Srbija – ili Mafija?

 

Imam potrebu da napišem, ispod, nekoliko truizama.

Zašto truizama?

Pa, zato što mislim da su ovo dole opštepoznate i svima očigledne stvari.

Kome ovo što ću reći nije već dosad jasno – nikad mu neće biti jasno. Nikad – ili možda tek od idućeg ponedeljka.

Ko dosad nije video u kakvom režimu živimo – neće ni sad progledati. Ili hoće, početkom iduće nedelje?

Još gore, oni koji su videli, ili naslutili, ali nisu s tim imali većeg problema, jer su „gledali svoja posla“ i „nije ih se to ticalo“ i „ne zanima ih politika“ i „živeli su svoje živote, svoje karijere, svoje familije“ – i ćutali su, i trpeli, i aktivno ili pasivno saučestvovali – pa, neće se ni oni sada posramiti, progledavši nakon mog blog posta. Tvrd je obraz bio potreban da se sve do sada prave blesavi, pa će i ovo skliznuti preko njega, neosetno.

Uostalom, već sam posvetio jedan blog post „Psihologiji Zla“, odnosno nazorima (polu)sveta koji je do sada trpeo i podržavao ovo Zlo.

 

Dovoljno sam mator da pamtim čitav period „višestranačja“ na ovim prostorima. Punoletstvo i pravo glasa stekao sam 1991. Za malo više od mesec dana omašili su me prvi moderni višestranački izbori u Srbiji, održani u decembru 1990., jer sam 30. januara 1991. napunio 18 godina. Ovi opšti izbori obuhvatili su glasanje za predsednika Republike i narodne poslanike Skupštine.

Prvi sledeći višestranački izbori u Srbiji održani su već 20. decembra 1992. godine. Bili su to vanredni (prevremeni) opšti izbori, raspisani nakon raspada SFRJ i formiranja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Bila je to moja prva prilika da ostvarim svoje pravo glasa. Nisam ga ostvario ni tada, ni u nekoliko narednih prilika.

Nekoliko je razloga tome: 1) nisam verovao u demokratiju, dapače, principijelno sam se gnušao ideje da moj glas vredi isto kao i bilo koje neobrazovane, poluretardirane, neuke, nepismene, potkupljive, prostodušne, duhovno i moralno zombifikovane, propagandom zaslepljene osobe; 2) nisam verovao da se time, u datim okolnostima, išta može mojim glasom promeniti („Džaba buvi protiv slona“, odnosno „Ološ je prejak, rulja je masovno za njega, i neće ga moja olovka ukloniti“); 3) nisam video alternativu, jer mi se gadila i „opozicija“, tada oličena u bradatom Vuku Draškoviću i Šešelju (danas, prilično jasno, produktima Udbe); 4) a čak i kad se, kasnije, pojavilo nešto naizgled pristojnije, u vidu Đinđića i ekipe (s Vukom prišljamčenim na neko vreme), i dalje mi je sve to delovalo besmisleno, apsurdno i daleko od svega što sam tada mislio i osećao.

Prvi izbori na koje sam zapravo izašao i glasao nisu bili ZA nešto, nego – PROTIV. Osećalo se te 2000. godine da je Sloba gotov, već je smrduckala njegova lešina, i po prvi put u životu imao sam osećaj da taj čin mog glasanja zapravo MOŽE da na neki sitan način doprinese nečemu poželjnom, elementarnoj promeni – da se SKLONI ZLIKOVAC.

Nije mi bilo drago što je „zalog nade“ oličavao neko kao Koštunica, nije me veselilo što je TO prototip nekoga za koga će glasati dovoljno mase da se svrgne onaj tiranin, ali jbg.

I eto, bilo mi je prvo pa muško! Prvo glasanje, i odmah – sa željenim rezultatom! Naravno, ni to nije išlo glatko – malo šta ovde ikada ide glatko, osim kada vozite po klizavom kolovozu – trebalo je da se desi i famozni 5. oktobar, ali eto, uz malo cimanja i akcijanja, Sloba je pao...

 

...Fast forward do danas!

O demokratiji i dalje mislim isto, kao i o zakonu rulje, velikih brojeva, statistike, većine, „većinskoj Srbiji“, većinskom mišljenju itsl. Ipak, svestan sam da za mog života neću videti bolje uređenje od izborne demokratije, a da je svako drugo, od postojećih u ponudi, još gore. „Bez kralja ne valja?“ Kome kralj valja, ukuću mu bio! Anarhija? Neka, hvala, prestar sam za to sranje...

Mislim, meni je odavno jasno, još od te 1991., da ću ja uvek, u svakom društvu i poretku, levom, desnom ili centrističkom, biti u manjini, da to što ja volim i mislim i osećam i čime se bavim nikada neće biti deo glavnog toka – ni muzika koju slušam, ni filmovi koje gledam, ni knjige koje čitam, ili pišem, a kamoli misli koje u glavi gajim i tek s ponekim podelim (neke i ovde, na blogu)... Nikad to neće biti „aminovano“ od strane tzv. „većinske Srbije“. U tom kolu ja ne cupkam, niti želim. I ne žalim se, prihvatam to stoički, son cosas de la vida, imam to na umu, ta činjenica je uračunata u formulu, i teram svoje kako znam i umem, koliko mogu, u datim okolnostima.

 

Pa, kako da vam kažem, te okolnosti su DRASTIČNO pogoršane otkako je radikalski šljam – uz pomoć domaće mafije, Udbe i belosvetskih govana (na čelu s Big Mama Angelinom Merkel) – presvukao svoje smrdljive trenerke i maskirne uniforme i utegao se u skupa odela s kravatama koja su im stajala kao piletu sise. Ali tzv. „narod“ (aka kurac) nije to primetio, nije mu smetalo, zaboravio je da je ta crnocrvena govna već gledao punih 20 godina unazad (u tom trenutku), i ta sveta „većina“, taj „vox populi“, taj „mili narod“ (kako glasi nepodnošljivo imbecilna fraza na kojoj u poslednje vreme insistira onaj dežurni analitičar, Boban Stojanović) – izglasao je sektu SNS i Tomu Grobara. Onda je ovoga ubrzo potkupio, prevario i zlatom umirio Žvalavi Makijaveli s Temua, Potrčko koji se popeo na Tron i doživeo san svakog Srbina, priliku da svu svoju neiživljenost iživi, sa sve manje kontrole – koju je lukavo olabavljivao i ukidao, dok je nije skoro sasvim ukinuo i postao samodržac i polu-tiranin, Veliki Diktator, manje Čaplin a više Zli Mister Bin u spoju sa Psiho Šojićem...

 

...I skoro PETNAEST JEBENIH GODINA TUGE, čemera i nazadovanja na svim planovima, NAJZAD se danas, potkraj 2026. čini da se u ovom narodu rodila kritična masa da se ta Hulja razvlasti. Legalno, fino, kulturiška, bez nasilja, olovkom... Gde si bio „mili narode“ sve ovo vreme u ovolikim brojevima? Nećemo sada o tome. Bilo pa prošlo. Pleme moje snom mrtvijem spava---lo je dugo, predugo, ali eto, brojke, jebene brojke, čini se da su sada napokon na strani Dobra, a ne Zla.

 

Neko je nedavno u jednom podkastu kazao: „Srbima ako daš da biraju između Džekila i Hajda, oni će uvek da izaberu Hajda!“

I dan-danas sve ukazuje na to da se Srbi između Džekila i Hajda lome u razmeri od oko 50%-50%. Ako uopšte sada u nedelju izaberu Džekila, to će, kako se čini, uz mnogo sreće i cimanja, biti sa 51% za Džekila, naspram 49% za Hulju-Hajda.

 

Reći će neko: „Hej, pa ne glasaju SVI, barem jedna četvrtina do jedne trećine (25-33% „milog naroda“) NIKAD NE GLASA, šta god, ko god, kako god da je u ponudi, njih se to ne tiče!“ Jeste, znam. Da siđe Isus s neba, i da ustane Satana iz Pakla, kao takmac, i da narod treba da presudi između njih dvojice, bar 30% ovih što mašu s tri prsta (i krste se isto tako), umotavaju se u zastave i slave „slave“ ne bi ni mrdnuli guzicom u nedelju da izađu i glasaju za Isusa.

Ali da, znam, ne glasa za Hulju polovina „milog naroda“, nego jedva ako je četvrtina (ili je bar tako bilo, donedavno) od ukupnog broja punoletnih stanovnika. Kako god. Za moj groš, i ovi neopredeljeni, nezainteresovani bole-me-patkani glasaju za Zlo svojim neglasanjem, svojom kuroboljom ISTO kao i ovi mamlazi koji i dan-danas (planiraju da) zaokružuju Broj Jedan, odnosno Zlo.

Treba biti baš mnogo otupeo, pa ne osećati u vazduhu – ako ne „miris slobode“, a ono barem zadah Lešine koja nosi ne samo Zli EsEsNes, nego i nikad-lustrirani, nikad-kažnjeni EsPeEs, a sa njima, što je naročito milo i drago, u paketu, kolateralno, i dobar deo potkupljene i/ili nesposobne „opozicije“.

 Ja po prirodi nisam optimista. Ali sada me umerenim, opreznim optimizmom ispunjava nekoliko stvari.

Prvo, taj smrad huljine propasti i luzerstva je sveprisutan, moraće da ga nanjuši rulja. Ista ona rulja koju vodi geslo „Glasaću za tebe kad budeš Vlast“ – poći će za varijacijom toga: „Neću glasati za tebe kad pokažeš da ti se ljulja Vlast!“ Kad nanjuši SLABOST, obrušiće se, poput hijene, dakle lešinara, na taj podgrejani Leš do-juče-hjvaljenog Vođe. Na prvi njegov poklek, prvo veće teturanje, dahtanje, žutilo, obrušiće se mili narod da ga dotuče. Ne iz ideala, ne iz velikih ideja, ideologija, ambicija, ne ni iz mržnje prema Zlu po sebi, nego naprosto zato što je svetina nanjušila slabost, i jedva će dočekati da je kazni. Da se ostrvi na nju. Na strvinu.

Drugo, uzdam se u iracionalnost i inat ovog naroda (milog, da ne ponavljam stalno, iako Bobana ne mrzi i petsto osamdeseti put da kaže kako se njemu mili u svili). Kad kažem „iracionalnost“, mislim zapravo na onu dijagnozu psihijatra Dr Jovana Raškovića: „Srbi su lud narod.“ Lud, ovde, u smislu: nepredvidiv, neuhvatljiv svim tim „ispitivanjima javnog mnenja“, svim tim merilima i aršinima koji, možda, delaju negde u civilizovanijem i racionalnijem svetu, ali među ovima, ovde, koji ne daje ni pet para za civilizaciju i razum, ta ispitivanja okači mačku o rep. Čime će se rukovoditi taj narod, i kako će glasati u nedelju, to niko živ ne može da predvidi.

Uzdam se, neizlečivo optimistički, znam, pomalo i u inat. U trpilo koje je valjda najzad jednom puklo. U to da je i najzavedenijima, najplitkoumnijima prosto DOSADILO da Onoga svaki jebeni dan gledaju na svakom jebenom kanalu na televiziji u koju inače neprekidno zveraju. U to da se bar u nekima od onih što ih je ucenjivao i za siću potkupljivao da ih vozaju po Srbiji autobusima – da mu statiraju po gradovima u koje mnogi od njih nikad inače nisu bili, među onim rešetkama, ili u dvoranama, da mu kliču za sendvič ili pljeskavicu – probudi zametak kičme, rudimentarnog dostojanstva, da kažu „Pa, DOSTA je bilo! Prećero si! Ne’š me više jebati!“

by Ognjen Pavković

 

To je ono što je tužno u vezi sa demokratijom: ova promena, da bi se desila, zavisi od VELIKE IZLAZNOSTI. Drugim rečima, od sveg tog jadnog i bednog i zavedenog i polunezainteresovanog i jedva-osvešćenog polusveta kojem se treba dodvoravati i ubeđivati ga, e ne bi li se bar nekima od njih nešto trznulo u guzici – da, baš tu, u trtici, na samom dnu kičme (if any), da ustanu i pokažu da nisu crvi ni gliste, nego kičmenjaci roda Homo sapiens. Sve što treba jeste da zaokruže Dobro, a ne Zlo. Srbiju, a ne Mafiju.

Hoće li hteti?

Hoće li umeti?

Hoće li ih izaći dovoljno – odnosno, toliko mnogo da Hulja, ni sa svim svojim pokvarenjaštvima i podmuklim mutljavinama te cifre ne može da kompenzuje?

 

A sve i da Hulja poželi da prizna poraz (maštamo; mada, realno, nema on ni u naznakama toliko ljudskog u sebi) – da li će ga Mafija pustiti? Ona Mafija koja je njega stvorila – i ona Mafija koju je on stvorio? One ukradene milijarde neće se sad samo tako vratiti opljačkanima, samo zato što se rulja podigla i glasala u tek nekoliko procenata više nego što su zaokružili glupi i zavedeni. Boriće se te milijarde (i milijarderi) da ostanu tu gde jesu...

 

Mnogo je pitanja, i ja se neću pretvarati da znam odgovore.

Ono što je jasno to je da neće biti ni lako ni glatko.

Ali – nema nazad. Nazad je tiranija i propast, finalna osveta loših đaka, ćacija i nacija (nazi) kakvu još nismo ni u tragovima osetili do sada. I ne samo osveta, nego i zatiranje ikakve šanse da se ovakva pobuna ikada više dogodi. Hapšenja, proterivanja, useravanja u živote bundžijama – i završno trovanje zemlje, vode, vazduha, prodaja ruda i svega što se može prodati, uključujući krda beskičmenjaka, na doboš, pa nek metnu pelene i rmbače stranim robovlasnicima dok ne lipšu za strojevima.

Mislite da preterujem? Hulja je pre neki dan doslovno obećao sledeće:

„Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj. Gotovo je, biće završeno. Verujte mi na reč, biće završena priča i sa školama i fakultetima“, odgovorio je prorok Vučić na pitanje specijalne gošće Informerovog Kolegijuma, usplahirene glavne urednice Tanjuga, Jovane Joksimović. „Onda je kraj. To je kraj. Izbori su kraj. Izbori su kraj!“ ponavljao je Vučić. „I uopšte neću da pričam o danu posle. Gotovo je! Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj! I garantujem vam svojim životom da je kraj. Nema više fakulteti, nema više škole, nema više tužilaštva, pravosuđa, nema više ništa!“

To je iza nas.

Ispred je lažna dilema: Srbija – ili Mafija?

 

Zato apelujem: čak i ako delite neke rezerve i dileme --- i principijelno oko demokratije, i političara, i milog naroda, i „većinske Srbije“, i aktivizma, i sastava „studentske liste“, i krstača na skupovima, i zašto igraju kolo a ne hedbenguju, i mora li baš „Tri poljupca oću ja“ i čega god --- ako vam je život mio, ako mislite da ga ovde provodite (a naročito ako ste se već razmnožili, ili svoje potomstvo planirate da ovde odgajate), izađite na ovo jebeno glasanje. Izbor je krajnje lak. Doslovno referendumski. Srbija (Studenti) – ili Mafija (Hulja i huljisti)?

Da pokušamo prvo milom (narodu). Olovkom.

A posle – pa, kako bude moralo.

 

P.S. U ovom napisu dao sam više oduška svom cinizmu i „realizmu“. To ne znači da sam slep i tup za pozitivnu energiju koju su doneli STUDENTI, za sve pozitivne vrednosti koje su ne samo verbalizovali nego i stalno iznova, skoro pune dve godine, demonstrirali na delima. Ovo je zaista unikatna šansa ne samo da se izvučemo iz govana u kojima smo, nego i da zakoračimo – kvantnim skokom, neviđenim u novijoj istoriji, ne samo našoj – u nešto drastično bolje.

Prosto rečeno, ovo su PRVI izbori na kojima ne ideš da glasaš PROTIV nekoga, nego najzad imaš ZA KOGA da glasaš. Ako ovu priliku ne iskoristiš, druge možda neće biti – ili će, kao, biti, ali kad bude dockan. Jer beskičmenjaci i bubašvabe su toliko otporni na sve da to nije ni smešno. Ne ispuštajmo ovako dobru priliku... SAD je trenutak!

 

P.P.S. A ako se nađe neki pametnjaković koji pomisli, ili kaže: „Ajde, Gule, mani politiku, daj bolje prikaz nekog novog horora ili serije! Koga je briga za glasanje, reci ti nama valja li KERI serija, valja li BELOW, koje nove horore da gledamo za Helovin! Nismo došli na ovaj blog radi politike! Kakve pa ona veze ima s hororom?!“

Poruka od Fabrisa VINYAN di Velza

A propos toga reći ću samo dve stvari.

1) Da su stvari iole normalne, a ne apsolutno nenormalne i skoro do kraja uništene, danas bih vam ovde pisao GULOVE PREPORUKE ZA SAJAM KNJIGA. O, da, jeste li uopšte primetili da se danas, na BG Sajmu, otvara nešto što se zove „sajam knjiga“?

Ali to NIJE Sajam knjiga, kao što ni ono pre nekoliko nedelja nije bilo FEST. To su simulakrumi, Potemkinova sela, pitina deca, zamajavanje, fingiranje normalnosti usred totalne gangsterski bezočne nenormalnosti.

atmosfera sa otvaranja "sajma"

Orfelin ne učestvuje tamo ZBOG POLITIKE, odnosno zbog Hulje i njegovih hulja u upravi Sajma i njihovom odnosu prema izdavačima. A time ni mene nema tamo, niti će me biti na ovom sajmu. Nije mi drago zbog toga: ovo je prvi sajam u ovom veku koji se, kao, održava, a da ja neću biti tamo, makar kao posetilac! Ali, Hulja je zatrovala skoro sve u ovoj zemlji, društvu, kulturi, pa i ovo. Kome to nije jasno, ne vredi mu ni crtati.

Hit Sajma!

 

2) Ovih dana izašli su rezultati Otkupa Knjiga od strane Ministarstva Hulja. Naravno da na tom spisku odabranih i isplaćenih nećete videti Orfelin. Orfelin od ove države već godinama nije dobio ni dinara bilo koje vrste podrške – zato što su naše knjige pretežno na latinici. Neustavnom odlukom ministra-optuženika-poslušnika Seljakovića mi smo time diskriminisani i dovedeni na ivicu opstanka.

Doslovno je tako: ako OVI opstanu, nama nema života. I zato, ako ništa od gornjih apela nije upalilo da vas natera da u nedelju ponesete svoju hemijsku od kuće i odete na glasačko mesto i zaokružite Život, a ne Smrt, kazaću vrlo jasno: pod ovim i ovakvim režimom, koji ovako tretira pamet, znanje, umetnost, kulturu, film, izdavaštvo – opstanka nema ni Orfelinu ni drugim projektima na kojima radim. Ako ovi ostanu, zavladaće totalni mrak. Možda čak i na ovom blogu. O, da...

I zato, nemoj da ti je teško, nego, štono rekoše u TREJNSPOTINGU: „Izaberi Život!“