carl Theodor Dreyer, 1927) 3
21. (TIE) “Late Spring” (Ozu Yasujiro, 1949)
23. “Playtime” (Jacques Tati, 1967)
24. “Do the Right Thing” (Spike Lee, 1989)
25. (TIE) “Au Hasard Balthazar” (Robert Bresson, 1966)
25. (TIE) The Night of the Hunter” (Charles Laughton, 1955) 4
27. “Shoah” (Claude Lanzmann, 1985)
28. “Daisies” (Věra Chytilová, 1966)
29. “Taxi Driver” (Martin Scorsese, 1976) 4+
30. “Portrait of a Lady on Fire” (Céline Sciamma, 2019)
31. (TIE) “Mirror” (Andrei Tarkovsky, 1975) 4+/5-
31. (TIE) “8½” (Federico Fellini, 1963)
31. (TIE) “Psycho” (Alfred Hitchcock, 1960) 5
34. “L’Atalante” (Jean Vigo, 1934)
35. “Pather Panchali” (Satyajit Ray, 1955)
36. (TIE) “City Lights” (Charlie Chaplin, 1931) 4
36. (TIE) “M” (Fritz Lang, 1931) 4+/5-
38. (TIE) “À bout de souffle” (Jean-Luc Godard, 1960) 3
38. (TIE) “Some Like It Hot” (Billy Wilder, 1959) 4
38. (TIE) “Rear Window” (Alfred Hitchcock, 1954) 4
41. (TIE) “Bicycle Thieves” (Vittorio De Sica, 1948)
41. (TIE) “Rashomon” (Akira Kurosawa, 1950) 4+
43. (TIE) “Stalker” (Andrei Tarkovsky, 1979) 4+/5-
43. (TIE) “Killer of Sheep” (Charles Burnett, 1977)
45. (TIE) “North by Northwest” (Alfred Hitchcock, 1959) 4+
45. (TIE) “The Battle of Algiers” (Gillo Pontecorvo, 1966)
45. (TIE) “Barry Lyndon” (Stanley Kubrick, 1975) 3+
48. (TIE) “Wanda” (Barbara Loden, 1970)
48. (TIE) “Ordet” (Carl Theodor Dreyer, 1955)
50. (TIE) “The 400 Blows” (François Truffaut, 1959) 3+
50. (TIE) “The Piano” (Jane Campion, 1992)
52. (TIE) “News from Home” (Chantal Akerman, 1976)
52. (TIE) “Fear Eats the Soul” (Rainer Werner Fassbinder, 1974)
54. (TIE) “The Apartment” (Billy Wilder, 1960) 4+/5-
54. (TIE) “Battleship Potemkin” (Sergei Eisenstein, 1925) 3
54. (TIE) “Sherlock Jr.” (Buster Keaton, 1924)
54. (TIE) “Le Mépris” (Jean-Luc Godard 1963) 3+
54. (TIE) “Blade Runner” (Ridley Scott 1982) 5
59. “Sans soleil” (Chris Marker 1982)
60. (TIE) “Daughters of the Dust” (Julie Dash 1991)
60. (TIE) “La dolce vita” (Federico Fellini 1960)
60. (TIE) “Moonlight” (Barry Jenkins 2016)
63. (TIE) “Casablanca” (Michael Curtiz 1942) 4
63. (TIE) “GoodFellas” (Martin Scorsese 1990)
63. (TIE) “The Third Man” (Carol Reed 1949) 4+
66. “Touki Bouki (Djibril Diop Mambéty 1973)
67. (TIE) “The Gleaners and I” (Agnès Varda 2000)
67. (TIE) “Metropolis” (Fritz Lang 1927) 5-
67. (TIE) “Andrei Rublev” (Andrei Tarkovsky 1966) 4
67. (TIE) “The Red Shoes” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1948)
67. (TIE) “La Jetée” (Chris Marker 1962) 4+
72. (TIE) “My Neighbour Totoro” (Miyazaki Hayao 1988)
72. (TIE) “Journey to Italy” (Roberto Rossellini 1954)
72. (TIE) “L’avventura” (Michelangelo Antonioni 1960)
75. (TIE) “Imitation of Life” (Douglas Sirk 1959)
75. (TIE) “Sansho the Bailiff” (Mizoguchi Kenji 1954)
75. (TIE) “Spirited Away” (Miyazaki Hayao 2001) 4+/5-
78. (TIE) “A Brighter Summer Day” (Edward Yang 1991)
78. (TIE) “Sátántangó” (Béla Tarr 1994)
78. (TIE) “Céline and Julie Go Boating” (Jacques Rivette 1974)
78. (TIE) “Modern Times “(Charlie Chaplin 1936) 4
78. (TIE) “Sunset Blvd.” (Billy Wilder 1950) 5
78. (TIE) “A Matter of Life and Death” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1946) 4-
84. (TIE) “Blue Velvet” (David Lynch 1986) 5
84. (TIE) “Pierrot le fou” (Jean-Luc Godard 1965)
84. (TIE) “Histoire(s) du cinéma” (Jean-Luc Godard 1988-1998)
84. (TIE) “The Spirit of the Beehive” (Victor Erice, 1973) 4-
88. (TIE) “The Shining” (Stanley Kubrick, 1980) 5
88. (TIE) “Chungking Express” (Wong Kar Wai, 1994) 3
90. (TIE) “Madame de…” (Max Ophüls, 1953)
90. (TIE) “The Leopard” (Luchino Visconti, 1962)
90. (TIE) “Ugetsu” (Mizoguchi Kenji, 1953) 4
90. (TIE) “Parasite” (Bong Joon Ho, 2019) 3+
90. (TIE) “Yi Yi” (Edward Yang, 1999)
95. (TIE) “A Man Escaped” (Robert Bresson, 1956)
95. (TIE) “The General” (Buster Keaton, 1926) 3+
95. (TIE) “Once upon a Time in the West” (Sergio Leone, 1968) 5-
95. (TIE) “Get Out” (Jordan Peele, 2017) 3
95. (TIE) “Black Girl” (Ousmane Sembène, 1965)
95. (TIE) “Tropical Malady” (Apichatpong Weerasethakul, 2004) 2+

Eto, odgledao sam do sada tačno polovinu ove liste: 50/100!

Od neodgledanih, jedva još 10-ak ako imam nameru nekad gledati - ostalo sam s razlogom dosad zaobišao.

            Što se tiče filma na 1. mestu ove liste, moram reći da, iako sebe smatram nekakvim natprosečnim filmofilom i poznavaocem filma (ne vrhunskim! samo blago natprosečnim!), nikad do pre par dana nisam ni jebeno čuo za taj naslov! To je vrlo bizarno: kao što vidite na gornjoj listi, ja nisam gledo ni neke opštepoznate i voljene klasike ni neke blage opskuritete (neke jer me uopšte ne zanimaju i neću ih ni gledati; neke jer mi nisu dovoljno visoko među prioritetima, ali ih planiram, nekad, kad mi ćune), ali sam za sve njih barem čuo, i imam vrlo dobru ideju šta su i kakvi su (neke sam čak i započinjao, gledao napreskok, parčiće ovde-onde, ali to ne računam); jedino za ovo čudo koje je sad niotkuda dospelo na 1. mesto nikad nisam bio ni jebeno čuo, a kamoli da sam ga gledo! Sad, kad vidim da je to spora dramurda o nekoj domaćici koja ubeskraj ljušti krompire u real-timeu, i da to traje oko tri i po sata, mogu samo da se svečano zakunem da to nema šanse da ću ikad pogledati, pa čak ni imajući u vidu „detalj“ da tu domaćicu igra velika Delfin Sejrig! Radije ću to vreme trajanja iskoristiti da dvaput zaredom odgledam njen masterklas, Daughters of Darkness, i da mi još ostane pola sata kusura u kojem mogu da oljuštim svoje krompire.

            Što se tiče drugih filmova u vrhu liste, ukratko: Kejn i Vrtoglavica su mi vrlo inspirativni da o njima čitam i razmišljam, i prilično ih poštujem, svestan njihovog značaja – ali i jedan i drugi film su mi čudno uninvolving, i meni lično, privatno, personalno, ne (po)kazuju bogzna šta što mi naročito znači.

Zastrašujuće je koliko su precenjeni i neopravdano visoko na listi Singin’ in the Rain, Beau travail, Man with a Movie Camera i, naročito, In the Mood for Love, i apsurdno je pored živog Nosferatua i Fausta prednost davati Murnauovoj Zori! Javlja mi se tu predrasuda prema fantastici/hororu koju i dalje deli većina rulje, pa čak i kritičarske. „Žena tri i po sata ljušti krompire = dobro! Čovek prodaje dušu Đavolu = loše!“

Ozua nemam nameru gledati, jer me još niko i ništa nije ubedio-la-lo da su te statične dramice iz porodičnog života vredne MOG vremena (svaka čast vama kojima jesu!).

Ne razumem toliko papagajsko obožavanje Ugetsua, a ignorisanje –po meni- ubedljivo superiornijih, a srodnih, Kwaidan, Kuroneko i Onibaba!

Tragači su mi na nedavnu reprizu malkice pali u očima: predug je film, i izgubi dah u poslednjoj trećini; savršen nikako nije (iako ima genijalnosti, ovde-onde, od početka pa do završne scene).

Uz sav moj respekt prema Kurosavinom rediteljskom geniju, smaraju me njegove ode „malom čoveku“ i „sitnim životnim vrednostima/rađanju novog života“ u Samurajima i Rašomonu; daleko više cenim njegove nerazređeno mračne vizije, pre svega u Krvavom prestolu i Ranu, ili čistu direktno-u-venu nepretencioznu zabavnost jednog Jođimba ili Skrivene tvrđave!

La dolce vita sam počeo, nekad davno, i ugnjavio se: apsolutno me ne zanima taj „ludi noćni život“ i koješta, kao ni Felinijeva metafilmska-autobiografska onanisanja u 8 ½ (takođe započeo pa ostavio posle 20-ak min): od njega daleko više respektujem živopisni Satirikon, razdragani Amarkord, i naravno spektralno-atmosferično jezivu deonicu u Spirits of the Dead prema Poovoj „Ne kladi se s Đavolom u glavu“.

Za Satantango – nikako da odvojim jedan dan ili noć samo za njega, jer ne da mi se takav (sedmočasovni!) film da seckam u nastavke, tokom nekoliko dana, mada sam ga jednom zapravo i započeo, kad mi se prispavalo posle oko sat vremena… Uostalom, šta fali njegovom Desperation, za koji niko ne glasa – zar to nije kondenzovano, nerastegnuto isto to (crnobelo blato i beznađe)?

            Što se kritičarske liste tiče, a naročito njenog femino-krompirskog „vrhunca“, potpuno delim mišljenje Pola Šredera, pa ću ga ovde citirati jer je bolje i sažetije od mene kazao ono što bih, nadugačko, i možda sa više psovanja, kazao i ja:

“For 70 years, the Sight & Sound poll has been a reliable if somewhat incremental measure of critical consensus and priorities. Films moved up the list, others moved down; but it took time. The sudden appearance of ‘Jeanne Dielman’ in the number one slot undermines the S&S poll’s credibility. It feels off, as if someone had put their thumb on the scale. Which I suspect they did. As Tom Stoppard pointed out in Jumpers, in democracy it doesn’t matter who gets the votes, it matters who counts the votes. By expanding the voting community and the point system, this year’s S&S poll reflects not a historical continuum but a politically correct rejiggering. Akerman’s film is a favorite of mine, a great film, a landmark film but it’s unexpected number one rating does it no favors. ‘Jeanne Dielman’ will from this time forward be remembered not only as an important film in cinema history but also as a landmark of distorted woke reappraisal.”

Prosto je JEZIVO kakvi su masterpisovi ispali sa liste od pre 10 godina, kako bi se na ovogodišnjoj napravilo mesta za angažovane mediokritetizme ili, u najboljem, solidne, okej filmove, ali nikako vanvremene klasike i sušte genijalnosti. Uvek mi je gnusno kad se u umetnosti odluke ma koje vrste donose po ključu, kao u zlatno doba tzv. „bratstva i jedinstva“ i tzv. „socijalističkog samoupravljanja“: nekad je bilo obavezno da u svakoj komisiji, ili u nagradama u Puli, mora da ima i neki Šiptar, i neki Makedonac da se ne uvredi, i Slovence da ne zapostavimo, i neka drugarica nešto da dobije, itd. Danas su drugi ključevi (rasa, džender, „angažman“) ali su rezultati toga jednako ogavni: estetika je podređena politici. To za film nikako ne može biti dobro, šta god o tome jeli govna pojedini mejnstrim prežvakavaoci poput Gardijanovog Pietra Bredšoa.

Umetnost je nemilosrdna gospodarica, a ne socijalna ustanova; nije to, recimo, „narodna kuhinja“ koja će svakome da da „ponešto“… Ali sad smo došli dotle da se festivalski selektori redovno šibaju pitanjima: „Gde su vam žene? Žena dajte! Rediteljki, socrealističkih, angažovanih, vizuelno siromašnih, estetski neupečatljivih, formalno jednobraznih, sa mrljavom slikom… Žensko pismo dajte, bar trećinu programa, prokleti beli muškarci! I gde su vam crni reditelji? Ili tri ili nijedan! Od te trojice bar jedan da je gej, inače dižemo džumbus! Kenselovaćemo vas gore nego Fon Trira kad se nevešto našalio u Kanu!“ Isto kao što su sad sa liste kenselovani nepoželjni Polanski, Vudi Alen, Zigel, recimo...

 

Ako ništa drugo, rediteljska lista je primetno bolja od kritičarske: na njoj se „politička korektnost“ nešto manje snažno odražava, mada je, naravno, ima i tamo. U svakom slučaju, ima više, i bliže vrhu, istinski vrhunskih filmova. Evo KAKO su glasali reditelji. Voleo bih da sam se tamo nekako našao, a ne među „kritičarskom“ bandom, ali to mu je što mu je. Tako mi i treba kad nemam pretenzije da se bavim režijom…

 

U svakom slučaju, iako je kritičarska lista puna neoprostivih promašaja, propusta i RUPA, ona odražava sadašnji trenutak, i ja sam, uprkos svemu, počastvovan što sam bio smatran relevantnim da i svoj glas priložim njoj, iako je taj završio kao glas vapijućeg u pustinji, jer teško da će za mog života Karpenter i Teksaški masakr i horor žanr biti adekvatno valorizovani od strane najširih kritičarskih masa…

Ipak, živi bili pa videli. Sledeće glasanje je 2032.

 

P.S. Uskoro ću vam ovde na blogu ponuditi MOJU listu NAJBOLJIH STO FILMOVA SVIH VREMENA, čisto zabave radi, čim tako budem bio u mogućnosti. A i moj lista najboljih horor zrela je za apdejt, nisam je dirao nekih 12-ak godina, i vidim da se ni sam sa njom sasvim ne slažem danas. Ali upravo to vam velim: liste su fluidne igrarije, relativne, subjektivne, ništa tu nije za urezivanje u stenu.