Najbolji horori XXI veka!

Dobri ljudi sa Popboksa angažovali su me da napravim listu 10 najboljih horor filmova protekle dekade. Smesta mi je bilo jasno da će mi samo 10 mesta biti malo, pa sam ih ubedio da prvih 10 detaljnije obrazložim, a da dodam još 15 naslova koji su takođe vredni najužeg izbora. Prebirući po glavi, i po svojoj evidenciji gledanja, došao sam, ipak, do još većeg broja, pa zato na ovom mestu gde se ipak okupljaju pre svega horor fanovi, a ne normalna, obična čitalačka publika Popboksa, mogu sebi dopustiti da iznesem baš sve što mi je na srcu, odnosno listu od 40 horora koji su, po meni, najuspešnije i najpametnije koristili potencijale svog žanra.
 

Ovu listu, sa obrazloženjima za prvih 10 naslova, možete videti OVDE.
 

A opširniji spisak nego na Popboksu, kao i žanrovsko-specifični neformalni osvrt na prethodnu dekadu, naći ćete ispod. Pa, evo najboljih, po meni:

1. BATTLE ROYALE

Kinji Fukasaku

Japan, 2001

*****

5

2. AUDITION

Takashi Miike

Japan, 2000

*****

5

3. HAUTE TENSION

Alexandre Aja

France, 2003

****(*)

5-

4. VINYAN

Fabrice Du Welz

UK-FRA-THAI, 2008

****(*)

4+

5. LÅT DEN RÄTTE KOMMA IN (LET THE RIGHT ONE IN)

Tomas Alfredson

Sweden, 2008

****(*)

4+

6. ANTICHRIST

Lars Von Trier

Danemark, 2009

****(*)

4+

7. MARTYRS

Pascal Laugier

France, 2008

****(*)

4+

8. THE OTHERS

Alejandro Amenabar

USA/Spain, 2001

****

4

9. 28 DAYS LATER

Danny Boyle

UK, 2002

****

4-

10. FRAILTY

Bill Paxton

USA, 2002

****

4-

11. PULSE

Kyoshi Kurosawa

Japan, 2001

****

4-

12. THREE: EXTREMES

Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park

Japan, HK, South Korea, 2004

****

4-

13. SHAUN OF THE DEAD

Edgar Wright

UK 2003

***(*)

4-

14. ZOMBIELAND

Ruben Fleischer

USA, 2009

***(*)

4-

15. EL ESPINAZA DEL DIABLO

Guillermo Del Toro

Spain, 2001

***(*)

3+

16. THE DESCENT

Neil Marshall

UK, 2005

***(*)

3+

17. OTTO, or Up With the Dead People

Bruce La Bruce

GER/CAN, 08

***(*)

3+

18. NOROI

Koji Shiraishi

Japan, 2005

***(*)

3+

19. THE UNKNOWN

Michael Hjorth

Sweden, 2000

***(*)

3+

20. ACACIA

Ki-hyeong Park

S. Korea, 2003

***

3+

21. LES REVENANTS

Robin Campillo

France, 2004

***

3

22. THE HOST

Bong Joon-ho

S. Korea, 2006

***

3

23. NIGHTMARE DETECTIVE

Shinya Tsukamoto

Japan, 2006

***

3

24. REC

Jaume Balagueró, Paco Plaza

Spain, 2007

***

3

25. WILD ZERO

Tetsuro Takeuchi

Japan, 2007

***

3

26. SAW

James Wan

USA, 2004

***

3

27. EL ORFANATO

Juan Antonio Bayona

Mexico/Spain, 2007

***

3

28. EL LABERINTO DEL FAUNO

Guillermo del Toro

Spain/Mexico/USA, 2006

***

3

29. GINGER SNAPS

John Fawcett

Canada, 2000

***

3

30. À L'INTÉRIEUR aka INSIDE

Alexandre Bustillo, Julien Maury

France, 2007

***

3

31. EDEN LAKE

James Watkins

UK, 2008

***

3

32. MAY

Lucky McKee

USA, 2002

***

3

33. JEEPERS CREEPERS

Victor Salva

USA, 2001

***

3

34. DOG SOLDIERS

Neil Marshall

UK, 2002

***

3

35. BUBBA HO-TEP

Don Coscarelli

USA, 2002

***

3

36. SESSION 9

Brad Anderson

USA, 2001

***

3

37.

THE HILLS HAVE EYES

Alexandre Aja

USA, 2006

***

3

38. GRUDGE

Takashi Shimizu

USA, 2004

***

3

39.

28 WEEKS LATER

Juan Carlos Fresnadillo

UK/Spain, 2007

***

3

40. THE THE HOUSE OF THE DEVIL

Ti West

USA, 2009

***

3

Specijalni pomen:

MULHOLLAND DRIVE

za najjeziviji film koji, valjda, nije (ili jeste?) horor!

HELLBOY

za najbolji monster-movie natprirodne provenijencije

Ukratko:

prva decenija 21. veka nije se preterano proslavila. Jedva 4-5 filma koja bi se mogla nazvati remek-delima u strožem smislu reči, pregršt odličnih, i gomila vrlo dobrih.

Nije da nije bilo dobrih stvari za gledanje, jer jeste. Ali ako ovu deceniju uporedimo sa prethodnima, ona pokazuje ozbiljan zamor materijala i pretežno jalove pokušaje regeneracije. Previše nastavaka, previše rimejkova, previše adaptacija, previše omaža, previše persiflaža, citata, referenci, parazitiranja, previše oslanjanja na nešto prethodno, previše zurenja u prošlost, premalo istinske vizije za budućnost...

U ovoj dekadi nije se pojavio nijedan vizionar ranga, recimo, Richarda Stanleya (koji je debitovao početkom 1990-ih, a onda posle fijaska sa OSTRVOM DOKTORA MOROA, prešao u ilegalu i na snimanje fascinantnih dokumentaraca). Odnosno, pojavilo se nekoliko solidnih pretendenata na titulu novog mastera horora, ali svaki od njih je, bez izuzetka, odmah požurio da jaka obećanja izneveri. Nakon genijalnog HAUTE TENSION, Alexandre Aja goes to Hollywood i bavi se rimejcima, neinspiritavnim reciklažama azijskih fora i fazona, i vašarskim house of horrors zabavljaštvom. Nema u tome ništa katastrofalno loše: njegov THE HILLS HAVE EYES je, sa svim svojim manama, još uvek jedan od najboljih ako ne i najbolji horor rimejk ove dekade (sorry, ali američki RING je za mene beslovesna boza koja vetri pri samoj pomisli na savršenstvo japanskog originala). MIRRORS je imao svoje trenutke nadahnuća i zabavnog krvoliptanja, a sigurno će ih biti još više u njegovoj 3-D PIRANI (2010). Ali... da li je to budućnost horora?

Čovek koji potpisuje najčistije i najbesprekornije remek-delo u ovoj deceniji, Kinji Fukasaku, umro je ubrzo potom, a njegov sin je uspeo da potpiše samo izrazito razočaravajuć nastavak BATTLE ROYALE-a. Nedavni X-CROSS Fukasake juniora bio je gledljiv, umereno zabavan treš, ali ništa što bi ukazivalo na ozbiljnije prisustvo tatinog DNK-a.

Guillermo Del Toro potpisuje par mračnih bajki, ali njegova sklonost da "prećeruje s fantazijom" i da zašećeruje svoje novije filmove sa sve više baroka, striparsta i videoigričarstva razvodnjava mrak i stravu koje inače ume da proizvede, te tendencije ka bozi sve ga manje čine verovatnim potpisnikom nekog novog horor remek-dela.

Neil Marshall je krenuo simpatičnom popkorn zabavom DOG SOLDIERS, produžio izvanrednim klaustrofobičnim hororom DESCENT, a onda – potpisao DOOMSDAY, jedan od bezveznijih i negledljivijih omaža exploataciji na prelomu 70-ih u 80-te. Možda sve još nije izgubljeno, ali za sada je i on samo 1-trick pony, kao i većina njegovih horor kolega poniklih u 90-im (Lucky McKee, Brad Anderson, James Wan, Ti West...).

Pascal Laugier je, istina, potpisao izvanredno žestoki horor MARTYRS, ali zabrinjava njegov jezivo neinspirativni debi ST AGNES, kao i koketiranje sa Hollywoodom i Ajinom putanjom. Od njega će biti nešto samo ako uspe da odoli sireninom zovu Holivuda, odnosno ako uspe da nametne svoja pravila igre i ne proda dušu prokletom masonskom dolaru. Velika je šteta što tupave američke šićardžije nisu uspele da ga puste da napravi svoj rimejk HELLRAISERA.

John Fawcett je nakon vrlo duševnog GINGER SNAPS pukao sa filmom THE DARK, a onda (s pravom?) nestao sa radara.

Mnogo bolje su se pokazali horor-vikendaši, odnosno reditelji koji nisu exkluzivno posvećeni hororu, ali su svojim jednokratnim akcijama postigli značajne stvari: Bong Joon-ho, Lars Von Trier, Alejandro Amenabar, Danny Boyle, Bill Paxton, Edgar Wright, Ruben Fleischer, Bruce La Bruce, Robin Campillo, Tomas Alfredson i Shinya Tsukamoto.

Nekadašnjih majstora strave nema nigde ni od korova: učmali, zaboravljeni, polu-senilni, otupelih očnjaka, oni odavno više ne grizu – a kad pokušaju, to je najčešće ponižavajuće i za njih i za njihove fanove (najzadrtiji, nekritički molioci u njihovim hramovima se ne računaju). U tu grupaciju spadaju svi nekadašnji majstori: Carpenter se zabavlja jakim drogama i lakim igricama, Hooper je u direct-to-DVD areni, Argento je u vlasti sopstvene demencije, sve dublje utonuo u treš, de Palma je nestao u akciji, Cronenbergu se usladilo da bude "respektabilan" pa se žanru više i ne javlja na ulici, Larry Cohen se javi ponekim B ili C scenarijem, ali daleko je to od nekadašnjih njegovih radova, deda-Romero i dalje cedi suvu drenovinu zombi filma, sa sve manje i manje uspeha, Craven i dalje pokušava da napravi novog Fredija – i zapravo, od ove grupice, jedino on pokazuje znake da bi mogao da isporuči još poneki natprosečan, možda i zaista relevantan naslov. Želim da verujem i u Carpenterov povratak – ipak je to čovek koji je potpisao čak dva besprekorna horor remek-dela (HALLOWEEN i THE THING) – ali... videćemo već jesenas, kad izađe THE WARD.

Od novih imena, jedino ime na koje bih se, osim pomenutog Pascala Laugiera, kladio u veće pare jeste Fabrice Du Welz: mada je njegov debi CALVAIRE bio problematičan i neodmeren u ponekim segmentima, ipak je to jedan ludo hrabar experiment koji nije baš sasvim explodirao u njegovu facu nego je i mestimično proizveo izvesne retke kvalitete. Potonji su u skoro savršenom stanju prisutni u zasad najnovijem mu, zaista izvrsnom VINYANU, tako da... Želim da verujem u njegovu uzlaznu putanju.

Od starih kajli, jedini siguran bet ostaje Takashi Miike: mada se hororom retko bavi, svaki put kad mu priđe bar na puškomet, proizvede nešto unikatno i (barem) natprosečno. Takashi Shimizu tek treba da se pokaže izvan beskrajnog recikliranja svog bezveznog, fragmetarnog JU-ONA: on evidentno ume da napravi jezivu scenu (to se vidi i u njegovom low-budget experimentalnom MAREBITU); ali tek treba da pokaže da ume da ispriča priču, i da tu stravu upotrebi u nešto višu svrhu od pukog: BU! Koji Shiraishi je pokazao da ume i da uplaši (NOROI) i da zgadi (GROTESQUE) – nadajmo se da će svoje talente češće i pametnije da koristi.

I to je, za sada, sve.

THE LOST (2006)

***

3

ne treba ovaj naslov mešati sa TV sapunicom: ovo je ekranizacija romana jacka ketchuma, jednog od brutalnijih američkih pisaca, o čijoj sam novijoj ekranizaciji OFFSPRING (2009) već pisao. znači, ovaj LOST nije TV pantljičara o gomiletini nesrećnika na pustom ostrvu kojima trebaju eoni da otkriju sve svoje prošlosti i tajne, već potka o mladom psihopati i ubici koja je, žanrovski gledano, nešto između trilera i drame, sa mestimičnim (ali nedovoljnim) momentima horora.

zapravo, i ovo je sapunica svoje vrste, jer je opterećeno sa previše likova i međuodnosa (slutim da su u romanu bili smisleniji i bolje povezani) čime se gubi fokus sa onoga što bi trebalo da je u centru: lik mladog psihopate i njegovo iživljavanje nad neposlušnima. iako film traje 2 sata, o njemu saznamo vrlo malo, a o njegovim pajtašima, devojkama i budućim žrtvama još manje, tako da je u suštini ovo exploatacija koja se pretvara da je exploracija, iako NIŠTA ne exploriše i ni do kakvog zaključka ne dovodi sem naravoučenija: ko s psihopatom tikve sadi, svaki dan mu je helovin. u lošem smislu reči.

sad, to je 1 način posmatranja stvari.

drugi je – videti ovaj film kao izvanredno ubedljiv case study jednog već kreiranog PSIHOPATE (čitao sam poprilično o tom poremećaju ponašanja, i ovaj ovde je zaista školski primer) i njegovih priključenija. zahvaljujući ODLIČNOM glumcu (Marc Senter) u glavnoj ulozi, film je –meni barem- bio poprilično zanimljiv, baš zato što sam bio spreman na sporiji tempo i malo krvi između prve i poslednje scene. nisam očekivao da jedna fascinantna glumačka performansa može OVAKO jako i ubedljivo da nosi film! on je i jadan i zastrašujuć i harizmatičan i patetičan i jeziv i komičan, ali sve vreme vrlo živ i sa nepogrešivo autentičnom aurom pravog psihopate (uključujući i harizmu koju takvi likovi ponekad imaju). da se razumemo: film ga ne glorifikuje niti ga čini simpatičnim, već se trudi da sa kliničke distance prati njegove eskapade, i u svom non-judgemental tonu je zaista hvale-vredan!

intonacija THE LOST-a je savršeno pogođena, režija je iz-van-red-na, gluma je zaprepašćujuće dobra (glumci mladi i lepi, a ODLIČNO glume! načas, u neverici, pomislih da gledam ENGLESKI film!) a surovost je vanredna baš zato što se na njoj ne insistira jeftinim žanrovskim forama i fazonima, nego je prikazana matter-of-factly sve do over-the-top finala, gde to malkice ipak zasmrdi po klasičnom slasheru.

u svakom slučaju, ovaj THE LOST nije za svakoga – ne samo iz konvencionalnog razloga (brrr: mnogo nasilja i krvi i patnji nedužnih!) nego, još više, može biti razočaravajuć upravo za one koji očekuju još više 'akcije' koje, u proseku (zbog predugog trajanja) ima vrlo malo.

ipak, ovo je unikatno mračan i opor film koji možda nema neku posebnu dubinu niti podtext niti ne znam kakvu filmofilsku ili žanrovsku involviranost, ali ako želite da provedete 2 sata sa psihopatom u bezbednim, kontrolisanim uslovima, da vidite kako je to bez opasnosti po sebe – ovaj film pruža tu priliku.

PS: neke prelepe devojke se obnažuju u filmu, T&A uključujući i mestimični FF.

TRES DIAS aka BEFORE THE FALL (2008)

 *** 

 3+ 

debitantski feature F. Javier Gutiérreza, koji ima 2 vrlo intrigantna kratka filma koja treba pojuriti.

ovo je predapokaliptički nenametljivo-egzistencijalistički sajko triler koji na prilično zanimljiv način koristi svoju bazičnu premisu: ako svet propada za 3 dana, ako ću za 3 dana da crknem zajedno sa svima, da li to znači da u međuvremenu treba da prestanem da budem čovek? i šta uopšte znači biti čovek?

ovo je jedno od temeljnih egzistencijalističkih pitanja: ako nema boga, nema zagrobnog života i ako je smrt definitivni kraj – koje to konsekvence ima po ljudski moral i opšte ponašanje u životu? koji je garant vrednosti? koji je smisao života? zašto biti 'dobar' ako je zabavnije i lepše biti 'zao', a pakla ionako nema? zašto voleti kad je lakše mrzeti; zašto ljubiti kad se podjednako lepo može ubiti?

sve ovo je ispod tepiha ovog filma, nenapadno, većina može da ga odgleda a da se i ne zamisli nad ovim pitanjima, ali ona JESU bekgraund, i značajno pojačavaju inače relativno generički sajko-sabplot o ludaku koji beži iz zatvora i dolazi da se osveti onome ko ga je u zatvor strpao – tačnije, njegovoj deci.

površnom gledaocu ta priča o sajkou može delovati nebitno u svetlu meteora koji tek što nije razbucao planetu, ali to će biti samo zato što mu je promakla suština pitanja: vredi li se uopšte boriti za svoj život danas, ako je izvesno da ćeš ga ionako izgubiti sutra?

svi smo mi ionako osuđeni na smrt, samo što ne znamo datum pogubljenja.

film je ODLIČNO režiran, sa vešto izbegnutom patetikom i histerijom inherentnim tom zapletu (na skroman, ali potentan način je oslikana globalna dimenzija pretnje i haosa), sa odličnim ritmom i vešto sprovedenom, nesentimentalizovanom osećajnošću; kamera je izvanredno uhvatila žegu uspaljenih letnjih dana u provinciji, a svi glumci, uključujući decu, su savršeni.

jedinu zamerku imam na sajkoa: i kasting je problematičan (taj baja ne izgleda toliko jezivo koliko je priča o njemu, pre pojave, pripremala), a i njegovo ponašanje jednom kad se pojavi: prilično je to antiklimaktično. dramaturški taj finalni obračun nije urađen maximalno kako valja, gubi se žalac, gubi se impact, slabije je to od sjajnog uvoda, mada je sam samcita poslednja scena odlična.

sve u svemu, ovo je jedan odličan triler-horor u kome se psiho strava i kosmička strava lepo spajaju i daju jedan unikatan, originalan, prilično nadahnut i natprosečno uspeo film koji najavljuje, nadajmo se, još ovakvih i još boljih filmova od ovog autora.

Aleksandar B. Nedeljković: I ovaj čovek je doktor!

Profesor Aleksandar B. Nedeljković (a.k.a. Alexander B. Nedelkovich), trenutno je zaposlen na kragujevačkom FILUM-u kao profesor engleske književnosti. O njegovoj biografiji i akademskoj karijeri možete se izvestiti u njegovom skromnom CV-u. Tu, pored ostalog, možete otkriti da njegovo međunarodno iskustvo obogaćuje i "SF konvencija (fanovska, ne akademska) u Plovdivu, Bugarska, 2004" (sic!) a da u njegove VEŠTINE I SPOSOBNOSTI spada i to što "u nastavi neprestano koristi laptop (sa zvučnicima) i video-bim, i često kasetofon". Nadajmo se da su zvučnici uključeni. To treba naglasiti.

U ruke mi je došao jedan "naučni rad" prof ABN-a, pa želim da se povodom njega osvrnem na težinu i ozbiljnost dosadašnjih pokušaja ovog čoveka da izučava i popularizuje žanr naučne fantastike odnosno SF-a. Kao što se iz dole priloženog može videti, prof. ABN je lišen elementarne sposobnosti naučnog razmišljanja i naučnog izlaganja, a rad koji je u pitanju savršena je ilustracija (ne)ozbiljnosti ne toliko ovog čoveka, koliko sistema koji je nekog poput njega proizveo u doktora i omogućio mu da radi na fakultetu, da bude u komisijama za magistarske radove, i da u stručnim publikacijama objavljuje ovakve radove kojima stiče nove poene i napreduje!

Naslov rada je "Nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti" a može se naći u zborniku Srpska realistička priča (FILUM, Kragujevac, 2007; str. 51-58).

Umesto uobičajenog apstrakta, na samom početku ovog "rada" prof. ABN nudi nekakvo neorganizovano prepričavanje određenih podataka. Iz toga je očigledno da mu niko nikada nije rekao odnosno naučio ga da taj apstrakt treba da sadrži neku tezu, a ne prazno naklapanje o svemu i svačemu. Tu je nemoguće naći makar i skicu teze o onome što bi trebalo da je tema, tj. nastanak naučnofantastičnog žanra u srpskoj književnosti.

Već u prvoj rečenici prof. ABN ističe da je pojava knjige Bojana Jovića RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti "zasenila" njegov rad, kao i njegovu raniju "knjigu" – kako sam ističe, "jedno fanovsko samizdanje, sasvim skromno, jedna sveščica sa 46 (kucanih) stranica." Autor ima sve razloge da bude ponizan i skroman, jer uz određene ograde i kritike prema navedenoj knjizi dr. Jovića, ta studija ipak ispoljava znatniju dozu ozbiljnosti i naučne utemeljenosti od ovog napisa prof. ABN-a.

Ovaj rad, kao što rekosmo, nema tezu. Zbog toga, on nema ni strukturu. U njemu ne postoji ni uvod, ni razrada, ni argumentacija, ni zaključak. On, prosto, počinje proizvoljno, vrluda neko vreme kroz svima dostupnu i dobro poznatu faktografiju (koju, uostalom, prof. Jović znatno ubedljivije iznosi u svojoj knjizi) a onda, u jednom proizvoljnom trenutku, prestane, bukvalno se prekine, bez ikakvog zaključka, poente ili ičeg sličnog.

Rad počinje podacima o nekoliko prevedenih proto-SF romana u Srbiji pred kraj 19. veka. Zatim se vraća na navodni početak tog žanra u gotskom romanu Meri Šeli Frankenštajn (1816 – objavljen 1818) a onda govori o drami Posle milijon godina (1889) Dragutina J. Ilića. Tačnije, govori o porodici Ilić, o političkoj aktivnosti Ilićevog oca, i o drugim irelevantnim i za temu nevažnim podacima.

Tek na trećoj strani rada javlja se nešto nalik tezi: prof. ABN tvrdi da je razlog slave Čapekove drame R.U.R. a totalne nepoznatosti Ilićeve drame u tome što je Čapekova prevedena na engleski a Ilićeva nije. Ova teza ni na koji način nije razvijena niti obrazložena, već se prihvata kao samopodrazumevajuća. Autor i ne pokušava da se bavi analizom estetskih, književnih dometa ovih dela.

Zatim se pominje roman Jedna ugašena zvezda (1902) Lazara Komarčića, za koji se kaže da je žanrovski problematičan, ali da "ima jake elemente SF-a koji preovlađuju, pa se delo ipak može svrstati u SF " (str. 54). Iako je "žanr" jedan od tri ključna pojma navedena na početku rada, autor ga ne definiše, pa tako ostaje nejasno koji su to, tačno, "elementi" SF-a uopšte, a koji konkretno u ovom delu. Moraćemo da autoru verujemo na reč, kao i po pitanju mnogo toga drugog.

Na petoj strani rada javlja se i druga "teza" rada, koja glasi: "Ukupan srpski kulturni identitet okrenuo je svoje poglede ka prošlosti, pomno izbegavajući da pogleda u budućnost. Proveli smo glavninu dvadesetog veka imajući oči samo na leđima" (str. 55). Ovde se očituje jedna od čestih sklonosti prof. ABN-a, da svoje privatne (političke, i druge) stavove eksplicitno promoviše kroz svoje "radove", i to u formi tirade ili kolumne, i ne pokušavajući da ih odene u ruho nečeg nalik "naučnom radu".

Pored srpske okrenutosti prošlosti, a ne budućnosti (prof. ABN često brka SF sa futurologijom, ali to je za neku drugu priču), autor ovog napisa potom se ostrvljuje i na vrstu fantastike kojom su se domaći kritičari i proučavaoci bavili. Umesto SF-a, kako bi ABN najviše voleo, tema zbornika Srpska fantastika (1989) je, kaže on, pretežno folklorna fantastika, odnosno, "to su vile, akrepi, karakondžule (...) a ne naučna fantastika" (str. 55). U istom dahu, ABN kritikuje prof. Darka Suvina (koji je s njim na toj konferenciji, navodno, razgovarao – tako se ističe u ovom "radu") što je njegov rad na skupu bio "o naučnoj fantastici uopšte, a ne srpskoj" (str. 55). Takođe, dr. ABN zamera i Savi Damjanovu što je njegova knjiga Koreni srpske fantastike (1988) – "opet pretežno o folklornoj fantaziji, ne o SF" (str. 55).

Ukratko, prof. ABN se ne ponaša kao naučnik: umesto da se bavi opisivanjem i izučavanjem fenomena onakvi kakvi jesu, on se bavi normativnim sudovima i prekorima, projektujući eksplicitno svoje želje i priželjkivanja, i kritikujući druge radove što nisu onakvi kakvi on misli da bi trebalo da budu. Dr. ABN-a ne zanima zbog čega je ta vrsta fantastike bila dominantna u našoj prozi u celom 19. i 20. veku; niti zašto je ona bila nešto više izučavana u to malo radova na tu temu; niti ga zanima kako je ta fantastika uopšte bila izučavana, i da li je pristup u teoriji njoj bio dobar ili ne; on, prosto, za tu vrstu fantastike ne želi da zna, pa tako ni za radove koji se bave njome, umesto SF-om. Mogu to biti izvanredne knjige, ali one nisu o onome o čemu bi prof. ABN želeo. Drugim rečima, prof. ABN je školski primer "fah-idiota" i fana-amatera koji je nekako zalutao u akademski svet, u kome nesmetano radi, objavljuje i napreduje.

Njegov konfuzni i besciljni rad, koji bi valjda trebalo da se bavi NASTANKOM SF-a u Srbiji (tako bar naslov tvrdi; ali do šeste strane teksta autor je zaboravio šta je bilo na prvoj, i o čemu se ovde radi) opterećen je apsurdnim nepotrebnostima, poput ogromne fusnote, na pola strane, o tome da je nemoguće pronaći negativan dokaz, tj. dokaz da nešto NE postoji. Zatim, autor prelazi na ćaskanje o dve priče koje su, po njemu, dve najbolje srpske SF priče ikada: pritom mu ne smeta što su obe nastale 100 godina nakon "početaka" srpskog SF-a. Ovaj rad ne može da izgubi fokus pošto ga od samog početka nije imao, pa zato lagodno skače s teme na temu, s veka na vek, bez kraja i konca. Inače, u rečenicama nakucanim povodom ove dve priče očigledno je nepostojanje bilo kakvih estetskih kriterijuma, jer prof. ABN te priče ističe samo zbog tematike i pristupa, odnosno zbog "verovatnoće" opisanih alternativnih svetova – barem za autora teksta.

Na samom kraju, ABN pokreće ozbiljnu temu razgraničenja žanrova SF, fantazija i horor. To ukalupljivanje i razgraničavanje je njegova davnašnja opsesija a za nju ne bi bila dovoljna ni čitava jedna studija, a kamo li usputne opaske na kraju jednog rada koji s time nema nikakve veze. Pa ipak, tekst se okončava upravo time, i to se mora prikazati u celosti. Posle kraja (ili bolje reći proizvoljnog prekida) ovog "rada" možete videti i Summary koji je istovetan sažetku na početku, samo što je ovde, naravno, na engleskom.

KLIKNI NA SLIKU DA VIDIŠ SKEN U ČITLJIVOJ VELIČINI:

Za slučaj da neko pomisli kako je gore-analizirani "rad" izuzetak a ne pravilo, i da je prof. ABN ipak ozbiljan naučni radnik, evo kako izgleda apstrakt njegovog drugog "naučnog rada", izloženog na konferenciji na Filozofskom fakultetu u Nišu. Prijavljen je pod naslovom "Još koliko će Srbi postojati", jer to mu je zaista i tema (dakle, amaterska futurologija), ali se kasnije autor dosetio da bi neko mogao shvatiti kakvo je to kukavičje jaje od "rada", jer nema nikakve veze sa njegovom profesijom, pa ga sada u svojoj bibliografiji navodi pod naslovom "Još koliko dugo će Srbi, i srpski jezik i književnost, postojati". Da li tu zaista ima nečega vezanog za jezik i književnost, prosudite sami iz ovog apstrakta:

Apstrakt:

Iako vidimo da se srpski narod i država smanjuju, mi oklevamo, iz razloga duhovne inercije ali i komotnosti i političke lagodnosti, da bacimo pogled ka logičnom krajnjem ishodu tog procesa. Međutim, kao naučni radnici, to bismo morali. Ako ni demografi ni političari ne žele da zagrizu u tu kiselu jabuku, možda je moralna dužnost nas filologa da pokušamo. Glavni problem je, koje ljude uračunati u Srbe, i na osnovu čega, a zatim koje demografske procese predvideti. Nestanak Srbije kao države očekujemo kroz 50 do najkasnije 400 godina, a iznenađenje “iz zasede”, koje bi ovaj proces drastično ubrzalo, bio bi skori prijem Vojvodine direktno u NATO pakt, bez uže Srbije, kojoj bi se ime tom prilikom promenilo u “Beograd sa Šumadijom” a ne bi ostalo “Srbija”. Potučena, opkoljena, bez izlaza na more i bez saveznika, Srbija ovo ne bi mogla da spreči, a referendum u Vojvodini se ne bi ni sproveo. Nestanak srpskog naroda, jezika i književnosti dogodiće se kroz oko 800 godina. Međutim to ne znači da će oni svi pomreti od starosti a bez dece. Mnogi potomci Srba, milioni njih, asimilirani i pretopljeni u druge, jače narode, nastaviće da žive još hiljadama godina, kao nerazaznatljivi sastavni deo ukupne svetske mešavine.

Ključne reči: Srbi, smanjivanje populacije, nestanak

Niste ubeđeni?

Šta velite na završni pasus ovog "rada":

"Postojali su i Veneti, i Skordisci, pa ne postoje više; to je normalno, i to ne uznemirava nikoga. Od Svetog Save, do danas, oko osam stotina godina smo se održali, pa, održaćemo se, valjda, još toliko, još osamsto, ali u stalnom smanjivanju, a onda će neko drugi živeti ovde, a nas Srba neće biti. Pa, šta s tim? Biće, kao u jednoj pesmi Arsena Dedića (čiji otac je bio Srbin, što je u Srbiji malo poznato, a brat Milutin, fotograf, živi u Beogradu): “mnogo godina dugih deli nas sad; drugi ljudi su ovde, drugi je grad”. A i ime grada biće neko sasvim drugo. To je naprosto sudbina, to je istorija."

To je, naprosto, profesor Aleksandar B. Nedeljković, docent.

Slika i prilika akademskih resursa Srbije na početku 21. veka...