ZAMALO PA HORORI (2. deo)

  

Nakupilo se tušta i tma nekakvih hororolikih, hororoidnih, poludupasto-stravičnih, kvazi-bolesnih, šatro-šokantnih, ovo-ono-krvavih filmova koji ponekim gledaociam liče na horor, mada to nisu. Nedavno sam se ukratko osvrnuo na neke od te sorte (OVDE) – a sad, evo i nastavka.

the strange ones

USA, 17

**(*)

3-/2+

Sumorna i bolešnjikava atmosfera na početku obećava, ali do kraja ipak guši ovaj nevešto od-kratkog-filma razvučeni feature koji u srži ima kontroverznu temu (oteti klinac postaje nešto-kao-zaljubljen u svog pedo(?)-otmičara) ali umesto da se bavi njenim istraživanjem, čuva je za twist, za sam kraj, pa čak i njega izvodi šućmurasto. Dakle, odnos koji bi trebalo da je u srži svega ovde je namerno dat eliptično, tako da ti ceo film nije jasno ni ko su ta dvojica ni šta ih povezuje, a golicanje sumnjom previše je svedeno da bi to ovoliko dugo bilo zanimljivo (druga je stvar u kratkom filmu). Na kraju, kad se to, kao, otkrije (na svoj poludupasti, dal jeste dal nije način) – prekasno je da nas bude briga, ovako ili onako.

Ipak, gluma obojice aktera, a naročito klinca, vrlo je upečatljiva.

The Berlin Syndrome

2017

**(*)

2+

Još jedan predug a nesupstancijalan prikaz neartikulisano eskcentrične veze kidnapera (muškog) i žrtve (ženske) koja kao da postaje vezana za njega nevidljivim nitima.

Killing Ground

AUS, 17

**(*)

2+

Još jedna antireklama za turizam u Australiji – mladi par na kampovanju u divljini zaglavi u šakama nekakve dvojice nemotivisanih redneka (koji valjda ubijaju jer im je dosadno u toj nedođiji, šta li), pošto prvo nabasaju na tragove njihovog prethodnog zločina, uključujući detence preteklo od ubijene familije. Dakle, ko-zna-koja po redu varijacija na WOLF CREEK, samo kvazirealističnija i bez naročito memorabilnih zlikovaca – ili set pisova. Ističe se jedino totalnim nihilizmom. Nevini stradaju: i familije, i sitna deca, i dobroćudni nesuđeni pomagači – svi najebu, a zlikovci preteknu. Ali, šta s tim?

Happy Hunting

USA, 17

**(*)

2+

„The Most Dangerous Game“ – na meksičkoj granici. Gledljivo, ali tanko: fali artikulisanija satirična nota prikladna za doba Trampa... Odnosno, fali da je taj lov na ljude nekako globalnije povezan sa američkim društvom, a ne eskcentrična ludorija tamo neke nedođije i šačice ludaka. Ne jebe te šačica ludaka nego sistem (sa rednekom na čelu), bato!

PLAC ZABAW 

(PLAYGROUND)

POL, 16

**(*)

2+

Naturalistički prikaz toga koliko su obezljuđena, prazna i psihopatična današnja (ovde: poljska) dečurlija pre-teen uzrasta. Ipak, prećeralo se s „realizmom“ a opet bez poente, jer navodni Uzroci (plastično prikazan porodični i školski život malih aktera) nikakvom nužnošću ne vode do Posledice (brutalno ubistvo trogodišnjeg deteta koje, u finalnom prolongiranom set-pisu, gledamo in real time, ali izdaleka). Zbog te scene neki su ovaj film svrstavali u horor, ili bar tvrdili da je užasniji od svakog horora. Pa, OK; nije prijatno, jer realistička priprema čini taj grozni pančlajn dokumentarističkim, što je pojačano formom (neprekinuta kadar-sekvenca). Da, zasnovano je na stvarnom događaju, ali teško da baca ikakvo svetlo na Ljudsko Stanje – osim da su ljudi ološ ponekad (sve češće) još i dok su deca.

EL BAR

SPA, 17

**

2

Još jedna slabunjava, zaboravljiva, nebitna de la Iglesijina „crna komedija“ kojoj fale memorabilan humor i zanimljivi likovi: sve je na prvu loptu, predvidivo, bledo, usiljeno kao srpska komedija 21. veka... Nije ni čudo da je ovaj film voljen među ovdašnjom publikom. Nažalost, što se mene tiče, Crkvenjakov je odavno izgubio svoj čarobni dodir i ništa ne vredi čak ni što mu se opet vratio nekadašnji scenarista neizgovorljivog imena.

Death Note

USA, 17

**

2

Retko nezanimljivo i nemušto, beživotno protrčavanje kroz umereno zanimljivu manga premisu o svesci u koju zapisano ime donosi smrt narečenoj osobi, sa slabunjavo bledim protagonistom i jedinom iskrom u vidu slikovitog antagoniste, čija CGI fizionomija, a pre svega faca, potiče od zabavno iskeženog Viljema Dafoa.

BITCH

USA, 17

*(*)

2-

Mama postaje sve luđa i prljavija i smrdljivija, naprasno odlepila i povukla se u podrum svoje kuće, i ponaša se kao besna kučka (laje, grize, sere okolo, itd) u ovoj nesuvisloj valjda feminističkoj valjda paraboli o neznamčemu. Valjda je htela da bude nešto kao sajdkvel za THE WOMAN, samo što joj fale eksploatacijski i treš momenti koji su onaj nepojmljivo precenjeni turd činili tako zabavnim za seckanje.

spoor

POL, 17

***

3-

Baba više voli životinje nego ljude, živi u šumi i pomaže zverkama na udaru krvožednih lovaca, usput se (uzalud) buneći i kod seljana i kod organa vlasti (koji su snažno na strani lovaca). Kad neki od njih počnu da stradaju – da li iza toga stoji baba ili naprasno opamećene živuljke čiji tragovi se vide kraj leševa? Nažalost, odgovor je predvidivo prozaičan. Ipak, lepo je to slikano, atmosferično i sa dobro uhvaćenim prikazom podivljalog muškog šovinizma i uopšte fino seciranom falično-uništiteljskom nekrofilijom onda kada je lišena femino-kontrole. Ovo možete pogledati i na FEST-u.

V.I.P.

KOR, 17

**(*)

3-

Izvanredna premisa: „Ne jebu te psiho-proleteri nego psiho-vladajuća klasa!“ Jeste, tako mu je to u životu: nisu najgori ludaci ti na koje smo navikli u hororima i trilerima, što u smrdljivim podrumima i štrokavim garažama, skriveni od svih, u svojim upišanim gaćama, okruženi alatkama za fizikalisanje i starim kartonima od pizza, muče i kolju nesrećnice. Daleko su gori, i češći, i po žrtvama masovniji, ovi u skupocenim odelima, koji muče i kolju po luksuznim apartmanima, ne zarđalim kleštima nego hirurškim skalpelima, ne iz ludila nego „od besa“, jer im se tako može, a onda to zataškavaju jer su deo vladajućih struktura, ili sa njima utaljeni. Ovaj film počinje fascinantim prikazom upravo toga – ali onda, ubrzo, sklizne u predvidivije i konvencionalnije deža vi vode o korumpiranoj policiji, usamljenim Don-Kihot detektivima i stripovskom nadmudrivanju sa Ludakom kojeg štite Oni Gore. Nije to nezanimljivo, ali protraćena je daleko potentnija premisa za nešto što je na kraju ispalo previše rutinsko – iako, mora se priznati, ima se ovde smisla za Gadnoću i grozotu, a crnilo je retko kad bilo ovoliko CRNO.

MOM AND DAD

USA, 18

**(*)

2+

Ono kad uzmeš divnu premisu (roditelji naprasno krenu da ubijaju svoju decu) za epski koncipiranu crnu satiru sa obiljem set-pisova i pronicljivih pizdarija i čuda, a onda od toga smandrljaš filmić od jedva 80 minuta koji se skoro ceo dešava u jednom podrumu i još pride nema nikakvu bitnu konotativnu dimenziju. A i ta jedna set-pis scena pre podruma je kilava i jadna jer nema muda da bude verna toj premisi. Ono kad bi hteo da budeš šokantan, al da ne preteraš. Kad uzmeš gadnu ideju al ne smeš njome stvarno da se igraš, nego je koristiš samo kao gimik za golicanje i navlačenje naivnih. Less is more – u rukama genija; u ovom slučaju, less is LESS.

MOHAWK

CAN, 17

**

2

Neshvatljivo precenjeni pre-western (dešava se u vreme II srpskog ustanka, ali s druge strane okeana) sa neartikulisanim likovima i njihovim odnosima: jedna Indi-pica i dva mladića (od njih jedan bledoliki) povezani su u nedefinisani ljubavni trougao koji se nađe na udaru sadističkog kapetana i njegove klike koji ih ganjaju po šumama i gorama vrlo severne Amerike. Usledi obilje mučenja, pucanja, seckanja, ali sve je to nemušto režirano, bez impakta i sa još manje smisla u svemu tome.

 * * *