INTERSTELLAR (2014)

** 

2+

            Nikad nisam otkidao na Nolana: niti me je kupio gimmicky MEMENTO niti sam nešto posebno sek'o vene na MRAČNOG VITEZA (nastavak mu nisam ni gledo) a još manje sam uživao u besmislicama INCEPTIONa. Otud ni od ovog filma nisam očekivao ništa više od, eventualno, jedne gledljive razbibrige u vidu holivudskog preskupog SF superspektakla sa pompeznim efektima (najboljim koje stotine miliona dolara mogu da kupe). Avaj, kako sam samo bio optimističan! Jer MEĐUZVEZDANKO ne samo što nije isporučio pamet (koja se nekim gledaocima prividela usled napadno "dramske" i dosadne priče) nego, dođavola, nije isporučio ništa pomena vredno ni na planu neviđenih međuzvezdanih prizora!

            INTERSTELLAR je jedna nehumano razvučena, besmisleno nabudžena, nepojmljivo uninvolving kliše-dramurdetina od skoro tri sata nadtrajavanja koja se, NOMINALNO, bavi sukobom Zemlja vs. Zvezde – tj, još ekstremnije, Prašina vs. Vasiona. S jedne strane su oni što vide samo zemlju (pune im oči prašine i štroke – da, deco, ako niste znali, tlo pod nogama Ameri zovu DIRT, i u tome se nalazi plodan povod za čitav jedan esej, kojem nije ni mesto ni vreme) a s druge su sanjari, pioniri, avanturisti, (svemirski) kauboji... koji svet guraju napred, dalje, IZNAD te prašnjave zemlje... "Explorers, pioneers... not caretakers," kaže naš glavni junak u jednom trenutku, ako nekome do tada nije jasno o čemu se ovde radi.

            I sve bi to bilo lepo i krasno – da je ovaj film zaista proizvod VIZIONARA. Ali ne; vizionar je neko kao Stenli Kjubrik, recimo, čovek koji se ovih dana verovatno vrti u grobu kao čigra, jer ga svako malo neka budala prizove/pomene kako bi opisala INTERSTELLAR, film bez i najblaže veze s tim genijem i njegovim masterpisom, ODISEJA U SVEMIRU 2001. Zato, apelujem da se već jednom prestane s tim beslovesnim skrnavljenjem. Ne zazivaj uzalud ime Gospoda tvoga, Kjubrika Stenlija, ako hoćeš da dugo poživiš na Zemlji! Zašto? Zato!

            Kjubrik je pomerio granice filmskog jezika toliko radikalno da to čak nije ni smešno! Nolan, pak, hoda utabanim stazama, i na planu dramaturgije i na planu vizuelnosti i, naročito, na planu korišćenja muzike: sve je to go kliše do klišea do deža vija. Ništa za udžbenike, ništa za antologije, ali sve za boks ofis, boks ofis nizašta.

            Kjubrik je snimio remek delo koje u svoja dva i po sata smesti celu evoluciju čoveka, od krvožednog majmuna do Zvezdanog Deteta, sa trista zabavno-podsticajnih glavolomki na toj odiseji usput. Nolan u svoja skoro tri sata pokriva nekoliko decenija bliske (?) budućnosti u kojoj, how convenient, elipsama krije ono što nije znao ili umeo (npr. prirodu "apokalipse" koja je strefila Zemlju) i veći deo vremena troši na "pictures of people talking" (pozdravio ga Hitch i reko mu da manje sere).

            Kjubrik je napravio naučno-FANTASTIČAN film u kojem je maltene svaki minut krcat nezaboravnim slikama i situacijama, antologijskim set-pisovima, neviđenim, wtf, ludačkim, hrabrim, da – PIONIRSKIM kadrovima i scenama. Nolan je napravio jednu otužnu kabezu za zasenjivanje prostote koja je u suštini samo bedasta, mediokritetima povlađujuća melodrama.

            Kjubrik je napravio film koji se i intelektualno, i duhovno, i umetnički-kreativno HRVE sa time ŠTA ZNAČI ODVOJITI SE OD ZEMLJE I PUTOVATI U DALEKI SVEMIR. Nolan je napravio filmčić čije je naravoučenije – "Svuda prođi, opet kući dođi." U dilemi koja se tri sata nateže između SHOULD I STAY OR SHOULD I GO – Nolan nam poentira sa eksplicitnim, decidiranim – STAY. Miran, Džeki.

            Kjubrik se vilijambarouzovski bavi nadljudskim i neljudskim; Nolan se đorđebalaševićevski bakće LJUDSKIM, PREVIŠE LJUDSKIM. Šmrc. Šmalc. Kod Kjubrika su slike (i emocije) veće od reči. Kod Nolana je – otužni, povlađujući sentiment (i mnogo brbljanja)...

            Prema tome, molim vas, kad čujete nekoga da Nolanov film upoređuje s Kjubrikovim, a da to nije u smislu antipoda (kao što sam ja gore učinio) - šljapnite ga posred face! Idealno, nekom velikom ribom, ali nije obavezno: važno je samo da glasno šljusne.

            Mrzi me da se dalje bakćem Nolanovim besmislenim gnjavežom – a to mu je najveći greh koji uopšte mogu da zamislim: nema veze što efekti nisu baš tako spektakularni, nije propast sveta što ideje baš i nisu neke ali, bate, kad ovi krenu da keeeeenjaju, jebote, tome nema kraja! Ovo je neverovatno nezanimljiva i uninvolving dramurdetina zapletena u svoje otužne klišee, i stoga, da parafraziram već pomenutog Balaševića: sve, sve, ali – DOSADU MU NEĆU OPROSTITI!

            Na svu sreću, ima onih koje nije mrzelo da se bakću ovim dosadnim filmom. Zbog toga, prepuštam vas tekstu povremenog saradnika ovog bloga, Aleksandra Janjića. Dobar deo ovog napisa uopšte se ne bavi MEĐUZVEZDANKOM – a već i to vam dovoljno govori o kako nezanimljivom i neinspirativnom filmu se radi, kad čak i čovek koji je seo da piše o njemu zapravo ne može da se bavi njime, nego drugim stvarima, jer um mu luta, nema na čemu da se zadrži, sve vam je jasno. Ali samo strpljenja: doći će Janjić i do Nolana, posle naizgled nepovezanog uvoda. Evo, pogledajte i sami, zabavno je ovo i vredno vaše pažnje daleko više nego kretenski Nolanov film! Uživajte!

INTERSTELLAR

review by Aleksandar Janjić

Režija: Christopher Nolan

Scenario: Jonathan Nolan, Christopher Nolan

Ovaj tekstić započećemo ne sa Kristoferom Nolanom, već sa Dejvidom Finčerom. Prvo zato što će nam pomoći za razjašnjavanje nekih poenti, a drugo, zato što je na kraju krajeva pljuvačina po Finčeru postala u posljednjih nekoliko godina moj omiljeni sport.

Daklem, dvije tisuće i osme godine, Dejvid Finčer je konstatovao da je jednostavno nedopustivo da ga članovi Američke akademije nauka i umjetnosti tako dugo zaobilaze sa svojom nagradom Oskar Pistorijus, pa je odlučio da snimi ultimativni Oskar-tizer, ultrapatetičnu dramurdu koja je toliko besramno patetična da jednostavno ne može da omane kod nagradodavaca. Ne bih sad da ulazim čovjeku u glavu, ali uvjeren sam da je mislio da kao što svaka negativna kritika upućena Grbavici podrazumijeva podržavanje opsade Sarajeva i masovnog silovanja, e pa isto tako sve osim najpozitivnije reakcije prema toj njegovoj dramurdi predstavljalo bi ništa manje od totalnog cinizma, bezosjećajnosti i mržnje prema cijeloj ljudskoj rasi.

Tako je nastao Radoznali slučaj Bendžamina Dugmeta, potpuno negledljiva bljuzgetina od filma, koja u nedopustivom trajanju od skoro tri sata bez trunke stida i srama od prve do posljednje scene obasipa gledaoca takvim cunamijem neobuzdane patetike da je to nezabilježeno u analima filmske umjetnosti. Kad biste izdvojili najpatetičnije momenta iz filmova Frenka Kapre i Vitorija de Sike (koji su, žurim da dodam da ne bi bilo kakve zabune, velikani i njihove filmove mnogo volim) i začinili ih prstohvatom nekakvog ljubavnog vikend romana, dobili biste nešto što je u poređenju sa ovim Finčerovim nedjelom Terminator, Predator, Konan, Sudija Dred, Stiven Sigal i Vladimir Putin. Ne bih sad baš ulazio u detalje, pošto sam milosrdno već uveliko tu grozotu potisnuo iz pamćenja, a i na kraju krajeva ovo nije tekst o tom filmu, tek spomenućemo da se radi o nebuloznoj premisi koja ima smisla jedino kao urnebesna komedija, a ovde je tretirana smrtno ozbiljno (vidjeti pod Plezentvil Gerija Rosa, abominaciju srodnu ovoj Finčerovoj), sa likovima koji od vas iskaju sažaljenje od prve svoje replike, prije nego što su uradili bilo šta što bi to sažaljenje opravdalo, sa preeeeeeeeeeeeeeeedugim scenama koje bi da nam dočaraju ljubavne i ine jade mladog (i starog) Breda Pita i njegove žene, među kojima se ističe naročito kretenska dionica kad nekog spiči auto, pa sad oni jedno pola sata analiziraju kako je taj nesrećni slučaj mogao da se izbjegne, dok već polumrtav gledalac s druge strane ekrana sa suzama u očima i sklopljenim rukama moli i preklinje da već jednom nastave sa prokletom pričom jer čak i ona tako dosadna ipak je zanimljivija od te debilne analize.

Dakle rijetko glup i dosadan film, što je, rezonovao je Finčer, garantovan put ka slavi i pozlaćenom čikici i govoru u kome će da se zahvali Akademiji i svojoj pokojnoj babi i usput odbaljezga još koju pametnu. Ali avaj, plan mu je neslavno propao, jer imbecili iz Akademije nisu shvatili njegovu genijalnost, te mu je nagrada pobjegla (mada je dobio nominaciju), a slično se desilo i sa nekim dotadašnjim velikim fanovima, među kojima sam prvi ja. Normalno, nisam prestao da gledam njegove filmove zato što mrzim čovjeka, nego kontam, kad snimi nešto što bar izdaleka zvuči zanimljivo, okej, pogledaću, nije problem. Ali do sada? Fejsbuk? Bitch, please! Nekakva švecka kofol krimi priča sa nekom istetoviranom i izbodenom nakazom natovarenom psihičkim problemima? Bitch, please! Ful frontal Ben Aflek? Bitch, please! Doviđenja!

S druge strane, nekih četres i kusur godina ranije izvjesni Stenli Kjubrik je odlučio da snimi superdubokoumni film o čovjekovom mjestu u svemiru i svemu ostalom i tako je nastala Odiseja u svemiru, jedno od najfantastičnijih djela u bilo kojoj vrsti umjetnosti, ever. Neukusno je poređenje Odiseje sa većinom drugih filmova, jer su joj skoro svi potpuno inferiorni, ali ako bismo je napali komparacijom sa nekom drugom umjetnošću, npr. književnošću ili slikarstvom, nije teško doći do zaključka da je Kjubrikova Odiseja veća i od Homerove, pa čak i od Mikelanđelovih slika golih muškaraca.

A onda je došao red i na Kristofera Nolana da se pravi pametan. Istina je da su njegovi filmovi bili veoma uspješni i da su pobrali salvu pohvala (i love) i od publike i od kritike, među kojima naročito treba izdvojiti pozitivno mišljenje autora ovog teksta, kome je Memento u vrlo uskom skupu omiljenih filmova, a mnogo voli i Insomniju, Prestiž i Betmene. Ipak, devastiran negativnim kritikama Bojana Baće na račun Betmena, kao i izjavom Miljana D. Tanića da je Memento „samo dobro montiran“, Nolan je odlučio da začepi usta svima i da napravi najveće umjetničko djelo od postanja svijeta pa do danas.

Nije slučajno što je za žanr svog budućeg magnum 44 opusa odabrao SF dramu. Grandiozne ljudske teme mogu da se kanališu jedino kroz ova dva žanra. Ako oćete odnose čoeka sa spoljašnjim faktorima, snimate SF. Ako oćete unutarljucku dramu, onda snimate – dramu. Za Nolanovu ambiciju nedovoljno je bilo šta od ovo dvoje pojedinačno, tako da je bio prinuđen da radi mješavinu žanrova, ali niko nije reko da je put do besmrtnosti lagan. Što rekli momci iz Zabranjenog pušenja, samo se hrabri dokopaju slave, tako da je Nolan uzeo pod mišku kameru, pisaću mašinu i svog brata i otišao do izvjesnog Kipa Torna, zaduživši ga da bude naučni konsultant za budući najbolji film na svijetu, jer kao što reče Abdulah Sidran, ako si genije, ne smiješ da imaš nijednu grešku. Daleko bilo da najveće remek djelo EVER propadne zbog nekih naučnih propusta koji bi omogućili ekipi zlobnika sa IMDb-a da šleperima tovari goofs sekciju.

Nažalost, kako to obično biva kad umjetničkom djelu pristupate naopako, Nolan se temeljno zeznuo. Umjesto da kaže „e, ja ovim filmom oću da kažem/poručim/ispričam to-i-to, hajde da vidimo koja filmska sredstva su mi neophodna za to“, on je rezonovao ovako „hoću da ispadnem načitan i kul, da se na mene lože svi oni što vole Kjubrika i Klarka, ali i Saganoljupci iz Ateista Srbije i momci iz Fejsbuk grupe Aj fakin lav sajens, hajde da vidimo šta bih mogao da uturim u film da to postignem“. Na kraju balade, i žanrovski i kvalitativno je završio negdje između Kjubrika i Finčera i njihovih gore pomenutih filmova, s tim da je daleko bliži ovom potonjem. Neću reć da sam ga izbrisao sa spiska ko Finčera i vjerovatno ću pogledati i njegov sljedeći film, kakav god da je, ali očekivanja su mi temeljno smanjena. Tužno je što je iz gledanja Interstelara i Bendžamina Batona očito da, dok je Finčer bio uvjeren da snima sure-fire Oscar-winning hitčinu uz koju će mnoga labilna tinejdžerka da natopi bar dva pakovanja maramica, Nolan je smatrao da sa Interstellarom pravi ako ne najbolji film svih vremena, a ono bar veličanstveni filmski ep koji bi za 21. vijek bio što i Odiseja za dvadeseti. Avaj, pokušavanje da se nadmaši Kjubrik je maltene samo po sebi smrtna presuda, a još kad to radite ne naučivši ništa od pomenutog majstora, stvari su još tužnije. Ja se ozbiljno pitam da li je ovaj Nolan uopšte gledao Odiseju. Da jeste, valjda je toliko pismen da shvati kako funkcionišu slike i u kolikoj mjeri riječi znaju da budu suvišne. Ali jok, ovi njegovi likovi toroču sve u 16, ko žene u frizerskom salonu.

O čemu se, konačno, radi u ovoj zavrzlami. To je u stvari prilično komplikovano. Aparentli, desila se nekakva neimenovana katastrofična kataklizma, od koje je svijet postao prašnjav i desile su se razne druge stvari koje braća Nolan nisu pokušavala detaljnije da nam objasne jerbo film ipak treba smjestiti unutar razumnih tri sata trajanja. Što je bitno jeste da planeta umire, a sa njom i ljucki rod, ako se ne desi nešto sasvim nepredviđeno i ne dođe do spasa u posljednji čas. Odmah se upoznajemo sa galerijom likova koji su svi odreda grozno antipatični. Metju Mekonahej je nekakav mašinski inženjer sleš farmer sleš naučnik amater sa strašnim južnjačkim akcentom, koji u sumrak sjedi na trijemu i ispija pivo sa svojim tastom, diskutujući o životu, svemiru i svemu ostalom, a po danu obrazuje svoju mladu šćer u putevima Nauke. Kad se njoj učini da joj se nekakav duh vrzma po sobi, Mekonahej je ukori kako to nije „veri sajentifik“. Sajens, biatch!

U svakom slučaju, ta Mekonahejeva porodična priča je beznadežan kliše, kao i svi njihovi dijalozi. Prašnjav put, pivo u ruci, pogled u daljinu, pokojna mater, Džon Litgou koji dijeli savjete, sve to je recept za da se mašite za daljinski upravljač i pronađete nešto drugo na TV-u, ali onda se sjetite da niste u kući već u bioskopu, te da vam ostaje ili da šibate neku igru na telefonu ili da dalje pratite ovo čudo u nadi da će postati nešto interesantnije. To se naravno ne desi. Normalno, film propušta priliku da se pretvori u revolucionarni postapokaliptični goust stori, jer će ovaj duh na kraju biti objašnjen na jedan krajnje bezvezan način, a to je tek prva u nizu prilika da se uradi nešto originalno i interesantno, koje je sve redom Nolan bacio u smeće. Jer on pravi kao neki ozbiljan film.

Umjesto da postanu bolje, stvari vrtoglavom brzinom krenu nizbrdo kad Mekonahej dobije poziv od direktora škole, koji mu kazuje o nedoličnom ponašanju njegove ćerke. Naime, ista je svima pokazivala nekakvu knjigu o slijetanju na Mjesec, a u verziji budućnosti u kojoj se ovo dešava takve knjige su zabranjene jer je postignut konsensuz da su Apolo misije bile čista propaganda. Na ovom mjestu sam već bio na rubu demonstrativnog izlaska iz bioskopa, jer ovakvu naučnu euforiju od osamsto pedeset kilosagana zaista nisam očekivao. Hrabri zaštitnik nauke Mekonahej i njegov teksaški akcent ne mogu da vjeruju – takvo Svijetlo Postignuće, takav trijumf Nauke nad Praznovjerjem, proglašen je za izmišljotinu. Toliko što se tiče ubjedljivosti Nolanove vizije budućnosti. Da li iko ko nije čitav život proveo u buretu može i da pomisli da bi se Amerikanci pod bilo kakvim okolnostima odrekli svog Najsjajnijeg Dostignuća, kad su bar za trenutak trijumfovali nad Sovjetima u takmičenju u dužini penisa? Ali eto, Nolan smatra da je ta velika nacija sposobna i za takav agresivni atak skromnosti. Volfganže Petersene i Rolande Emeriše, smatrajte ovo za rukavicu u lice! Moraćete dobro da poradite u budućim filmovima e ne biste li se pokazali za malo veće patriJote od Krisa Nolana.

E taman kad pomislite da ste se našli međ Scilom i med Haribdom, dok vam se s jedne strane kezi Nolan koji bi da bude veliki režiser, a s druge na vas reži Mekonahej koji bi da bude veliki glumac, taman u tom trenutku stvari iz nekog razloga počnu da se dešavaju. Mekonahej sa kćerkom dešifruje misterioznu poruku duha iz biblioteke i otkrije nekakve koordinate. Njih dvoje se odvezu tamo pod okriljem noći, samo da bi pali u šake misterioznoj organizaciji koja... nažalost ne podvrgava ljude jezivim metodama mučenja da bi saznala šta se dešava nakon smrti, već se bavi istraživanjem svemira. Da, pogodili ste, u pitanju je NASA, koja je takođe turena izvan zakona, jerbo ko će da se zamlaćuje nekom tamo Naukom dok pošten svijet crkava od gladi? Preposterous! Iako nije eksplicitno naznačeno u filmu, nema apsolutno nikakve sumnje da su ovu sumornu budućnost planeti Zemlji donijeli Rusi ili u najgorem slučaju Srbi. Samo neko od ta dva legla zla može da izvrši takav gnusan udar na tekovine Amerike (čitaj: civilizacije) kao što su Slijetanje Na Mjesec i NASA.

Long stori šort, ispostavlja se da se sprema neka ultra-mega-giga-tajna misija spašavanja čovječanstva, koja se sastoji u tome da Mekonahej, kao jedini kvalifikovani pilot (da, zaboravio sam da spomenem da je on kao nekakav pilot), odnese u svemir neke likove koji treba da istraže planete za koje su neki ranije poslani likovi utvrdili da su potencijalno pogodni za naseljavanje. Plan A je da se sve to obavi dovoljno brzo da bi postojeće stanovništvo bilo spašeno, a plan B je da se jednostavno ta stoka pusti da propadne i da se buduća planeta naseli embrionima iz nekakve termos boce. Nisam baš siguran da sam ovo interpretirao kako treba, pošto je ovaj film mnogo komplikovan, a ja sam glup, ali u svakom slučaju to je kao nekakva suština.  Što bi reko Klu Gulager na kraju Feasta 3 – „We need to repopulate the Earth!“, samo što je ovde umjesto zemlje neka druga planeta. Što se tiče tih ranije lansiranih likova, kod njih je situacija ovakva: Oni su lansirani nekoliko godina ranije i troše vrijeme na izučavanje gostoljubivosti planeta na koje su stigli. Te podatke šalju u centralu, koja onda analizira te podatke i bira đe će da se ode. Ako neko sleti na negostoljubivu planetu – tough luck. Ljudska ekspedicija neće tu doći i dotični će da krepa.

Da ne bude da je dramski dio filma najednom pao u zapećak, Mekonahejeva kćerka se gadno naljutila zbog njegovog odlaska i odbila da komunicira sa njim, a sin mu se naprasno transformisao u Kejsija Afleka i oženio. Ovde se naime desio potencijalno fenomenalan (a u ovom filmu katastrofalno neiskorišten, kao i sve ostalo) fenomen da su oni na putu do neke planete morali da prođu blizu neke crne rupčage i tamo za njih vrijeme teče tako usporeno da za sat vremena na toj planeti za normalno čovječanstvo prođe nekih sedam godina. I Nolan ovo naravno koristi za kuknjavu, umjesto da napravi neku scenu tipa da se oni potuku nasred planete i da tamo potroše nekoliko dana i onda kad se vrate na zemlju skontaju da su upali u vladavinu majmuna ili tako nešto. Jok, ovde su ostali taman toliko vremena da neki ljudi poumiru, neki da omatore, a Mekonahej da prolije gomilu suza pred video rekorderom gledajući poruke iz prethodnih decenija. Lejm da lejmnije ne može biti. I pored toga, ovo slijetanje na tu neku prvu planetu je grozno glupo iz razloga što je tu nekakav ogromni okean i sad umjesto da ih odmah napadne čopor hodajućih ajkula ili divokoza-oktopoda ili šarktopusa ili već nečeg sličnog, oni se suoče samo sa nekim velikim talasom (Perl Bak approved). Koji, uzgred budi rečeno, jeste dobar, ali ni blizu kao Veliki Talas iz režiserove verzije Kameronovog Ponora.

Negdje u to vrijeme te budale skontaju da su potrošile previše goriva i da su od preostale dvije planete u mogućnosti da posjete samo jednu. Pitanje je da li da idu na planetu koju je posjetio momak En Hatavej ili na drugu na kojoj se nalazi gost iznenađenja, koji je Met Dejmon. Glasanjem se odlučuje da se ide do Dejmona, pošto je to planeta čiji podaci više obećavaju, a En Hatavej je ukorena što dozvoljava da njeni erocki nagoni pomute Naučnost njenog razmišljanja.

Za to vrijeme, na Zemlji se dešava neka drama koju nisam baš najbolje ukapirao, uglavnom Majkl Kejn (koji je tata En Hatavej i ujedno naučnik koji je sve organizovao) i Mekonahejeva kćerka koja se transformisala u Džesiku Čestejn jure rješenje nekakve jednačine od koje zavisi Budućnost Zemlje...

ODAVDE KREĆU EKSPLICITNI I TOTALNI SPOJLERI!

U principu, običaj na ovom blogu je da se spojleri (za okej i dobre filmove) kriju crnilom – ali je takođe pravilo maksima da se LOŠI FILMOVI NE MOGU POKVARITI, pa zato, ovog puta neću da zacrnjujem tekst, nego samo još jednom upozoravam – od sad pa nadalje govori se, s podsmehom, o glupostima koje se dešavaju sve do kraha ovog jadnog filma.

...samo da bi se u stravičnom tvistu ispostavilo da ta jednačina nema rješenje i da je Majkl Kejn đubre jer je lagao i da će svi na Zemlji da crknu u najgorim mukama, tj. da plan A nikad nije bio opcija, naime da je iskorišten samo kao mamac za Mekonaheja e ne bi li se prihvatio misije. To Kejn na samrti kaže Džesici Čestejn, koja momentalno šalje preko Skajpa poruku Mekonaheju, koji se grdno nasekira zbog svega, ali kakav bi to heroj bio kad ne bi našao rješenje tog sitnog problema?

U svakom slučaju, dakle, oni slete na Dejmonovu planetu i izvuku ga iz hibernacije i ispostavi se da je to jedna dosta hladna planeta, ali da je Dejmon topao i simpatičan lik, ali se vrlo brzo pokazuje da je to laž i da je on zapravo jedno obično đubre. Naime, njegova planeta je običan krš, a on je namjerno slao lažne podatke jer se prepao smrti, pa je htio da namami posadu da dođe upravo po njega. Ovo je ubjedljivo najbolji dio filma. Dejmon se, sa svojim kratkotrajnim skrin tajmom, pokazuje kao jedini višedimenzionalan lik, koji lijepo otjelovljuje praiskonski ljudski strah od smrti koji čuči u svima nama, ma kolko se neki trudili da nas ubijede u suprotno. Da se film sastoji samo od dijela sa Dejmonom, dobio bi palce gore. Međutim, i film i sam Dejmon ovde počinju da pokazuju sklonost ka krajnje bizarnom ponašanju, te tako Vil Hanting bez ikakvog razloga agresivno atakuje na Mekonahejev život, međutim to naravno samo vodi do toga da izgubi svoj. Siromah. Ubjedljivo najsimpatičniji lik u filmu, primjer ljudskosti sa svim limitima koje ona donosi, kao Saul u Starom zavjetu ili Boromir u Gospodaru prstenova.

Nakon što je Dejmon mirno preminuo u nekakvoj eksploziji, Mekonahej i ekipa dolaze do zaključka da treba nekakvog robota (za koga je meščini Miljan D. Tanić genijalno prokomentarisao kako je u pitanju hodajući bankomat) da lansiraju u crnu rupu, da bi postigli više se ne sjećam šta (u to vrijeme su dužina filma i sok koji sam popio već počeli da čine svoje, tako da sam se više brinuo kad će kraj filma nego šta se dešava na ekranu tj. platnu). Film tu propušta sljedeću priliku da sklizne u genijalnost, jer robot mirno prihvata svoj zadatak, umjesto da se sa ekipom upusti u filozofske rasprave o egzistenciji i smislu iste, što pokazuje da Nolan ne samo da ništa nije naučio od Kjubrika, već ni od Karpentera.

E sad, u tim izuzetno napetim scenama dešava se da je neko iz nekog razloga morao da se žrtvuje, a ko je najpogodniji za žrtvu do sveprisutnog heroja Mekonaheja? U maniru njegovog idola Brusa Vilisa iz filma Armagedon (režija: Majkl Bej(voč)), dobri stari Metju skače posred crne rupčage i nakon psihodelične jurnjave kroz simpatične svjetlosne efekte umjesto da konačno odapne, završava sa druge strane police sa knjigama u sobi svoje kćerke (!). Da, da, naime kažu da gravitacija može da putuje kroz vrijeme (iako je ovo ekstremna glupost, al dobro), e tako je nekako Mekonahej našao način da pomoću te neke gravitacije šalje poruke svojoj kćeri s one strane police s knjigama, te se na taj način ispostavilo da je zapravo on taj Duh koji ih je vodio u istraživanju. Da stvari budu još bolje, tu je negdje (bar mentalno) i onaj robot, tako da sad njih dvojica nešto divane i kuliraju preko nekih telepatskih poruka. Vidi se da je Nolan ovde pokušao da posegne za šjamalanovskim tvistom e ne bi li obogatio ovu kjubrik-finčerovsku mješavinu, al se malo zeznuo, pošto su Šjamalanovi filmovi fenomenalni i nabijeni odličnom atmosferom i plot tvistovi nisu baš vidljivi na polovini filma. Doduše, pošteno govoreći, vjerovatno ni Nolan nije namjeravao da taj tvist bude ne znam kakvo otkrovenje. Način na koji je ovo sve izvedeno, prvenstveno vizuelno, je korektan, ali tu je opet čitav serijal plakanja i kuknjave koji nam pokazuje da je Nolan temeljno proučio trilogiju Gospodar prstenova. Napominjem da bi bilo mnogo interesantnije da je umjesto iza police s knjigama završio u kupatilu, pa da kćeri šalje poruke dok se tušira, međutim PG-13 Nolan nije bio dovoljno hrabar za ovakvu ujdurmu.

Na kraju balade, zahvaljujući njegovim porukama i genijalnosti njegove ćerke, koja je postala vrhunski naučnik, problem je riješen, ljudi (bar neki) sa zemlje su spašeni i svi su hepi na nekakvoj svemirskoj stanici ili tako nekom čudu i onda ide emotivna scena susreta Mekonaheja sa kćerkom koja u međuvremenu ima nekih 100 godina (jer je on proveo dosta vremena proučavajući krokosauruse na onoj vodenoj planeti). I umjesto da fenomenalno poentira tako što bi kćerka rekla „Mogu otac da ti budem!“, slijedi nova tura smrtno ozbiljne patetike i tu se negdje film i završava.

Na kraju, šta smo dobili ovim filmom? Prvo, ako odete na IMDb i vidite neshvatljivo ogromnu ocjenu (9.0!) za ovo čudo, pomislićete možda da je u pitanju nešto veličanstveno. Naravno, nije tako. Interstellar nije ništa pametniji film od recimo Inseminoida. To što neko ide ulicom i urla „Ja sam pametan, ja sam pametan!“ ne mora da znači da je stvarno pametan. Ovo je film koji se s jedne strane kao trudi da bude savršeno naučno korektan (pa tako nemamo nikakve zvuke u svemirskim scenama) a s druge protura kvazinaučni mambo-džambo o putovanju kroz vrijeme i uticaju na prošle događaje. To je film koji bi da bude velika drama, a (osim lika Meta Dejmona) nudi jedva dvodimenzionalne likove i petsto miliona puta prežvakane moralne dileme. Izgleda da ljudi u svemiru pate od potpuno istih emotivnih trauma ko u nekoj sapunici u bolnici. Da li je dosadan? Srećom, ne. Treba izdržati ekstremno iritantan uvod... dobro, treba izdržati ekstremno iritantnih prvih sat i po do dva, ali onda se pojavi spasilac Met Dejmon, a i sama dešavanja postaju sve više rendom, sve bizarnija, prosto se osjeća sve jači šjamalanovski upliv, tako da druga polovina protiče skoro potpuno bezbolno. Nažalost, ostaje žal za mnogobrojnim propuštenim prilikama, od kojih su neke gore navedene.

Takođe, ko mi sljedeći navede Mekonaheja kao nekakvog ozbiljnog glumca, dobiće toljagu u glavu. To je simpatičan lik za romantične komedije i meni je drag, ali da se ne zezamo – Brando je Glumac. Mekonahej je... Mekonahej. Isto ko što je Kjubrik Kjubrik, a Nolan je Nolan.

Možda sam imao još nešto da kažem o ovome, al sam zaboravio, a i gladan sam i odoh da jedem, osim toga ovo pišem već tri sata, a oće li mi neko reći hvala? Oće al malo sutra. Uostalom gledajte taj prokleti film ako vam se tolko gleda.

GHOUL'S SHOP: Jesenja kolekcija

  

            Evo novih i starih knjiga za sve (dobre) ukuse: cijena – prava sitnica! Zainteresovani neka pišu na dogstar666 at yahoo dot com.  

U sve cene već je uračunata i poštarina unutar Srbije.

ZAVODNIK

Preostalo još oko 80 komada ovog vrhunskog domaćeg horor romana! Ne čekajte zimu... Pitanje je da li će uopšte biti II izdanje!

Napomena za čitaoce IZ BOSNE: ostavio sam 3-4 primerka romana kod mog predstavnika u BANJALUCI. To znači da sada ne morate da se gnjavite sa inostranom poštarinom i carinom koji bezveze povećavaju troškove i komplikuju stvari: dovoljno je da mi pišete na dogstar666 at yahoo dot com i ja ću vas povezati s mojim zastupnikom, kome ćete poslati 20 maraka, što je cena u koju je uključeno i ptt slanje unutar Bosne.

Cena za Srbiju: 610 din (ptt & pakovanje uračunati)

POETIKA HORORA

Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

U pitanju je knjiga koja na 520 strana velikog formata (23,5 x 16,5 cm) objašnjava šta je književni horor, kako je nastao, zašto je imao baš taj oblik, kako se i zašto zatim menjao i razvijao tokom dva i po veka, koji su mu najreprezentativniji predstavnici i zbog čega su baš oni. Najavu ove knjige kao i njen puni sadržaj imate OVDE.

Prodajna cena kod izdavača je 1980 din. U knjižarama će verovatno biti veća. Ja kod sebe imam 10-ak primeraka, prednost imaju zainteresovani iz okolnih zemalja (pošto Orfelin njima ne može da šalje/naplati, a ja mogu da nađem načina), pa eto - ko želi direktno od autora, s posvetom - neka se javi što pre.

Cena za Srbiju: 2.200 din (post express & pakovanje uračunati)

Cena za inostranstvo: 35 E (sa uračunatom međunarodnom poštarinom)

NAŽIVO  = PRODATO!

Ovo je poslednji extra primerak koji imam kod sebe. Kad ovo ode, otišlo je i neće biti doštampavanja.

1350 din (ptt & pakovanje uračunati)

GLUVO DOBA – Ninoslav Mitrović = PRODATO!

Već sam ranije na blogu hvalio i svojim žigom pečatirao te Zlatnim Ghoulom nagradio ovu odličnu zbirku priča srpske folklorne strave. Podsetite se tog rivjua OVDE a onda požurite da mi se javite jer imam samo još ovaj primerak knjige do kojeg će doći najbrži! Knjiga nema nikakvu distribuciju u Srbiji, pa iskoristite ovu priliku da je nabavite preko mene, bez carine i međudržavnog ptt-a.

700 din (ptt & pakovanje uračunati)

KRALJ U ŽUTOM – Robert V. Čejmbers

Kralj u žutom, knjiga na osnovu čijih je motiva nastala trenutno veoma popularna TV serija True detective, zbirka je kratkih priča američkog pripovedača Roberta Vilijama Čejmbersa, napisana 1895. godine. Kralj u žutom sastoji se od deset priča, od kojih je prvih pet zaslužno za reputaciju koju je ova knjiga stekla kao jednog od klasika horor žanra.

Pored izvornih 10 priča koje čine ovu zbirku, nju krasi i stručan pogovor dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom JESTE LI VIDELI ŽUTI ZNAK?

600 din (ptt & pakovanje uračunati)

HORROR MOVIE HEROES    = PRODATO! 

Specijalni broj magazina RUE MORGUE u knjiškom obliku, sa etiketom RUE MORGUE LIBRARY VOL 2, pod naslovom HORROR MOVIE HEROES. "Junaci" ovog izdanja su velikani horor filma – pre svega reditelji, ali i glumci i majstori za efekte – koji su obeležili ovaj žanr, a predstavljeni su kroz intervjue, ili barem kroz reči uvaženih i slavnih kolega. Detaljnije – ovde.

Knjiga sadrži i 4 intervjua čiji sam ja autor. Evo punog sadržaja:

1050 din (zajedno sa ptt-om)

LOVECRAFT: COLLECTED ESSAYS – AMATEUR JOURNALISM

Mek povez, veliki format, 440 str.

Pisma i eseji koje je Lavkraft objavljivao u amaterskim časopisima, pre nego što je postao zvezda u WEIRD TALES, po prvi put sakupljeni u ovu knjižurinu. Tematika je različita, ali pretežno su to osvrti na prozu i poeziju objavljivanu u tim časopisima, kao i opšte stvari vezane za novinarstvo, etiku, estetiku, poetiku... 

1400 din (ptt uračunat)

            MANDAT – Franc Kafka  = PRODATO!

            Iz zaostavštine.

Izbor iz Kafkine zaostavštine obuhvata period 1916–1923. Autobiografski zapisi donekle popunjavaju praznine u dnevnicima. Preko 160 dosad neprevedenih aforizama i razmišljanja ocrtava obrise Kafkinog duhovnog sveta i neretko daje jezgrovite komentare naizgled neuhvatljive idejne osnove njegovih fikcionalnih dela. Razvijajući čitav spektar karakterističnih tema i motiva, Proza razotkriva sve bogatstvo ideja izniklih iz raskošne, kraljevske mašte, apsolutno bez premca u književnosti dvadesetog veka.

350 din (ptt uračunat)

TRAKTAT O ČIŠĆENJU PASULJA – Vjeslav Mislivski   = PRODATO!

Kako odoleti knjizi s ovakvim naslovom? Nikako!

            Roman “Traktat o čišćenju pasulja” (2006) uglednog poljskog pisca Vjeslava Mislivskog svojevrsna je ispovest glavnog junaka koji, obraćajući se misterioznom strancu, pokušava da sumira svoj život. Pripovedač se pita koliko je na njegov život uticala sudbina i koliko su njegovu ličnost oblikovali traumatični događaji iz detinjstva, a koliko istorijska zbivanja u njegovoj rodnoj Poljskoj. Roman Mislivskog predstavlja neku vrstu meditacije o ulozi sudbine i sreće u ljudskom životu. To je divna, veoma mudra knjiga, koja čitaoce mami da joj se neprestano vraćaju.

            Izdao CLIO, tvrd povez, njihova cena: 1320

            Moja cena: 500 din (ptt uračunat)

GLASOVI - Sulejman Fajad   = PRODATO!

Dok čitamo ovaj duhoviti i živopisni roman o kulturnim razlikama evropske i arapske civilizacije, ne slutimo da nas njegov autor, ugledni egipatski pisac i intelektualac starije generacije Sulejman Fajad, vodi ka epilogu koji je istovremeno zapanjujući i jeziv.

            Izdao CLIO, tvrd povez, njihova cena: 770

            Moja cena: 400 din (ptt uračunat)

HISTORY OF THE BRITISH AND AMERICAN CIVILIZATION - Aleksandar B. Nedeljkovich 

Ovako autor, dr ABN, opisuje svoju knjigu: "To je autorovo zhivotno delo, koje sumira njegovo ukupno poznavanje ove oblasti i njegov pogled na svet (a ima i poprilican broj po glavlja o knjizhevnosti, ali, kratkih; naucna fantastika, horor i fantazija su dobili ono mesto koje, po svojoj knjizhevnoj vrednosti, realno zasluzhuju). Knjiga je izrazito futurski i internetski orijentisana, a poslednje dve reci knjige (glavnog teksta) glase: will be."

Da se ovo prodaje kao fiction, ovo bi bilo vrhunsko postmodernističko delo, na tragu HAZARSKOG REČNIKA, samo mnogo smešnije!

Pisano je konverzacijskim tonom – 'da vam čiča objasni' – koji nema ni u naznakama natruhe AKADEMSKOG PISANJA: ni fusnote, ni citati, ni izvori/autori ne navode se za (mestimično VRLO slobodne i extravagantne) tvrdnje i tumačenja, što svemu tome daje ton (i vrednost) kafanske rasprave. Znači, uzeo čiča banku i priča li priča o istoriji Engleske, Amerike i Srbije, istovremeno.

Vidite: Dr Nedeljković u svom UDŽBENIKU, pišući o američkim nobelovcima, na njihovom spisku spontano usklikne kraj Hemingvejevog imena: 'the most deserved!' 

Vidite: u 'major authors' amer. knjiž. I polovine XX veka ABN ladno ubraja Isaka Asimova i Margaret –prohujala– Mičel (zajedno sa, zapanjujuće, Lavkraftom!) dok u 'lessers' u isti koš natrpa Paunda, Čendlera, Roberta E. Hauarda (!) i Zejna Greja zajedno sa Drajzerom i Štajnbekom!

Učite: u 'majors' iz II polovine XX veka ABN tura i Agatu Kristi i Tolkina i Karla Segana, a u 'lessers' Nabokova, Apdajka i M. Etvud!

            Unikatni smehotres!

            1.100 din (ptt & pakovanje uračunati)

            Časopisi:

SEVERNI BUNKER: temat o HORORU  = PRODATO!

U ovom časopisu, u potpunosti posvećenom hororu, možete čitati moj esej: ČEKAJUĆI NOVOG IZBAVITELJA: HRVATSKI HOROR FILMOVI, kao i niz drugih eseja i priča horror žanra. Ceo sadržaj imate naveden ovde.

400 din (ptt uračunat)

ANTIPIRAT br. 02 = HOROR SPECIJAL  = PRODATO!

Legendarno izdanje Pajkićeve sekte iz maja 2001. donosi izobilje horor materijala: Aca Radivojević na 4 ogromne novinske stranice sitnog, gustog fonta, temeljno analizira aktuelnu horor produkciju Evrope, Amerike i Azije; za tim slede 2,5 strane posvećene Dariju Arđentu, što uključuje prevod njegovog odličnog intervjua; a onda na 1,5 strani obilje teksta, prava poslastica: RAZGOVOR DARIJA ARĐENTA I DŽONA KARPENTERA... 

Ima tu i drugog blaga: definitivno najzanimljivije filmsko pisanje posle RITMA a pre CULT OF GHOUL-a!

400 din (ptt & pakovanje uračunati)

TRASH br. 4

Opskurni niški časopis kojega nećete naći izvan Niša – a ni u Nišu. Sadržaj ovog broja bogat je hororom: tu su Skrobonja ("Do poslednjeg"), Željko PSIHO Obrenović ("Otrovna gejša"), Jovan Ristić ("Opekotina") i Igor Knežević ("Tetkina obratnica"), tu je Deksa BESCELER Stojiljković ("Crv sumnje"), tu je Magični Ćira itd. Krem na torti: prevod priče Roberta E. Hauarda "Kći mraznoga diva"!

400 din (ptt & pakovanje uračunati)

GRADINA br. 38-39   = PRODATO!

Ovaj broj sadrži temat na 20-ak strana o poeziji Paula Celana FUGA SMRTI – unikatno sumorno mračnjaštvo i nihilizam + temat na oko 35 strana o ŽANRU I FANTASTICI U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI koji sadrži izlaganja domaćih pisaca i teoretičara (Skrobonja, Ilija Bakić, Pavle Zelić, itd) + u rubrici prikaza nalaze se osvrti na Skrobonjinog ČOVEKA KOJI JE UBIO TESLU (2 komada).

 350 din (ptt & pakovanje uračunati) 

SLOBODANIDA – Boban Knežević

SLOBODANIDA je četvrti roman Slobodana Kneževića, poznatijeg u fandomu pod umetničkim imenom Boban.

Njegov prvi roman, ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA, izgubio me je svojom uninvolving pričom već posle 30-40 strana, i nikad ga nisam završio, a izgleda da ga se i sam autor ako ne baš odriče a ono... ima neku vrstu otklona prema tom (ne)delu.

Njegov drugi roman, CRNI CVET, bio je čitljiv i mestimično zabavan u svojoj dekonstrukciji srpskih nacionalnih mitova oličenih u Marku Kraljeviću. Nešto kao anti-fantasy anti-epic.

Treći roman, POSLEDNJI SRBIN (prvobitno ŽIVOSAHRANJENI) zvučao mi je prilično zanimljivo i kupio sam ga čim je izašao, ali zbog velikog mu obima od skoro 500 gustih strana kad god pomislim na njega, setim se neke bolje i vrednije knjige koju još nisam pročitao a čuči mi na policama, pa eto... SRBIN još čeka svoj trenutak. 

Bobanove kratke priče uglavnom su vredne pažnje i, čak i kad nisu naročite, skoro nikad nisu dosadne. Po tome je on totalni antipod SF-piscima-u-pokušaju (a zapravo daviteljima gugutki) kao što je npr. Radmilo Anđelković (kojega Boban u svojim suicidalnim trzajima često izdaje). Taj detalj, u spoju sa razumnim obimom (230 strana), pitkom formom (obilje dijaloga) i intrigantnim zapletom, sa korišćenjem poznatih, slavnih ličnosti srpske dalje i bliže istorije, naveo me je da dam šansu romanu pod inače ne baš naročito primamljivim naslovom SLOBODANIDA.

O čemu govori ovaj roman? Ukratko, smešten je u alternativnu Srbiju 2006. u kojoj je, zahvaljujući ruskoj (naravno!) tehnologiji, usavršena proizvodnja replikanata toliko superiorno ubedljivo živih da su na izgled i dodir doslovno nerazlučivi od živih ljudi. U romanu Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce ovi stvorovi koriste se kao rudari na dalekim planetama, u neljudskim uslovima, mada imaju ograničenu upotrebu i u zabavljačkoj industriji. Kod Bobana se oni koriste isključivo za zabavu – u Zabavnom parku KARUSEL, na Ratnom ostrvu usred Beograda (što je jedna od samo četiri lokacije na celom svetu gde se koriste). Tu se posetiocima nudi prilika da svoj um privremeno presele u replikanta koji izgleda kao neka čuvena ličnost srpske istorije, i da tako, kroz te avatare, ižive neke svoje strasti koje u svakodnevnom životu ne mogu ili ne smeju. To je prilika za implicitni (ali površan i predvidiv) osvrt na Bobanov forum Znak Sagite i njegove korisnike (manje-više skrivene iza nikova i avatara) ali, još više, za obilje prvoloptaških pošalica zasnovanih na zabuni stvarne ličnosti i njene robo-replike, tipa: Dositej 'vata Isidoru Sekulić, pijani Ivo Andrić baca stolicu na Vuka Karadžića itsl.   

U svom konceptu, dakle, Boban mnogo duguje Diku, a još više svom kumu, Draganu R. Filipoviću (poznatom i kao DRF, ili Fipa) i njegovom romanu KAZABLANKA kojega je Boban objavio u magazinu Znak sagite br. 11. Fipin roman takođe svoje glavne efekte zasniva na anything goes razbijanju razlike između stvarnih zvezda i njihovih robo-impersonatora, samo što je kum Fipa upotrebio svetske zvezde (Merlinka, Bogi...) a kum Boban se usredsredio na srpske, i to ne estradne i filmske, nego istorijske (pretežno pisci i političari). 

Šta Boban radi sa ovim konceptom? Šta svoje, originalno, novo, unosi u ovu postavku? U suštini, koristi ga za plasiranje nekih tirada o Srbiji i Srbima kakve je već godinama iznosio u delu svog foruma posvećenom politici i istoriji, a tiču se srpske nesloge, srpske zaluđenosti Titom, i drugim uzrocima propasti srpstva. Te tirade, nažalost, niti su naročito originalne, niti su duboke, niti su onima koji prate forum Znak sagite nepoznate (a forum prate praktično svi relevantni domaći ljubitelji i stvaraoci fantastike). Što je još gore za umetnički dojam, plasirane su trivijalno, kroz eksplicitne replike junaka, a manje se ogledaju kroz dramaturgiju zapleta. Evo jednog od primera takvog popovanja i pridikovanja, kroz usta "Krcuna": "Ako su ovo najvažniji i najbogatiji ljudi Srbije, vode nas u ambis strelovito i neminovno. Kao što Draža hoće da baci Tita u rupu, svako hoće onog drugog da gurne nadole i umesto da se izvlačimo i pomažemo u uspinjanju, mi samo mislimo kako da onog pored sebe sapletemo" (str. 149).

Zaplet je, zapravo, krajnje problematičan, iz više razloga. Pre svega, ovo je nekakav roman alternativne istorije, jer 2006. koja se u njemu opisuje NIJE 2006. kakvu mi poznajemo. Međutim, roman propušta da nam prikaže ili bar nagovesti trenutak račvanja naše istorije u ovu alternativnu – ko je, kada, kako skrenuo poznate tokove dešavanje u ovu SF varijantu, sa replikantima i čudima? – a to je ipak sine qua non svakog dobrog romana alternativne istorije, što je dr ABN odavno apsolvirao u svom doktoratu. Toga ovde nema, što je samo jedan od faktora koji doprinosi nedokuvanosti, nedomišljenosti i nejasnoći ove igrarije (i njene poente).

Neubedljivosti ovde plasirane tolike su da se ne mogu prenebreći čak ni u jednom SF romanu (gde naivni veruju da "sve može" zato što je u pitanju fantastika): zapravo, navodna SF premisa ovde toliko je proizvoljna i fantastična da bi se ozbiljno moglo argumentovati da je ovo ustvari fantasy roman. Toliko savršeno uverljivi replikanti, nerazlučivi od ljudi, kao i umeće da se ljudska svest "vadi" iz tela i "prenosi" u mašine a onda vraća nazad, bez ikakvih posledica – sve to podrazumeva tehnologiju toliko naprednu da je alter-račvanje moralo da se dogodi u značajno davnoj prošlosti (a ne da se, kao deus ex machina, naprasno javi u nekoj "ruskoj laboratoriji" negde oko 2000-te): ali to dovodi u pitanje da li bi se, onda, dešavanja iz 1990-ih u Jugoslaviji uopšte desila i da li bi imala isti oblik koji je, na kraju, Slobu odveo u Hag.

Ali, to se mete pod tepih kao nebitno, kao i toliko drugih implauzibilnosti i neodgovorenih pitanja, kao što su sledeća.

1) Zašto je Srbija u 2006-oj ima baš toliko povlašćenu poziciju da može da ima ove replikante i zabavni park sa njima (osim Rusije ima ih još u samo tri zemlje, a Srbija je među njima!)?

2) Ko je uopšte na vlasti u Srbiji te alternativne 2006. i kako je i zašto je ta vlast dozvolila Karusel i sve to na njemu (čemu se, u romanu, Crkva oštro protivi, a Rusi nam donose). U roman use uzgred kaže da je još Sloba dozvolio Karusel (ZAŠTO?), ali dok je on u Hagu na vlasti je - KO? 

3) I kako je uopšte moguće da se jedna tako glomazna i skupa skalamerija i izvođevina, maltene u rangu Beograda na Vodi, počne da gradi SAMO DVA DANA POSLE ZAVRŠETKA BOMBARDOVANJA 2001. godine (sic)? "Rat se završio u četvrtak, a radovi na Velikom ratnom ostrvu otpočeli su u subotu," str. 48. Može to tako, ali samo u bajci, ili fantaziji.

3) Ko je to toliko voljan da Miloševića na silu, tj. na prevaru, izvuče iz Haškog kazamata a uz to je dovoljno moćan da to i izvede? I zašto bi to činio? Kome je Sloba vredan 2006. i za koje svrhe? Implicira se da su to Rusi, ali koji će im Đavo pa on? Da nije možda Mira Marković iza svega toga? Možda je ona ta baba koja se sjedinila s unukom i napravila misterioznu "čudnu devojku"?

4) Kako je i zašto Haška kaznionica za Srbe uopšte dozvolila obavljanje transfera svesti svog najdragocenijeg, najzloglasnijeg, najpoželjnijeg, odnosno krucijalnog uhapšenika? Ovo krucijalno pitanje mete se pod tepih u par nesuvislih rečenica, kao - Rusi imaju dil sa kaznionicom. Ma nemoj! Sloba je njihova Zlatna Koka, Glavni Dobitak, i ne bi ga prodali - ili doveli u opasnost njegovu upotrebnu vrednost - ni za kakve pare. Pa još Rusima! Ej, marionetski "sud" kojim diriguju Ameri - prodaje Slobu Rusima. How yes not!

Nema veze! Ovo je sve "poigravanje krizom identiteta", kako reče jedan površni čitalac na Sagiti, a "poigravanje" valjda znači da pisac nije obavezan da gradi smislen, uverljiv, koherentan zaplet, nego može da ubacuje ma koga i ma šta (mašta može svašta!) i da to mućka kako mu se svidi, izmišljajući USPUT pravila i zakone i okolnosti – uključujući tu i dve krajnje gluposti na kojima mu visi cela druga polovina romana i nejgov centralni preokret. Naime, iako se sve vreme u početku naglašava važnost da avatari budu u dometu nekakvog odašiljača nasred ostrva, odjednom se, ĆIRIBU-ĆIRIBA, ABRAKADABRA, na polovini romana, otkrije dosetka da, zapravo, "postoji tehnologija" i da se čovek koji je u Hagu, Holandija, mentalno prebaci u avatara u Beogradu! Koješta - čista fantazija, čak i u okvirima dotad opisanog sveta i njegovog fantasy novuma.

A to nije sve: ispostavi se da ako se avatar udalji predaleko od centralnog odašiljača na tom

ostrvu, desi se ludilo kakvo jedan ovakav sistem nikada ne bi dopustio. Odnosno, ko bi uopšte pustio u pogon Karusel ako je u njemu moguća ovakva začkoljica: "Kada udaljeni avatar izgubi kontakt sa centralom, svest u pokušaju povratka zaposedne telo osobe čiji je avatar bio najbliži" (str. 181). Kakva bezvezarija! Kakav hazard! I neko je napravio zabavni park koji funkcioniše sa ovakvom RUPETINOM u bezbednosti učesnika i poslovanja i svega?! Da se dešavaju sulude neželjene trampe svesti čim neko odluta dalje od dometa odašiljača?

Jedan od izrazito neubedljivih aspekata romana jeste i način na koji je autor pokušao da upotrebi jednu stvarnu, savremenu, današnju ličnost – Dimitrija Vojnova – tako da ovaj, kao, misli i oseća sve isto kao današnji Vojnov, iako se zaplet dešava u nekakvoj alternativnoj 2006-oj. Prosto ne znam odakle da počnem sa proizvoljnostima koje pokazuju da Boban uopšte ne poznaje dovoljno stvarni uzor za svoj lik – odnosno, "poznaje" ga samo preko interneta, foruma, čime puca u nogu sopstvenoj implicitnoj kritici virtuelnosti, jer pokazuje da "poznaje" samo Dimitrijevu virtuelnu ličnost, njegovog avatara. Ako nekako i pređemo preko toga da je baš Vojnov odabran za tajni zadatak, i to zato što je navodno redak primer nekoga ko je, po autoru, vrhunski vispren, pametan i upućen sagovornik da može da satima zamajava duh Slobodana Miloševića (dok je Sloba prvo u avataru sa likom Slobodana Miloševića, a zatim i Tita) a da se ovaj ne smori i/ili ne prepozna čiji je duh u avataru, potpuni je apsurd i glupost sledeći momenat. Autor učini da Vojnovu (u avataru Krcuna!) treba nekoliko minuta da prepozna jednog od svojih omiljenih glumaca: "Aleksandar Gavrić!" uskliknu Krcun. "Setio sam se, ti si Aleksandar Gavrić" (str. 147). Ovo je neoprostiv propust ukorenjen u tome što Boban nedovoljno poznaje i film uopšte, i Dimitrija konkretno, jer ovome sigurno ne bi trebalo duže od tri stotinke da u nečijim crtama lica prepozna sličnost sa likom omiljenog glumca svog omiljenog domaćeg reditelja, Žike Mitrovića kojem je tolike panegirike pisao i u tekstovima objavljenim u štampi, i u onim na internetu, pa i na Bobanovom forumu. Ali, Boban to ne zna. Ova situacija je ista kao kad bi neko uzeo mene za lik u romanu i napisao scenu u kojoj mi treba jedno pet minuta da prepoznam facu Borisa Karlofa ili Vinsenta Prajsa.

Nije ovo jedini gaf vezan za korišćenje Vojnova. Nešto kasnije vidimo sledeću smehotresnu scenu: "Krcun pogleda u udaljeni mrak ostrva koji se nazirao ponegde i pomisli na sve uplašene retke ptice i ostale stvorove koji su ovde provodili mirne dane vekovima. Možda upravo u ovom trenutku tamo napolju neki jadni leteći ili puzeći stvor izumire" (str. 151). Nevezano za bezveznost udaljenog mraka koji se nazire (kako se to mrak – nazire, pa još ponegde?), ova brižnost za "jadne leteće ili puzeće stvorove", usred jedne drastično nove i po svemu vanredne situacije, pa još pregnantne zakulisnim politikantskim tenzijama i špijunskim akcijama, zamenama identiteta i urotama unutar urota, toliko je groteskno out of character za lik kojem bi trebalo da pripada, kao i za situaciju u kojoj se tada konkretno nalazi, da je to više nego smešno. Zamislite da Džozef Koten u TREĆEM ČOVEKU, dok istražuje misteriju svog pokojnog (?) prijatelja i brine za sopstveni život, krene da razmatra i to da li labudovi i patke u bečkom parku imaju šta da jedu ili možda skapavaju od gladi u vreme posleratne nemaštine.

I da ne ulazim preduboko na pipavi teren koji Boban pomete pod tepih u pola rečenice: "...fizičke manjkavosti ovog tela koje je počeo da oseća već posle dva minuta brzog hoda," (str. 189) – ali pojedini zdravstveni problemi tog tela (o kojima je Vojnov otvoreno pisao na Sagiti, čak poredeći sebe sa likom iz filma UNBREAKABLE...) toliko su specifični i ekstremni da je totalno neubedljivo da bi čak i srpski DB čoveka sa takvim medicinskim stanjem uopšte podvrgavao ovom komplikovanom i rizičnom avatarskom procesu – procesu od kojega zavisi toliko mnogo: spas Slobodana Miloševića, koji ima da trči u telu koje ne sme da trči a još manje da padne (što u romanu čini, bez posledica)! 
A čak i ako bi to telo u nekom fiktivnom kontekstu neko podvrgnuo ovoj "trampi svesti", kad se već "avatari" neprestano pominju u romanu, naprosto je za Bobana neoprostivo propuštena prilika (koja dodatno umanjuje psihološku verodostojnost lika) to što, u datom kontekstu, ne postoji ni najmanja naznaka makar OSEĆAJA ako ne AKCIJE koja bi bila ekvivalent one scene iz AVATARA, kada invalid, prebačen u znatno većeg i snažnijeg avatara, euforično trči i skače okolo u svom novom, čitavom, atletskom, snažnom telu (što je najprirodnija i najnormalniaj reakcija svakoga u toj poziciji)! Znači, iz stvarnosti je, kao, preuzeta izuzetno specifična ličnost, a onda njene specifičnosti uglavnom nisu ni iskorišćene u romanu. I to ne važi samo za njene izrazito upadljive telesne specifičnosti, nego još više za duhovne – jer ovaj Bobanov fejk Vojnov uopšte ne izbacuje svoje trejd-mark pošalice, viceve, fazone i igre reči po kojima je svuda upečatljiv i prepoznatljiv.

A koliko je tek verovatno da jednom kelneru trebaju dva dana da prepozna opštepoznatu, idiosinkratičnu facu iz opštepoznatog, napamet naučenog filma TITO I JA? "Kelner mu govori: "Pa to si ti, momak? Zašto si opet došao?" (str. 218). Momak, kaže ovaj, i tek par dana kasnije skonta da je taj "momak" bio Dimitrije Vojnov. Čista glupost. Jok, nego je bio Vojin Ćetković.

Pored već pominjanih rupa u zapletu, odnosno fundamentalnih neodgovorenih pitanja (a naveo sam samo neka od njih – ne ulazeći, recimo, u lik "čudne devojke" koja se tu šunja, ali za čije babe zdravlje, ne znamo), romanu šteti i nesrećno odabrana fragmentarna struktura, koja dodatno rascepkava ionako nedomišljen i nepotpun zaplet, na šta se nadovezuje nepostojanje fokusa u vidu glavnog junaka – jer najbliže što glavnom junaku ovde dobijemo je nekakav De-Beovac, Boža Koprivica, očigledan Bobanov wish-fulfillment alter-ego u vidu svemoćnog puppet-mastera, koji tek povremeno proviri iz senke. Ali eto, možda ima čitalaca kojima privlačno zvuči ideja o romanu čiji su glavni likovi jedan De-Beovac i jedan Slobodan Milošević.

Ovo je velika šteta jer početak deluje iznenađujuće obećavajuće: prvih 50-ak strana ispunjeno je misterijom, akcijom, saspensom, neizvesnošću i intrigom u toj meri da verovatno predstavljaju vrhunac svekolikog dosadašnjeg Bobanovog pisanja (barem onoga što sam mu do sada pročitao). Taj složeni set-pis na početku, od početka do kraja, izuzetan je rollercoaster kakvome ima vrlo malo pandana u dosadašnjoj srpskoj fantastici. I da je roman nastavljen u tom duhu, bio bi beskrajno bolji. Nažalost, to se prekida, cepa, i secka kroz naredne, sve manje zanimljive a sve više problematične i neubedljive epizode u kojima se fokus prebacuje na nove likove i sve neubedljivije događaje.

Pored toga, roman je aljkavo pisan, zbrzan, vidi se da ne samo što nije pomno promišljen, nego i po završetku nije dovoljno odležao. Zapravo, Boban ga je pisao, brisao, menjao, dopisivao i prepravljao do pred samu štampu, a možda i tokom nje. To se vidi doslovno od prvih stranica, recimo, kroz ponavljanje raznih granica na prve dve strane:

"uvrnuto do granice verovanja" (str. 5)

"da podignu atmosferu iznad granice suzdržavanja" (str. 6)

"...na granici vidljivosti..." (str. 6)

Elementarni propust za jednog pisca koji sebe smatra suverenim vladarem FORME i pripovedanja!

Još gore je kada pisac jednu od svojih čestih poštapalica upotrebi čak dva puta na dve uzastopne strane, i pritom ih pripiše sasvim različitim likovima:

"...ali ovo što imamo u Karuselu sramotno je na svim zamislivim nivoima." (str. 169)

"Ali već sledeća misao bila je stravičnija na svim zamislivim nivoima..." (str. 171)

Dobar urednik bi ovakve stvari očistio, ali urednika ovde nije bilo. A ni lektor nije dobro obavio svoj posao, iako postoji osoba u impresumu potpisana kao navodni obavljač takvih zadataka (Tanja Taubner). Pored grešaka u kucanju koje nisam beležio (a ima ih barem tuce), u štampanu verziju je pretekao i niz propusta ozbiljnije prirode. Navodim samo neke:

"Međutim, do god budu ovako skupa zabava..." (str. 198)

"Androgeno lepa..." (str. 199)
"...da ne utanjaju u zagrejani asfalt..." (214)

"Popi neku tabletu za smirenje..." (228)

Ako se neki čitaoci ostrvljuju na samizdat izdanja, bez potpisanih lektora, u kojima zapaze 5-6 ovakvih grešaka, kako li će tek reagovati na "profesionalno" izdanje autora koji je nekakvog lektora, navodno, imao?

Da sumiram: SLOBODANIDA je jedan nedovoljno promišljen, neubedljivo realizovan roman koji svoje rupe nevešto pokušava da zamaskira fragmentarnom strukturom. Idejno je plitak i transparentan, propovednički nastrojen a bez poruke vredne prenošenja (sve to, samo još eksplicitnije, već imate u Bobanovim postovima na podforumu o POLITICI), estetski je siromašan i žanrovski klimav. Istina, za neprobirljive čitaoce ovaj nastavak (ili rimejk?) ENEJIDE biće prilično pitak, i na mikro-planu relativno zabavan: lako se i brzo čita, dobar je za plažu ili čitanje u autobusu. Ne, ovo nije Dostojevski, a nije ni Dik; hell, nije čak ni Fipa! Sve dok se ne udubljujete previše u zaplet i njegovu poentu, ovo vam može čak i biti umereno zanimljivo, mada neupečatljivo i sasvim zaboravljivo, osim na nivou jeftinih prvoloptaških fazona vezanih za neortodoksnu rekontekstualizaciju slavnih ličnosti – pri čemu je, avaj, vađenje iz groba Slobodana Miloševića i njegovo vaskrsavanje na stranicama ove knjige ostalo neopravdano na svim zamislivim nivoima.