DUNE (1984)

 

**(*)

3-

 

U okviru akcije pripreme za DUNE (2021), prisetio sam se Linčove verzije. Nikad nisam bio fan ovog filma, i slažem se sa konsenzusom da je slab, i kao ekranizacija, i kao film po sebi. Ali, pošto ga dugo nisam ponovio, pre par nedelja sam ga reprizirao ciljano zbog Vilneva, da mogu svežeg uma da ih uporedim.

Tačnije, budući da se Linč odrekao tog filma, nijedna postojeća verzija nije stvarno Linčova: ja sam pogledao valjda najdužu postojeću verziju, koju su fanovi izmontirali, ubacivši većinu izbačenih scena i koječega, sve to zajedno u trajanju od čak tri sata, pod nazivom DUNE: The Complete Saga.

Pa, deco, čak i u toj ogromnoj verziji, mnijem da je najveći problem – zbrzanost. Prenatrpano je to. Grdni likovi protrčavaju tu, a da ih i ne osetimo, a kamoli upoznamo ko su, šta su i šta hoće, i zašto. Svašta nešto se tu izdešava, ali malo toga ostavi bilo kakav impakt, jer Nou Tajm Tuluz, sat otkucava, mora još stvari da se desi pre odjavne špice, i zato je sve to na gomili prilično otuđujuće.

Nema se utisak da se gleda film sa iole zaokruženom pričom (iako on pokriva duplo više materijala od Vilneva, odnosno prve dve knjige), nego to sve podseća na onaj stari ali danas sve rašireniji trend u srpskoj „kinematografiji“: snimiš seriju od nekih deset sati materijala, pa onda od toga izmontiraš nekakav produženi trejler, „best of“ u trajanju od 100-120 minuta, bez adekvatnog ritma i ugođaja, bez pitke i jasne naracije, bez prikladno pripremljene naracije i emocije, pa onda to narodu u bioskopima prodaješ kao „film“.

Drugi veliki problem jeste što se prećeralo s kičem, kempom i groteskom, nepriličnim tom materijalu. Deluje maltene kao da je Linču neko na silu uvalio taj projekat i knjigu koja ga lično ne tangira, koju možda nije ni pročitao, pa sad on veštački pokušava sebe da zabavi u tom tezgarenju ubacujući ono što NJEGA zanima u plot, svet i likove koji s time imaju vrlo malo veze. Onde gde to ima bar malo uporišta u predlošku, npr. morbidna ogavnost Barona Harkonena koju je Linč još znatno više pobolesnio, rezultat je zabavan i memorabilan. Kao, uostalom, što su i SVI njegovi zlikovci.

Jer može Linč do sudnjega dana da serucka svoje sektaške mantre o transcendentalnoj meditaciji, unutrašnjem svetlu i ostalim hipi sranjima, ali taj čovek ima u sebi takav crni mulj da kad god zakopa po njemu – iz njega izvadi takve mega-Bolesnike, giga-Zlotvore i gaćeuseravajuće-jezive Kreature da čitavo Udruženje Američkih Horor Reditelja može samo da cvili od muke & zavisti i da piški u gaće od strave dok gleda čak i kad Linč potpisuje nešto što nije horor nego SF, kao ovde, ili triler, kao u PLAVOM SOMOTU, a kamoli kad uradi nešto što zapravo i jeste horror, a la Lynch (HAJVEJ / MALHOLAND / mnoge deonice u TVIN PIKS 3).

Takođe su mi njegove ćelave Bene Gezeritkinje jezovitije i gnusnije od ovih kod Vilneva, i po dizajnu i po kastingu. Uz sav respekt prema Šarloti Rempling, koja jeste odlično kastovana kod Denija, ona je debilnim dizajnom odore, koji uključuje i rešetkasti veo (!) praktično sakrivenog lica iza vela koji joj zaklanja većinu aduta, uključujući te njene pakleno-ledene oči. Kakav fejl!

Zatim, kod Linča je scenografija nesnošljivo kičasta, kao da ju je stari šićardžija DINO reciklirao iz svog kemp FLEŠ GORDONA od četri godine ranije – s tim što FLEŠU kemp priliči,  jer je plitkoumna svemirska opera, ali ne priliči DINI koja ima ozbiljnije pretenzije, ili ih je barem imao predložak, pre nego što je poslužio kao odskočna daska za gomilu karikatura i za šou program Sedmorice Mladih. Čak i onde gde scenografija NIJE kičasta i drečava, nepodnošljivo mi smrdi po studiju, bilo da su u pitanju hodnici palate na Arakisu ili pećine slobodnjaka.

Linčov kast ima gomilu dragih lica, koja inače volimo – ali ta su lica bila bolje i prikladnije upotrebljena drugde. Ma koliko da su dobri glumci, ovde su protraćeni i Maks fon Sidou (recikliran iz FLEŠ GORDONA; kod Vilneva ga igra crnkinja, eto koliko je to bitan lik) i Jirgen Prohnov i tada prelepa i u cvetu mladosti Virdžinija Medsen (kakav zločin što ona nikada više nije igrala kod Linča!), a Frančeska Enis je miskastovana kao Polova majka, jer previše ona izgleda normalno i obično za jednu prekaljenu Bene Gezeritkinju.

Nešto slično važi i za Kajla Meklahlana: ne pucajte odma’, saslušajte – super je on i lik i glumac, što je dokazao već par godina potom u PLAVOM SOMOTU, a onda i drugde, u TVIN PIKSU itd, ali nije on najsrećnije rešenje za Pola Atreida. Taj lik, u kasnijem razvoju zapleta, ima da ide na neka vrlo mračna mesta, a Kajl ne daje ni najmanji nagoveštaj toga u sebi tokom ovog filma. Da to ima u sebi videli smo kasnije, u SHOWGIRLS, a naročito u TVIN PIKS 3, ali to nismo videli, ni u naznakama, u DINI.

Kajl je, prosto, suviše all-American boy-scout (zato Linč i voli da se igra s njim!) a da bi igrao Izabranika, Mesiju, Vođu, nekog potencijalno-zajebanog lika. Ne verujem mu ni kad se bori sa onim prekaljenim instruktorima i mašinama, a kamoli kasnije, kad ubije okorelog pustinjskog ratnika i postane Muad Dib, a ponajmanje kad (nekih desetak minuta kasnije u filmu!) doživi prosvetljenje i stekne „začinske“ plave oči krenuvši putem Kvizac Haderaha.

Da i ne govorim o karikaturama i preglumljavanju Džeka Nensa, Breda Durifa, Fredija Džonsa i još nekih članova ovog prešarenog, prekarikiranog ansambla – uključujući i smesta-iz-filma-izbacujućeg Stinga. (Samo im je još Majkl Đekson falio za ovu Kič-paradu, a da nije bio preskup tada, možda bi njega i doveli da igra likinju koju ovde, za promenu fino kastovana, igra Šon Jang.) Ionako sam lošim, zbijenim, prenapučenim storitelingom vrlo plitko involviran u DININ zaplet, takav kakav jeste, samo mi još fali da me svako malo iz praćenja filma izbaci neka od ovih karikatura, ili drečava/fejk scenografija.

Da, znam da je za ovo po pitanju izgleda filma kriv DINO NA GOVNO SI ZINO DE LAURENTIS, jer je prisilio Linča da sve to uslika svetlije nego što je ovaj hteo da mrači, kako bi mu se bolje videlo na videlu tadašnjeg VHS-a, ali svejedno, čak i sa zatuljenim svetlima teško da bi onaj barok i rokoko delovali mnogo manje nalik unutrašnjosti vikendice nekog gastarbajtera iz okoline Negotina. Ovako kako se vidi u filmu, to baš bode oči.

To što su neki viz. efekti prilično loše ostarili donekle nije pošteno prema filmu starom 40 godina – ali, s druge strane, ako ga uporedimo sa visokobudžetnim SF spektaklima iz tog približnog doba kad je ovaj nastao, dakle sa BLEJD RANEROM ili IMPERIJOM…, vrlo su upadljivo slabi, naročito kompozicija svemirskih brodova i drugih letilica. Svejedno, to je moja najmanja zamerka ovom filmu.

On pada, iznad svega, na tome što je sasvim omašio TON za ovu priču, i što nije uspeo da je ispripoveda na dovoljno intelektualno ili bar emocionalno prijemčiv način. It’s just a bunch of stuff that happened! Jeste, ponešto od toga ne izgleda loše (dobri su crvi i svi slow-mo efekti vezani za pesak), neke od scena su solidne (trening-borba pod štitovima, iako sa prevaziđenim efektima; sve sa Baronom, itd), film nije dosadan čak ni u verziji od tri sata jer, rekoh već, tu se stalno nešto dešava (čak i previše toga), zatim, tema Brajana Enoa, „The Prophecy Theme“, je zarazno-hipnotičko-mistična u svojoj svetoj jednostavnosti, 

a kreatura navigatora Karla Rambaldija je vrlo memorabilna… ali… ipak, premalo je to za nešto što je trebalo da bude klasik i u svom žanru i šire od njega, a pretvorilo se, s pravom, u komercijalni i umetnički promašaj. Mestimično zanimljiv, ali ipak promašaj.

Vilnevova najnovija DINA popravlja većinu ovih problema, ali nije bez nekih svojih – ili onih inherentnih književnom predlošku. O tome – u idućem nastavku. Dotad svakako pogledajte novu DINU, jer to je sasvim OK film i jaka trojka (3+) po mojoj tarifi.