Ghoul na Grossmanu 2009

Dejan Ognjanović promoviše 3 nove knjige na Grossmanu

Pisac, filmski kritičar i esejista Dejan Ognjanović iz Niša na Grossmanu 2009. promovisaće tri nove knjige koje je objavio u prethodnih godinu dana: jednu zbirku svojih eseja o hororu, i dve knjige koje potpisuje kao priređivač i ko-priređivač.

Studija strave predstavlja svojevrstan tematski nastavak dve prethodne Ognjanovićeve knjige, Faustovski ekran: đavo na filmu i U brdima, horori: srpski film strave (obe promovisane na Grossmanu 2007). Studija strave insistira na književnom utemeljenju horora kao žanra koji će u filmu, kao umetosti koja svojom audio-vizuelnom sugestivnošću nudi najveći potencijal, pronaći svoje raskošno ishodište. Sadržaj čine sledeći eseji: 'Horor kao žanr, i njegova estetička namera'; 'Horor, imenovanje neiskazivog'; 'Nastanak i razvoj gotika'; 'Modernizacija gotskog horora u delu Edgara A. Poea'; 'Mesto Ambrose Biercea u tradiciji američkog gotika'; 'Lovecraft: izvan ovog univerzuma'; 'Nekrofilija - nekad i sad'; 'Politika tela i estetika straha'; 'Wes Craven i postmoderni horor'; 'Đavo me je naterao: serijski ubica kao demon'; 'Japanske priče o duhovima'; 'Jezik demonizacije na primeru romana Znak Satane'; i 'Mračni eros u delima Đorđa Kadijevića'.

Novi Kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma je zbornik radova koji priređuju Ognjanović i Ivan Velisavljević. U pitanju su kritički tekstovi koji bacaju svetlo na poprilično skrajnute žanrove srpskog filma kao što su horor, krimić i dečji film, kao i na stigmatizovane autore kakvi su Želimir Žilnik, Jovan Jovanović, Kokan Rakonjac, Đorđe Kadijević i Miloš Radivojević. Oni donose jedan sasvim novi, trećemilenijumski pogled na kinematografiju, rasterećen ideoloških stega. Pored priređivača, u zborniku su i sledeći mladi i već afirmisani kritičari: Đorđe Bajić, Miloš Cvetković, Dejan Dabić, Olga Dimitrijević, Kristina Đuković, Miloš Đurđević, Zoran Janković, Marko Krstić, Aleksandar Novaković, Uroš Smiljanić, Dimitrije Vojnov, Srđan Vučinić.

Najzad, dugo čekana, ali najzad dočekana, spektakularna, raskošna, neuporediva i neviđena zbirka najboljih priča H. P. Lovecrafta – NEKRONOMIKON, najzad se nalazi pred čitaocima! U Srbiji je tek nedavno Lovecraft doživeo dostojno, čak fascinantno predstavljanje kroz, u svakom smislu kapitalnu, tvrdo povezanu, odlično, na najboljoj hartiji odštampanu vrhunski dizajniranu knjigu, zbirku najvažnijih priča ovog genijalnog, revolucionarnog stvaraoca. Priredivač monumentalnog projekta, prevodilac nekih priča, te autor stručnog predgovora, biografije i pogovora sa celokupnom, metodološki konzistentnom bibliografijom Lavkraftovih dela je Dejan Ognjanović.

Kraća, sažeta najava ovog spektakularnog promovisanja može se videti i ovde:

http://en.grossmann.si/news/id/154

Inače, ovo nije sve što je vezano za moje aktivnosti na ovogodišnjem Grosmanu, ali o ostalome, u narednim danima.

NATAŠA (2001)

evo još jednog prikaza koji je nemi pratilac ovog bloga, Aleksandar Radivojević, priložio za web-obznanu: radi se o kritici koja je, kao i sve ostale njegove u ovom predstojećem ciklusu, objavljena u listu REPORTER u periodu 2001-02.

sve textove je neznatno jezički i grafički prilagodio i za blog-objavljivanje sredio – Ghoul.

Režija: Ljubiša Samardžić;

Scenario: Srđan Koljević & Đorđe Milosavljević

Uloge: Nikola Đuričko, Tijana Kondić, Anica Dobra, Davor Janjić, Zoran Cvijanović, Dragan Bjelogrlić;

Filmom "Nataša", Srđan Koljević nastavlja dosledno sprovođenje svoje scenarističke poetike pretvaranja filmskog Beograda u realni baščaršijski geto. Njegova verzija paralelnog Beograda je usko ćevabdžijsko sokače, skučen mehandžijsko lepljivi ćošak u kome se sva odasvud izbegla raja međusobno poznaje, druguje, napija, polno kontaktira, i osakaćuje, zavisno od filmske potrebe tj. zahteva reditelja koji diktira tip željenog tavorenja. Ti i takvi likovi, bili oni beslovesne individue koje kao da su na vikend puštene iz Guberevca da tumaraju naizgled beogradskim eksterijerima iz dvojca "Kaži zašto me ostavi" i "Normalni ljudi" Olega Novkovića ili košarkom animirani prostaci iz "Nebeske udice" Ljubiše Samardžića (gde, uzgred, NATO bombe sa učinkom kašikare pogađaju basket-igrališta usred Novog Beograda, u kontekstu realističke melodrame) predstavljaju nemuštu zamenu za filmsko tkivo, priču i narativnu strukturu, i stoga od pomenutih filmova tvore cirkuski ansambl Indo-bosansko-srpskih frikova umetnutih u samoozbiljne dramske celine koje forsiraju konstantni izvođački patos.

Koljevićev glumački alterego je gotovo rasno "androgini", dakle generalno neodredivi izvođač Ivan Jeftović koji tvori unikatni mutant između bosanskog i srpskog naglaska i romsko-orijentalne pojavnosti (što ga čini hodajućim otelotvorenjem rasnog segregata u Srbiji) što nas monolozima dužine nekadašnjeg Mostarskog mosta podučava životu u istočno-balkanskoj memli - pored dirljive etide o branju trešanja u granatiranom Sarajevu u "Nebeskoj udici", simptomatično je i bunovno filosofsko-poetsko slovo u "Normalnim ljudima" (život... opstanak... sranje... jebe te... ti se boriš... krava... šuma... džukac - op.cit.)

Svi pomenuti teško svarljivi elementi Koljevićeve estetike deluju šokantno prihvatljivo u "Nataši" zahvaljujući kvartetu stvari:

1. Prisustvu, mada dozlaboga klišeizirane, ali ipak, priče o pandurskom ženskom potomku Nataši za koju se seksualno zainteresuju pandur-ubica njenog oca (Janjić), ofucani, mladi pedofil u uranjenoj krizi srednjih godina (Đuričko), a tu su i žena ofucanog pedofila, inače psiholog i prosvetni radnik (Anica Dobra) koja, valjda kako bi dokazala svoj poziv, doslovno citira čitave odlomke iz Frojdove "Krize psihoanalize", kao i pandurski poglavar (Bjelogrlić) više zaintrigiran notesom u posedu drskog derišta koji je pripadao njenom mrtvom ocu, a sadrži brojeve mobilnih telefona ostalih prljavih pandura;

2. Odsustvu Ivana Jeftovića u kastingu, čime se briše rasno-didaktički uticaj scenariste na novoostvareni filmski siže;

3. Neinsistiranju Ljubiše Samardžića na ruralnoj spontanosti seksualnog prizora - setimo se, sada već legendarnog momenta ispadanja dojke Katarine Žutić ispred neke baruštine u "…Udici".

4. Uticaju mizanscen majstora Radivoja Andrića (pomoćnik režije) na filmsku celinu, čitaj: usađivanje osećaja za ritam, diktiranje tempa koji donekle uspeva da sažvaće povremeno nepodnošljive scenarističko-dijaloške nesuvislosti.

I na kraju, za film koji figurativno prikazuje sumrak stare (pandurske) Srbije i osvit nove (narodne) države, kroz robusno melodramatičnu montažnu sekvencu paralelnog utrnuća pandurskog potomka (Kondić) i trijumfa DOS-a na izborima, zanimljivo je da jedina mesta gde možemo osetiti snagu autentičnosti autorskog rukopisa, jesu opisi digniteta, kompanjonstva i izdaje u policijskim krugovima, kao i tvrdi sentiment toga navodno iščezavajućeg sveta što je, bar u ovom ostvarenju vitalniji i bliži iskonskom narodnom mentalitetu nego bilo koji drugi, koji, navodno likuje.

Ostaje samo kontraverzno pitanje da li se Samardžiću može zameriti što od dolazećih spontanih pedofila, indobosanskih transvestita, klimakteričnih psihologa i sifilističnih Roma ipak, makar i podsvesno, radije bira odlazeće ali iskreno brutalne i tupe pandure.

Ocena – Д (домаћи)

BUMERANG (2001)

A sad nešto sasvim drugačije: u narednim danima, exkluzivno za ovaj blog, ljubaznošću Aleksandra Radivojevića, moći ćete da pročitate nekoliko njegovih brutalnih obračuna sa štetočinama srpskog filma kroz najsurovije (tj. najistinitije) prikaze koje se iko u ovim krajevima usudio da ovim zlodelima uputi.

Pa, da počnemo: evo kako se to radi...

Režija: Dragan Marinković

Scenario: Svetislav Basara

Uloge: Lazar Ristovski, Nebojša Glogovac, Paulina Manov, Dragan Jovanović, Petar Božović, Maja Sabljić, Milena Dravić, Zoran Cvijanović

review by Aleksandar Radivojević

Ne zavaravajmo se – devedeset devet odsto srpske filmske publike ne pravi nikakvu razliku između sedamnaeste inkarnacije bosanskog ljudskog cirkusa Audicije, lobotomije nedeljom uveče kod Siniše Pavića, svakovečernje inkvizicije serija iz južnoameričkih terorističkih država, i dugometražnog bioskopskog filma - umetničkog dela koje poseduje ozbiljan kreativan napon.

Za ovdašnjeg gledaoca je dovoljno da registruje izbečena lica poznatih glumaca-lakrdijaša sa malog ekrana, pa da se uneredi od sreće i lokalpatriotskog zanosa u kinodvorani. To su shvatili i domaći filmski stvaraoci, pa su se svojski potrudili da svoja dela u poslednjih deset godina približe truleži "prljavih kazališta" u kojima se igraju klonovi Audicije, Ođe mobilni, retard-aforizmi Indeksovaca, kao i TV ekranima sa kojih prete Giga Moravac i Ljovisna.

Šokantno je videti ime Svetislava Basare, jednog od najvećih srpskih urbanih pisaca devedesetih, na nemaštovitoj najavnoj špici filma koji sumira sve najgore viđeno u domaćoj kinematografiji prošle dekade, dodavši mnogo toga novog i još goreg, pod bestidnom krinkom "kritike mentaliteta". "Bumerang" koristi najsilovaniju dramsku formulu u našim okvirima - sedamnaest raspojasanih majmuna puca zapletu u čelo, otme mu stan, gde napastvuje priču, i onda krene međusobno da se takmiči u telesnim anomalijama. Ko je ubio zaplet, silovao priču, publika se ne pita jer sve su to, zaboga, omiljena lica koja nas uveseljavaju sa malih ekrana ovih deset godina užasa, svojim bajatim vicevima i kreveljenjem.

A, zatim, autori otkrivaju svoje prave namere -pa da, na to smo mi hteli da ukažemo - ko je granatirao Sarajevo, ko je kriv za Srebrenicu, pa niko se ne pita jer sve su to, zaboga, naši veseli poznanici sa kojima divanimo ovih deset godina užasa (uviđate li koncept?) - haos na platnu, haos van platna, kako drugačije umetnik da se bavi aktuelnim trenutkom? Sve navedeno je pokušaj da se rečima oslika anarhija kojoj ne bi trebalo da prisustvujete kroz devedeset minuta "Bumeranga", kabaretsko-kafanske parade besmisla u kojoj se ne zna ko odakle dolazi, zašto to radi, niti zašto ga majka nije likvidirala po rođenju radi opšteg dobra.

Lazar Ristovski igra monodramu koja traje čak i kada komunicira sa drugim glumcima, kao vlasnik kafane iz naslova filma, koju posećuju ostali uzaludnici (reketaši, kurve, drogirane baba-sere, narko-dileri, panduri itd.) čije se tumaranje zbog nedostatka informacija svodi na nepotrebne vinjete. Cela ta menažerija je tu samo da bi utiskom gomile metaforično prikazala narod, sa satirično-nadrealističkim namerama (narod ne može filmski predstavljati samo jedan čovek, pa makar on bio i Lazar Ristovski, zar ne?).

Dakle, uzmete petnaestak glumaca, pustite ih da trčkaraju okolo i prave svakakve idiotarije koje im padnu na pamet, i dobićete zabavan filmski traktat o našoj stvarnosti? Ne bih rekao. Kako bi se na filmu uspešno dočarala degeneričnost srpskog naroda, autori se ne smeju služiti degeneričnim metodama, što se pokazalo na Kusturičinom primeru. Siže, iako postoji namera da se zakorači u irealnu grotesku, mora posedovati trezven ugao, centar navodne normalnosti i identifikacije, normalnosti po zapadnim merilima, ako srpska više ne postoje. Ako je narod ološ, to ne mora biti i autor da bi taj narod uspešno osudio.

Siroti Basara je, sanjajući svoj film, verovatno mislio na virtuelni seks između Makavejeva i Godara, što ručnim kamerama slikaju Andžej Zulavski i Braća Koen zajedno. Ti snovi bivaju brutalno ubijeni od strane egzekutora Marinkovića, koji je karijeru posvetio filmskom upropašćavanju ugleda znamenitih srpskih pisaca (Radoje Domanović je bio prvi u filmu "Neka čudna zemlja", Milorad Pavić drugi u "Vizantijskom Plavom", 1993). Njegova režija obavija ionako filmski pipav Basarin tekst fatalnom vizuelnom skramom realizma, koja briše svaki mogući nadrealistički diskurs, i utapa film u potpunoj šizofreniji okruženja i izrečenog. Shodno tome "Bumerang" je ponajviše nalik komercijalnoj verziji testa mentalne izdržljivosti Puriše Đorđevića "Tango je tužna misao koja se pleše" (1998). Basara je, očigledno hteo da ispriča bajati vic, videvši da to narod voli, ali mu se ovaj, poput bačenog bumeranga, vratio i razbio mu glavu.

Sve bi se to moglo tolerisati da postoji nada da će jednom, poučeni ovakvim primerima, domaći kinematografi prestati da pričaju viceve i početi da prave filmove.

NE LE DIS A PERSONNE (2006)

G. Canet

**(*)

3-

ja ne znam dal smo gledali različite filmove – neki su bili u prilici da ga gledaju u bioskopu, a ja overio divx, možda je ovo na divxu neka duža, dosadnija, površnija verzija – ali ja ne videh (skoro) ništa od kvaliteta koje mu neki pripisaše.

pre svega, ne mogu da se složim da je ovo, kako dimzel (vojnov) negde reče, "film koji ima tempo i strukturu američkog."

tempo je suviše spor za jedan triler, i u ovom obliku film teško da bi mogao biti upotrebljiv na USA tržištu, a naročito bioskopskom. nedostaje mu udica i narrative drive, ono što sledi posle prologa je suviše mlitavo odrađeno, a loš kasting glavnog glumca (s tim se slažem) dodatno ubija zaista slabo gledalačko učešće u priči.

struktura je takođe ne-američka, sa tim preglomaznim "da ti čiča kaže" 20-minutnim objašnjenjem na kraju, koje je možda moglo da se prihvati u nekom agata kristi tv filmu iz 70ih, ali u nečemu što bi da bude nova nada evropskog krimi filma u XXI veku? gimme a break!

zaplet je suviše razuzdan, raštrkan, nema konciznost i usmerenost američkog žanrovskog filma, a melodramski momenti su jadno neubedljivi, sa tim patetičnim flešbekovima na dečicu koja urezuju svoje inicijale u koru drveta itsl.

znači, niti me uvukao u misteriju svojom traljavom naracijom, niti me je previše uzbudio u svojim triler pokušajima (sem u par navrata koji nisu tako loši – recimo, extenzivna scena u parku i otmica-mučenje-oslobođenje posle nje), niti mi je svojim violinama zagudio tako da mi dirne plačni nerv.

odgledah, bez mnogo dosade ali i bez previše unošenja, slegnuh ramenima i rekoh: 'aha, pa dobro.'

ovo je jedan sasvim prosečan film za mediokritete.

LOOK WHAT'S HAPPENED TO ROSEMARY'S BABY (1976)

*

1+

ovo je tačno onolika budalaština kolika bi se i mogla očekivati od nastavka nenastavljivog remek-dela napravljenog za televiziju sa novim, lošim glumcima i po nepojmljivo glupom scenariju, a u režiji tamo nekog američkog save krmka.

film počinje prajsles detaljima: mama rozmeri (glumica koja čak i ne liči na miju farou) pita svog demijančića – Do you want do do good? a klinja odvraća: -Sometimes. on, se inače, zove adrian, ali ga mama zove više-ljudskim (?) imenom endrju – kao da sinak nije već dovoljno zbrkan svojim dvosmislenim poreklom, samo mu još fali da ima dva imena – kako onda da ne izraste u šizofrenika?! ona cepa njegove slikovnice sa magijskim invokacijskim krugovima – mada, nejasno je šta će njemu ta pomoćna sredstva ljuckih bića za stupanje u kontakt sa nižim demonima? zar on ne može da pozove Tatka direktnim pozivom? ona pokušava da pobegne s njim i ukloni ga iz zlogukog uticaja crnomantijaša iz prvog dela (tu je samo nadžak-baba iz pakla, rut gordon, dok njenog muža sada igra matori rej miland), ali crnosektašima se to ne dopada, i oni pokušavaju da magijskim putem otkriju gde su oni sada.

traže neki klinjin predmet. na kraju pronađu njegovog crnog medvedića, i stave ga na nekakve magijske džidža-midža crteže – i tu ja odlepim! taj prizor crnog mede na magijskom krugu je nešto zbog čega vredi videti film! kod polanskog su kolevka sa crnom mašnom i obrnuti krst umesto zvečke bili genijalni detalji konzistentni sa satiričnim odnosom prema ljudsko-satanskom. kod ovih TV idiota i bukvalista takvi detalji se uzimaju mrtvo-ozbiljno, straight-faced, mada ima sporadičnih intruzija pokušaja humora.

recimo, baš u toj sceni sa medvedićem, babi se javlja da je adrian u nekoj vrsti radnje – a zapravo je u sinagogi gde se rozmeri s detetom sakrila od natprirodne oluje koja se buni na njen pokušaj bega. ili, nešto kasnije, čujemo endijevog ljudskog 'oca' (koji nimalo ne liči na džona kasavetesa) kako razgovara sa svojim demonskim agentom o novom filmskom projektu. on bi hteo pola njumena da mu tu igra, a ako se bude nećkao, predlaže: 'blind him!'

neke druge scene su nenamerno smešne, iako bi htele da budu strašne – kao npr. satanin autobus! naime, rozmeri bi htela da umakne sa detetom, uz pomoć nekakve žene koju je valjda tu prvi put srela. kad naiđe autobus, ona uđe prva u njega, očekujući valjda da joj ova potpuna strankinja uvede dete u bus za njom. to se, naravno, ne desi: vrata se zalupe i bus krene, a adrijan (zanimljivo, tako se zove jedan lik u mom romanu NAŽIVO!) ostane s ovom satanskom neznankom. sad, ne znam da li je gluplja pretpostavka da će bilo koja majka da u bus uđe prva, pre svog 7-godišnjeg deteta (umesto da prvo njega popne), ili scena u kojoj ona priđe vozaču da se požali što je krenuo bez njenog sina – a tamo zatekne samo prazno sedište i volan koji se sam okreće! ostaje joj samo da zapeva: I'm on a highway to Hell!

onda se prebacimo nekih 20ak godina kasnije, i adrian od uzrasta demijana u PREDSKAZANJU (iz iste te godine, ujedno i glavnog razloga da se ovo TV čudo snimi baš sada) bude fast-forvardovan u uzrast demijana iz PREDSKAZANJA 3. avaj, umesto demonskog magnata i politikanta na rubu osvajanja svetske moći, ovaj naš half-assed antihrist je protraćio dve decenije ni na šta: izrastao je u konfuznog ništaka, rokera, buntovnika koji voli ludu vožnju i koga pajkani smaraju kaznama za istu! pa jebem ti antihrista koga svaki prašinar-pajkan može da nekažnjeno zajebava zaustavljanjem i pisanjem kazni! osim što još kao dečak jednom prilikom zasvetli očima, i tako slomi vratove dvojici bulija koji su hteli da mu otmu kamionče, ovaj naš adrijan-demijan je zaista najpišljiviji i najimpotentniji filmski anihrist koga sam ikada video!

on je mučen svojom podeljenom ličnošću – nabio 30 godina u dupe a još uvek ne zna kome će carstvu privoleti! pa jebem ti čoveka koji ima preko 30 godina a još uvek ne zna ko je i šta je! čak i helboju je trebalo manje da odluči s kim će i kuda će. i tako se ova dosadna TV drama gnjavi njegovim bezveznim dubiozama, uz vrlo retke hajlajtove kao što je neopisivo smešan rok-koncert koji bi trebalo da nas podseti da je to sve đavolska muzika (čak i kad se ne sluša unazad) ili replike tipa: 'is jekyll killing hyde, or is hyde killing jekyll?' naravno, u svetu u kome se dešava ovaj film sasvim je prirodno da ti neki poluzaboravljeni čiča priđe i kaže: 'da li sam ti ikada rekao da si začet u ponoć?'

kako se ispostavi, džaba i začeće u ponoć, džaba zvečke od obrnutih krstova, džaba crni medvedići! pošto je adrijan začet bez znanja i volje sirote rozmeri, u njega je ušlo prokleto 'ljudsko, suviše ljudsko', postao je hibrid, i nije čak ni half-assed antihrist. moraće sve ispočetka, ovog puta sa novom, dobrovoljnom trudnicom. ta-da! u šokantnom i jezivom kraju dobijemo nagoveštaj da će pravi antihrist ipak da se rodi – al ne sad odma, nego u nastavku!

na žalost ili sreću, taj još nije snimljen, ali bilo je nedavno priče o rimejku rozmerine bebe, koji je, naravno, jedna od imbecilnijih ideja u današnjem holivudu i biće, sigurno, još veća bruka od tupavim-rimejkom-već-oskrnavljenog PREDSKAZANJA.

koga zanimaju moji osvrti na ove đavolski dobre filmove, neka potraži FAUSTOVSKI EKRAN gde sam o njima pisao naširoko, a ovaj smešni TV filmić preporučuje se samo najzadrtijim fanovima kvazi-satanističkog treša.