EKKO (ECHO)

**(*)
2+

šozo je već izneo svoje konfuzne impresije o ovom filmu (ovde: http://cultofghoul.blogspot.com/2009/04/ekko.html ), a evo sad i mojih ruminacija.

probaću da budem kratak, jer em je šozo ponešto već kazao, em filmom nisam impresioniran i ne mislim da zalužuje dužu priču.

pre svega, da kažem da me ni animirana PRINCEZA kojom je ANDERS MORGENTHALER debitovao nije nimalo oduševila: pogledao sam je, bio u nekoliko navrata zadivljen animacijom, ali me je priča ostavila hladnim – naime, što je više pokušavala da mi gudi svojim melodramatičnim violinama, to me je manje bilo briga. posle gledanja obrisao sam je s harda, siguran da nikada više neću poželeti to da gledam. nešto slično mogu reći i za ovaj (njegov prvi igrani) film, bar što se tiče involviranosti i opštih dometa, mada njega – ako poživim dovoljno dugo – nekad u životu moooožda i pogledam još jednom.

velika je diskrepancija između nabudženog stila i tankih priča koje MORGENTHALER hoće da prenese. ovaj zaplet – ako nešto ovako rudimentarno zapletom može nazvati – bio bi prikladniji za srednjemetražni filmić od 40-ak minuta, a u ovoj verziji od 90-ak to je zaista nepotrebno razvučeno, sa baš bezveze utrpanom tom devojkom koja se neuverljivo pridruži pajkanu-otmičaru (sic!) i njegovom devojčicoizgledajućem sinu.

dok su tata i sin sami i zezaju se po kući, to još i deluje živo i toplo i umereno-prijatno (mada, baš i ne znam zašto bih gledao nečiji home-movie u kome se dogme-style juri s detetom po avliji i kući); onda se javi hint nekakvog duha koji kao pomera vrata tavana, ali od toga ništa ne ispadne; onda pomenuta surogat-mama dođe niotkuda, i mada zna da je ovaj otmičar koga juri policija, reši da mu se pridruži i popuši mu đoku čim mali ode na spavanje. najzad, vidimo flešbek u kome se javlja piter stormer (prekratko!), a onda i uvredljivo neuzbudljivu i banalnu 'kulminaciju' u kojoj stormera vidimo na još par sekundi (ako je 'videti' prava reč; mada, freeze frame je čudo – uz njegovu pomoć možda ga i – vidimo!?).

dakle, much ado about nothing much, really.

EHO je jedna tanka i nebitna pričica na silu nabudžena likovima i plotovima i twistovima koji joj nisu neophodni, te stilizacijama i žanrovskim hintovima bez kojih se takođe moglo (a tu mislim i na veštačko posezanje za 'hororom' u samo nekoliko scena, nedovoljno da ovo uopšte završi u okvirima tog žanra).

zbog odlične glume svih prisutnih, te simpatične režije i fotografije, ova tanušna pričica može se bezbolno pogledati, ali zaista ništa novo niti preterano zanimljivo nema da ponudi.