ZLATNI GHOUL ZA HOROR 2022

            U senci sve apsurdnijih i sve irelevantnijih noćas ob(e)znanjenih Oskara, dodeljene su i daleko stručnije i manje demokratske nagrade ZLATNI GHOUL. Kao što znate, umesto rulje, za njih glasa krem kremova.

            Konkretno, STRAH (Srpska Totalno Razvaljujuća Akademija za Horor) je baš na ponedeljak 13-ti dodelio tradicionalne nagrade Zlatni Ghoul™ za najveća postignuća u oblasti horora viđena tokom 2022. godine (ali i početkom 2023, zaključno s krajem februara).

            Akademija je zasedala u stalnom sastavu: Dr Dejan Ognjanović, Dr Ghoul i Dr D. Ognjenović. Većina odluka doneta je preglasavanjem.

            Predsednik žirija, Dr Dejan Ognjanović, iskazuje zadovoljstvo činjenicom da je i ove godine, nakon nekoliko sušnih, „imalo za šta da se glasa.“ „Čakšta Više“, kaže nam on u ekskluzivnoj izjavi za ovaj blog, „u nekim slučajevima bilo je veoma teško doneti odluku, pa smo glasali ždrebetom ili gledanjem u iznutrice.“

            Dr Ghoul na to klima glavom, dok Dr Ognjenović samo dodaje: „Žao mi je što stroge propozicije o navodnom ’sukobu interesa’ ne dopuštaju da se glasa za realno najbolju srpsku horor knjigu prošle godine, ali vi svi ionako vrlo dobro znate koja je, s nagradama ili bez nagrada za nju!“

            A sada evo i najnovijih dobitnika Zlatnih Gulova!

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR

TERRIFIER 2

ZLATNI GHOUL

ZA NAJJEZIVIJI HOROR

MEGALOMANIAC

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBRUTALNIJI HOROR

TERRIFIER 2

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI ARTY HOROR

SKINAMARINK

  

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU

X

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE

HATCHING

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE

DASHCAM

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU

DASHCAM

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

///

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU

QUEER FOR FEAR: THE HISTORY OF QUEER HORROR

 

ZLATNI GHOUL

ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE

DEADSTREAM

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR

HOLY SPIDER

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI NEHOROR

NIGHTMARE ALLEY

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU

CRNOSLOVLJE (fanzin)

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU REŽIJU

Jean Luc Herbulot

SALOUM

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI SCENARIO

Dane Larsen, Christian Tafdrup, Mads Tafdrup

SPEAK NO EVIL

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

David Howard Thornton

TERRIFIER 2

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

Eline Schumacher

MEGALOMANIAC

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA DETE GLUMCA

Siiri Solalinna

HATCHING

 

ZLATNI GHOUL

ZA MUZIKU

Howard Shore

CRIMES OF THE FUTURE

 

ZLATNI GHOUL

ZA KAMERU

François Schmitt

MEGALOMANIAC

 

ZLATNI GHOUL

ZA EFEKTE MASKE

Damien Leone, Phil Falcone

TERRIFIER 2

 

ZLATNI GHOUL

ZA SCENOGRAFIJU

Laïos Hendrickx, Thomas Coqu

MEGALOMANIAC

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

Justin Long

BARBARIAN

 

ZLATNI GHOUL

ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

Jamie Clayton

HELLRAISER

ZLATNI GHOUL

ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

Kyle Edward Ball

SKINAMARINK

 

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

VEČNA KUĆA – Mladen Milosavljević

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

///

ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

GLUVO DOBA

stripovi po pričama Ninoslava Mitrovića

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

THE PUPPET KING AND OTHER ATONEMENTS - Justin A. Burnett

 

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)

WHAT THE DAEMON SAID - Matt Cardin

 

 

ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

CLIVE BARKER’S DARK WORLDS - Phil & Sarah Stokes

 

* * *

Zlatno Gomno

HALLOWEEN ENDS

*

Zlatni Gul (TM) je figura koju je, po idejnom rešenju i nacrtu Dr Ognjanovića, izradila Tijana Jevtić.

Konan: KULT KOGE TUNA i druge priče

Konan: KULT KOGE TUNA i druge priče

Konan 1

 Autori: 

Džeri Dagan, Meredit Finč, Ron Garni, Luk Ros, Roj Tomas, Džim Zab, Patrik Zerčer

Format- 15,8 x 24 cm
Povez- Tvrd
Broj strana- 280
Štampa- Kolor

 

Šta kaže zvanična najava?

 

DOBRO DOŠLI U HIBORIJANSKO DOBA – U KOM JE NAJVEĆI PODVIG PREŽIVETI!

AVANTURE NIKAD NE NAPUŠTAJU slavnog Simerijanca: kada ga zarobe na moru, Konan svoju moć iskaljuje na piratskoj posadi, čije će ga mračne tajne poslati na trag drevnog blaga, a kad postane meta smrtonosne osvete, biće primoran da se suoči s prošlošću. Jedan nasilan susret dovešće ga za kockarski sto, a zatim će predvoditi grupu pustolova u potrazi za izgubljenim drugom. Nakon što bude prisustvovao jezivom zločinu, progoniće tajanstvenu demonsku sektu, međutim, narod oko sebe uspeće da sačuva samo ako misteriju bude rešio na vreme!

arhetipska situacija

 

BIBLIOTEKA KONAN posvećena je ovom legendarnom junaku herojske fantastike, jednom od najpoznatijih likova u savremenoj popularnoj kulturi, njegovim epskim avanturama i podvizima u drevnom, varvarskom dobu, i obuhvata naslove iz svih Konanovih edicija: DIVLJEG MAČA SIMERIJE, KONANA VARVARINA i KRALJA KONANA. 

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Uželeo sam se čitanja stripova o Konanu, naročito nakon što sam prethodnih godina iščitao sve horor priče Roberta E. Hauarda, a zatim i njegovu opširnu prepisku sa Lavkraftom. Zato mi je zgodno leglo to što je Čarobna knjiga prošle jeseni pokrenula ovu ediciju stripova o Konanu, a još kad sam video da prvi tom govori o nekakvom KULTU, znao sam da je to prava stvar za mene.

Ukratko, dobio sam tačno to što sam tražio:

izobilje akcije začinjene s mnogo kečapa (krvi) i udova, napola presečenih tela i srodnog splatera;

egzotične hororične začine u vidu ljudi-zmija, zlokobnih kultova, armije oživelih kostura, džinovskih šišmiša, džinovskog Ghoula (!) i neopisive STVOROlike čudovišnosti u poslednjoj epizodi;

fantastične lokacije, od pomorskih (jedrenjaci) preko planinskih i pećinskih, do egzotičnih gradova, što nastanjenih, što odavno pustih;

fantastična preterivanja – npr. kad, nakon potapanja broda, Konan završi u okeanu, vidimo njega kako ždere ajkulu, a ne obrnuto (on je, zapravo, kao neki pradrevni Čak Noris!);

a sve to začinjeno Konanovim lakonskim sentencama („Nada je za budale!“) i olakim brutalnostima (u jednom trenu nađe se zatočen, u lancima; pošto nema ključa kojim bi otvorio katanac, on stražaru slomi i otkine prst na ruci, pa koščicom iz njega otključa bravicu);

povrh toga, on sve vreme gazi u prašinu srpske narodne poslovice. „Um caruje, snaga klade valja“? Prc! Nakon što neko vreme pokušava da pameću doaka igračima u jednoj kockarnici, kad shvati da ga varaju, on ih baci „Pod mač, bato!“ A gazi on, nemilice, i srpske klasične stihove: „Kome snaga leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“? Koješta! Kad te bace u gladijatorsku arenu (čitaj, ovaj svet, takav kakav jeste), kao u epizodi „Proščeva osveta“, krvopljusni masakr je jedino rešenje!

            Možda su Konanova rešenja „nečovječna“, ali kad si okružen nečovještvom, nema ti druge: ološ samo jedan jezik razume. A Konan je vrlo fluentan u njemu. Dapače, on je doktor filologije za Jezik Ološa.

            Previše simplicističko? Možda. Ali ima, ponekad, ponešto i u „svetoj jednostavnosti“.

            A kad sam kod toga, u ovom prvom tomu serijala (u sebi sadrži SAVAGE SWORD OF CONAN #1–12) najviše mi je prijao upravo svedeni, stilizovani crtež u prvoj, najdužoj, naslovnoj avanturi koja uzima oko trećine, ili nešto više, ovog toma, mada je sasvim prihvatljiv i u većini ostalih, kraćih avantura koje slede. Dobro, nije to na nivou Bjuseme, iz ONIH dana, ali šta pa jeste? Ne možemo svaku sliku koja nastane porediti sa Sikstinskom kapelom! (Mada, kad sam kod Vrha Vrhova, samo da vam uzgred skrenem pažnju, ako vam je to promaklo, da ovog leta i jeseni Dark Horse izdaje remasterovanog Korbenovog DENA. Pitam se da li će neko – ČK? DARKVUD? – otkupiti i najzad izdati te albume ovde!?)

              Dok sam se ja nakanio da napišem ovaj osvrt, neumorna Čarobna knjiga je već izbacila još četiri toma kolor Konana (jedan je upravo na „letećem startu“, s povoljnom pretplatom), pa ko želi da se s Konanom proveseli, može to najpovoljnije naručiti ovde:

https://carobnaknjiga.rs/pretraga/Konan ! 

Uživajte!

MEGALOMANIAC (2022)

***(*)

4-

Dok spremam listu najboljih horora iz prošle godine i raspodeljujem nagrade Zlatni Gul za isti period, prisećam se da se na blogu još nisam osvrnuo na jedan od najboljih horora koje sam prošle godine video. Ali ne sekirajte se, vi ga niste, i ko zna još koliko nećete.

Pa, kako bih sebi uštedeo muku da odgovaram na zasebna zapitkivanja (šta je sad pa ovo? nikad čuo! nema ga ni na jednoj godišnjoj listi na horor sajtovima! gde ovo da nađem, kako da pogledam? daj link!) evo, ukratko.

            Tri su razloga što još nisam pisao o ovom filmu, iako sam ga gledao pre jedno osam meseci: 1) gledao sam ga „preko veze“, na skrineru, dok sam razgledao festivalsku ponudu koju bih možda mogao da proberem za moj Slaughter Fest (na kraju ovo nisam dobio jer su distributeri hteli da premijeru imaju u Briselu, septembra); 

2) film je ionako složen i traži bar dva gledanja, pa nisam žurio da ga prikazujem nakon prvog, naročito budući da ionako opštoj publici nije dostupan, pa nema razloga za žurbu da pišem o filmu koji nemate gde da pogledate; 

i 3) iz nejasnih razloga, ovaj film još uvek, do dan danas, nije dobio neku distribuciju, bilo digitalnu, VOD, ili na blu-reju: drugim rečima, još nije dostupan širokoj populaciji. Moraćete još neko vreme da mi verujete na reč da se radi o ODLIČNOM filmu…

            To što je MEGALOMANIAC inspirisan stvarnim slučajem belgijskog ubice koji je delove tela ženskih žrtava ostavljao ovde-onde tokom 1990-ih, i nikad nije bio uhvaćen (a ovo dvoje u filmu su, kao, njegovi potomci, danas) – manje je bitno. Filmova o ludacima koji muče i kolju žene ima i previše, kao i onih „zasnovanih na stvarnim događajima“. Nisu to glavni razlozi da se primate na ovaj film.

            Glavni, barem meni, jeste njegova unikatna, ili barem brutalno retko viđena stilizacija: njegov spoj baroknog ruin-porna (da ne kažem: belgijskog gotika) sa slice-of-life realizmom i čak naturalizmom. Ovo je jedan prelepo uslikan film, ali ne u maznom, vintage-Argento fazonu, sa oštrom slikom, jakim svetlom, jarkim bojama, svetlucavim površinama, sa plišem i svilom i šarenim tapetama i pozlatom. 

Ovo je film koji se dešava u dva komplementarna sveta, koji su oba ogavni – mada je unutrašnji psihov svet (ruinirana, stara, nekad bogata a sad prilično propala kuća) znatno lepši od „normalnosti“ oličene u nekakvoj gnusnoj fabrici nejasne namene u kojoj radi njegova ružnjikava sestra.

            Čitav film je u tim dihotomijama: psiho – sestra, kuća – spoljni svet (fabrika), gotik – realizam, mučenje – mučeništvo, davanje bola – primanje bola, brutalnost – poetičnost, a pritom su granice između ovih dihotomija krajnje zamućene, u senkama koje odlikuju (uprkos tome) odličnu fotografiju. 

Nema jasne odvojenosti ludaka koji u toj kući drži ulančane žene koje potom ubija i „normalnog“ sveta napolju, gde njegovu sestru, higijeničarku u fabrici doslovno siluju nekakvi degeni dok šef to sve čuje, sluti, ali ništa ne preduzima da je zaštiti (zanimljiv lik: dobričina, reklo bi se, ali metiljavac koji ispadne zao zato što ništa ne uradi: zlikovac zato što nije sprečio zlo, a mogao je). 

Ali, taman kad se sažalite na njene muke i kažete „Ih,bre, jadnica, ih, greote, vidi šta joj rade ološi…“ – vidite je u toj psiho kući kako, zajedno sa bratom, a često i sama, baš brutalno muči žene koje ovaj dovodi.

MEGALOMANIAC, dakle, dekonstruiše „Bosansku Simplifikaciju Zlikovac-Žrtva“ (c) by Ghoul – ne zato da (po)kaže kako su svi ljudi ista govna i nema nevinih (mada, mizantropski nastrojen gledalac može, u ovako slobodno, otvoreno građenom filmu da ga čita i tako), nego da (ako je optimističniji, humaniji, blaži, poput mene) u tom počudovištenju Žrtve vidi dodatni vid njene dehumanizacije i uništenja. 

Jer, ma koliko gnusno bilo silovanje kao takvo, ono nije najgore što može da nekog zadesi: najgore je kad žrtva, ZATO što ima status žrve, pomisli ili oseti da joj to sad daje za pravo da bude čudovište prema drugima, da primljeni bol ima pravo da preobrazi u bol koji će nanositi drugima, nevinima i krivima bez razlike (jer, misli ona, nema nevinih – sad su svi krivi za to što je nju snašlo).

Ko je sklon sociološkim čitanjima, može da u barokno kitnjastoj kućerini nepregledne haotične arhitekture gleda parabolu Belgije, nekadašnje kolonijalne sile, porobljivača i zavojevača i kolonizatora i mučitelja slabijih (afričkih) naroda koja je sad i sama propala, dekadentna, trula iznutra, dok se iz Brisela i dalje nadobudno glasno jedu govna o nekakvim tuđim zločinima nad kojima se ovi, kao, zgražavaju i koje osuđuju, a da još nisu pristojno pomeli ispred svoje kuće – i unutar nje…

Mene lično taj ugao manje zanima, pa neću da zaranjam u njega, ali želim da naglasim da je ovaj film meni bio izuzetno osveženje pre svega tim svojim brutalnim etitjudom prema svim likovima, nemilosrdnošću koju sam retko kad video u tako ekstremnom izdanju još od remeka HENRY, PORTRAIT OF A SERIAL KILLER pre 30 godina, koji je jedna od referentnih tačaka za MEGALOMANIJAKA i u drugim aspektima, recimo kao primerak gritty filmmakinga, naizgled klinički hladan, a zapravo, ispod površine prilično potresan i nepatetično dirljiv.

Gluma je vrhunska kod svih involviranih: psiho možda izgleda pomalo kliše, kao neki Zli Gotičar (bukvalno ko pevač neke dark ebm grupe), maltene vampir, s tim izduženim bledim licem, besno svetlucavim očima i dugom zalizanom crnom kosom, 

ali je njegova seka zaista vrhunski kasting, i po pojavi i po izvedbi – i mada njena brutalnost nema robzombijevsku žestinu koju bata ispoljava pesničeći i koljući žene, mnogima će možda jezivije i memorabilnije biti njeno „tiho“ mučenje žena (koje uključuje i polaganu i sadističku psihološku torturu, kojom se bata ne bavi). Recimo, scena u kojoj ona hrani jednu mučenicu, lancima vezanu za zid, mučnija je od na drugačiji način brutalne scene u kojoj psiho-bata umlati jednu neuspešnu begunicu…

Odlične su i njihove žrtve, kao i prizemni, ali prepoznatljivi ludaci iz spoljašnjeg sveta (fabrike) koji će vas, sigurno, podsetiti i na vaše komšije, ovde u pravoslavnoj, od Belgije i EU standarda dalekoj Srbiji. 

Važno je napomenuti da film, iako prilično krvav i eksplicitan, nije exploatatorski u tretmanu žrtava, već da sa respektom prikazuje i njihovu golotinju i njihovu patnju, realističan je u tome toliko da film može biti možda i neprijatan onima koji su već gurnuli desanke u pantalone i naoštrili se da drkuckaju na torture porn. Nasilje u ovom filmu (a ima ga poprilično) gnusno je i odbojno, a ne „Wow, cool, kako dobar efekat, daj da frizfrejmujem!“

Nisu vam ovo holivudske starlete vrištavice niti psiho-ubice, s maskom ili bez, iz američkih B-filmova. Nije ovo Terifajer-zajebancija gde ubica namiguje publici, a ona se smeška i navija za njega dok on kolje neko bezlično topovsko meso koje evidento postoji u nekakvom Movielandu, to nisu pravi živi ljudi nego kartonske lutke na strelištu-koljištu, pa nam je zato lakše da se naslađujemo njihovoj vašarskoj, glumljenoj, stejdžovanoj „patnji“ i „krvoliptanju“.

Ovo je vrhunski snimljen i režiran horor koji poseže za najranijim danima Gašpara Noea i Džona Meknotona i Paskala Ložijea, i treba upamtiti ime Karim Ouelhaj – taj baja je već pravio neke opskurne dramice i kratke filmove, nežanrovske, ali idući mu jeste horor, i to nadahnut Džejkobovim lestvama… Jedva čekam!

MEGALOMANIJAK povremeno prilazi blizu snuffu u svom naturalističkom insistiranju na ljudskoj i svakoj drugoj prljavštini, na štroki u ambijentu koja se reflektuje na štroku na koži, i ispod kože, svih odreda junaka i antijunaka – 

ali je, istovremeno s tim, stilizovan tako da, baš kao i Tatko svih takvih filmova, TCM, nalazi perverznu lepotu u patologiji, nekro-estetici, ruševini, oljuštenim zidovima, izlizanoj drvenariji, starinskom nameštaju i zapuštenim psihama koje obitavaju u toj prašini, paučini i dekadenciji.

Šta mu fali da bi bio vanvremeni remek?

Pa, to se tiče raspleta, odnosno poslednje četrvrtine filma, pa ne bih za sada o tome. Recimo da ode konvencionalnijim putem, predvidivom rutom, a i u egzekuciji te rute mogao je biti bolji i nadahnutiji. 

Plus, nekako mi je smislenije da se razrešenje tiče odnosa bate i seke nego odnosa njih dvoje sa spoljašnjim, mnogo površnije involviranim svetom. Plus, malko se prećeralo sa mistifikacijama i opskurantizmima (mada su te fore i fazoni tokom ranijih deonica filma uglavnom bili ok, i jezivo gadni).

Dakle, utefterite sjebi ovaj naslov, budite na oprezu, pa kad ga opazite negde u ponudi, obavezno ga overite. Srećom, barem je naslov upečatljiv i unikatan, nije u trendu sa ovim današnjim govnima i mediokritetizmima koji se više i ne trude da smisle iole zanimljiv naslov, nego to sve neki SICK, BLOOD, THE ACCURSED, THE VISITOR, THE SKIN, THE WONDER, SMILE… Idi, bre! 

Dakle, MEGALOMANIJAK. Sam samcit vrh prošlogodišnje horor produkcije – koji, iako je igrao na grdnim festivalima, nije se našao na godišnjim listama horor sajtova. Ali zato jeste na mojoj! Coming soon! Pratite ovo mesto i znaćete sve lepe stvari koje vam drugi ne kazuju.