THE LOST BOYS (1987) by Bob Živković

             U okviru akcije "BOB kao filmski kritičar" otkrivam javnosti njegove grehe iz mladosti, pre nego što je postao superstar, tj. dok je još čamio u SF-getu zvanom Boban (ko zna – znaće...).

            Do sada sam ovde plasirao njegove afirmativne, oduševljene prikaze filmova EVIL DEAD II i ALIENS i HELLRAISER. Za slučaj da se neko prevario pa pomislio da je Bob uvek bio sladak, fin i oduševljen baš svime – varate se! Evo njegovog naličja: The Dark Side of Bob – pljuvačina po filmu THE LOST BOYS!

            Iskren da budem, iz današnje perspektive čini mi se da je Boba malko ponela emocija ili potreba za zajebancijom pa se ostrvio na film koji ipak nije ni blizu tako loš kako iz donjega zvuči, ali... s druge strane, mogu da razumem njegov sentiment. U svakom slučaju, sećam se koliki mi je šok bio kada sam po prvi put ovo čitao u ALEFU pre četvrt veka (!!!) – pre interneta, pre blogova, pre nego što je baš svako postao kritičar... i mislio: "Jebote, zar se ovo sme? Ovo je neko (Boban!) pustio da se objavi? Zar se i ovako mogu pisati filmske kritike?!" 

Od tog oštećenja do danas se nisam oporavio: ako vam nekad zasmeta neka moja "pljuvačina" ovde na blogu, znajte: pored ostalih, i Bob je za to kriv!!!

            Evo zašto:

 

            A evo i jednog dodatka – jer sa Ghoulom uvek dobijate VIŠE! – jer, kad smo već kod Bobovog iživljavanja nad nedužnim filmovima, evo i jednog sasvim prigodno zabavnog napisa o minornom Kopolinom filmčetu PEGI SJU SE UDALA. 

Film možda ne vredi gledati, ali ovaj tekst o njemu svakako vredi pročitati!

BLACK DAHLIA (2006)

**(*)

2+

Ovaj film nije baš tolika katastrofa koliko sam se bojao, ali je sasvim sigurno jedan slabi de Palma, i ispodprosečan kao adapatacija. Baš kao što sam i očekivao, on pada najviše iz razloga koji su me smesta učinili skeptičnim, čim je obznanjeno da će de Palma biti taj koji treba da se posveti baš ovoj priči. Film mu pada zato što nema emociju, likove niti dramu koji su neophodni za disanje te priče.

Emotivna srž filma, sama Dalija, prikazana je sa distancom, bez empatije, sa nepotrebnim de Palminim poigravanjima i pošalicama (in-jokes): dodelivši sebi ulogu Dalijinog test-režisera on kao da namiguje onima koji su ga sve ove godine optuživali za mizoginiju, ali im zapravo time pruža i jedan od ključnih argumenata u ruke, igrajući se umesto da simpatiše sa tom žrtvom tretmana žena kao stoke u Holivudu, u čemu je i sam saučestvovao u svojim ranijim filmovima.

Njegova mizoginija najočitija je u sladostrasno-sadističkom uživanju s kojom plavuša Kej Lejk posmatra kako se bokseri makljaju, ranjave, krvare i zube gube za njenu zabavu (zapravo, indirektno, u borbi za njenu naklonost). A može se videti još i u vickastoj, i meni zaista duhovitoj vizuelnoj šali, u kojoj grupicu od 5-6 poluobnaženih ženskinja, glumica-statistkinja, prikazuje u prikolici nalik taljigama, sa drvenom ogradom, kao stoku koju vode na klanje/snimanje.

Scena pogibije jednog od dvojice partnera, glavnih junaka, školski je primer razloga zašto de Palma NIJE bio pravi izbor za ovu i ovakvu priču: njega mnogo više zanima formalno igranje kamerom i (samo)referencijalnošću negoli emotivni naboj scene, odnosno saspens i drama. I jedno i drugo potkopani su hiperstilizacijom koja scenu dovodi do ivice apsurda, i preko nje, u nenamernu komediju (umesto tragedije). 

Ubacivanje još jednog ubice u scenu u kojoj jedan (karikirani, kao iz crtanog filma o, recimo, Super-Mišu) već pokušava da zadavi junaka, a onda usred toga upadne još jedan, da ga kolje (!), možda bi imala neku vrstu smisla u nekoj arđentov(sk)oj šaradi u kojoj su likovi samo stoka koja se geometrijski raspoređuje po mizanscenu, kao deo dekora i set-piecea, bez emotivne involviranosti u njihovu sudbinu – ali OVDE, u kontextu OVE priče, taj dodatak štrči kao povređeni palac. TRASH oličen u tom jeftinom whodunnit profilu drugog ubice je pogrešan na toliko mnogo načina: i emotivno i narativno. Narativno pre svega zato što "tajna" identiteta uopšte nije iznenađenje, pošto smo glavnu osumnjičenu već videli kako se u muškom odelu i sa šeširom vuče po lezbejskim barovima, tako da je "iznenađenje" u tom prastarom giallo preokretu ("hej! muškoizgedajući ubica je zapravo žensko! wow!") zaista previše očigledno, jadno, buđavo, nepotrebno. 

Baš kao što je zaginuće jednog od partnera obesmišljeno režiserskim tretmanom te scene, tako da su ona i njen aftermath lišeni svake prave emocije, tako i kulminacija filma svojom tonalnom neujednačenošću uništava sve preostale potencijale, vrludajući između operetske groteske, komendije, trilera, horora i nekog crtića iz '30-ih, gde zlikovci glavnom junaku nabrzinu odrecituju ko je šta uradio, kako i zašto, a da ništa od toga ne deluje ni ubedljivo, ni relevantno, ni rezonantno. 

Tako da, na kraju filma, samo kažete: "aha, pa dobro", slegnete ramenima, i izađete nezadovoljeni, šta god da ste očekivali: niti ima dovoljno depalminskih formalnih iživljavanja, niti ima srca i duše iz odličnog romana (koji vrelo preporučujem onima koji ga još do sada nisu čitali!). Umesto toga, ovo je tek neujednačeno, misguided going through the motions u kome poneki detaljčić još i može da zasvetluca, ali celina je sasvim indiferentna i zaboravljiva tvorevina.

GLUVO DOBA - Ninoslav Mitrović

Grafid,

Banja Luka, 2012

            S velikim uživanjem pročitao sam ovu "zbirku od devet priča strave i užasa, koje su inspiraciju našle u srpskoj mitologiji i narodnim predanjima" (kako stoji na zadnjoj korici). Da, neverovatno zvuči, ali evo najzad jedne ovdašnje knjige koja već na koricama ističe svoju pripadnost "stravi i užasu", umesto da koketiranje s tim žanrom, kako to u Srbiji najčešće biva, mudro prikriva, ili koktizerski izokola nagoveštava (ko zna - znaće!), odnosno maskira floskulama "triler", "slipstrim", "fantastika" i njihovim različitim modifikacijama (okultni triler, mračna fantastika, istorijski gulaš, blablatruć hronika, uzbudljivo neštonešto...). Ne – GLUVO DOBA jeste horor, i priznaje to bez stida i srama. I ne samo to: mogu slobodno reći da je ovo najznačajnija knjiga srpske horor proze koja se pojavila još od zbirke FOTOFOBIJA Marka Piševa, pre četiri godine, i ja joj stoga s velikim zadovoljstvom darujem Gulov Pečat Preporuke!

            Pre svega, zato što je zbirka dosledno i u potpunosti inspirisana folklornom fantastikom, predanjima i mitologijom s ovih prostora. Antagonisti u ovim pričama su: vukovi i šumski bogovi-demoni (Ljes); vampir (živi mrtvac); avet; drekavac; vodenjak (vodeni car); lorgo (oživeli dečji leš, u primorju); veštice; demonska nevesta; i najzad, kuga (čuma). Tri muška, tri dečja, tri ženska čuda, da se niko ne nađe zapostavljenim.

Autor, Ninoslav Mitrović (1976), završio je etnologiju, i to se ovde nesumnjivo jasno ogleda – ne samo u izboru centralnih motiva, nego i u celokupnoj motivaciji, zaplitanju i rasplitanju opisanih zbitija, izvedenih sasvim u skladu sa narodnim verovanjima o tome kako ova stvorenja delaju, šta i zašto rade, i kako se od njih odbraniti. Ono što prijatno iznenađuje - budući da dolazi od debitanta na književnoj sceni - jeste da se Mitrović pokazuje podjednako dobro kao pripovedač kao što je etnolog.

GLUVO DOBA je osvežavajuće, okrepljujuće "po starinski" pisana proza: među današnjim piscima horora na srpskom jeziku, u čijim se delima prečesto ogleda dug zapadnjačkom i domaćem šundu (petparačka proza, stripovi, igrice, B-movies, TV serije i sl.) ova zbirka je zadivljujuće staromodna – u najpozitivnijem smislu reči. Ona je toliko dubinski, suštinski prožeta starinom da bi bez greške mogla da se neslutećem, a obrazovanom i iskusnom čitaocu ponudi kao nedavno otkrivena, zaboravljena zbirka priča nekog nepoznatog pisca iz 19. veka, i da taj isti čitalac ovu tvrdnju prihvati zdravo za gotovo i čitanjem ovih priča ne pronađe ni najmanjeg razloga da posumnja da su ove priče zapravo napisane pre samo nekoliko godina, na početku 21. veka. 

Ovo kažem kao pravcati kompliment – jer u ovom slučaju "patina" nije samo šminka, tj. manje ili više umešto naneti lak preko nečega što je suštinski moderno (u smislu karakterizacije, psihologije, motivacije, naracije, idejnosti itd); ne, ovo je i po dubini i po širini u potpunosti autentično, usklađeno sa periodom o kojem govori, bilo da je to neka neodređena ali definitivno pred-industrijska prošlost, ili (u jednom slučaju) sam prag 20. veka. Nisu tu starinski samo arsenal, scenografija i poneki ukras: starinska je i psihologija, i moralnost, i sveukupno ponašanje likova: zaista, na planu autentičnosti (ne samo etnološke) ovoj knjizi nema premca! Oni koji vole LEPTIRICU - najzad će u ovoj knjizi pronaći prozni ekvivalent njenih kvaliteta...

Nekima se to možda neće dopasti, ali GLUVO DOBA svakim svojim redom zvuči kao da se 20. vek uopšte nije ni desio, kako u pogledu opšteg istorijskog iskustva (i dubioznog "napretka" tokom najmračnijeg od svih crnih vekova u dosadašnjoj istoriji), tako i u pogledu književnosti. Jer, nema u ovim pričama nimalo postmodernističkog poigravanja; nema persiflaže; nema ni trunke ironije. Knjiga je tradicionalna i tradicionalistička, kako u svojim zapletima i likovima, tako i u impliciranim vrednostima. Glavni junaci su, bez izuzetka, dobri i pošteni domaćini, ili dobrodušni siromašni ali vredni mladići, ili poslušna, fina seljačka deca – ili, u jednom slučaju, dobra i poštena domaćica, koja zavedena bolom zbog umrlog deteta kreće na pogrešnu stazu... 
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".

Nema tu ni vulgarnosti u jeziku ili u radnji – što ne znači da, ovde-onde, nema implicitne seksualne simbolike, inače prisutne u brojnim mitološkim matricama. Ova proza je lišena tipične dvadesetovekovne opsednutosti seksom – ili senzacionalizmom ma koje vrste. Ovo, međutim, ne znači da su priče čedne i suzdržane, a naročito ne na planu horora: kada kucne čas za scene strave, one su, dame i gospodo, prisutne u itekako razvijenom obliku, i onda dobijamo ono što naš narod zove set-piece. I jedino u tome se može primetiti nešto moderniji senzibilitet, bar donekle izgrađen i filmovima i modernijom prozom – jer, scene strave u retkim slučajevima kod naših pisaca iz 19. veka malo kada bivaju naročito duge, detaljne i razrađene: ako sve ne bude okončano u par rečenica, a ono bude svršeno u pasusu ili dva. Kod Ninoslava scene strave umeju da potraju i celu stranicu ili dve – a opet, da budu dobro odmerene tako da se ne poništi željeni efekat...

Što se tiče oh-tako-moderne opsesije citatima i aluzijama, ako sklonimo u stranu one neizbežne, na narodna predanja, jedine (verovatno svesno proizvedene) asocijacije na književna i filmska dela koje sam ja uspeo da zapazim jesu sledeće:

1) na film LEPTIRICA, u priči "Vodeničar"; tu se čak javlja identična scena kao u kultnom TV filmu, kada natprirodni stvor od spolja viri kroz procep u daskama vodenice i zuri unutra. I zaplet se donekle oslanja na Glišićev predložak filtriran kroz Kadijevićevu adaptaciju – ali takođe pruža i značajan odmak, jer "monstrum" u toj priči uopšte nije vampir, niti išta slično...

2) na film SVETO MESTO, pa time i na Gogoljevu priču "Vij" – a to znači i na čitav niz narodnih priča koje su njemu poslužile kao inspiracija – u priči "Bdijenje". I ovde imamo slučaj momka (ali ne popčeta) koji ima da tri noći probdije kraj leša uglednog građanina – ali u pitanju nije veštica, muška je mrcina u pitanju, a ono što se zbiva tokom noći i čitav rasplet nemaju veze ni sa Kadijevićem ni sa Gogoljem.

3) na priču "Majmunova šapa" V. V. Džejkobsa, u priči "Lorgo". S tom pričom je Ninoslav možda bio a možda i nije bio upoznat, jer suština premise o ispunjenju neprirodne želje (vratite mi mrtvo dete! samo neka opet bude živ, ne pitam za cenu, nema veze što neće imati dušu!), i tragičnim posledicama nemirenja sa nepromenjivom sudbinom (što je King od Džejkobsa odlično reciklirao i nadogradio u svom najboljem romanu PET SEMATARY) takođe nalikuje brojnim narodnim pričama i legendama i ne mora nužno biti povezivano s ovom, istina, veoma poznatom američkom književnom obradom.

Jezik Ninoslava Mitrovića je sveden, jednostavan, blaženo pošteđen padanja u zamku izveštačene arhaičnosti, a opet sočan i bogat kad zatreba; ipak, bez ekscesa bilo koje vrste, a naročito bez nakaradnih, usiljeno-originalnih stilskih figura. Istina, on ponekad ode u drugu krajnost od notornih "tuševljakovićizama", pa se mogu naći poneke donekle oveštale fraze (naročito poređenja) – ali čak ni one ne škripe i ne smetaju previše, jer zvučale bi savršeno prikladno u nekom tekstu iz 19. veka, ili nekoj bajci, legendi, narodnoj priči... U datom kontekstu, baš ovaj i baš ovakakav jezik je sasvim funkcionalan, i drugačiji mu ne treba; škodio bi.

Nekima (ako još ko ovde uopšte obraća pažnju na idejnost u žanrovskoj prozi, a naročito horor žanra!) može zasmetati već pomenuti tradicionalizam koji je nekritički prenesen u svom pomalo idealizovanom obliku iz narodnih priča (a ne iz "seoskog realizma" a kamoli naturalizma, i kasnije): svi ti pošteni domaćini, vredne domaćice, poslušna deca, dobronamerni kmetovi i popovi... odsustvo ma kakve naznake društvenog zla (eksploatacija, korupcija i sl)... "zlo" svedeno na zabludele pojedince, vođene pohlepom ili drugim privatnim grehovima... odsustvo onih vrlo ljudskih mrakova i senki koje je u istom ambijentu tako genijalno detektovao i suptilno-moćno oživeo Momčilo Nastasijević, čitav vek ranije... sve to može, u očima nekih, ove priče učiniti malkice naivnim – bajkovitim – ali u datim okvirima, u ovom zacrtanom konceptu, mislim da je to prihvatljivo, logično, i maltene nužno.

Tretman ženskih likova naročito može biti problematičan, jer žene su ovde ili vredne domaćice, u senci muževa i u pozadini zapleta (da iznesu vruć kačamak kad zatreba, i da strepe kad im čedo odocni sa ispaše), ili – veštice, u odličnoj, vrlo hororičnoj, moćno jezovitoj, ali idejno malkice problematičnoj, gotovo mizoginoj priči "Izba na kokošjim nogama". Da, imamo i jednu zabludelu majku, skoro pomućenog uma zbog gubitka deteta, koja ne sluša savete (naravno, muškog) mudraca, nego tvrdoglavo srlja u propast sebi i mnogima drugima... Ako očekujete emancipovane ženske likove u ovom okruženju – ili barem fatalne žene, poput one iz "Darova rođake Marije" – potražite ih negde drugde...

Jedan od najvećih kvaliteta ove zbirke je i njena neverovatna ujednačenost. Ja u životu još nisam video zbirku nekog domaćeg autora, a naročito ne obimniju, a da njen celokupan sadržaj bude ovako ravnomernog kvaliteta, bez krupnih uspona ili padova, nego još skoro sve obitava prilično visoko iznad proseka. Po ujednačenosti GLUVOM DOBU najsrodnija je upravo već pomenuta FOTOFOBIJA – ali postignuće je u ovom slučaju duplo veće, jer je i knjiga bukvalno duplo obimnija: 260 strana visokokvalitetnog teksta koji, eto, uz sve druge kvalitete, zasenjuje i svojim konzistentno visokim nivoom, od korice do korice. 

Jedini manji pad – i to pad ne u lošu, nego samo u osrednju priču – nalazi se, srećom, u najkraćoj "Noćna zvona", koja na svojih 10 stranica nudi prilično jednostavnu i predvidivu storiju o... pa, videćete već čemu. Sve ostale priče, ili pripovetke, na granici novele (prosečna dužina: oko 30 strana) značajno su iznad proseka, i zaista imaju šmek kakav se retko viđa i u stranoj, klasičnoj horor literaturi (mestimično sam imao fleševe prepoznavanja Stefana Grabinskog – sigurno nenamerne), a kamoli u domaćoj, gde ovoj zbirci zaista nema pandana.

Evo kako izgleda sadržaj ove zbirke, sa mojim ocenama:

"Zavjet" = 7+

"Bdijenje" = 7+

"Noćna zvona" = 5+

"Crna bilježnica" = 8-

"Vodeničar" = 8

"Lorgo" = 7

"Izba na kokošjim nogama" = 8+

"Nevjesta" = 7-

"Kumin dar" = 8-

Dakle, dok pisci horora iz Srbije pretežno lebde u ništavilu, odsečeni i od svoje književne i od narodne tradicije, i dok tek poneki – s promenjivim uspehom – pokušavaju da zapadnjačke koncepte i motive kaleme na ovdašnje okruženje, likove i probleme (uglavnom proizvodeći neubedljivo zakrpljene karakondžule i groteskne asimetrične mutante), Ninoslav Mitrović, iz Republike Srpske, uspeva da ubedljivo demonstrira vitalnost poluzaboravljene tradicije Balkana i njenu upotrebljivost za građenje dobrih priča strave. Ne kažem da je njegov primer, prikazan u konceptualnoj zbirci GLUVO DOBA, idealan – ne bi mu škodilo nešto (samo)svesti o tradiciji žanra u Srbiji i izvan nje, kao i o njegovoj implicitnoj ideologiji, odnosno idejnosti koja se ne može tako lako ukinuti čak ni iz fantastičnih koncepata – ali mislim da je značajan kao putokaz i kao krajnje redak svetionik u ovoj tmuši u kojoj domaći horor već neko vreme gaca... I njegove vrline, vredne hvale, i poneka mana, uslovno govoreći, rečiti su i vredni pažnje i proučavanja. 

Ova knjiga objavljena je u Republici Srpskoj, i nema distribuciju u Srbiji. To znači da ćete je uzalud tražiti u ovdašnjim knjžarama. Ako poželite da je nabavite (što vam najtoplije preporučujem!) moraćete nekako da se snađete: ili da vam je kupi i pošalje neko ko tamo živi (knjiga se još može naći na kioscima) ili da kontaktirate samog autora... Mejl je naveden dole:

 Inače, jednu noviju priču ovog autora, pod naslovom "Hromi" (NE nalazi se u zbirci!), možete pročitati na njegovom blogu, OVDE. Uživajte!

FILAŽ br. 7/8/9: Sadržaj i promocija

            Sećate se niškog filmskog časopisa FILAŽ? Oprošteno vam je ako ste ga malkice zaboravli – budući da je prethodni broj izašao pre više od godinu dana. Ili beše dve? Ah, tko će to još znati? U svakom slučaju, MNOGO je vode Nišavom proteklo od izlaska šestog broja – mnogo se crnih i gnusnih stvari desilo u ovoj ionako čemernoj zemlji, a naročito na planu tzv. kulture (i nepostojećih budžeta za nju), tako da su se tek nedavno stekli uslovi da, makar i sa ogromnim zakašnjenjem, na hartiju privolimo sadržaje koji su, uglavnom, bili za štampu spremni još u proleće 2012-te!

            ALI! Oni koji su čitali ranije brojeve znaju da je FILAŽ časopis koji se radi za večnost i da njegovi kvaliteti ne zastarevaju. Zato, ne očajavajte, nego se radujte najnovijem broju, tj. TROBROJU 7/8/9: leto/jesen 2011-zima 2012: datumi sasvim prikladni za ovu zemlju koja u svakom pogledu, a u kulturi naročito, grabi krupnim koracima unazad!

            Ovaj broj će, još vruć iz štamparije, smesta biti predstavljen beogradskoj publici već u utorak, 13. avgusta, u prostorijama Filmskog Centra Srbije – tačno u podne. Šta ima u ovom broju, zašto se na njega toliko čekalo, kad će sledeći itd. neka su od pitanja na koja će radoznalcima odgovoriti glodur, Srđan Savić, i pokretač, Dejan Dabić.

            Zamenik Glodura & šef PR-a i marketinga, Dejan Ognjanović, nažalost, neće se pojaviti naživo jer je sprečen (porodični razlozi), ali biće prisutan u duhu – i u samom časopisu, gde ima jedan esej (o Kronenbergu), jedan izveštaj (srpski horori na festivalima u regiji, od Hrvatske preko Slovenije do Beča), jedan intervju (sa Hodorovskim) i jednu kritiku (Parada).

            Ova promocija u FCS-u je idealna prilika da smesta, po najpovoljnijim uslovima, dođete do novog broja. Neki primerci će, možda tog dana a možda kasnije (ko zna koliko kasnije) biti dostavljeni u par Bg knjižara, gde ćete ih kupiti uz nešto potrage i uz maržu od 40%.  

Ali zato su mnogobrojni niški čitaoci ovog časopisa sada u povlašćenoj poziciji: oni će moći da novi broj nađu, već u utorak, u nedavno otvorenoj knjižari NKC-a kod Galerije (prekoputa Gradske bolnice) – a na istom mestu prodaju se i svi prethodni brojevi, pa zato, Nišlije-meraklije – po'itajte!!! Siguran sam da će ovaj FILAŽ brzo biti razgrabljen od strane legija niških filmofila, jer, ne zaboravimo refren koji papagajski ponavljaju svake bogovetne godine tokom niških Filmskih susreta: Niš ima najbolju publiku na svetu! Kad bi svaki deseti posetilac tog vašara, pardon, festivala srpskog filma, kupio jedan komad FILAŽA, sudbina časopisa bila bi mnogo svetlija nego što je sada...

A šta ima u novom broju, pitate se vi?

Evo šta:

FILAŽ br. 7/8/9

SADRŽAJ

zumiranje

TEORIJA FILMSKOG NARATIVA DEJVIDA BORDVELA (2)

Sandra Nikolić

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ

OTKUD OVAJ ČOVEK MEĐU NAMA?

Nikola Stojanović

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ

ISTORIJA KAO (IPAK) UČITELJICA ŽIVOTA

Severin M. Franić

DEJVID KRONENBERG:

ECCE HOMO

Dejan Ognjanović

TRETMAN EROTIKE U FILMOVIMA RUBENA MAMULIJANA

Ana Ivanović

PREDMETI KAO POKRETAČI NARACIJE U ŠEST FILMOVA HELMUTA KOJTNERA

Igor M. Toholj

far

DANI NEMOG FILMA U PORDENONEU 2011

TRI DECENIJE PORDENONEA

Aleksandar Saša Erdeljanović

SRPSKI HORORI NA FESTIVALIMA U REGIJI

Dejan Ognjanović

8. EVROPSKI FESTIVAL ANIMIRANOG FILMA BALKANIMA 2011

FESTIVAL S NAJMANJIM BUDŽETOM

Dejan Dabić

krupni plan

IV BOASE:

U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM

Srđan Savić

BELA TAR:

POSLEDNJI ČIN

Nevena Matović

ALEHANDRO HODOROVSKI:

UMETNIK PROTIV INDUSTRIJE

Dejan Ognjanović

MILČO MANČEVSKI:

U TRAGANJU ZA ISTINOM ILI KAKO SNIMITI SLOVENSKI TRIPTIH

Slobodan Aranđelović

temat: glumci u filmskim časopisima

OKRUGLI STO NA 45. FILMSKIM SUSRETIMA:

GLUMCI U FILMSKIM ČASOPISIMA

Radenko Ranković

OD FILMOGRAFA DO NOVOG FILMOGRAFA:

OGLEDALO FILMSKE (I DRUŠTVENE) KRITIKE

Božidar Zečević

NA RAZLIKAMA SE STVARA SVET:

ISKUSTVO JU FILMA DANAS

Severin M. Franić

VREME SINEASTA

Nikola Stojanović

ČASOPIS EKRAN:

JEDNO ISKUSTVO IZ SLOVENIJE

Matic Majcen

PROMIŠLJATI I PISATI O FILMU

Dinko Tucaković

IZMEĐU POLITIKE I GLUME U FILMSKIM ČASOPISIMA

Ivan Velisavljević

POVEZIVANJE AUTORA I MEDIJA NA PRIMERU ČASOPISA TFT

Saša Radojević

KINOPIS – ČASOPIS MAKEDONSKE KINOTEKE

Igor Stardelov

ISTORIJA FILMA U FILMSKIM ČASOPISIMA:

PRIMJER JEDNOG FILMA FRANJE LEDIĆA

Daniel Rafaelić

O FILMSKOJ GLUMI NA POČETKU ISTORIJE IGRANOG FILMA U SRBIJI

Aleksandar Saša Erdeljanović

GDE SE DENULA FILMSKA KRITIKA?

Ratko Orozović

KAKO STEĆI I ODRŽATI SVOJ STAV

Slobodan Aranđelović

NOVO IME NA MAPI FILMSKIH ČASOPISA – FILAŽ

Dejan Dabić

GLUMCI U (ZAGREBAČKOM) HOLIVUDU

Veljko Krulčić

HRVATSKI FILMSKI LJETOPIS:

EKVILIBRISTIČKI OPSTANAK

Hrvoje Turković

rakursi

GLUMAC

(THE ARTIST)

Dejan Dabić

RAZVOD: NADER I SIMIN

(JODAEIYE NADER AZ SIMIN)

Dejan Dabić

DRVO ŽIVOTA

(THE TREE OF LIFE)

Srđan Savić

MELANHOLIJA

(MELANCHOLIA)

Vladan Petković

BILO JEDNOM U ANADOLIJI

(BIR ZAMANLAR ANADOLU’DA)

Miloš Cvetković

DEČAK SA BICIKLOM

(LE GAMIN AU VÉLO)

Kristina Đuković

ZGARIŠTA

(INCENDIES)

Ivan Velisavljević

PARADA

Dejan Ognjanović

kinopis

RUJ NOGEJRA: MELVIL O MELVILU

U POTRAZI ZA IDEALNIM STVARAOCEM

Dejan Dabić

JU FILM DANAS 98/99:

AZBUČNIK ALEKSANDRA PETROVIĆA

Srđan Savić

 *** 

THE EXORCIST lokacije: ekskluzivne fotke

            Moja draga prijateljica Marija Stanković (nekada davno i studentkinja koja je uglavnom na mojim časovima spavala ili pričala s nekim), zatekla se u srcu Imperije Zla. Dok je bila u Vašingtonu, zamolio sam je da locira neka od memorabilnih mesta na kojima je sniman THE EXORCIST, kad sam već ja bio imbecil pa nisam iskoristio priliku dok sam se šetkao po Vašingtonu u zimu 2004. ili barem u leto iste godine, tik pred povratak iz USA.

            Dakle, Marija je lako (internetu hvala!) pronašla tih nekoliko lokacija u Georgetownu: videćete kampus univerziteta (vidi se na početku ISTERIVAČA – tamo se snima "film u filmu" u kome glumi Reganina mama), 

čuvenu kuću u kojoj se sve to, kao, dešava (vidi se da je za potrebe filma bila malo doterana, sa dodatim krovom itd), 

i naravno, neizbežne, legendarne stepenice na kojima stradaju 2/3 svih žrtava u EXORCISTU! 

             Nažalost, Marijin primerak mog romana NAŽIVO zaostao joj je u Srbiji, čvrsto zaglavljen ispod kredenca, pa je zato izostao sa ovih fotki, napravljenih krajem jula 2013.

            Kad overite fotke, možete da pogledate ovaj zabavni kratki video u kome se upoređuju kadrovi iz filma sa današnjim izgledom tih lokacija, po principu: uoči razlike!

            The Exorcist's Georgetown - Filming Locations

         Mariji hvala na fotkama i sve najbolje joj želim u USA, gde će male Američane podučavati Engleskom jeziku... a možda nam otuda pošalje još neke slikovite izveštaje sa hororičnih lokacija...

        Za sve fotke (c) Marija Stanković for The Cult of Ghoul

            PS: Suprotno popularnom verovanju, neki od mojih studenata nisu bili idioti – štaviše, pojedini su čak dali doprinos ovom blogu. Evo, recimo, simpatičnog putopisa jedne ex-studentkinje koji nam slikovito pokazuje Poov rodni grad (Boston), Poov grob (u Baltimoru), te Hotornov veštičji Salem i ukletu Kuću sa sedam zabata. Svega toga možete se podsetiti (ili premijerno videti) OVDE.