The Cult of Ghoul

среда, 5. октобар 2011.

Ghoul obrađuje Beč (1): ATTACK THE SLASHFEST

Proveo sam unikatno-divnih devet dana u Beču, lukavo koristeći kao alibi odlazak na SLASH FILM FESTIVAL (22-30.09.2011) kako bih, osim gledanja novih horor i nehoror filmova i učestvovanja na jednoj tribini te prezentovanja VARIOLE VERE, obišao i neke zanimljive lokacije manje ili više ghoulish provenijencije. Ne pamtim da sam ikada u životu imao u cugu, nanizane odmah jedan za drugim, devet ovoliko ispunjenih dana – ispunjenih lepotom, raskoši, hororom, grozotom, uživanjem, kulturnim uzdizanjem i sveopštim feelgoodom.

Ovo što sledi su moje impresije sa ovog impresivnog putešestvija.

22.09. četvrtak

U Bg sam došao dan ranije - za svaki slučaj, kako mi ne bi malinari, prosvetari, pčelari, gejevi ili obrazovci nenajavljeno zaprečili magistralu u nameri da upropaste moje stizanje do prestonice i njenog aviodroma. Zato prepodne ovog lepog, sunčanog dana iskoristih da odem do Filološkog fakulteta. Tamo sam, nakon malo neizbežnog cimanja, extra primerak ukoričenog doktorata koji mi pripada, i ustanovio da se Referat o tom radu nalazi na uvidu javnosti u periodu 26.09-26.10. Ako neko od čitalaca bloga svraća do Bg FilFaka, i ne mrzi ga, može sada na adekvatnim mestima (biblioteka?) da pročita šta je mentor, prof. dr Zoran Paunović, napisao o mom radu. Procedura po tom pitanju propisuje da se, nakon što istekne tih mesec dana, na prvom narednom NN Veću ustanovljuje Komisija za odbranu, što znači da ću svoj doktorat braniti u nekom od novembarskih dana – biće ovde obznanjeno kad taj datum bude zakazan.

Put do aerodroma bio je blago stresan: elem, planirao sam da do "Nikole Tesle" odem mini-busom koji na svakih 20 minuta polazi ispred hotela Slavija (250 din. po putniku, što je za celu iljadarku manje od usluge taxija). Kao za pakos', tog dana, ili barem u tim časovima kad je meni trebao, taj prevoz nije funkcionisao – da li je strahotno kasnio, ili nije radio uopšte, ne znam i ne zanima me, ali na stanici (naravno!) nije bilo nikakvog obaveštenja o tome, te su wanna-be putnici optimistično stajali i uzdali se u tu okačeni raspored polazaka. Pošto sam tu izvisio nekih pola sata, zajedno sa još dvojicom optimista na kraju uzeh taxi, te podelismo ceh (1.400 din). Ako je verovati taxisti, razlog za pičvajz imao je veze sa nekakvim putarsko-mostarskim radovima a valjda i sa nekakvim štrajkom. Sva ta pizdarija me je suviše nervirala da bih se u nju udubljivao, i detalji me zaista i ne zanimaju; poenta je da me je Majčica Serbia i ovom prilikom, i na ovaj način, vatreno podsticala u tome da je čim prije napustim, i istovremeno otežavala mi načine da to učinim. Srećom, na kosmodrom stigosmo na vreme, te je check-in obavljen bez dalje gnjavaže, a podizanje sa kletoga srbskoga tla doživeh kao još veće okrepljenje i oslobođenje.

Let je bio gladak, sladak i fin, bez ikakvih memorabilnih zbitija – a ako postoji nešto što čovek najiskrenije može poželeti da bude UNEVENTFUL, onda je to let avionom! Pošto sam na kocki dobio sedište kraj prolaza, najdalje od prozora, let sam utucavao čitajući početak džepnog izdanja hardbojld romana Dešijela Hemeta THE THIN MAN, koji pozajmih od kolege Vladana Petkovića kod koga sam i zanoćio pred put.

Zaista je fascinantno da jedan tako divan grad kao što je Beč egzistira na 50 minuta leta od Beograda, ali tako mu je to. Tako blizu a tako daleko. Impresivno je da povratna karta košta nešto manje od 100 E, i da je vrlo neznatno skuplja od daleko smaračkijih, kopnenih načina putovanja (autobus, voz), koji ne samo što podrazumevaju megačasovno truckanje (15-20 sati gnjavaže), nego, što je još gore, čitavu večnost provedenu uz gastarbajtere, džipsije, Žikine Dinastije i Zvezde Granda + potucanje sa kojekakvim nepouzdanim prevoznicima i njinim prenatrpanim vozilima i sumnjivim duplim rezervacijama. Internet je pun hororičnih avantura iole pismenih putnika koji su se na istu ovu destinaciju naivno odvažili busom, i ako neko uopšte ima ikakvu dvojbu oko slične rute, neka samo malo progugla fraze tipa "autobusom do Beča" i sl. pa da vidi kakav Pakao na Zemlji čoveka može da snađe! Stoga, moja najiskrenija preporuka glasi: When in doubt, take the flight!

Na bečkom aerodromu smesta pronađoh vozača koji je čekao sa mojim imenom krupno odštampanim na 'artiji. Istina, ne ulazeći u detalje prilikom dogovora, a znajući da je festival rađen na mikro-budžetu i sa mnogo entuzijazma, očekivao sam da će po mene doći svojim kolima neki frik u crnoj horor majici, sa pirsingom i drečavom krestom, ili tako nešto. Umesto toga, dočekao me čičica od kojih 50ak godinica u odelcu, koji je jedva natucao 16 reči engleskog. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Čak i u Nišu bih očekivao da jedan prosečan taxista bolje zna engleski od ovoga ovde, usred bečke metropole, ali what the hell. Nemogućnost komunikacije zapravo je bila blagoslov: inače ne volim da pričam sa tom vrstom ljudi, a sada sam bar imao savršen alibi; osim toga, ta okolnost omogućila mi je da nesmetano zurim oko sebe, a naročito kad stigosmo do grada. Taxista mi je svojim Tarzan-inglišom više puta naglasio da je u gradu totalni haos, da je saobraćaj užasan, da je ovo sramotno i grozomorno, ali ja ništa, ali ama baš ništa od toga o čemu je pričao nisam primetio. Hell, pa upravo stižem iz Beograda koji potresaju saobraćajna, građevinarska i štrajkerska mafija – o čemu ovaj priča, gde je taj haos? E, moj brajko, da te prebacim samo sat letenja na istok, pa kad vidiš šta znači saobraćajni haos i kolaps, ima da već sutradan u stanju rastrojstva pobiješ ženu i decu a onda i sebe.

Enivej, do hotela je zaista trebalo nekih 50ak minuta – dakle, vožnja duga kao let Beograd-Beč! – ali mi to nije smetalo, bio sam voljan da se po toj lepotici od grada vozikam i tri sata ako treba, a preterane žurbe nije bilo. Istina, kad stigosmo do hotela DORMIUM, smotano-neobavešteni taxista je insistirao da mi naplati tu vožnju, a moji pokušaji da mu objasnim kako verovatno greši, i da će mu to platiti organizatori festa behu, predvidivo, jalovi i gluvim ušima upućeni, te mu na kraju dadoh pare i uzeh priznanicu. "Neozbiljno!" pomislih u sebi. Ali smesta se razvedrih kad me ispred hotela dočeka preljubazna i preslatka (pegava) Kim, iz organizacije Slash-Festa. Pošto mi je odmah refundirala ovo za taxi, zbunjena tim nesporazumom, pokazala mi je moju sobu, objasnila šta i kako za večeras, i obećala da će doći za oko sat vremena po mene, kako bi me odvela na otvaranje.

Pošto sam se malo sredio i okrepio, te ritualno položio u horizontalu, ali bez vremena za san, dođe čas da sa Kim odem do centra festivalskih zbitija – bioskopa CASINO (odmah pored kladionice CINEMA. Šalim se. He he). Kao uviđavan gost koji ne pati od previše fenseraja rekoh joj da mi nimalo ne smeta da malo prošetamo, odnosno da tamo odemo busom, umesto taxijem. Uostalom, kako smesta otkrih, bečki gradski prevoz je tačniji, pouzdaniji, čistiji i udobniji od mnogih Bg taxija kojima sam se vozio.

U CASINOu najzad i naživo upoznah direktora festivala, Markusa Kojšninga, koji me je i pozvao na ovo zbitije, odnosno s kojim sam u dosluhu organizovao da se VARIOLA VERA prikaže na festu itd. Osim njega tu behu i njegov partner i obilje ljupke, mlade ekipe, među kojima i nekoliko srpkinja u samom vrhu tima! To ne treba da čudi, jer, kako mi rekoše, Beč je sada preuzeo primat najvećeg srpskog grada izvan Srbije. Eat this, Chicago! U narednim danima, na ulicama Beča, u prevozu i drugde, često mi se dešavalo da čujem srpski, kako od domorodaca tako i od turista.

/SLASH fest je otvoren filmom ATTACK THE BLOCK. Prvobitni plan bio je da sa šefovima festivala posle projekcije odemo na zajedničku večeru sa rediteljem tog filma, Džoom Kornišom. Međutim, na licu mesta, nakon što je najavio svoj film, ispostavilo se da bi Korniš radije jeo odmah nego gledao BLOCK po ko zna koji put, pa je nakon vrlo duhovite najave, otišao na večeru sa Kim. Došao je na vreme za Q&A posle filma, kojom prilikom se pokazao kao autentično, neusiljeno, iskreno skroman, srdačan i zabavan lik, i zaista cool guy kakav se retko viđa.

Posle filma zadržao se u holu bioskopa, i to ne reda radi, 15-20 minuta, nego zaista dugo, bio je barem sat i po, ako ne i dva, stajao dostupan svima, ne u nekom separeu, nego naslonjen na zid ionako prijatnog ambijenta, i pričao je sa svima koji su mu prilazili, potpisivao postere i šta već, slikao se, najprirodnije i najopuštenije, kao da nije nedavno u istoj sobi brejnstormovao sa Spilburgerom, i da ga Holivud već ne čeka raširenih ruku. Iako bi ovakvo ponašanje trebalo da bude normalno, ono to nije – i zato ga ističem i pohvaljujem.

Inače, posle filma je u holu CASINOa bio priređen koktel, istina vegetarijanske provenijencije (!), ali bilo je vrlo zanimljivih i jestivih, čak ukusnih đakonija bez mesa (ako je takvo što moguće, a izgleda da jeste!). Dok sam to mezetio i pijuckao crno vince, iskoristio sam priliku da proćaskam sa Kornišom – nažalost, on je too busy i ovde je došao na manje od 24 časa, Beč napušta već sutradan. Pohvalio sam ga i kazao da sam siguran da će od njega biti novi gigant, možda čak i ranga Spilberg-Džekson, ali i izneo zabrinutost da ga holivudska mašina ne zatupi. Nekoliko puta sam mu ponovio, najiskrenije, zato što mi se veoma dopao kao čovek: "Pleeeease don't let Hollywood spoil you! I know the temptations are great – big pools, big tits, big money, cocaine etc. – but please try not to be spoilt by all that: I know you have great films in you! Don't jump at the next remake-sequel-comic-book-video-game-movie!"

Takođe sam mu izneo određene zamerke na ATTACK koje pomenuh u svom rivjuu, na koje on nije ponudio ubedljive odgovore – po njemu, to što ovi sitni kriminalčići na kraju savladaju alien monstrume dovoljno je za njino iskupljenje, a apologija teritorijalnosti i trogloditskih vrednosti – u kontekstu zapleta ovog filma – po njemu je opravdana, jer na taj način (a ne pregovorima i mahanjem cvećkama) sređeni su osvajači.

Priznao mi je da veoma poštuje SRPSKI FILM, i uopšte da voli shocking & transgressive stuff, CANNIBAL HOLOCAUST i tako to. Prethodno je kazao da je neke scene krvoprolića u BLOCKU naknadno dodao, vrlo kasno u postprodukciji, i da voli takve stvari, krv, grozote itd.

Zahvaljujući preljubaznoj Kim i njenim detaljnim instrukcijama i rukom crtanim mapama bez problema nađoh bus i put do hotela iza ponoći, nakon mirne i opuštene šetnje čistim i blaženim ulicama Vijene. Sutrašnji dan na festivalu bio je blaženo očišćen od bilo čega što bi me naročito zanimalo, pa tu priliku iskoristih za posetu najvećem bečkom muzeju umetnosti, i jednom od najboljih na svetu – ali o tome, i drugim stvarima, u idućem nastavku.

уторак, 4. октобар 2011.

ATTACK THE BLOCK (2011)

***

Film kojim je /SLASH festival u Beču otvoren bio je engleski SF-horror monster teen-flick ATTACK THE BLOCK o kome ne stigoh da napišem koju još onomad kad ga odgledah na DVD ripu, pre mesec ili više dana. Iskoristio sam priliku da ga pogledam sada, u prepunom (rasprodatom) bioskopu, sa filmske trake. Uživao sam malo više, i izašao nešto zadovoljniji nego posle prvog gledanja, ali nisam promenio svoj utisak da mi i dalje smetaju profili glavnih likova (sitni kriminalci iz londonskog geta) i vizure/vrednosti koje sa njima idu ("zapišavanje teritorije"; ogavna hipiti-hopiti 'muzika') te previše proizvoljni principi i strategije i zakonitosti vezane za izgled i pravila ponašanja tih crittersa iz dalekog svemira.

They make no sense whatsoever! Plutaju kroz svemir u nekakvim kamenim (?) mahunama (otkud? kako? ko ih je u to spakovao i zašto?), bombarduju svetove i živi izlaze iz tih 'bombi' koje se rasprskavaju u treskanju o tlo a pritom uopšte nisu toliko čvrsti i stameni da bi izdržali bilo studen kosmičkih jama kroz koje plutaju, bilo eksplodiranje o tlo pravac iz stratosfere – budući da ih, inače, ubijaju obični meci ili eksplozija plina. Što je još gore, sitni su, i dopuštaju da ih sjebe grupica klinaca.

Izem ti tu napas' i osvajače iz svemira koje 6-7 tinejdžera i dva upišanka u pelenama mlate bejzbol palicama, gaze, tuku i upucavaju i prskaju iz plastičnih 'pušaka' (B.e.n.z.i.n. Čudno: tako se ne piše reč Voda!). Ukratko, glavni (krimogeni) likovi duboko su problematični za bezuslovnu simpatiju, bez obzira što ih igraju dobri mladi glumci, a glavna 'pretnja' je patetično smešna, apsurdna i nestrašna.

Pored toga, implicitna ideologija koju ovaj film podržava iritirajuće je reakcionarna, a signalisana je već u naslovu. MI protiv NJIH, pri čemu se majmunska teritorijalnost kojekakvih blokova, zapišavanje terena i slične neandertaloidnosti prihvataju zdravo za gotovo, kao datosti univerzalnog (i kosmičkog) karaktera.

Zaplet filma struktuiran je tako da daje za pravo ovim 'blokovcima': njihove kratkovidosti se ne preispituju niti dovode u sumnju već ih ova alien-invazija dodatno učvršćuje, otprilike na isti način na koji, recimo, perverznjaci opsednuti gomilanjem oružja i građenjem kojekakvih podzemnih skloništa maštaju o invaziji zombija kako bi, napokon, mogli svima ostalima da uskliknu: WHO'S LAUGHING NOW?! I baš kao što JEDINO invazija zombija može da osmisli inače imbecilne aktivnosti takvih sub-Čarlton-Hestona, tako i ovde imamo zaplet u kome JEDINO ovi crittersi iz meteorita (!) mogu da daju smisao inače promašenim, skučenim i bedastim egzistencijama ovih londonskih Smogovaca i njihovog kamenog doba iz koga su preživeli.

Sasvim tipično za film koji se napaja na izvorima reganovskog, dakle 1980s horora, i tretman ženskih likova je napadno uvredljiv – ili su neupečatljive i mlitave i nikakve (kao glavna 'junakinja'), ili su totalno skrajnute, nebitne, ukrasi negde duboko u pozadini (sve ostale sestre i cure). Pored toga, scenario pruža jednu od bizarnijih i reakcionarnijih ilustracija stare Geteove maxime koja, u mojoj aproprijaciji, glasi: "Večito Žensko vazda nam ga diže", budući da ovi dlakavi svemirski pavijani sa svetlucavim čeljustima egzistiraju isključivo zbog toga da bi – svi, čoporativno – mahnito jurili za jednom jedinom (ćosavom) ženkom i njenim feromonima.

Bizarni alien life cycle nenamerno omogućava iscrtavanje retro-patrijarhalne (i napadno homofobične) sex-politike ovih belih cigana, ali je takođe nigde ne dovodi u sumnju, već je samo potvrđuje – što sve kulminira testosteronskim trijumfom našeg Alfa-mužjaka, koji se spasava viseći o britansku ZASTAVU (!), a afirmaciju doživljava dok čopor troglodita kliče i urla njegovo ime zato što je zaštitio tu zapišanu teritoriju (blok), čime je nadjačao tuđinske feromone.

No, sve je to izvanredno režirano – taj Joe Cornish definitivno zna znanje, i sa boljim (scenarističkim) materijalom mogao bi da pravi čuda. Film je izvanredno uslikan i režiran, muzika je odlična, kreature su umereno zabavne, akcije ne nedostaje, i imamo ovde najmanje jednu antologijsku (avaj, prekratku…) scenu – ingeniozno-košmarni slow-motion u kulminativnoj sceni nadtrčavanja horde rutavih aliena, praćen najboljom temom u celom ionako odličnom skoru.

Može se reći da je ATTACK THE BLOCK jedan od uspelijih pokušaja da se pomire retro-tendencije današnjeg u-prošlost-zagledanog ćorsokak-filmmejkinga sa neznatno modernijim storitelingom, koji ipak, nažalost, nekritički prepisuje i prenosi kužne ideološke pošasti iz spolja-gladac-a-unutra-jadac 1980-ih.

Kornišov prelazak u visoku A-ligu, odmah nakon BLOKA, i saradnja sa Stivenom Spilbergom na TIN-TINU, zaslužen je, u smislu izraženog rediteljskog talenta i prirodne srođenosti sa filmovima 1980-ih, ali je možda došao prebrzo, i bojim se da Holivud ne iskvari ovog inače simpatičnog i nesumnjivo talentovanog reditelja, koji će bez ikakve sumnje uskoro biti VELIK i raditi blokbastere – ali, da li će i koliko njegovi izvorni talenti ostati neiskvareni Holivudom, ostaje da se vidi.

понедељак, 3. октобар 2011.

THE RAID (2011)

****

Ovaj film mi je pružio više čistokrvnog, nepomućenog uživanja u gledanju nego bilo koji drugi naslov viđen u ovoj godini. Okej, priznajem da neke druge viđene u 2011. smatram značajnijim, važnijim, ozbiljnijim od ovoga – npr. CONFESSIONS i INCENDIES su za par nijansi bolji u smislu overall učinka, slojevitosti, originalnosti, emotivnog i idejnog impakta itsl. ali THE RAID nudi filmofilsko sladostrašće očišćeno od dubljih 'poruka' i 'poenti', odnosno – potonjih ima u nenametljivoj dozi, taman toliko da oplemeni ovaj koloplet spektakularnih set-pisova i izdigne ga mnogo iznad površnih, čisto akrobacijskih filmova tipa ONG BAK (koji, za svrhu reference i poređenja, od mene ima mekanu trojku, blago nagnutu u pravcu 3-).

Zaplet ne može biti jednostavniji: 20 specijalaca u punoj ratnoj opremi upada u zgradu iz koje Zli Šef sa svoja dva glavna henčmena i njinom bratijom vlada kriminalnim podzemljem Džakarte, pravi i distribuira drogu, a za stanare ima najgori šljam Indonezije, koji mu stanarinu (i zaštitu od policije) plaća kako u parama tako i u uslugama. Avaj: taj kućni savet uopšte nije naivan i ne da se istrebiti tako lako. Ispostavi se da je cela akcija bila neka vrsta zamke, da je dolazak specijalaca bio očekivan – zgrada brzo biva zapečaćena, odstupnica je presečena, poziv za pojačanje je nemoguć, a ovi junaci nađu se zarobljeni u zgradi sa tim indonezijskim ološem koji svojim dobrim naoružanjem, poznavanjem terena, svakojakim zamkama i vanrednim vladanjem borilačkim veštinama napravi doslovni PAKAO za spec. pajkane, čiji se broj rapidno smanjuje. A među njima je junak, početnik ali vrstan borac, koji u toj zgradi ima i određeni lični ulog: traži brata koji je odavno završio s one strane zakona i pokušava da ga privoli nazad u porodicu, na svetlu stranu…

Sveta jednostavnost ovog koncepta genijalna je sama po sebi; narativna ekonomija precizno je odmerena tako da ovde nema nikakvog zavlačenja sa podzapletima, paralelnim radnjama ili nepotrebnim ili promašenim skretanjima – ovo je jednostavni linearni filmmejking kakav je danas skoro progutan gimmick-naracijom i veštačkim 'usložnjavanjima' i 'twistovima' koji ničemu ne služe. Reči su nedovoljne da iskažu koliko je ovo TAČAN film: koliko je sve u njemu precizno i pametno odabrano i izvedeno, na najbolji mogući način, kao vrhunska kompozicija odsvirana bez ijednog falš tona. Ovo je povratak kvalitetima kvintesencijalnog old-school akciono-hororičnog Carpentera, kao što su: cool dude koji ne priča mnogo nego se izražava kroz akciju + klaustrofobija + paranoja + žestoka, krvava akcija + čista, jasna i direktna priča koja se pregledno i slatko akumulira prema spektakularnom katarzičnom kraju + cinizam prema organizacijama, institucijama, grupama i masama + implicitna, nepatetična, gospodska, junačka melanholija i okrepljujući pesimizam.

Za slučaj da nisam dovoljno jasan, reći ću to ovako: smatram THE RAID znatno boljim filmom od Karpenterovog NAPADA NA POLICIJSKU STANICU 13 i otprilike u rangu BEKSTVA IZ NJUJORKA, samo mnogo zabavnijim i manje goofy & cheesy od Karpenterovog klasika. Naravno, ovako kasno u igri, velški reditelj Gareth Evans ne može da pretenduje na status i mesto u istoriji koje ranijedošavši trailblazer Karpenter ima, i za sada je možda prerano prognozirati da li se radi o reditelju tog kalibra (iza sebe ima samo još jedan akcijaš. MERANTAU, koji upravo skidam; slovi za slabiji od THE RAID), ali ono što svakako mogu da potpišem jeste da bi Karpenter verovatno dao svoju levu ruku da je danas u stanju da proizvede jedno ovako spektakularno Jebanje Keve, umesto što isporučuje šestorazredne razblažene zaboravljive izbljuvke a la THE WARD.

Iz gore navedenog je takođe jasno da uopšte ne treba ni pomišljati da se ovo upoređuje sa sub-karpenteroidnostima kakva je, recimo, ENEMY TERRITORY – film koji po konceptu najviše podseća na ovo, ali čiji idiotski likovi, nezanimljive situacije i mlaki set-pisovi te unikatno bezveznjački rasplet nisu ni prismrdeti ovoj ingenioznosti. Da i ne govorim o francuskom LA HORDE, koji se nedavno poslužio ENEMY TERRITORY forom, samo što je umesto besnih kriminalaca ubacio besne 'zombije' za ganjanje uz i niz stambenu zgradu. Sve njih THE RAID baca u ćošak i u magareću klupu, uz nekoliko vaspitno-popravnih šamara i šiba po turu, čisto da se zna ko ovde kosi a ko vodu nosi.

Šta se ovde dešava, ljudi – to ne možete zamisliti! Kakva akcija! Kakva madrfaking pucnjava! Koje krvoproliće! Za one koji pate od lako-smarajućeg sindroma 'been there – done that', za one koji, kao ja, sve ređe osete uzbuđenje posmatrajući neki novi film, jer je sve to već viđeno, najčešće mnogo bolje, mnogo ranije, THE RAID nudi pravcatu raskoš novih upotreba vatrenog i hladnog oružja i oruđa u scenama perfektno režiranim za proizvođenje maksimalnog impakta. Takođe, maštovito i u potpunosti eksploatiše ambijent unutrašnjosti zgrade – hodnici, ograde, stepenište, vrata, pragovi… THE RAID udara u stomak! Ko ne oseti adrenaline rush u ovim scenama akcije – slobodno neka zove hitnu pomoć ili mrtvozornika, jer verovatno je već mrtav. A pritom, što je najlepše, gl. junak je dovoljno simpatičan a njegova potraga za bratom intrigantna da sva ta makljaža i krvoproliće zapravo vode nekuda i gledaocu je stalo dok ih posmatra.

A što se ljubitelja horora tiče – hell, pa ovaj film najeksplicitnije ilustruje davno-uočenu srodnost između akcionog i horor filma: nije čudo da se na nekim listama najboljih horora sa puno opravdanih razloga nalaze i takvi saspens-rolerkosteri kakvi su NAPAD NA POLICIJSKU STANICU 13, MAD MAX ili recimo TERMINATOR. Verujte mi da THE RAID kaska za ovima samo zbog toga što dolazi nekoliko decenija kasnije – ali u pogledu bezgrešne egzekucije i učinka, u pogledu formalnih i sadržinskih činilaca, to je apsolutno u rangu, ili vrlo blisko rangu ta tri filma. A što se horora tiče - THE RAID pruža tako širok dijapazon BODY HORRORA da na tome može da mu pozavidi 99,7% svih novijih horor filmova: kako se ovde lome kosti, kako se seku vratovi, kako se bode noževima, kako se tela bacaju i lome po stepenicama i ogradama, kako probijaju zidove i prozore, šta im se dešava pod naletima metaka, mačeta, stakla, slomljene drvenarije – ljudi moji, ma je li to moguće?!

Telo je krhko i smrtno, i baca se i lomi u tren oka – sa impaktom zaista vrlo, vrlo retko viđenim, a svakako retko u novijim filmovima bilo kog žanra. Ne, ovo nije CGI 'akcija'; ovo nije poziranje za video spot sa peševima kožnih mantila koji lepršaju u slou-moušnu; ovo nije ni cirkuska atrakcija trčanja po zidovima i bacanja 6 metara u stranu i pucanja iz 6 pištolja istovremeno dok se leti kroz vazduh. Iako ima nešto malo zahvata koji su na granici fizičke izvodljivosti, s tim majmunisanjem se ne preteruje, i ovo je sve poprilično utemeljeno na brutalnoj, gnusnoj, smrtničkoj realnosti toga šta se dešava sa telima pod određenim okolnostima, kada njima upravljaju visokoobdareni majstori makljaže. Naravno, sva ta ekspertiza savršeno je uvežbana, i reditelj je slika i montira tako da se to može ispratiti i ispoštovati kako i zaslužuje, bez shaky-cam blurova i salata-montaže cap-cap-cap!

Da li sam pomenuo da THE RAID sadrži jebo-majku-svoju scenu borbe jednog protiv tuceta (a možda i više) zlikovaca, u hodniku, u jednom dugom neprekinutom kadru, čija je koreografija još spektakularnija i žešća od one famozne u OLDBOY? Nisam. E, pa – sadrži. Ali sadrži barem još 10-ak drugih set-pisova istog ranga, mada možda ne i trajanja, za pamćenje i prepričavanje. Ovo je film unikatne visceralnosti – film koji će vam se urezati u mozak, u creva, u krvotok, koji vam neće izvetreti iz organizma par dana nakon gledanja. Ovo pišem skoro nedelju dana kasnije nakon što sam ga pogledao kao 'film iznenađenja' na SLASHFESTu u Beču (dakle, u bioskopu, sa 35mm trake, kako bi ovakve spektakle u idealnom svetu jedino i trebalo) - - - i još uvek me drži! Još uvek mi sama pomisao na njega baca kez na lice, a srce mi plače što ga još uvek nigde ne vidim za skinuti kako bih ga što pre opet overio i ponovo uživao.

Ne prođe ni nedelja dana a da na ovom ili onom festivalu ne hajpuju neki novi naslov. Stalno se javljaju intrigantni koncepti. Poneki od njih čak i ne počnu tako loše. Neki izdrže i po pola filma a da se ne ukenjaju; ali onda entropija dođe po svoje, i to počne da tone prema krahu, promašujući sve više i sve dalje u odnosu na potencijale svoje premise. To biva toliko često da u poslednje vreme sve češće pomišljam, čitajući hvalospeve filmovima koji, za moj groš, ispadnu jedva osrednji, ili sa potencijalima neznatno pomilovanim ali nikako izmuženim, pomišljam, dakle – da je problem možda u meni, da sam postao prerano ostareli čilager koji će doveka da se vajka : "Eeee, deco, u moje vreme – 1970-ih i 1980-ih – pravili su se PRAVI filmovi, a ne ovo današnje bezukusno sranje." Gledajući polupromašaje i promašaje kojima pletu lovorike u poslednje vreme (najnoviji primer: afrički zombi film THE DEAD kojeg grdno ishvališe na nekoliko festivala; od mene – 2+) počinjem da pomišljam da je umetnost pravljenja DOBROG filma nepovratno izgubljena, kao nekakva alhemijska formula koju su zaboravili čak i oni koji su je pre par decenija i sami primenjivali, i da ću odsad pa doveka imati da gledam samo promašene i patetične pokušaje novih generacija filmmejkera da, bez trunke razumevanja suštine, priđu bar desetom delu nekadašnje magije.

THE RAID je film koji mi vraća nadu, kako u pogledu mojih perceptivno-evaluacijskih moći, tako i filmmejkinga 21. veka uopšteno gledano. Ovo nije 'movie of the week' – ovo je THE MOVIE! Što je najslađe – ovo nije zametak, ili abortus ili nedonošče dobre ideje kao 98,6% današnjih filmova: ovo je dobra i jasna ideja dobro i dosledno realizovana sve do izvanredne, moćne, dirljive, mračne a opet čudesno uplifting završne scene. Potonja je tim jača zato što se radi o anderstejtmentu – ali fuck tako genijalno izvedenom, tako TAČNOM, pogođenom! Većina akcijaša ima kraj u stilu: dobro, ko se izmlatio – izmlatio se; ko je preživeo – preživeo je; daj neki smešni one-liner, pa da rokamo odjavnu špicu. Odnosno, tamo gde bi Južni Korejci gudali u violine sa celim orkestrom i filharmonijom, ovaj Velšanin na privremenom (?) radu u Indoneziji stavlja tu završnu gorkoslatku jagodu na šlag sa švalerski odmerenim majstorstvom kakvo odavno nisam video.

A onda kreće da roka genijalna završna vrlo žestoka muzika – sasvim prikladno, a i inače je muzički skor tokom celog trajanja vrhunski upečatljiv i mamojebački.

Znači, GARETH EVANS. Upamtite to ime. Ako ovako nastavi, ovaj može da bude opasan igrač. Već sada to jeste, ali da ne trčim pred rudu – da vidimo gde će da ide posle ovoga.

(Nikako ne mešati ovo ime sa gareth edwards – potpisnik prehvaljenog, overhajpovanog ispraznog & dosadnog fejkeraja pod naslovom MONSTERS.)

THE RAID. Upamtite taj naslov, i ne časite ni časa sa daunloudom i gledanjem, istog trena kad postane dostupan.

Ghoul's seal of approval – od srca!

P.S. Za slučaj da po ko zna koji put moram da objašnjavam zašto ovaj film nema i veću ocenu, evo zašto: petice su kod mene rezervisane samo za ono što smatram za MILESTONE filmske umetnosti, prevratnička, revolucionarna, mega-unikatna, one-of-a-fuckin'-kind remek-dela, nezaobilazne prečage na lestvicama istorije filma, dakle - obavezna lektira uz svaki ozbiljan udžbenik. THE RAID je izvanredan film na 200 načina, ali ne mogu reći da je prevratnički ili da redefiniše akcioni film as we know it. Budimo zadovoljni što uspeva sa maksimalnim umećem i ekspertizom da rezurektuje davno-zaboravljenu umetnost horor-akcije u skučenom prostoru i da od toga napravi memorabilan, vrhuzabavan film zadivljujuće režije i izuzetnih set-pisova zahvalan za višestruka gledanja i izučavanja – i uživanja. Malo li je?!

недеља, 2. октобар 2011.

CACHÉ (2005)

Rivju: Aleksandar Janjić

Režija i scenario: Michael Haneke

1. Prolog

Moram priznati da sam umalo tresnuo sa stolice od iznenađenja kad se ispostavilo da je Mihael Haneke napravio dobar film. Odnosno, tresnuo bih sigurno da sam kojim slučajem film gledao sa stolice, ali pošto sam bio udobno smješten na podu, to se nije desilo (jer s poda ne možeš pasti).

2. Mihael Haneke i ja

Haneke i ja nikako nismo u najboljim odnosima. Doduše, moj urođeni dobar ukus mi svakako ne dozvoljava da budem u dobrim odnosima sa nesposobnim luzerima koji ne znaju first thing o filmmejkingu, međutim problem je što Haneke apsolutno ne spada u tu kategoriju. Čak i ako ne podnosite njegove filmove, nije teško vidjeti da je u pitanju vrlo talentovan čiča, pritom (ili pri tom?) snabdjeven izuzetnom maštom. U čemu je onda problem?

Prije Caché (koji ćemo u nastavku teksta oslovljavati njegovim engleskim nazivom Hidden, da ne bih morao stalno da kopiram ono „e“ s akcentom, pri čemu treba imati u vidu razliku između ovog Hiddena i onog sa Kajlom MekLaklanom) gledao sam dva Hanekeova filma – The Piano Teacher i Funny Games (američku verziju). Ovaj prvi mi je bio vrlo naporan i nezanimljiv i uopšte mu nisam posvetio neku pažnju, čak sam i ton stišao. Krivica za to naravno nije moja već Hanekeova. Funny Games, s druge strane, počinje kao odličan home invasion film, međutim vrlo brzo se pokazalo da Haneke ne daje ni pacovsko dupe na pravljenje normalnog filma, već da pokušava da napravi nekakav meta-film u kome će da se iživljava nad jednom prosječnom porodicom, a i nad gledaocima tako što će negativci (inače produžena ruka olmajti režisera) da probijaju četvrti zid i da nam non-stop naturaju na nos kako je u pitanju film. A pošto je režiser (u ovom slučaju i scenarista) apsolutni i potpuni gazda, onda se tamo sve odvija upravo onako kako on hoće, a ne onako kako bi bilo normalno.

Kulminacija ovakvog pristupa jeste naravno ona nebulozna, retardirana i idiotska scena sa daljinskim upravljačem, poslije koje sam izgubio svaki interes za dalja „dešavanja“ u „filmu“. Možete vi da smatrate kako je to jedan supergenijalan i nesvakidašnji potez i kako iza njega čudi trista čuda i raznorodnih genijalnosti, kako je u pitanju vanvremenski komentar na ne-znam-ni-ja-šta i kako je Haneke genije, itd. – sve to možda i stoji, međutim ja kad gledam film, onda hoću da gledam film, a ne mentalnu masturbaciju nekog manijaka koji bi da se igra Boga. Scena sa daljinskim upravljačem pretvara film u ne-film i to je neosporna činjenica. Činjenica da je to namjerno izvedeno tako da bude očigledno i da bode oči što se mene tiče nimalo ne pomaže. A osim toga i negativci u tom filmu su toliko iritantni da se ne zna da li veću torturu trpe Naomi Vots i Tim Rot ili mi koji moramo da slušamo i gledamo te imbecile (na čelu sa onim šonjom i beskičmenjakom Majklom Pitom, od koga apsolutno nikad neće postati ljudsko biće).

Ukratko, što se mene tiče – Funny Games je obično iživljavanje koje nema nikakve veze sa filmom i zato sam nakon toga proglasio Hanekea za potpunog idiota i obećao samom sebi da ću da se držim podalje od svega što je snimio ili treba da snimi. Međutim, u svoje srce sam pohranio neke pozitivne strane – npr. Haneke očigledno zna da režira dramu, a bogme i da stvori napetost, a njegova očigledna sklonost ka poigravanju sa filmskom formom možda i ne mora da bude nužno loša, samo kad bi se kanalisala kako treba.

3. Nepotrebno i besciljno laprdanje

Kasnije sam odlučio da mu pružim još jednu šansu jer sam naletio na neki film čija je premisa zvučala zanimljivo. Riječ je o filmu Time of the Wolf, koji je, koliko mi se učinilo, opet nekakav home invasion film. Međutim, onda mi je Ghoul rekao da mu je to još i najslabiji film i tu sam onda pomislio e dođavola ako je slabiji od Funny Games, zašto uopšte i da se trudim i na kraju balade ga nisam pogledao. Prerovio sam nešto detaljnije njegovu filmografiju i skoro sve mi je izgledalo vrlo dosadno, osim White Ribbon i Hidden, filma o porodici kojoj neko na pragu ostavlja misteriozne video kasete. Upravo taj Hidden je i tema ovog teksta.

Zapravo, pošteno govoreći, ja se uopšte ne sjećam što li sam rovio po Hanekeovoj filmografiji, ali eto to na kraju krajeva nije toliko bitno. Uglavnom, skinuo sam ilegalni DVD rip, sa kojeg je neko nažalost eliminisao dodatke. Znam, nije lijepo od mene što sam orobio čovjeka, ali on svakako izgleda kao pustinjak i pretpostavljam da mu pare ne trebaju.

4. Hidden!

Dakle da konačno prestanem da gnjavim i pređem na stvar: Pristupio sam gledanju Hiddena, koji je kao i Funny Games počeo odlično, ali sam u svakom trenutku bio spreman na to da će taj prokleti serijski ubica (pogledajte njegovu facu i recite mi da ne liči na serijskog ubicu!) odjednom da potegne neki imbecilni fazon i nasmije mi se u lice i po drugi put me prevesla. E pa u tom slučaju bih angažovao plaćenog ubicu da ga pronađe tamo u Sahari ili gdje li se već druži s ostalim beduinima i da mu raznese glavu. Srećom, to ne samo da se nije dogodilo, nego je film postajao sve zanimljiviji i kompleksniji i vjerujte da sam na kraju ladno poželio da ga momentalno ponovo pogledam (uporedite npr. sa filmom Retarded Games, koji je svakom svojom scenom vrištao „Ne gledajte me, smeće sam!“).

Make no mistake – Hidden svakako nije normalan film. In fact, primijetio sam da su neki komentatori na IMDb-u nakon gledanja imali reakcije identične mojoj nakon gledanja Funny Games – i.e. nazivali su Hanekea raznoraznim pogrdnim imenima i htjeli da mu se napiju krvi. I istina je da ovaj film ima sličnosti sa Crappy Games, pri čemu je ona osnovna preplitanje filmske i realne realnosti.

Elaboracija slijedi, onoliko koliko to omogućavaju moje vrlo skromne filmskoanalitičke sposobnosti (sjetimo se da je moja uža naučna oblast ipak B-horor i da nisam stručan za ove inteligentne filmove): U Laughable Games imali smo likove koji se obraćaju publici u nekoliko scena, a generalno stalno nešto kenjaju o filmskoj realnosti i sličnim budalaštinama, tako da je jasno da su oni svjesni da su zapravo likovi u filmu. Međutim, ja mislim da ovo ne može da se posmatra kao generičko prvoloptaško probijanje četvrtog zida s „one“ strane. Stvar zapravo ide u suprotnom smjeru – ta dvojica krelaca zapravo su uljezi koji u filmski svijet upadaju iz našeg svijeta. Pošto su u rođačkim vezama sa Dodikom, pardon, Hanekeom, oni pravila filmskog svijeta ne bendaju ni za suvu šljivu, što im omogućava da se izvuku iz mase situacija u kojima bi trebalo da učine svijetu uslugu i odapnu (da se opet vratimo na čuveni daljinski upravljač). Većina ljudi u ovom filmu pronalazi društveni komentar, o nasilju, o uticaju televizije na mladež i slično. Ovo je naravno sasvim legitimno i možda ispravno tumačenje, mada ja mnogo više volim da ga posmatram kao film o filmu. Dakle, kako i na koji način se tročlana porodica suočava sa Sadističkim Režiserom.

Hidden takođe posjeduje širok dijapazon mogućnosti za tumačenje u smislu društvenog... čekaj malo, pobatalio sam strukturu rečenice. Htjedoh da kažem – Hidden takođe pruža razne mogućnosti da se protumači kao društveni ili politički ili tome sličan komentar. Npr. tu su opet scene u kojima dominiraju televizori. Zatim, glavni likovi su povezani sa nekakvim Alžircima, tako da nije teško učitati i komentar o kolonijalnim odnosima (hehe, bilo bi strašno zabavno da jedan Švabo usred Francuske utrljava na nos Sarkozijevim sljedbenicima kolonijalnu prošlost). Opet – ja ne znam šta se Hanekeu motalo po glavi tokom snimanja i vjerovatno da bar neka od ovih čitanja piju vodu, međutim smatram da i ovo može da se posmatra kao film o filmu. Odnosno, preciznije, kao film o likovima u filmu.

Kao što rekoh – porodica, koja se sastoji od Daniela Auteuila, Juliette Binoche i nekog balavca, terorisana je misterioznim video snimcima koji prikazuju njihovu kuću. Dakle, neko ih ladno snima i ostavlja im to pred vrata. Kasnije snimci postaju konkretniji, ličniji, a tu su i neki misteriozni crteži (za koje će se ispostaviti da predstavljaju najavu nečega, neću vam reći čega). Pojavljuje se tajna iz daleke prošlosti i porodicu počinju da razdiru sumnje, međusobno nepovjerenje i tome slično. Prije nego što nastavimo sa analizom, primijetimo da je opet u pitanju tročlana porodica, a Haneke čak koristi isto ime za glavnog muškog lika u svim svojim filmovima, što nam pokazuje kolko je lud. A osim toga i izgleda kao Gandalf.

E sad, šta htjedoh da kažem: Sjetite se filma Dead End. Tu smo imali naizgled prosječnu američku porodicu – oni putuju kod neke rodbine na proslavu Božića ili Hanuke ili Bajrama ili tako nečega i sve je lijepo i idilično dok se negdje ne skrhaju i onda se pojave neke prikaze i razna ubistva i jezive stvari se izdešavaju, a to je sve iskorišteno da se malo zagrebe po površini te idilične slike porodice i pokaže koliko je ona zapravo trula iznutra. U Hidden imamo nešto vrlo slično, samo potpuno različito. Dakle, ovde ne dolazi do totalnog raspada sistema (gdje će recimo mama i tata međusobno da se poubijaju zato što je tata šarao okolo, a mama šarala okolo, a sinčić se igrao doktora sa klincem iz komšiluka) – u pitanju je jednostavno preispitivanje povjerenja i bolje upoznavanje bračnog druga and stuff. Sličnost je dakle što se grebe po površini i što iskače jedna malo drukčija slika međusobnih odnosa, a razlika je što nema monstruma, začaranih šuma i slično.

Naime, dok u Dead Endu imamo taj neki očigledno horor momenat sa natprirodnim događajima, Haneke u Hidden kao mistriju kojom struže po onoj spoljašnjoj slici koristi, neki bi rekli apsolutno genijalno, činjenicu da dotičnu porodicu neko posmatra.

Osnovno pitanje je, naravno, ko je dođavola snimio te silne trake i ko ih je poslao i zašto i oko toga se na Internetu vodi gomila diskusija – sigurno nije veliki spojler ako vam kažem da to definitivno nećete saznati na kraju filma. Moje mišljenje je sljedeće, iako bi se sigurno prvi Haneke grohotom nasmijao na to: Trake nije snimio niko. One jednostavno predstavljaju fragmente filma (kao u Spaceballs, scena sa instant kasetom) koji mi gledamo, a likovi proživljavaju. Ko ih je poslao? Pa, to nije bitno, pa ne mora ni da ima odgovor. Jednostavno su tu jer treba da budu tu, a možemo opet da smatramo da je prste umiješao režiser, kao neko vrhovno božanstvo. Znači slika koju sam ja otprilike dobio je da je ovo film o tome kako se likovi u filmu bore sa činjenicom da ih publika posmatra. Mind you, nisu oni svjesni da je to neka tamo publika koja gleda film, baš kao što ni u Boring Games nisu svjesni da se bore protiv svemoćnog sadističkog režisera. Dakle, Haneke publiku (to jest nas) pretvara u neku vrstu voajera, koja samim svojim voajerisanjem utiče na svijet unutar filma.

Da ne bude da se ja sad pravim nešto pametan – ovo svakako nije originalna niti pretjerano inteligentna teorija. Jednostavno, pripadam jednom od dva prilično jasno definisana tabora (drugi tabor se kune da je autor i pošiljalac kaseta sin onog Alžirca) i drugi su to obrazložili mnogo bolje od mene. Ono što je mene nagnalo na mišljenje da ovde opet imamo neku suludu hanekeovsku igrariju jeste to što su trake snimljene potpuno istom kamerom kao i sam film i što ima dosta scena u filmu za koje nije jasno da li predstavljaju normalan tok radnje ili su upravo surveillance tapes. Kad se uzme u obzir da se ta, da je tako nazovem, posmatračka perspektiva javlja i u nekim scenama koje se dešavaju u davnoj prošlosti, mislim da je vrlo smislena pretpostavka da je u pitanju zapravo film koji upada u samog sebe.

Možda je ovo potpuno pogrešno i možda sam glup, ali mene ovakvo tumačenje u tolikoj mjeri oduševljava da sam spreman da Hanekeu oprostim i Silly Games i svaku drugu budalaštinu koju je snimio ili koju će da snimi. Jednostavno, ovako nešto teško da je ikad izvedeno, mislim bar na ovako profesionalnom nivou (ne računam kratkometražne crtiće i sl.)

Ovo gore je zapravo potpuno sporedno. Rekosmo već da je ovo ipak film koji se bavi nekim likovima. Znači to vam je kao da hoćete da pišete o događajima u nekoj sobi i onda potrošite četiri strane u Wordu opisujući prozor kroz koji gledate. Sve te igrarije oko forme su lijepe i krasne (i još više: naprosto fenomenalne), ali to ipak ne može da drži film ako sama drama nije urađena kako treba. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da i što se toga tiče Haneke pogađa u centar sredine suštine esencije. To je jednostavno tako predobro napisano i snimljeno da skoro da ne može da se razlikuje od stvarnog života (mislim, MOŽE, jer ipak stvarni život je u 3D, a ovaj film nije). Dijalozi su životni i nepretenciozni, konkretni i to-the-point, a gluma tako dobra da sam iščašio vilicu jer sam u nekoliko scena široko razjapio usta, diveći se u strahopoštovanju. Francuski glumci su jednostavno fenomenalni, ja ne mogu da zamislim ljude koji se prirodnije ponašaju pred kamerom. Eto i ta nesretna Žilijet Binoš, inače je ne volim, ali gledajući ovaj film čovjek jednostavno mora da je poštuje. Neke scene su toliko nabijene dramom da vam tačno nije dobro, npr. suočavanje Alžirčevog sina sa Danijelom Auteuilom (kako god da se to izgovara) negdje tamo pred kraj. Čista poezija. Ja mislim da bi ovaj Haneke, samo kad bi htio, ladno mogao da snimi ultimativnu dramurdu koja bi osvojila bar 13 Oskara i bila jedan od najboljih filmova na svijetu.

Pored ovog što sam nabrojao gore, moram da spomenem i onu scenu. Ko je gledao film, zna o kojoj sceni je riječ, a ko planira da ga gleda – ona slijedi nakon što Alžirac kaže „želio sam da budeš prisutan“. Dotična scena pogađa pravo u bubrege i u stomak i u glavu i u nos istovremeno i mislim da neću pretjerati ako kažem da je jedna od najupečatljivijih scena u bilo kom filmu u bilo kom žanru u posljednjih... pa, mnoooogo godina. Želja da ne spojlujem sprječava me da nešto detaljnije pišem o tome (a i sad nakon ovoga vi ćete sigurno očekivati ko zna šta i onda ćete se razočarati i ispsovati me i reći „Šta, TO??? Pa to nije ništa!“), međutim moram da naglasim svoje oduševljenje tom scenom.

Hidden je film koji kao rijetko koji čini da vam moždane vijuge rade punom parom i kad se tome doda njegova vanserijska originalnost i skoro pa savršena egzekucija, može se reći da imamo jedno prilično solidno ostvarenje. Lijepo je i što Haneke ne tretira gledaoce kao idiote, tako da ćete morati vrrrrrrrrrrrrlo pažljivo da pratite svaku scenu, a vjerovatno ćete osjetiti snažnu želju da film pogledate još jednom da biste pokušali da prokljuvite zašto se dođavola nešto desilo (npr. što se malac odjednom razbjesnio na majku). Moguće je sasvim da sam se ja propisno nalupetao i da to što sam ispisao nema veze sa filmom, međutim činjenica je da je ovaj film vrlo smislen, koliko god bio komplikovan. Šta tačno je taj smisao, to je već podložno interpretaciji. Valjda.

Da sve ne bude divno i krasno, pobrinula se Hanekeova mračna strana. Apparently, taj prokleti ludak ima običaj da u svakom filmu rokne po jednu domaću životinju for real. Ovde je stradao jedan pijetao. Dakle, G. Haneke, iako sam došao do zaključka da vas poštujem kao autora, moram da vam prenesem da ste jedan običan krelac i da prekinete već jednom, a siguran sam da bi PETA (Vilson) odmah potpisala ovaj moj apel. Vampir!