SRPSKA STRAVA U POLJSKOJ

  

Mili narode, ovaj blog post sadrži dve vesti i jedan prikaz. Dve trećine potiču sa Fanta-Tanjuga znanog kao ART-ANIMA, a jednu vam donosim ja. Evo ovako.

               

U Gdanjsku održano književno veče posvećeno srpskoj horor fantastici

 

U Domu književnosti u Gdanjsku 29. oktobra 2026. godine održano je veče posvećeno srpskoj književnosti strave.

O odabranim autorima, njihovim delima i značaju govorili su: prof. dr Dejan Ajdačić, srpski slavista, teoretičar književnosti i dobitnik nagrade Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike, Damjan Stankevič, slavista i prevodilac, kao i Rafal Palinjski, doktorand Filološkog fakulteta Univerziteta u Gdanjsku, koji se bavi istraživanjem savremene srpske horor književnosti.  

U prvom delu programa bilo je reči o demonima i folklornim elementima u delima srpskih pisaca XIX veka, među kojima su Milovan Glišić, Stjepan Mitrov Ljubiša i Ilija Vukićević. Drugi deo susreta protekao je u znaku savremene srpske žanrovske proze i stvaralaštvu autora Gorana Skrobonje, Dejana Ognjanovića i Ilije Bakića.

Razgovor o različitim generacijama pisaca ukazao je na bogatstvo i raznovrsnost srpske književne tradicije, kao i na njenu sposobnost da se prilagođava novim tematskim i poetičkim interesovanjima.

Poseban deo programa činilo je čitanje odlomaka iz dela predstavljenih autora u poljskom prevodu Damjana Stankeviča, što je bila prilika da se publika neposredno upozna sa srpskom književnošću strave.

Susret u Domu književnosti u Gdanjsku pružio je priliku za razmenu znanja i iskustava između teoretičara književnosti, prevodilaca i ljubitelja fantastike, potvrđujući važnost književnih susreta u povezivanju različitih kultura i književnih sredina.

Izvor: Art-Anima.com

https://www.art-anima.com/knjizevno-vece-posveceno-srpskoj-fantastici-u-gdanjsku/

 

Fotke kojima je ovaj post ilustrovan načinila je, na licu mesta, Zorana Perić.

Obratite pažnju na to da je i blog koji upravo čitate bio predstavljen poljskim čitaocima!

Pomni pratioci horora i mojih aktivnosti setiće se da je to ista ona Zorana Perić koja je na srpski prevela moj izbor najboljih priča strave poljskog majstora, Stefana Grabinjskog – MRAČNI PREDELI.

(Uzgred, imam jedan primerak te knjige extra; ako ga neko želi od mene... pišite!)

 

Pomni pratioci horora i mojih aktivnosti setiće se, takođe, da im je ime Rafal Palinjski poznato. Da, to je isti onaj Rafal Palinjski koji je napisao naučni rad o mom romanu ZAVODNIK, a koji sam vam već ekskluzivno preneo OVDE.

 

                Palinjski je napisao i prikaz debi-zbirke Milana Kovačevića koja je – pazi ti to! – objavljena u Poljskoj prošle godine. Ako vam je on promakao na sajtu Art-Anima, evo ga i ovde.

 

Milan Kovačević – VRAGOVESTI (Siewcy kaźni)

(Planeta Czytelnika, Lođ, Poljska, 2025)

 

SRPSKI HOROR U PREVODU NA POLJSKI JEZIK

Piše: Rafal Palinjski (Rafał Paliński)

 

Kad sam početkom 2025. godine video da izdavačka kuća Planeta Czytelnika (imao sam čast da su u jednoj antologiji objavili i moju pripovetku) izdaje na poljskom jeziku zbirku horor priča srpskog pisca, bio sam veoma iznenađen i nestrpljivo čekao premijeru. Za autora Milana Kovačevića – povezanog sa odličnim i zanimljivim projektom Crnoslovlje – saznao sam prošle godine kad sam tražio informacije o mlađim autorima srpskog horora.

Knjiga je stigla kod mene već u drugoj polovini maja, nakon dugog čekanja. Prvi utisak bio je da izdanje u stvari izgleda lepo – tvrd povez (može da se naruči i u mekom), crveno-crna korica sa mračnom slikom nemrtvih – sve što je potrebno za dobro izdanje horora. Takođe i unutra, za svaku priču urađena je ilustracija koja jako odiše atmosferom užasa, mraka i straha (sve ilustracije za poljsko izdanje napravio je Lukaš Bijalek (Łukasz Białek), autor izuzetnih grafika koje krase i druge knjige Planete). Grafički aspekt je, po mom mišljenju, jedan od najuspelijih elemenata poljskog izdanja; jezik, odnosno prevod, ostavlja nešto više prostora za primedbe, o čemu ću kasnije.

Zbirka Vragovesti (na poljski prevedeno kao Siewcy kaźni) sastoji se od devet priča, što se malo razlikuje od originalnog srpskog izdanja, gde ih je bilo osam. Priče su, u najkraćem rečeno, dobre. Donose mnogo motiva popularnih u današnjem hororu, kao što su epidemije, buna protiv vlade, korporacija i degenerisanog kasnog kapitalizma, krvavi kultovi, tajne sekte, kanibalizam. Neke od njih dotiču – što mene lično najviše zanima – stvarne probleme sadašnje Srbije, kao na primer patrijarhalno odgajanje dece ili posledice ratova iz devedesetih. A sada, evo i nekoliko reči o svakoj priči:

– Dzień Świni (Dan Svinje) – šokantna priča na početku knjige. Istorija mladog momka iz srpskog sela odgojenog od konzervativnog i strogog oca, koji ga prisiljava da kao „pravi muškarac” ubija svinju i pije rakiju. Traumatično mladićevo iskustvo je samo početak njegovih košmara i postupaka vođenih nemogućnošću raspoznavanja onoga šta je stvarnost, od onoga šta se dešava samo u njegovoj glavi. Teška, mračna priča koja dekonstruiše patrijarhalno vaspitanje i tradicionalne uloge koje vode do brutalnog završetka.

– Szepty jego spierzchniętych ust (Šapat suvih usana) – druga priča, koja mi se čini jednom od manje uspelih u zbirci. Serijski ubica mizantrop pokušava da se ubije, ali nakon neuspeha, sreće svoj alter ego. Dosta predvidljivo i bliže filmskom trileru, nego pravom hororu.

– Deratyzacja koncernu szczura (Deratizacija pacovskog konglomerata) – prikazuje veliku međunarodnu korporaciju i jednog čoveka koji mrzi svoj besmisleni život posvećen samo radu. Mizantropski buntovnik koji hoće da sruši korporaciju i da popravlja svet uništenjem ljudi… ili možda samo slika umornog uma sadašnjeg radoholičara, tako se može najkraće opisati ta priča. Pokušaj rasprave sa svetom velike korporacije, ali efekat je, po mom mišljenju, mogao biti ubedljiviji. Popularna i dosta česta tema u savremenom hororu, ali u ovom slučaju izgleda kao kliše iz mnogih drugih priča.

– Owoce czarnego nasienia (Plodovi crnog semena) – jedna od najboljih, a možda i najbolja priča u celoj zbirci. Mladi muškarac, odgojen u sirotištu, traži istinu o svom poreklu, a pre svega o svom ocu, koji ga je napustio tokom rata u Bosni. Njegov jedini trag je stari veteran, očev drug iz ratnih vremena, koji krije tajnu o činjenicama od pre tridesetak godina. Ispostaviće se da je istina za kojom mladić traga, mnogo teža nego što je očekivao. Preteška za čoveka. Odlična atmosfera ratnog užasa, koji ne ostaje samo na realnom nivou, već prelazi i na nivoe egzistencijalnog i metafizičkog.

– Dajcie nam umrzeć (Pustite nas da umremo) – kratka, ali, rekao bih, savršena pripovetka o epidemiji virusa i čoveka koji pokušava da preživi u post-apokaliptičkom svetu bežeći od sudbine. Zanimljiv pogled na Balkan kao „prokletu zemlju”, koju svet mora da odvoji i zatvori nekom vrstom zida. Kao i u većini Kovačevićevih priča i ovde je spas samo nedostižni san. Mislim da se autor dobro snalazi sa postapokaliptičnom estetikom i da bi bilo dobro da se više posveti toj temi.

– Jadalność duszy (Jestivost duše) – još jedna priča o serijskom ubici, ali mnogo bolja nego Šapat suvih usana. Pisana u prvom licu, pripoveda o tome kako život u bedi i blizini rata, budi samo najgore i najmračnije u ljudskoj duši koja žudi samo za novim žrtvama. Odlično!

– Ciała naszych zbawców (Tela naših spasitelja) – mladi student, poreklom sa Balkana, živeći u kući bogatog starca, otkriva da njegov gospodar pripada tajnoj sekti kanibala koji svake godine slave degenerisani anti-Božić. Junak prisiljen da se pridruži mračnom kultu uspeva da pobegne, ali posle mnogih godina, sudbina stiže i njega. Ideja za priču je dobra, ali i u njoj se opet, kao i u Deratizaciji pacovskog konglomerata, oseća kliše.

– Kontrola jakości (Kontrola kvaliteta) – kao i u trećoj priči, Kovačević se i u ovoj bavi temom rada i ponekad radoholizma, ali u mnogo užasnijim obliku, jer umesto korporacije, u ovoj priči radnja se odvija u klanici. Glavni junak, koji je napredovao i postao kontrolor kvaliteta, otkriva mračnu tajnu radnog mesta, ali sam postaje pasivni svedok, bez volje za pobunom ili bekstvom. Ostaje u firmi kao rob… i živo meso. Kao i u prethodnoj priči i ovde ima malo kanibalizma – meni se nije sasvim svideo, ali ljubiteljima telesnog horora sigurno će se dopasti.

– Krwawe tory (Poslednja stanica) – poslednja priča, dodata je u poljskom izdanju, nema je u srpskoj verziji. Dobro napisana istorija jednog malog gradića negde u SAD-u i užasa koji tamo stiže zbog železnice. Po shemi radnje primetan je uticaj klasične američke horor pripovesti iz druge polovine 20. veka gde se nekoliko ljudi brani od nekog tajanstvenog izvora zla – ovde to zlo predstavlja čudna sekta samoubica. Priča bi se u klasičnoj verziji verovatno završila hepiendom, ali ne i kod Kovačevića, jer kod njega, kada jednom padne presuda, ne može da se dobro završi. Kvalitetna stvar za kraj zbirke.

Na ovom mestu želeo bih da pređem na završne reči i završetak ovog mog prikaza, ali pre toga vredi se osvrnuti na prevod, koji na pojedinim mestima ostavlja prostora za doradu. Knjigu je preveo Pšemislav Duda (Przemysław Duda), koji se, koliko sam uspeo da utvrdim, pre svega bavi prevodima sa engleskog; nisam, međutim, pronašao pouzdanu informaciju o njegovom iskustvu sa srpskim jezikom.

Uopšte, u Poljskoj nema mnogo književnih prevodilaca srpskog jezika, a oni koji se bave prevođenjem s tog jezika, pre svega se bave esejističkom i teorijskom književnošću. U ovom slučaju, pojedina sintaksička rešenja ostavljaju utisak posrednog prevoda ili nedovoljne jezičke redakcije, mada bez uvida u sam prevodilački postupak to ne bih mogao pouzdano tvrditi. Znajući poljski jezik kao maternji i, takođe, znajući srpski, vidim da na nekim mestima postoje gramatičke strukture koje zvuče dobro na srpskom, ali ne i na poljskom.

Takođe postoji čudna i, u stvari, pogrešna deklinacija imena junaka (npr. na poljskom genitiv imena Đorđe izgleda isto kao na srpskom – Đorđa, ali u ovom prevodu imamo čudnu ideju „Đorđe’a”). Još jedan aspekt koji bih izdvojio jeste izvesna neujednačenost književnog stila prevoda – na nekim mestima on je veoma uspešan, rekao bih i kitnjast, dok se na drugim mestima mogu uočiti određena odstupanja u stilskom izrazu. Nisam čitao Kovačevićeve priče na srpskom, pa svoje zapažanje mogu zasnivati isključivo na poljskom tekstu, u kojem, pored veoma uspelih mesta, primećujem i izvesne jezičke nedorečenosti i neujednačena prevodilačka rešenja.

Vraćajući se knjizi, ne bih ovu zbirku svrstao među najbolje horor zbirke koje sam čitao, ali to ne znači da u njoj nema vrlo dobrih priča. Pojedine su manje uspele, dok zbirka u celini ostavlja solidan, a na mestima i veoma dobar utisak. Kovačević zapravo dobro zna šta je savremeni horor, kako se stvara i upravo to pruža čitaocima. Tokovi priča su dobro osmišljeni, ponekad možda previše repetitivni i predvidljivi, ali u skladu sa pravilima žanra. Sadašnji horor, u suprotnosti od klasičnog, ne ostavlja mogućnost da dobro pobedi – kod Kovačevića zlo uvek ima poslednju reč.

Na kraju želeo bih da još kažem da mi je, uprkos svim manama i jezičkim problemima sa prevodom, drago što imamo srpski horor na poljskom jeziku. Svaka čast Milanu Kovačeviću, nadam se da ovo nije njegova poslednja reč. Očekujem još srpskog horora u Poljskoj, jer verujem da u Srbiji ima dosta pisaca i ostvarenja o kojima se nedovoljno zna u svetu. Prvi korak je načinjen, nadam se da će sledeći biti još uspešniji.

*

 MILAN PREŠAO GRANICU!  

Na kraju, kad već pominjemo Milana, evo da vam prenesem i najnoviju i najspektakularniju vest! Ovaj pisac, vrlo aktivan u prevođenju i plasiranju svoje proze u inostranstvu, uglavnom na engleskom, već je više puta bio objavljen u nekim izdanjima, uglavnom iz nižih liga belosvetskog izdavaštva, ali sada mu je upala sekira u med (!), jer je njegova priča "Quality Control" odabrana za zaista prvorazredno društvo - kakvom još nije prišao nijedan srpski pisac. (Dobro, hronološki gledano, jesam ja, ali ta knjižurina, zgotovljena još pre više meseci, još nije izašla iz štampe, pa ću je najaviti kad se taj dan primakne, početkom 2027.)

Pogledajte samo tu ekipu!

                U pitanju je novi časopis-antologija ugledne small-press izdavačke kuće Nepenthe. Ovako ga oni najavljuju: 

Borderlands : A Nepenthe Quarterly

There will be no pre-order with our inaugural issue of Borderlands. It will be with us (we are keeping our fingers crossed), in time for Christmas. This is where we will now showcase new writing. Four issues a year of new short stories and what’s more important is, it will be affordable for most readers and collectors. A beautifully designed and illustrated gatefold paperback, foiled titles, limited and signed. It gives us an enormous amount of pleasure to present the contributing authors for issue one and the beautiful wraparound cover art by Matt Jaffe.

 

Nepenthe je do sada bila specijalizovana pretežno za de luxe izdanja ilustrovanih public domain klasika (Dracula, Machen, HPL), ali se u novije vreme sve više bavi savremenim autorima – a o njihovoj novoj antologiji priča nadahnutih Makenovim „Belim ljudima“ pisao sam i ja članak, u broju 232 RUE MORGUE magazina...

 

                Mali je ovaj svet... a još manje je dobrih stvari u njemu. Stoga je neminovno da se one, ovde ili onde, ovako ili onako – susreću. A sada i preko granica ove zemlje...  

NEKI NOVI HORORI 2026

 

Ding-Dong, Žvala is Dead (politically)! It’s Halloween Time, Kids!

Evo kratkih osvrta na nekoliko novijih horora koje VREDI POGLEDATI: Ghoulovi predlozi čime da se zabavite na noć Svetog Luke! A i potom. Na dan Svih svetih. Uzgred, stigla mi knjiga... Ko voli, nek izvoli. Ima i kod mene nekoliko primeraka.

 

COLONY (2026)

Korejska zombi splater akcija u zapečaćenom tržnom centru.

Gimik sa hive mindom i sa spajanjem čak i tela u geštalt-organizme nedovoljno je iskorišćen (i vizuelno i konotativno), ali ok, ima ovde i poneka scena ili fora koje nismo tako često (ili ikada) viđali u zombi (zaraženi!!!) filmovima, a dovoljno je dinamično da drži vodu čak i uprkos generičkim, nezanimljivim likovima i njihovim idiotskim odlukama (aha, usred navale zubatih zombija ja ću da na leđima nakenterim neku oduzetu neznanku koju sad prvi put vidim i s njom na krke trčim između desetina zverova!). 

Splater je ok osim kad je CGI (najčešće), a maske zombaraženih su – meh, izrazito jeftine i nenadahnute - mada, dokone budale sklone učitavanju koječega u treš mogu da na taj spoj crvenog i belog projektuju neku simboliku krvi i sperme, ili Crvene Zvezde, ili čega god – u odsustvu ozbiljnijih značenja koja bi film pružio.

 

THE CYCLE (2026)

Ovo počinje izuzetno: misterija, tajanstvo, nepredvidivost, zanimljivi likovi, lude situacije, wtf kuda ovo vodi...? Delom me je, ne po zapletu, nego po ugođaju, po nekonvencionalnosti svog tretmana horora, po atmosferi, podsetio na THE EMPTY MAN, a delom na ANTLERS. Nažalost, jednom kada se razotkrije misterija – bez brige, neću spojlovati! – kada saznamo ŠTA JE POSREDI, to ima znatno manje smisla.

Neke ranije scene u svetlu otkrovenja bezveznije su (krematorijum), a dotad prilično ubedljiv „realizam“ raspada se i srozava na stripovsko nešto... I, izvinite me, ali fiziologija svega toga je meni izluđujuće neprihvatljiva – štono govorio Lavkraft, to nije EXTENZIJA poznatog nego KONTRADIKCIJA svega što znamo o fizici i fiziologiji! (Bzvz je i sa živim telima, a kamoli sa leševima...) A kad odemo u ćiribu-ćiriba, u fantasy, onda trpaj slobodno i vile i trolove i kočije od bundeve i miševe-kočijaše u livrejama... Jbg, mene ta fantazija smesta GUBI, čim pomoli svoje fantasy lišce, ničemu ja tu više ne verujem – a ako ne verujem, ne mogu ni da se plašim.

 

NERVURES (2025)

Evo nama jednog opičenog francuskog horora – nije iz podžanra „fra. extremizma“ (naslov znači VENE pa bi mogao implicirati body horror – i mada njega zapravo ima, u izvesnom smislu, to je više poetika, fantazija, botanička a ne mesarska metafora, nije to krvavi crveni „iznutrica-arterija“ horor). Koncept je zanimljiv, ali vremenom, a naročito na kraju, frustrira što sve to NIŠTA NE ZNAČI, i nema ni mnogo smisla: ZAŠTO taj doktor to radi, kako i ČEMU (je li zao ili misguided? KAKO bilo ko može, posle svega, biti toliko slep za to što radi?), i zašto bi iko pristao na ONO, itd. 

Dakle, ovde na delu imamo prevlast koncepta – koji je simpatičan povod za neke lepe slike – nad idejom i smislom. Šteta što je ovako nedomišljeno i neambiciozno – neko pametniji i ambiciozniji svašta bi lepo i znakovito iz ove nerazrađene skice izmuzao.

 

NEW GROUP (2026)

Ovo nije preporuka, ali dolazi od onog Japanca koji je radio BEST WISHES TO ALL, pa bi neko mogo da se zaleti, misleći da će i ovo biti tako dobro. Jbg, žešće je sranje: baš je grdno podbacio s ovim pokušajem horor satire na kolektivni japanski duh tradicionalizma i anti-individualizma... Srce mu je na dobrom mestu, al džaba kad je film klinački, kilav, neubedljiv, krindž, i sa retko ravnim „krajem“ čak i za japanske wtf standarde. Da nema nekih nadrealnih prizora prikladnijih mangama i animama nego li igranim filmovima, rekao bih da je ovo bilo žešće gubljenje vremena.

 

Ako vam ni ovo nije dosta, evo još nekoliko solidnih, gledljivih horora (otprilike su to neki tri-minusi, mlake trojke i sl), koje sam gledao već suviše davno, i mrzi me da ih sad opisujem čak i nakratko:

WE BURY THE DEAD 2026

WITTE WIEVEN 2024

NIGHT PATROL 2025

BODYCAM 2025

A DESERT 2024

TOXIC DAUGHTER 2024

 

Ima još nekolicina horora koje sam gledo, solidnih, i vrednih opisa, ali dosta vam je ovo za sada. Njih ću drugi put...

NEVER AFTER DARK (2026)

Mili narode, proslavite pobedu nad huljom i zlom uz nešto izuzetno dobro – tačnije, uz jedan od najboljih horora koji su izašli u ovoj za filmski horor vanredno-bogatoj godini. Pošto neće biti „narodnog odisaja“, jer studenti rade sve mirno i po ps-u (a tako i treba, da budem jasan!), odahnite barem, posle svih nedavnih tenzija, uz jedan napet horor! Ovo je definitivno top-5 materijal, barem za moju godišnju listu, a evo i zašto.

                Iza generičkog naslova, koji zaista nije mnogo obećavao, krije se film koji nas podseća na zlatne dane japanskog horora, i mada dolazi mnogo nakon što smo privremeno sahranili J-horor, barem kao masovni fenomen, ovaj film ipak nije izolovani incident, nego je i lasta koja najavljuje novo proleće japanskog horora. Imali smo nedavno onaj vrlo dobar film sa imbecilnim naslovom koji nikako da mi uđe u mozak, nešto kao NIŠTA NE BRINI BIĆE SVE U REDU ZDRAVO KAKO STE SVE NAJBOLJE SVIMA, tako neka tupava bezlična neupamtljiva obična fraza kakve u naslovima obično imaju slovenački filmovi (evo vam ga moj rivju OVDE!) – a uskoro stiže i NOVI film istog reditelja, koji takođe obećava. Kao i još nekolicina drugih Japanaca. Plus, jedna skoro-genijalna J-H serija...

                Medijumka na zadatku u ukletoj kući, angažovana je da otkrije ko i zašto opseda prijatnu brvnaru u šumi, i eventualno da egzorcira tu nesmirenu dušu, kako bi se kuća mogla mirno prodati. To je SVE što treba da znate. Moj princip je da ne spojlujem dobre filmove. Nemojte gledati trejlere ni previše čitati o filmu, jer on je pun lepih iznenađenja  i ona počinju od samog početka, već u prva tri minuta imate sjajan twist, ali ja vam neću kvariti ni njega, a kamoli ovo docnije. Uđite nevini u ovaj divan film.

                Film je veoma jeziv, ali ima i nešto fizičkog nasilja, pa i mrvica splatera – jer ipak su to Japanci, da se ne zajebavamo. Nisu ovo generička američka KONJURING sranja za PG-13 prostotu.

                Izuzetno dobro je slikan i režiran. To je naprosto milina gledati – i zbog ambijenta, scenografije, i kako je to sve uslikano. Zapravo, ugođajem više podseća na japanske horore before they became cool – dakle, kada su bili zaista weird i kultni, iz 1980-ih i ranih 1990-ih, pre RINGA, pre nego što su počeli da se dodvoravaju tinejdžerkama i Holivudu. (Iako, bizarno, ovaj film režira Amer koji ničim dosad nije pokazivao da ovo ima u sebi!)

                Glavna junakinja je beskrajno zanimljiva i zabavna, ekscentrična na prijemčiv i dražestan način – ja kad sam se zaljubio u nju u prvim minutima, posle toga je moglo da ne bude ni pola strave koja se zapravo desi, jer ovo bi me zanimalo samo nju da pratim. Da budem jasan: odlično napisan LIK, odlična GLUMA, i vrlo simpa-weirdo-sexy MLADA ŽENA. Igra je Moeka Hoši, iz serije ŠOGUN (nisam gledo, nit planiro, al sad možda oću.)

Evo zašto je horor žanr velikodušan za glumice – ovako sočnu, mesnatu ulogu glumci (muški protagonisti) ne dobijaju: ovo je napisano tako da bude ko poručeno za neku ozbiljno talentovanu i harizmatičnu glumicu koja se ne boji da zađe u neutabane staze, i srećom, baš tu je i završilo. U godini u kojoj će vam svi hvaliti one-note karikaturalnu performansu Inde Navarete iz OBSESSION, moj glas za ženskog Zlatnog Gula ide Moeki Hoši! Inače, i ostatak svedenog ansambla je odličan, suptilan, slojeviti likovi, negenerički u naizgled generičkoj situaciji...

                Gimik sa metodom prizivanja, i pravilima funkcionisanja natprirodnog, takođe deluje sveže, neviđeno, i dodaje originalnosti unutar, uopšteno gledano, oveštale situacije. Zbog ozbiljnosti s kojom je ovo sve izvedeno, kao da je prvi put, i film deluje originalnije nego što zapravo jeste (kad prođe, pa se zamislite nad onim šta ste gledali – ako ste skloni takvim perverzijama.)

                Muzika je odlična, a to se odnosi i na saundtrek, a ne samo skor (mada je, izgleda, za oboje zaslužan isti čovek, Džonatan Snajps). Ima jedna sjajna pesma u filmu koja deluje kao da je urađena spec. za film, a ona se čuje, skoro cela, tokom -za moj groš-najlepše scene u njemu, i jedne od najlepših uopšte u ovogodišnjem hororu.

                Hm, kad bolje razmislim, u sam vrh horor užitaka ove godine bacile su me dve muzičko-plesne scene usred filmova strave, što vrlo retko biva. Prvo smo imali Rejfa Fajnsa koji šenluči i hedbenguje u TEMPLE OF BONES uz Ajron Mejden, a sad i ovu lepoticu koja opušteno otkačeno pleše kao pijana vila po ukletoj kući.  

Gospode, nemam reči da opišem koliko je to slatka scena, na više nivoa – i kako uspeva da bude veoma smislena i znakovita, iako površnom gledaocu može delovati kao redundantno slepo crevo. Kako je genijalno strava utkana kroz tu razdraganu scenu, to je nešto neviđeno. Kakvo igranje, i uživanje u igranju – ne samo kod glumice/lika, nego i kod reditelja... Nenametljivi spektakl za sladokusce!

                Inače, ovaj film sam pogledao na skrineru još pre oko pola godine, i smesta se oduševio (dvaput sam ga pogledao tada, iako sam bio u velikom vremenskom tesnacu), i hteo da ga dovedem na SLAUGHTER FEST, i bio na ivici da postignem dil, ni cena nije bila problem, moglo se to platiti, ali na kraju ga nismo dobili – jer vlasnici insistiraju da se film prikazuje sa DCP-a, a SLOTER tu tehniku nema (niti ima tako grdnu lovu koliko košta njeno iznajmljivanje). Videćemo dogodine da li će nova vlast biti milostivija prema ovom festivalu...

                Istine radi, imam određene zamerke na drugu polovinu filma, ali one spadaju u SPOJLERE, pa zato – ni u ludilu ne čitajte ovo ispod PRE gledanja filma. Kad ga odgledate, onda dođite, pročitajte, pa javite u komentaru slažete li se.

 

SPOJLER

SPOJLER

SPOJLER

 

                Ne sviđa mi se kad se otkrije KO je zlikovac, i šta hoće: a) zato što je jadnik i b) zato što nema ubedljivu motivaciju da bude zli ubica. Prosto, nije dovoljno preteći, niti je znakovit, niti ima mnogo smisla.

                Ne volim bre ta poigravanja s vremenskim tokovima: znam da je to all the rage među današnjom mladeži, ali jebao vas DARK i sve to „jebo sam curu ne znajući da je to zapravo moja baba u vremenskoj petlji povraćena u budućnost, čime sam postao svoj sopstveni deda“ i tako ta sranja! Ako je put kroz vreme uopšte nekako moguć (ne ulazim u fiziku toga, ne zanima me) – on je narativno debilan, bio je i biće, i ova petlja u filmu je besmislena, neznakovita, običan gimik, dosetka, kao ETO, DOSETILI SMO SE, OPA, AL SMO VAS IZNENADILI, TO NISTE OČEKIVALI! Tužno je kad na kraju vidite da ovako dobro napravljen film zapravo nije ni o čemu sem o jednom meh gimiku.

               A unutar opšte, principijelne zamerke, smeta mi i ovaj detalj: na kraju medijumki bude jasno ŠTA se tu desilo, i da je taj ludak od krvi i mesa s kojim se bori onaj isti koji joj se ukazivao ranije (? ili kasnije, is it past or is it future, or future past, or present perfect continuous, ili je futur drugi, Ramzes Treći, koji kurac takoreći!?). Uprkos tome što ona zna to, kada bude u prilici da ovoga od krvi i mesa ubije šjekirom, i može da bira dal će ga njome posred čela, ili da mu odrubi glavu, ili šta će – ona ga sekirom mlatne veoma bizarno (ko to tako radi, molim vas?!) baš posred usta, kako bi od njega ispao tačno onakav duh kakvog je ranije (ili kasnije, juče ili sutra) sretala! Prc!

                Ali dobro, šta sad da se radi, ni HOPE nije ni o čemu, pa ga je lepo gledati (sem u nekim baš lošim CGI scenama), a ovde barem imate za koga da brinete svi vi dušebrižnici što volite da brinete za fiktivne likove po filmovima! Ova glavna junakinja je toliko slatka i opičena da ćete da brinete za sve pare! A što je najslađe – film imate za dž, na netu. Voleo bih da ovo bude dovoljno unosno da snime nastavak: rado bih gledo franšizu o daljim avanturama ove medijumke (i njene sekice)...              

Srbija – ili Mafija?

 

Imam potrebu da napišem, ispod, nekoliko truizama.

Zašto truizama?

Pa, zato što mislim da su ovo dole opštepoznate i svima očigledne stvari.

Kome ovo što ću reći nije već dosad jasno – nikad mu neće biti jasno. Nikad – ili možda tek od idućeg ponedeljka.

Ko dosad nije video u kakvom režimu živimo – neće ni sad progledati. Ili hoće, početkom iduće nedelje?

Još gore, oni koji su videli, ili naslutili, ali nisu s tim imali većeg problema, jer su „gledali svoja posla“ i „nije ih se to ticalo“ i „ne zanima ih politika“ i „živeli su svoje živote, svoje karijere, svoje familije“ – i ćutali su, i trpeli, i aktivno ili pasivno saučestvovali – pa, neće se ni oni sada posramiti, progledavši nakon mog blog posta. Tvrd je obraz bio potreban da se sve do sada prave blesavi, pa će i ovo skliznuti preko njega, neosetno.

Uostalom, već sam posvetio jedan blog post „Psihologiji Zla“, odnosno nazorima (polu)sveta koji je do sada trpeo i podržavao ovo Zlo.

 

Dovoljno sam mator da pamtim čitav period „višestranačja“ na ovim prostorima. Punoletstvo i pravo glasa stekao sam 1991. Za malo više od mesec dana omašili su me prvi moderni višestranački izbori u Srbiji, održani u decembru 1990., jer sam 30. januara 1991. napunio 18 godina. Ovi opšti izbori obuhvatili su glasanje za predsednika Republike i narodne poslanike Skupštine.

Prvi sledeći višestranački izbori u Srbiji održani su već 20. decembra 1992. godine. Bili su to vanredni (prevremeni) opšti izbori, raspisani nakon raspada SFRJ i formiranja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Bila je to moja prva prilika da ostvarim svoje pravo glasa. Nisam ga ostvario ni tada, ni u nekoliko narednih prilika.

Nekoliko je razloga tome: 1) nisam verovao u demokratiju, dapače, principijelno sam se gnušao ideje da moj glas vredi isto kao i bilo koje neobrazovane, poluretardirane, neuke, nepismene, potkupljive, prostodušne, duhovno i moralno zombifikovane, propagandom zaslepljene osobe; 2) nisam verovao da se time, u datim okolnostima, išta može mojim glasom promeniti („Džaba buvi protiv slona“, odnosno „Ološ je prejak, rulja je masovno za njega, i neće ga moja olovka ukloniti“); 3) nisam video alternativu, jer mi se gadila i „opozicija“, tada oličena u bradatom Vuku Draškoviću i Šešelju (danas, prilično jasno, produktima Udbe); 4) a čak i kad se, kasnije, pojavilo nešto naizgled pristojnije, u vidu Đinđića i ekipe (s Vukom prišljamčenim na neko vreme), i dalje mi je sve to delovalo besmisleno, apsurdno i daleko od svega što sam tada mislio i osećao.

Prvi izbori na koje sam zapravo izašao i glasao nisu bili ZA nešto, nego – PROTIV. Osećalo se te 2000. godine da je Sloba gotov, već je smrduckala njegova lešina, i po prvi put u životu imao sam osećaj da taj čin mog glasanja zapravo MOŽE da na neki sitan način doprinese nečemu poželjnom, elementarnoj promeni – da se SKLONI ZLIKOVAC.

Nije mi bilo drago što je „zalog nade“ oličavao neko kao Koštunica, nije me veselilo što je TO prototip nekoga za koga će glasati dovoljno mase da se svrgne onaj tiranin, ali jbg.

I eto, bilo mi je prvo pa muško! Prvo glasanje, i odmah – sa željenim rezultatom! Naravno, ni to nije išlo glatko – malo šta ovde ikada ide glatko, osim kada vozite po klizavom kolovozu – trebalo je da se desi i famozni 5. oktobar, ali eto, uz malo cimanja i akcijanja, Sloba je pao...

 

...Fast forward do danas!

O demokratiji i dalje mislim isto, kao i o zakonu rulje, velikih brojeva, statistike, većine, „većinskoj Srbiji“, većinskom mišljenju itsl. Ipak, svestan sam da za mog života neću videti bolje uređenje od izborne demokratije, a da je svako drugo, od postojećih u ponudi, još gore. „Bez kralja ne valja?“ Kome kralj valja, ukuću mu bio! Anarhija? Neka, hvala, prestar sam za to sranje...

Mislim, meni je odavno jasno, još od te 1991., da ću ja uvek, u svakom društvu i poretku, levom, desnom ili centrističkom, biti u manjini, da to što ja volim i mislim i osećam i čime se bavim nikada neće biti deo glavnog toka – ni muzika koju slušam, ni filmovi koje gledam, ni knjige koje čitam, ili pišem, a kamoli misli koje u glavi gajim i tek s ponekim podelim (neke i ovde, na blogu)... Nikad to neće biti „aminovano“ od strane tzv. „većinske Srbije“. U tom kolu ja ne cupkam, niti želim. I ne žalim se, prihvatam to stoički, son cosas de la vida, imam to na umu, ta činjenica je uračunata u formulu, i teram svoje kako znam i umem, koliko mogu, u datim okolnostima.

 

Pa, kako da vam kažem, te okolnosti su DRASTIČNO pogoršane otkako je radikalski šljam – uz pomoć domaće mafije, Udbe i belosvetskih govana (na čelu s Big Mama Angelinom Merkel) – presvukao svoje smrdljive trenerke i maskirne uniforme i utegao se u skupa odela s kravatama koja su im stajala kao piletu sise. Ali tzv. „narod“ (aka kurac) nije to primetio, nije mu smetalo, zaboravio je da je ta crnocrvena govna već gledao punih 20 godina unazad (u tom trenutku), i ta sveta „većina“, taj „vox populi“, taj „mili narod“ (kako glasi nepodnošljivo imbecilna fraza na kojoj u poslednje vreme insistira onaj dežurni analitičar, Boban Stojanović) – izglasao je sektu SNS i Tomu Grobara. Onda je ovoga ubrzo potkupio, prevario i zlatom umirio Žvalavi Makijaveli s Temua, Potrčko koji se popeo na Tron i doživeo san svakog Srbina, priliku da svu svoju neiživljenost iživi, sa sve manje kontrole – koju je lukavo olabavljivao i ukidao, dok je nije skoro sasvim ukinuo i postao samodržac i polu-tiranin, Veliki Diktator, manje Čaplin a više Zli Mister Bin u spoju sa Psiho Šojićem...

 

...I posle skoro PETNAEST JEBENIH GODINA TUGE, čemera i nazadovanja na svim planovima, NAJZAD se danas, potkraj 2026. čini da se u ovom narodu rodila kritična masa da se ta Hulja razvlasti. Legalno, fino, kulturiška, bez nasilja, olovkom... Gde si bio „mili narode“ sve ovo vreme u ovolikim brojevima? Nećemo sada o tome. Bilo pa prošlo. Pleme moje snom mrtvijem spava---lo je dugo, predugo, ali eto, brojke, jebene brojke, čini se da su sada napokon na strani Dobra, a ne Zla.

 

Neko je nedavno u jednom podkastu kazao: „Srbima ako daš da biraju između Džekila i Hajda, oni će uvek da izaberu Hajda!“

I dan-danas sve ukazuje na to da se Srbi između Džekila i Hajda lome u razmeri od oko 50%-50%. Ako uopšte sada u nedelju izaberu Džekila, to će, kako se čini, uz mnogo sreće i cimanja, biti sa 51% za Džekila, naspram 49% za Hulju-Hajda.

 

Reći će neko: „Hej, pa ne glasaju SVI, barem jedna četvrtina do jedne trećine (25-33% „milog naroda“) NIKAD NE GLASA, šta god, ko god, kako god da je u ponudi, njih se to ne tiče!“ Jeste, znam. Da siđe Isus s neba, i da ustane Satana iz Pakla, kao takmac, i da narod treba da presudi između njih dvojice, bar 30% ovih što mašu s tri prsta (i krste se isto tako), umotavaju se u zastave i slave „slave“ ne bi ni mrdnuli guzicom u nedelju da izađu i glasaju za Isusa.

Ali da, znam, ne glasa za Hulju polovina „milog naroda“, nego jedva ako je četvrtina (ili je bar tako bilo, donedavno) od ukupnog broja punoletnih stanovnika. Kako god. Za moj groš, i ovi neopredeljeni, nezainteresovani bole-me-patkani glasaju za Zlo svojim neglasanjem, svojom kurcoboljom ISTO kao i ovi mamlazi koji i dan-danas (planiraju da) zaokružuju Broj Jedan, odnosno Zlo.

Treba biti baš mnogo otupeo, pa ne osećati u vazduhu – ako ne „miris slobode“, a ono barem zadah Lešine koja nosi ne samo Zli EsEsNes, nego i nikad-lustrirani, nikad-kažnjeni EsPeEs, a sa njima, što je naročito milo i drago, u paketu, kolateralno, i dobar deo potkupljene i/ili nesposobne „opozicije“.

 Ja po prirodi nisam optimista. Ali sada me umerenim, opreznim optimizmom ispunjava nekoliko stvari.

Prvo, taj smrad Huljine propasti i luzerstva je sveprisutan, moraće da ga nanjuši rulja. Ista ona rulja koju vodi geslo „Glasaću za tebe kad budeš Vlast“ – poći će za varijacijom toga: „Neću glasati za tebe kad pokažeš da ti se ljulja Vlast!“ Kad nanjuši SLABOST, obrušiće se, poput hijene, dakle lešinara, na taj podgrejani Leš do-juče-hvaljenog Vođe. Na prvi njegov poklek, prvo veće teturanje, dahtanje, žutilo, obrušiće se mili narod da ga dotuče. Ne iz ideala, ne iz velikih ideja, ideologija, ambicija, ne ni iz mržnje prema Zlu po sebi, nego naprosto zato što je svetina nanjušila slabost, i jedva će dočekati da je kazni. Da se ostrvi na nju. Na strvinu.

Drugo, uzdam se u iracionalnost i inat ovog naroda (milog, da ne ponavljam stalno, iako Bobana ne mrzi i petsto osamdeseti put da kaže kako se njemu mili u svili). Kad kažem „iracionalnost“, mislim zapravo na onu dijagnozu psihijatra Dr Jovana Raškovića: „Srbi su lud narod.“ Lud, ovde, u smislu: nepredvidiv, neuhvatljiv svim tim „ispitivanjima javnog mnenja“, svim tim merilima i aršinima koji, možda, delaju negde u civilizovanijem i racionalnijem svetu, ali među ovima, ovde, koji ne daje ni pet para za civilizaciju i razum, ta ispitivanja okači mačku o rep. Čime će se rukovoditi taj narod, i kako će glasati u nedelju, to niko živ ne može da predvidi.

Uzdam se, neizlečivo optimistički, znam, pomalo i u inat. U trpilo koje je valjda najzad jednom puklo. U to da je i najzavedenijima, najplitkoumnijima prosto DOSADILO da Onoga svaki jebeni dan gledaju na svakom jebenom kanalu na televiziji u koju inače neprekidno zveraju. U to da se bar u nekima od onih što ih je ucenjivao i za siću potkupljivao da ih vozaju po Srbiji autobusima – da mu statiraju po gradovima u koje mnogi od njih nikad inače nisu bili, među onim rešetkama, ili u dvoranama, da mu kliču za sendvič ili pljeskavicu – probudi zametak kičme, rudimentarnog dostojanstva, da kažu „Pa, DOSTA je bilo! Prećero si! Ne’š me više jebati!“

by Ognjen Pavković

 

To je ono što je tužno u vezi sa demokratijom: ova promena, da bi se desila, zavisi od VELIKE IZLAZNOSTI. Drugim rečima, od sveg tog jadnog i bednog i zavedenog i polunezainteresovanog i jedva-osvešćenog polusveta kojem se treba dodvoravati i ubeđivati ga, e ne bi li se bar nekima od njih nešto trznulo u guzici – da, baš tu, u trtici, na samom dnu kičme (if any), da ustanu i pokažu da nisu crvi ni gliste, nego kičmenjaci roda Homo sapiens. Sve što treba jeste da zaokruže Dobro, a ne Zlo. Srbiju, a ne Mafiju.

Hoće li hteti?

Hoće li umeti?

Hoće li ih izaći dovoljno – odnosno, toliko mnogo da Hulja, ni sa svim svojim pokvarenjaštvima i podmuklim mutljavinama te cifre ne može da kompenzuje?

 

A sve i da Hulja poželi da prizna poraz (maštamo; mada, realno, nema on ni u naznakama toliko ljudskog u sebi) – da li će ga Mafija pustiti? Ona Mafija koja je njega stvorila – i ona Mafija koju je on stvorio? One ukradene milijarde neće se sad samo tako vratiti opljačkanima, samo zato što se rulja podigla i glasala u tek nekoliko procenata više nego što su zaokružili glupi i zavedeni. Boriće se te milijarde (i milijarderi) da ostanu tu gde jesu...

 

Mnogo je pitanja, i ja se neću pretvarati da znam odgovore.

Ono što je jasno to je da neće biti ni lako ni glatko.

Ali – nema nazad. Nazad je tiranija i propast, finalna osveta loših đaka, ćacija i nacija (nazi) kakvu još nismo ni u tragovima osetili do sada. I ne samo osveta, nego i zatiranje ikakve šanse da se ovakva pobuna ikada više dogodi. Hapšenja, proterivanja, useravanja u živote bundžijama – i završno trovanje zemlje, vode, vazduha, prodaja ruda i svega što se može prodati, uključujući krda beskičmenjaka, na doboš, pa nek metnu pelene i rmbače stranim robovlasnicima dok ne lipšu za strojevima.

Mislite da preterujem? Hulja je pre neki dan doslovno obećao sledeće:

„Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj. Gotovo je, biće završeno. Verujte mi na reč, biće završena priča i sa školama i fakultetima“, odgovorio je prorok Vučić na pitanje specijalne gošće Informerovog Kolegijuma, usplahirene glavne urednice Tanjuga, Jovane Joksimović. „Onda je kraj. To je kraj. Izbori su kraj. Izbori su kraj!“ ponavljao je Vučić. „I uopšte neću da pričam o danu posle. Gotovo je! Ako narod kaže da smo pobedili na izborima, to je kraj! I garantujem vam svojim životom da je kraj. Nema više fakulteti, nema više škole, nema više tužilaštva, pravosuđa, nema više ništa!“

To je iza nas.

Ispred je lažna dilema: Srbija – ili Mafija?

 

Zato apelujem: čak i ako delite neke rezerve i dileme --- i principijelno oko demokratije, i političara, i milog naroda, i „većinske Srbije“, i aktivizma, i sastava „studentske liste“, i krstača na skupovima, i zašto igraju kolo a ne hedbenguju, i mora li baš „Tri poljupca oću ja“ i čega god --- ako vam je život mio, ako mislite da ga ovde provodite (a naročito ako ste se već razmnožili, ili svoje potomstvo planirate da ovde odgajate), izađite na ovo jebeno glasanje. Izbor je krajnje lak. Doslovno referendumski. Srbija (Studenti) – ili Mafija (Hulja i huljisti)?

Da pokušamo prvo milom (narodu). Olovkom.

A posle – pa, kako bude moralo.

 

P.S. U ovom napisu dao sam više oduška svom cinizmu i „realizmu“. To ne znači da sam slep i tup za pozitivnu energiju koju su doneli STUDENTI, za sve pozitivne vrednosti koje su ne samo verbalizovali nego i stalno iznova, skoro pune dve godine, demonstrirali na delima. Ovo je zaista unikatna šansa ne samo da se izvučemo iz govana u kojima smo, nego i da zakoračimo – kvantnim skokom, neviđenim u novijoj istoriji, ne samo našoj – u nešto drastično bolje.

Prosto rečeno, ovo su PRVI izbori na kojima ne ideš da glasaš PROTIV nekoga, nego najzad imaš ZA KOGA da glasaš. Ako ovu priliku ne iskoristiš, druge možda neće biti – ili će, kao, biti, ali kad bude dockan. Jer beskičmenjaci i bubašvabe su toliko otporni na sve da to nije ni smešno. Ne ispuštajmo ovako dobru priliku... SAD je trenutak!

 

P.P.S. A ako se nađe neki pametnjaković koji pomisli, ili kaže: „Ajde, Gule, mani politiku, daj bolje prikaz nekog novog horora ili serije! Koga je briga za glasanje, reci ti nama valja li KERI serija, valja li BELOW, koje nove horore da gledamo za Helovin! Nismo došli na ovaj blog radi politike! Kakve pa ona veze ima s hororom?!“

Poruka od Fabrisa VINYAN di Velza

A propos toga reći ću samo dve stvari.

1) Da su stvari iole normalne, a ne apsolutno nenormalne i skoro do kraja uništene, danas bih vam ovde pisao GULOVE PREPORUKE ZA SAJAM KNJIGA. O, da, jeste li uopšte primetili da se danas, na BG Sajmu, otvara nešto što se zove „sajam knjiga“?

Ali to NIJE Sajam knjiga, kao što ni ono pre nekoliko nedelja nije bilo FEST. To su simulakrumi, Potemkinova sela, pitina deca, zamajavanje, fingiranje normalnosti usred totalne gangsterski bezočne nenormalnosti.

atmosfera sa otvaranja "sajma"

Orfelin ne učestvuje tamo ZBOG POLITIKE, odnosno zbog Hulje i njegovih hulja u upravi Sajma i njihovom odnosu prema izdavačima. A time ni mene nema tamo, niti će me biti na ovom sajmu. Nije mi drago zbog toga: ovo je prvi sajam u ovom veku koji se, kao, održava, a da ja neću biti tamo, makar kao posetilac! Ali, Hulja je zatrovala skoro sve u ovoj zemlji, društvu, kulturi, pa i ovo. Kome to nije jasno, ne vredi mu ni crtati.

Hit Sajma!

 

2) Ovih dana izašli su rezultati Otkupa Knjiga od strane Ministarstva Hulja. Naravno da na tom spisku odabranih i isplaćenih nećete videti Orfelin. Orfelin od ove države već godinama nije dobio ni dinara bilo koje vrste podrške – zato što su naše knjige pretežno na latinici. Neustavnom odlukom ministra-optuženika-poslušnika Seljakovića mi smo time diskriminisani i dovedeni na ivicu opstanka.

Doslovno je tako: ako OVI opstanu, nama nema života. I zato, ako ništa od gornjih apela nije upalilo da vas natera da u nedelju ponesete svoju hemijsku od kuće i odete na glasačko mesto i zaokružite Život, a ne Smrt, kazaću vrlo jasno: pod ovim i ovakvim režimom, koji ovako tretira pamet, znanje, umetnost, kulturu, film, izdavaštvo – opstanka nema ni Orfelinu ni drugim projektima na kojima radim. Ako ovi ostanu, zavladaće totalni mrak. Možda čak i na ovom blogu. O, da...

I zato, nemoj da ti je teško, nego, štono rekoše u TREJNSPOTINGU: „Izaberi Život!“