HEREDITARY (2018)

***

3+

Kako i koliko će da vam legne HEREDITARY (upravo igra u našim bioskopima kao NASLEĐENO ZLO) zavisi od očekivanja s kojima mu prilazite, i od strogosti kriterijuma, te izgrađenog ukusa koji imate – ili nemate. Odnosno, u poređenju sa konvencionalnim funhouse spookshow mejnstrim horor drekom (KONJURING i slično), a naročito u poređenju sa onim što se danas izdaje za „pametno“ (ANIHILACIJA ZDRAVOG RAZUMA, NE SMEŠ PRDNUT' i slično), HEREDITARY je za klasu ili dve iznad, pa će gledaocima smorenim konvencijama prve i glupostima druge grupacije ovaj film delovati kao dašak svežeg (ili barem: svežijeg) vazduha; i on to jeste.

Dakle, zavisno od toga koliko nisko postavite svoju lestvicu, ovo vam može delovati i kao nepatvoreno remek-delo kakvim ga horror-press i deo fandoma ovih dana naduvavaju. Ali ja velim: čuvajte se poređenja sa EXORCISTOM i drugim masterpisovima! Koji je bre kurac ljudima/“kritičarima“ danas da se ne mogu više izražavati bez hiperbole i svaki iole natprosečan film smesta porede sa besprekorno savršenim klasicima?! Takav hajp, što se mene tiče, može biti samo kontraproduktivan, jer HEREDITARY, uprkos određenih nespornih kvaliteta, poseduje i ozbiljne nedostatke koji verziranom i istančanom gledaocu sreću (i užitak) kvare.

Ono što svakako nije sporno jeste: da on, i takav, spada u gornji dom današnje horor ponude i sigurno će mi biti u top-5 ove godine; da dilema oko toga „dal da gledam u bioskopu il da čekam curenje na net“ ne sme da postoji (naravno da ovo vredi overiti u bioskopu!); i da su referentne tačke u novijoj produkciji u čijim okvirima valja i HEREDITARY posmatrati filmovi kao što su THE WITCH i KILLING OF THE SACRED DEER.

Otkud sad SVETI JELEN u ovoj čorbi, pitate se?  

On je tu zbog toga što, isto kao i JELEN, i HEREDITARY neskriveno, čak paradirajući time, baštini kjubrikovski horor – ili, preciznije, Poor Man's Kubrick (ili, strože, kako mali Đokica doživljava Kjubrika; ili, najstrože – Kubrick for Dummies).

Tu je prenaglašeni set-dizajn, scenografija koja u sebe kao u lepo ukrašenu kutijicu zatvara junake, simetrično raspoređene u kadru, kao lutkice u kući lutaka – što je i dramski naglašeno kroz vokaciju mame (Toni Kolet) u filmu, koja gradi minijaturne sobice i kućice i od toga izdržava familiju (!). Inače, film nam ne kazuje čime se bavi takođe dobrostojeći otac (Gabrijel Birn) iako ništa ne ukazuje da je on samo prizetko; dapače, on kao lik scenaristu i reditelja uopšte nije zanimao i vrlo je nedorađen.

Tu je i prenaglašeno korišćenje spore, minimalističke, atonalne muzike, ili nemuzike, odnosno pretećih, dubokih audio-dronova – s čime se malkice prećeralo (više nego u JELENU), jer se time na realtivno jeftin i lagan način kreira preteći i opresivni mood. Lazy! Pravljenje toga, u hororu, zahteva malo pametniju i razrađeniju strategiju od dugih kadrova, sporog kretanja kamere i BRRRRR-DOMMMMM zvukova na saundtreku. Eno, pogledajte u ŠAJNINGU gde je GENIJE to radio; to, i mnogo toga drugog, pride. You can't touch this!

Dobro to, ali kakve sad pa HEREDITARY veze ima sa VEŠTICOM koja se dešava pre četiri veka, u divljini tek nešto malo naseljene Amerike?

Ima veze, zbog toga što i ovde na delu imamo malo bolje nego inače izučenu folklorno-okultnu zaleđinu fabule radnje, te satanizam u srži porodice koji cilja na nejač, tj. tinejdžere.

Ima veze, još i više, zato što se, baš kao i VEŠTICA, i NASLEĐENO ZLO tokom 4/5 trajanja pretvara da je arty porodična drama koja se klacka između „dal je natprirodna il je psihološka“, samo da bi pred kraj devoluirala u petparačku priču koja maltene negira idejne i psihološke konotacije onoga što je kulminaciji prethodilo. U VEŠTICI je ovo malko blaže, a u ZLU je nešto naglašenije kao problem.

Šta HEREDITARY ima na pameti? Ako je verovati reditelju, Ariju Asteru (debitantu koji obećava), ovo je film koji se bavi procesom tugovanja. OŽALOŠĆENA PORODICA: THE HORROR MOVIE.

Moglo bi se, nešto tačnije, reći da ovaj film za porodičnu ožalošćenost radi ono što je za razvod uradio THE BROOD. S tom razlikom što je potonji do kraja konsekventan, što sve vreme na umu ima i žanr i idejne konotacije, inteligentno prepletene, pa tako i u sasvim doslednom i emotivno pregnantnom završetku, da ne kažem twistu, u poslednjoj sceni, koja je savršeno logičan rezultat onoga što joj je prethodilo.

To se ne može reći za HEREDITARY.

Ovde već zalazim u teritoriju SPOJLERA, pa zacrnjena slova ne čitati dok film ne odgledati!

HEREDITARY tokom većeg dela trajanja zaista deluje kao teška drama o teškoj temi koju gledljivom čini samo žanrifikacija, inače bi bila nesnosno mračna i patetična; a isto važi i za THE BROOD. I ovde, kao i kod Kronija, emocionalno (i umno) žešće načeta žena (majka!) seje svoje duševno crnilo na porodicu koja počinje da korodira iznutra, a pritom, naravno, đeca ponajviše pate i stradaju.

Sve do kraja, film se poigrava s tim „dal je ova luda il se te đavolije stvarno događaju“. To radi sasvim solidno. Ne vrhunski: nije ovo Polanski, nije ovo ROZMARINA BEBA (šta god vam govorili površniji „kritičari“ koji će potpisati svaku preteranu budalaštinu, samo da ih citiraju na plakatu), nema ovde ni te suptilnosti ni te ironije, pa ni tog feminizma. Dapače, neko dokoniji od mene bi mogao tvrditi i ilustrovati tezu da se ovde ozbiljno koketira maltene sa jednom dozom mizoginije (žene-majke su krive za sve zlo; žensko telo nepodesno za demona – traži se muško, itd).

A na kraju – jebi ga! Silazimo u palp, bacamo u kantu priču o ožalošćenoj familiji i destruktivnoj sili neumerenog tugovanja, i prelazimo na nešto sasvim drugačije i s tim nepovezano: bez trunke ironije tretiran je plot grupice satanista da inkarniraju Paimona, jednog od 9 prinčeva Pakla (po srednjevekovnim verovanjima: vidi kod Kolina de Plansija u Rečniku Pakla) u ljudsko telo kako bi im dao The Usual Crap (slavu, moć, pare, kontrolu, ovo ono).

Kakve to veze ima s mrtvom babom? Je li Paimon bio u njoj? Kako i zašto u njoj? Je li prešao u curicu? Kako i zašto u nju? Što bi prelazio, onda, u maminog sina, a ne u bilo koje drugo muško? Ako tu ima neka tajna porodična veza – nije nam to rečeno. A koliko je (ne)svesna sveg tog plota mama (Kolet)? Deluje kao da je prilično-do-sasvim nesvesna – ali ako je tako, onda se gubi konotacija intencionalnosti i sve se svodi na twist radi twista i paranoju „viđ šta nam rade ovi spolja“ umesto „sami smo krivi za svoja sranja“. Plus, njena „nesvest“ je samo plot gimik da bi se napravio twist, ali nije dramski i idejno opravdana, jer svi ostali u ovom plotu ZNAJU šta rade i zašto (čak i curica!), a jedino ona ima „fuge“ kad nije svesna što čini.

Plus, ZAŠTO bi se jedan Princ Pakla uopšte zarobljavao u bubljičavo-dlakavom telu nekog cigolikog tinejdžera? Zar ne može da svojim debelim i golim matorim obožavaocima (zašto samo takvim? neko je bez razmišljanja prepisivao Polanskog!) udovoljava željama u svom „prirodnom“ obliku momka koji jaše na kamili (ah, te tupave srednjevekovne budalaštine, kad se nekritički prepisuju i prenose u 21. vek, jebale ih one i kamila na kojoj su dojahali!), umesto iz tela Alexa Wolffa koji, čak i na samom kraju, kad je Paimon najzad, navodno, inkarniran u njemu – i dalje deluje katatonično-lobotomizovano zbunjeno! Zašto? Zato!

Da ne ulazim u druge rupe i probleme sitnije prirode, tipa: ne bi li mrtva baba na tavanu odavno zasmrđela celu kuću, umesto što truli gore neprimećena i nenanjušena danima i nedeljama? Pa jebote, mrtva mačka bi se osetila sa tavana posle dan-dva, a kamoli 80 kila pokvarenog, crvljivog ljudskog mesa!

Da se razumemo: ima u ovom (predugačkom!) filmu finih scena i kadrova i atmosfere, dobar je taj ugođaj vrlo crne drame i totalnog neizbežnog usuda koji sve prožima, kao i pregnantna implikacija porodičnog nasleđa-usuda što kroz gene dopire (vrlo lavkraftovski!) – mada kraj negira gene i pokazuje da je društvo krivo (koven!) a ne priroda (geni/familija) – a i te završne scene nekonvencionalno su inscenirane, sadrže neke morbidne i lepe prizore i imaju retko viđenu intonaciju slavljenja trijumfa Zla (kao npr. završetak dragog mi hororčića ASMODEXIA), naročito za jedan američki film (mada niški bioskop Vilin grad uporno tvrdi da je ovo došlo iz Perua)!

Dakle, HEREDITARY je prijatno gledalačko horor iskustvo, i bilo bi još jače da je film kraći bar za 10ak minuta, a da je horor imaginacija bogatija. Scene strave i prikazani fenomeni su prečesto deža vi, a naročito cheesy budalaštine oko spiritizma i prizivanja duhova; kad iz one sveće sukne plamen udalj, kao u EXORCISTU, to je baš bio momenat kad sam bio na ivici da reditelju opsujem mater! Daj jebote smisli nešto originalnije od toga!

Film bi bio još bolji, tj. smisleniji i potentniji da nije tog sumnjivog B-movie raspleta koji bi bolje stajao nekom drugom filmu, koji se nije dotad pretvarao da je kvaziduboka dramurda, i još bio prilično ubedljiv u tome, na momente – osim kad sklizne u infodump-patetiku na grupnoj sesiji ožalošćenih, ili kad keva pukne za večerom povodom ionako zaista neobjašnjivo imbecilnog ponašanja svog sina.

Ipak, evidentan je trud da se bude (nešto malo) drugačiji kao i talenat da se to postigne, pa je stoga lepo znati da Aster već planira novi horor, ali šteta je što tvrdi da će mu to biti i poslednji, barem zadugo, jer posle toga hoće da radi mjuzikle i svašta nešto drugo. OK, daj šta daš...

Zbog odlične vizuelnosti (koja zahteva i gledanje na velikom ekranu zbog boljeg zapažanja sitnih detalja koje monitor ne trpi) i dizajna zvuka te sporadične, tihe, nebombastične a odlične muzike – ovo obavezno gledati u bioskopu!
PS: Što se tiče finesa u ocenama u kontekstualizacije ovog filma sa donekle srodnima u zadnje vreme - blagu prednost ipak dajem VEŠTICI jer je konzistentnije zaokružena, originalnije koncipirana i izvedena, sa nešto memorabilnijom ikonografijom i set-pisovima, jer je kondenzovanija tj. s manje praznog hoda i poziranja, i sa manje sira (cheese) za kojim se ovde u ničim izazvanim spiritističkim momentima poseže (spiritizam i satanizam - prilično glupa kombinacija!). Takođe je scenario VEŠTICE nešto čvršći a dijalozi bolji, kao i gluma. Uglavnom su nijanse u pitanju, ali kad se te nijanse ovde-onde nakupe, šnjur za mene ipak nosi VEŠTICA. Pa makar i za jednu crnu jarčevu dlaku.