Detectorists (TV, 2014-17)

****

4-

            U periodu kad mi uglavnom nije ni do čega, u vreme velike tuge i mučnine uzrokovane ličnim gubitkom, kao melem na ranu došla mi je ova engleska serija u 3 sezone od po 6 epizoda, svaka do 30 minuta. To ne znači da je potrebno da budete u sličnom mudu da bi vam legla – uostalom, prvu sezonu sam s uživanjem odgledao dok je majka još bila živa i ništa nije ni ukazivalo da je uskoro neće biti – dakle, prijalo bi mi ovo ionako, ali u ovim danima nakon njene smrti, kad mi malo toga leži, OVO mi je zaista leglo.

            Pre svega, ovo je BBC u svom najboljem ruhu: duhovito i duševno, visokokvalitetno, nenametljivo inteligentno, humano, toplo, lepo a nezaslađeno i nerazljigavljeno patetikom i dodvoravanjem kretenima, što odlikuje većinu američkih, a naročito „humorističkih“ serija.

            Intonacija ovoga je blaga i spora, polagana, i mnogima se baš zato neće svideti: ako očekujete bar tri „gega“ u minutu, zaobiđite; ako hoćete dosetke i pančlajne i bečenja i kreveljenja i pariranja i dobacivanja u rafalnoj paljbi, preskočite. Humor ovde izrasta iz karaktera i situacije, prirodno je srođen sa dramom, nenapadan je a, kad se desi, efektan je i ubedljiv i upamtljiv.

            Serija prati dvojicu luzera; jedan (kojeg igra Tobi Džons: BERBERIAN SOUND STUDIO, THE GIRL...) je razveden, mada još nije preboleo svoju bivšu, ali pokušava nešto stidljivo da sebi nađe novu dragu; 

drugi (koji je ujedno koscenarista i reditelj svega ovoga!) je neodlučni šmokljan za kojeg je nejasno kako je uopšte sebi našao ženče toliko puno razumevanja za njegovu nesposobnost i druge idiosinkrazije (OK, ona priznaje da ga voli zato što je „sanjar“ – ali mestimično u seriji je on toliko nesposoban i jadan da čovek poželi da upadne kroz ekran i malo ga razbudi šamarima ili šutom u žgoljavo dupe).

            Oni su „detektoristi“ – dakle, ljudi koji koriste metalne detektore kako bi blizu zemljine površine pronalazili, suprajz: metalne predmete. Pretežno iskopavaju bezvredne otpatke, dugmad i koješta, ali uvek je tu nada da će se naći i nešto vrednije. Ova dvojica nisu vulgarni lovci na zlato ili išta slično, ali naravno sanjaju da u prelepim engleskim krajolicima (uslikanim s mnogo ljubavi) naiđu na neku dragocenost iz bogate im istorije.

            Kao i sve u seriji, i zapleti epizoda (a svaka sezona je jedan zasebni narativni luk) vrlo su svedeni. Ne očekujte ništa gromopucatelno da se desi u smislu pronalazaka ili bilo čega – bez obzira što sve ovo vrlo često prilazi teritoriji M.R. Džejmsa, a u jednom trenu čak i pronađu prastaru zviždaljku! Ali, kad u nju zviznu, umesto jezive prikaze, dođe nam jedna od najlepših etida u seriji, nešto kao istorijski flešbek-muzički video sa izuzetnom modernom obradom prelepe stare folk pesme „One's for sorrow, two's for joy...“

            U prvoj sezoni naglasak je na novoj, mladoj i lepoj članici lokalnog mini-udruženja detektorističkih luzera i na konfliktu sa suparničkim udruženjem; u drugoj – na došljaku iz Nemačke koji traga za avionom iz WW2 u kojem je navodno bio oboren njegov deda, a u trećoj, na potrazi za zlatnicima i za skrovištem gde svrake skrivaju novce koje su pokrale raznima, pa tako i našim detektoristima.

            Dakle, nije naglasak na preokretima, saspensu, jurnjavi, trčanju tamo-vamo, ne znam kakvoj tenziji, na senzacionalizmu, efektima i čudima: najveće čudo serije su dvojica glavnih glumaca, i njihovi likovi, i njihove teme i dileme koji su oživljeni na vrhunski prijemčiv način. Srodićete se sa njima, zabavljaće vas i njihovo ćaskanje i njihove idiosinkrazije i njihovi problemi i uspesi i neuspesi, i sve je to u savršenom balansu između obično-svakodnevnog i nečeg višeg, posebnog, što izrasta iz toga. Jeste serija low-key, ali nije LOW, nimalo.

            Etitjud serije je suštinski humanistički, individualistički, pro-sanjarski i anti-establišmentski, ekološki i anti-zlatoljubivi, utisak je feel-good ali bez osećaja manipulacije i mehaničkog nametanja koji najčešće imam sa američkim TV produktima: sve je organsko, neprskano, bez genetskih modifikacija, nenaduvano, bez veštačkih boja, prirodno i lepo, sa svim prirodnim kvržicama.

            Posebnu draž nose sporedni likovi, odlično ocrtani i savršeno kastovani, plus u tradicionalnom britanskom stilu BESPREKORNO odglumljeni tako da zaista možete zaboraviti da gledate igranu seriju sa tamo nekim glumcima i poverovati da ste upali u vrhunski zanimljiv rijaliti gde slikoviti likovi igraju sebe same.

            U ovo vreme trke i žurbe i borbe za publiku putem senzacija i senzacionalističkih dosetki i gimika, u vreme kad svi osećaju potrebu da vam format od pola sata natrpaju i nabiju sa trista nekonsekventnih trla-baba-lan „čuda“ koja vam smesta po odjavnoj špici ispare iz mozga, ali dok traju stvaraju privid da se ne-znam-šta izdešavalo (a nije) – stvarno je okrepljujuće pogledati seriju koja poštuje gledaoca, koja mu veruje, koja nikud ne žuri već polagano razvija svoje karte, smireno –ali sigurno!- igra, i koja zasenjuje svojom prividnom jednostavnošću ispod koje se zapravo skriva mnogo više. A pre svega, istinski toplo srce i duša.

            Verujte mi, teško je pisati o ovoj seriji a da tekst zvuči primamljivo, a naročito većinskim čitaocima ovog bloga, jer je po mnogo čemu direktno suprotna onome što se ovde najčešće plasira (mrak, zločin, ludilo, krv, perverzija, gadost, nihilizam...). Najbliže što hororu priđe, osim u tome što je duh M.R. Džejmsa stalno negde u pozadini, je u Božićnom specijalu, u II sezoni, kad se javi nešto kao „prokletstvo pronađenog zlata“, ali i to ima blage i komične a ne jezovite efekte.

Pazite, ni ja sam se nisam primio toliko ni zbog teme ni zapleta ni likova ni koncepta – koji mi baš i nisu zvučali kao moja šolja čaja kad sam čitao opis – ali drago mi je što sam poslušao svoj njuh, videvši nečiju preporuku na FB stranici posvećenoj M.R. Džejmsu, i pružio seriji šansu, jer već nakon prve epizode poskidao sam i sve ostale i smesta ih, odnosno koliko su to okolnosti dopuštale, sve odgledao. Dakle, pustite sve ovo što rekoh gore i, ako možete, VERUJTE MI na reč da je ovo odlična stvar, vredna vašeg vremena.

čestitke

            U jesen 2017. godine pisao sam pogovor za knjigu PISAR TAME Tomasa Ligotija. Nakon toga osetio sam, u najmanju ruku, licemernim, ako ne i skroz besmislenim, da ikome više od svojih punoletnih prijatelja čestitam rođendan. Ni do tada, naravno, datum dolaska na ovaj i ovakav svet nisam smatrao naročito veselim danom, vrednim vatrometa i halabuke proslave, a sopstveni rođendan ionako odavno ne slavim, ali nakon što sam formulisao taj tekst, kažem, više nisam imao snage da učestvujem u toj apsurdnoj igrariji ni sa drugim ljudima.

            Na fejsbuku sam, u svom profilu, obrisao podatak o rođendanu, kako bih sprečio da me tog dana zatrpavaju salve automatskih „čestitki“ (što, istina, nije sprečilo nekolicinu najupornijih i dobropamtećih frendova), a drugima sam prestao da, tim povodom, šaljem ikakve „želje“ i „čestitke“. Ako su ovo uopšte primetili, tokom prethodnih 14-15 meseci, nisu mi to kazali. U svakom slučaju, rođendane mogu od srca čestitati samo baš maloj deci, najviše do kojih desetak godinica starosti, koja još nemaju pojma o tome gde su zaglavila, i koja se životu i postojanju još uvek bez zadrške raduju. Čestitati dolazak u ovaj Aušvic, u ovu Vodenicu Za Meso, nekome starijem od tog doba stvarno nalazim lošom šalom u kojoj više ne mogu da saučestvujem.

            Slično važi i za tzv. „nove“ godine i prigodne želje i čestitke povodom te „promene“ u kalendaru.

            Naravno, niko punoletan (nadam se!) ne veruje da iko „odozgo“ osluškuje naše želje i zapisuje, a kamoli ispunjava; radi se o jednoj društvenoj konvenciji, jednom „kaobajagi“ na koje svi zajedno pristajemo, kao društvena bića – isto kao rukovanje, „Dobar dan“ i ostale fraze i gestovi kojima se pozdravljamo i jedni drugima upućujemo signale prijateljstva i naklonosti.

            Ipak, nadam se da ćete razumeti što ovih dana, kada sam ucveljeniji i mračniji nego inače, nemam ni snage ni volje da se upuštam čak ni u uobičajeno (ovde na blogu) prednovogodišnje ironično-cinično crnohumorisanje i zezanje povodom ovog kalendarskog preokreta.

            Mislim, naravno da sam zahvalan čitaocima koji su mi ovde na blogu, ili preko mejla, fejsa itd. uputili izraze saučešća; i naravno da svima koji ovo čitaju želim sve najbolje, ali... umesto elaboracije tih fraza i fantazija, evo vam odlomak iz pomenutog pogovora za Ligotija, po principu „klin se klinom izbija“, a mrak – mrakom!

Za Tomasa Ligotija, sâmo življenje je košmar. Nije to košmar socijalne nepravde, društvenog uređenja, istorijskih okolnosti, ekonomske raspodele dobara, niti košmar utemeljen u rodu, polu, rasi, seksualnoj orijentaciji. Ne, ništa slično. To je košmar egzistencijalne prirode, metafizički utemeljen. U jednoj belešci iz perioda 1976-82, iz serije aforizama objavljenih pod zajedničkim, rečitim naslovom „Od užasa se možemo sakriti jedino u sâmom srcu užasa”, on ovako definiše sopstvenu vrstu horora: „Užasi na koje se nadam da ću se usredsrediti ne bi trebalo da simbolizuju objektivne užase društva (naciste, masovne ubice, katastrofe itd), nego radije unutrašnje užase s kojima se nužno susreće većina pojedinaca.“ Thomas Ligotti, “We Can Hide from Horror Only in the Heart of Horror: Aphorismen und Notizen von Thomas Ligotti”, u: Das Schwarze Geheimnis, ed. Dr Marco Frenschkowski, #1, autumn 1994.

Neveselu sliku čovekovog mesta u univerzumu, srodnu Lavkraftovoj kosmičkoj stravi, Ligoti razvija do vrste nihilizma čija tri osnovna principa Mat Kardin ovako definiše: „Prvo, besmislenost – ili možda zlonamernost – principa realnosti iza materijalnog univerzuma; drugo, stalna nestabilnost ovog univerzuma čvrstih formi, oblika i koncepata koji preti da kolabira ili mutira u nešto monstruozno i nepredvidivo; i treće, košmarnost svesne personalne egzistencije u takvom svetu.“ Matt Cardin, "Thomas Ligotti's Career of Nightmares", in: Darrell Schweitzer (ed), The Thomas Ligotti Reader, Wildside Press, Holicong, 2003, p. 19.

Ligoti, dakle, na Lavkraftovom tragu, u potpunosti odriče postojanje bilo kakvog „višeg“ smisla ili plana postojanja iza materijalnog, a budući da ne postoji ikakav garant stabilnosti i smisla, svekoliko postojanje je stalno na ivici da sklizne u neočekivanu degradaciju i košmar.

Život je, za njega, kako to često ponavlja u knjizi Zavera protiv ljudske rase – „MALIGNO BESKORISTAN“ (sic), a njegovo prolongiranje samo produžava patnju ka jednom te istom cilju, smrti. Iluzije i samozavaravanje, te uglavnom neosnovane nade, zajedno sa fiziološkom potrebom za erotskim zadovoljenjem, odnosno biološkim imperativom za produženjem vrste, u korenu su stalnog obnavljanja začaranog kruga koji vodi od kolevke pa do groba, putem posutim trnjem. „Navodne afirmacije života – svaka od njih zasnovana je na propagandi Sutrašnjice: razmnožavanje, revolucija u svom najširem smislu, pobožnost u bilo kojem obliku koji možete imenovati – samo su afirmacije naših žudnji. A, zapravo, ove afirmacije ne afirmišu ništa drugo sem naše sklonosti ka mučenju samih sebe, našu maniju da očuvamo dementnu nevinost suočeni sa groznim činjenicama.“ Thomas Ligotti, “Professor Nobody's Little Lectures on Supernatural Horror” in: Thomas Ligotti, Songs of a Dead Dreamer and Grimscribe, Penguin, New York, 2015, str. 187.

Ligotijevi nazori, a s njima i njegova literarna poetika, oslonjeni su na gnostičke principe: zlo je inherentno materijalnom i organskom postojanju, patnja prožima svekoliku egzistenciju a bog, ukoliko postoji, oličen je u Zlom demijurgu, tvorcu ovako košmarnog postojanja, kao u priči „Neteskurijel“: „Zamislite kako je sve na svetu samo maska za najodvratnije zlo, čisto zlo čije je stvarno postojanje ublaženo samo našim slepilom da ga kao takvo vidimo, zlo u samom srcu stvari, koje postoji 'unutar svake zvezde i širom bespuća što ih razdvajaju – u krvi i u kostima – kroz sve duše i duh svaki', i tako dalje.... Zamislite čitav univerzum kao san, grozničavi košmar demonskog demijurga.“ Još i više od gnosticizma ova poetika duguje izvornom budizmu i njegovim konceptima kao što su Maja (iluzija koja skriva istinu), Samsara (večiti krug rađanja i smrti) i Nirvana (izlazak iz Samasare kroz odricanje od svake želje, uključujući želju za životom, i posledično izbegavanje patnje postojanja). Pritom, Ligoti od gnostika odbacuje njihovu veru u postojanje pravog, mada odsutnog tvorca, a od budista – ideju prosvetljenja. Potonju zamenjuje antinativističkom filozofijom prema kojoj je jedini spas od košmara postojanja u tome da se prestane sa razmnožavanjem i da se ljudska vrsta tako samoukine...

Temelji košmarnosti čovekovog položaja u svetu nalaze se u samosvesti kojom se izdvaja od svekolikog živog sveta, budući jedini u stanju da analizira samoga sebe i da anticipira sopstvenu smrt. To čoveka čini perverzijom unutar svega stvorenog: „Mi smo aberacije – i rođeni smo nemrtvi, nismo ni jedno ni drugo, nego dve stvari odjednom... Začudne stvari koje nemaju ništa sa ostatkom postojećeg sveta, mi smo grozote koje truju svet sejući svoje ludilo svuda gde odu, zakrčujući dnevnu svetlost kao i tminu bestelesnim opscenostima.“  Thomas Ligotti, The Conspiracy Against the Human Race, Hippocampus Press, New York, 2010, str. 222 

Iz ovoga proističe da, po Ligotiju, čoveku suštinski ne može biti od pomoći više razuma (racionalnosti, nauke, saznanja), ali ni više nerazuma (intuicije, instinkta, mistične spoznaje, okultizma), jer je, svojom samosvešću, stavljen u fundamentalni nesklad sa slepim, mehaničkim, nemilosrdnim svetom lišenim ikakvih vrednosti.

Ovako izloženom pesimizmu valja precizno definisati oblik i granice, što sam Ligoti, zapravo, bolje nego iko drugi, i čini:

Ja sam pesimista samo po pitanju većih parametara ljudskog stanja. U pogledu izolovanih projekata i čak društvenog progresa ja sam uvek bio optimističan. Može biti da grešim, ali što se tiče onih većih bitaka čovečanstva unutar istorije, ekonomije, medicine i tako dalje, mislim da ćemo nastaviti da napredujemo. Ne mislim da će život ikada biti vredan življenja, ali mislim da će, na primer, jednog dana eutanazija biti univerzalno legalizovana i da će to olakšati suočavanja sa patnjom i umiranjem. Što se mene tiče, to bi zapravo olakšalo i suočavanje sa životom. (Thomas Ligotti, e-mail autoru, 23.07.2017.)

* * *

PS: Tzv. Novu godinu ću dočekati sa sestrom, zetom i njihovom preslatkom dečicom, a i vama želim da budete sa svojim najvoljenijima.

MAJKA

            Majka je aksiom, nešto što se u tvom postojanju podrazumeva i što ne treba dokazivati, opravdavati, objašnjavati, obrazlagati. Iz nje si potekao, od njenog mesa i krvi si se izdvojio, ona te svojim telom zadojila, zagrejala, zaštitila, othranila, ispod njenog krila si se ispilio.

            Prvi lik koji si upamtio i zavoleo, prvi i najjači, neuporedivi zrak ljubavi kojim si bio obasjan.

            Svaka čast svim drugim vrstama ljubavi, ali i najbliskiji, višedecenijski prijatelji mogu preko noći postati neprijatelji; i najvoljenija žena, ona s kojom si (ako si imao sreće da bar i takvu nađeš) godinama sve delio i mislio „Ona je ta! Zauvek!“ može se odjednom pretvoriti u stranca, u rugobu, u nakazu, u tuđinsku stvar koju više ne možeš da prepoznaš i koja ti se toliko posere u život da se upitaš šta si zaista ikada video u njoj i da li je to uopšte ista ona osoba koju si do juče grlio i ljubio.

            Majčinska ljubav je drugačija, dublja, trajnija od toga; osim u krajnje patološkim, mutantskim situacijama koje se dešavaju u minornim procentima, majka ti nikada neće postati neprijatelj. Čak i ako je naporna na neki svoj način, čak i ako te možda nečim usporava ili ti nešto brani, ako se nečemu što voliš protivi, ako te na neki način ograničava, itsl, ona to nikada neće raditi iz pakosti, zlobe, osvete, ljubomore, iz koristi, iz ego-tripa, iz ne znam ni ja koje niske pobude; ako, i kažem AKO, ti majka ima i neki polunegativan uticaj u životu, to može biti samo zbog pogrešno usmerene ili odmerene ljubavi, a ne zbog mržnje kojom te i najbolji prijatelj i najvernija žena ili momak mogu naprasno obasuti. Ako si baš toliki baksuz, ako si u onoj minornoj manjini, da te majka nehotice povredi, ona barem nikad neće obrtati nož u rani kao što to hoće praktično svi ostali.

Tričković Momirka (15)

            Čemu sad ove fraze, pitate se? Kakva je ovo patetika? Gde su rivjui novih horora?

            Pa, evo vam horora: ostao sam bez majke u subotu 22. decembra oko 11h, iznenada, sasvim neočekivano i bez njenih većih simptoma ili tegoba koji bi ukazivali na nešto što bi vodilo dramatičnom pogoršanju i tragičnom kraju.

Tričković Momirka (23)

            Da, moja majka Momirka kuburila je već godinama unazad sa pritiskom i šećerom, ali kontrolisala ih je lekovima i rezultati krvi i pritiska su joj bili dobri; poslednjih godina sve više je mučila nagomilana voda u organizmu; povećana kilaža, nekretanje, depresija posle očeve smrti, sve to i ko zna šta još što se spolja ne vidi, dovelo je do toga, da u petak naglo zanemoća. To smo pripisali umoru nakon spremanja slave (Sv. Nikola), koju je i ove godine kao i svake dosadašnje, pripremila iskusno i kvalitetno, iznela je na nogama to dvodnevno slavlje, i pred gostima a i nakon njihovog odlaska delovala je uobičajeno, ili bar ne primetno izmenjeno.

Ognjanović Momirka (26)

A onda, pošto je u petak jedva stajala na nogama, u subotu ujutro, kad sam ustao, zatekao sam je kako leži u onome što mi je prvo delovalo kao dubok san, ali što se brzo ispostavilo kao neka vrsta kome, iz koje se nije ni probudila. Med. sestra iz Hitne pomoći nije mogla ni venu da joj pronađe, ruke su joj već bile hladne, i izdahnula je – tačnije tiho i neprimetno, bez grčeva, bez agonije, čak i bez uzdaha, ugasila se – na njihovim rukama (sestre i lekara), dok su pokušavali da je reanimiraju a ja i moja sestra stajali nemoćno po strani, gledajući to i ne verujući, čak ni tada, da je stvar krajnje dramatična.

Selo Špaj, rodna kuća moje majke (tačnije, njen sporedni deo); inspiracija za kuću u kojoj se dešava ZAVODNIK

Do poslednje sekunde bio sam ubeđen da se, očito, radi o jednoj ozbiljnoj zdravstvenoj krizi, o snažnom povodu da je odvezu u bolnicu gde će je zatim infuzijama, injekcijama, aparatima, ko zna čime, povratiti, ali nikako (iako sam inače ptica zloslutnica i najcrnje misli mi prirodno, same od sebe, dolaze) nisam ni naslutio da posmatram baš borbu na život i smrt, odnosno – poslednje trenutke života svoje majke. Ni defibrilator ni naše dozivanje ni injekcije koje su joj jedva nekako dali nisu ništa mogli da učine. „Moždani udar“, reče doktor. Mada, zvučalo je više kao „Možda udar.“ A možda i nešto drugo. Nagađanje. „Naglo joj pao šećer.“ Bez aparata – a potom, bez obdukcije – to ne možemo znati, niti ćemo ikad saznati, ako od tog saznanja ima ikakve vajde.

            Otac mi je pre pet godina iskliznuo iz ruku. Klizio je polako, četiri meseca je trajala njegova borba nakon što je, posle operacije moždanog tumora, ostao nepokretan i lagano se gasio u krevetu, dok je kancer vršljao i drugde po telu (kako tek kasnije saznadosmo: pošto je umro u bolnici samo 12 sati nakon što je primljen u nju, rađena je obdukcija). Četiri meseca sam imao da se pripremim za neumitnost; istina je da nada umire poslednja, i tako je bilo i u njegovom slučaju, čak i kad je nakon jedne ozbiljne krize lekar rekao da njemu nema više od nedelje dana života, a on se privremeno oporavio i poživeo još dva meseca posle te prognoze.  

gul, tata, mama, sestra

Ta situacija, s tom prognozom, sada me, u svetlu gorepomenutih doktorskih nagađanja oko majke, podsetila na definiciju MEDICINE, iz Birsovog ĐAVOLJEG REČNIKA, koja otprilike glasi da je medicina ono kad čovek koji stoji na periferiji pokušava da kamenom pogodi psa koji stoji u centru grada.

            Mada je očevo lagano gašenje, tokom tih meseci, bilo mučno iskustvo, i fizički i psihički, moram reći da sam se kroz njega dodatno zbližio s njim, ali i s majkom s kojom smo ga zajedno negovali (Nju je to sve, naravno, mnogo više iscrplo nego mene, i posle toga postala je druga žena.) Koliko god da me je ta situacija iznurila, nisam žalio ni trenutak potrošenog vremena, uz njega, u kolima hitne pomoći, u raznim bolničkim hodnicima, u raznim lekarskim ordinacijama i kancelarijama i apotekama i kod kuće; koliko god me je to ispijalo, negde me je pomalo i jačalo, kroz iluziju smislenog truda, kroz privid da dajem sve od sebe da učinim nemoguće, sprečim ili barem usporim nezaustavljivo, da olakšam nepodnošljivo. Unutar tog besmisla imao sam makar svetalce nečeg nalik smislu: ljudski je istrajati čak i u neravnopravnoj, uzaludnoj, unapred izgubljenoj borbi – jer, život je upravo to. Ako si već rođen da gubiš, barem nemoj igrati kao gubitnik.

nerado majka šalje sina u vojnike

            Otac mi je, kažem, iskliznuo između prstiju; majka mi je ugrabljena dok nisam ni gledao, takoreći! Oteta mi je, oduzeta iz ruku, naglo, prenaglo, i sad mogu samo da zveram u tu prazninu i pitam se šta me je uopšte, kako i zašto, snašlo. Gledam, i ne verujem. Ne, ovo se ne dešava.

            I pustimo sad fraze tipa „Svi ćemo mi jednog dana tamo završiti“ i „Neće umreti samo onaj ko se nije ni rodio“; pustimo i one tipa „Pa dobro, 72 godine, nije to ni tako malo; eto, recimo, moj otac-majka umro/umrla u (upisati neki broj manji od 72)“; ne bih se dugo zadržavao ni nad onom „Šta da se radi, bar se nije mučila, umrla je brzo i relativno lako“, mada je ona od ovih najmanje besmislena, i neka trunka utehe tu ipak postoji (a naročito na pozadini onoga kroz šta mi je otac prošao, i mi svi zajedno s njim). Manje ili više rezona ima u svakoj od tih izjava; ali problem je samo u tome što rezon ima vrlo malo veze s ovom situacijom i osećanjima.  

'Ajd sad vi svom srcu objasnite te varijacije na „Ko zna zašto je to dobro“!

            Nije dobro, niti može biti dobro. Moje majke više nema, i to je zid u koji ću ko zna još koliko dugo lupati glavom i „rezonima“, to je ta glavolomka, ta neiskazivost, ta stvar koju doslovno čovek ne može zamisliti (da, čak ni mračna Žalosna Sova poput mene; čak ni neko ko stalno po glavi prevrće razne crne scenarije i ko je stotine puta razrađivao moguće scenarije smrti svoje majke i svog života nakon toga).  

Svet u kome tvoja majka više ne postoji, to je sasvim novi i drugačiji svet, drugačiji oblik postojanja na koji teško da te ikakva imaginacija ili ikakav rezon mogu adekvatno pripremiti. To je ono lavkraftovsko NEISKAZIVO.

Sve je tu: fikus, zavese, stolnjak, sobne ljubičice, heklano milje.

            Pokušaću sa jednom analogijom. To je kao da si dospeo u svet u kojem je neko ubio jednu od primarnih boja, recimo – crvenu. Ne sve boje, nisi pao u crno-belo ili u sepiju; to bi bilo preterano, barem u mom slučaju i mom doživljaju stvari, za sada. Ali recimo da si odjednom u svetu u kojem te svaki prizor podseća da tu nešto fali: i ne možeš više pogledati ni ružu, ni krv, ni vino, ni zalazak sunca, a da uz njega ne bude snažan osećaj nekog nedostatka, koji često nije ni sasvim odrediv. Ponekad ti treba nešto vremena da shvatiš šta ti tu fali, zašto ti taj svet nije sasvim kao onaj u koji si bio rođen. A onda se trgneš i shvatiš: Ovo što sad gledam, ovo crno ili sivo, to je nekada bilo jarko crveno. 

            Ali i ovo je samo analogija i nisam siguran ni ona koliko je ona dobra; uostalom, prethodnih dana bio sam okružen mnogobrojnom porodicom, prijateljima i komšijama: moja majka je bila divna, dobra, čestita, poštena, otvorena, svuda voljena i poštovana žena koja nikome nije zlo ni pomislila a kamoli rekla ili, nedobog, uradila; i svi koji su je poznavali, došli su da se oproste od nje izbliza i izdaleka, mlađi i stariji, pa i sa štapom se ispomažući i gegajući u nekim slučajevima – i zbog toga, kažem, još ni sam ne znam šta da mislim niti kako da opišem šta osećam, jer tek mi predstoji suočenje, nasamo, sa nezamislivošću njenog nepostojanja – nepojmljivošću činjenice da nikada više neću čuti njen glas, ni osetiti njen dodir, videti njen osmeh. To je nešto što razum „zna“, ali što srce još nije do kraja osetilo, niti prihvatilo, ako uopšte ikada može.

Nije bila "fotogenična": prosto, bila je prirodna, neizveštačena, otvorena, dobra, čista

            Mnogo bih toga mogao pisati o mojoj majci, o našem uglavnom skladnom odnosu; kažem „uglavnom“ zato što je bila previše dobra da bi razumela moj cinični i često crni humor koji sam praktikovao odmalena. Pamtim i danas, sa dozom stida, kako sam je naterao u suze jednom kad nisam imao više od desetak godina: pokazala mi je upravo izrađene svoje slike za novu ličnu kartu i pitala kako mi se sviđaju, a ja sam, mali ali već ghoul, rekao: „Super su, kao za na banderu!“ (misleći, naravno, na posmrtne plakate koji se u ovim krajevima lepe na bandere kad neko umre). Nije umela da prihvata takve šale, ni tada ni kasnije, ali nije bila zlopamtilo, i želim da verujem da mi na mojim gulizmima nije duboko zamerala.

            Možda valja reći da, ako uopšte imam nekih dobrih osobina, nasledio sam ih uglavnom od majke. Sve što je u meni svetlo i toplo i humano (i preosetljivo), posisao sam iz njenog mleka. To što u meni ima i otrova i kiseline i mraka i hladnoće (ali i sklonosti humoru i šeretluku), to je došlo delom preko oca, od njegove majke a moje babe (koju ja praktično i ne pamtim najbolje jer je umrla kad sam imao 7 godina, ali bije je glas kao ne baš najprijatnije osobe), a delom od života i okoline, takvih kakvi su i njihovog delovanja na mene, takvog kakav sam...

Trenutak predaha od kuvanja, pečenja, dinstanja...

            Za kraj mogu da kažem još samo ovo: svi vi koji imate sreće da su vam majke još u životu – volite ih, i pokazujte im to, i govorite im to, i dokazujte im to delima, bez ustručavanja. Budite svesni privilegije koju imate – prisustva tog aksioma, koji se toliko podrazumeva, kao kiseonik koji dišete, da ga možda i ne registrujete sasvim, jer uvek je bio tu i nezamislivo vam je postojanje bez njega; budite svesni da će doći dan, neminovno, kada će to prisustvo zameniti odsustvo, i kada ćete se zateći u praznini koju ništa ne može zaista da ispuni. Doći će, možda, dan kao što je meni došao, kad ćete se upitati. „Da li sam svojoj majci dovoljno pokazao svoju ljubav, da li sam mogao još, da li je trebalo još, da li je znala, sasvim, da li sam možda i ja svoju ljubav prema njoj podrazumevao kao i njenu prema meni, pa nisam osećao potrebu da je gušim njome, nego je držao u nekom anderstejtmentu?“

            Mrzak je to dan kad/ako vas ta pitanja ophrvaju, i verujte mi da ne želite da budete u njemu. I zato, gušite slobodno svoje majke ljubavlju, bez brige – one će to umeti da prihvate i prime, i da ostane mesta za još.

Kad sam doktorirao, majka mi je dala nešto para, koliko je mogla, kako red nalaže, i ovu poruku uz nju.
Majka je sad sahranjena, a poruka je ostala.
Moram napred jer nazad ne mogu - mada bih najradije od svega vreme vratio unazad, bar nekoliko dana.

LIBARTES o strahu i hororu

  

            Posle poduže pauze, izašao je novi broj LIBARTESA, magazina za umetnost, kulturu i društvena pitanja. Tema ovog broja je STRAH, pa je stoga logično da veći deo sadržaja može biti zanimljiv ljubiteljima horora – a još je logičnije da se i dr Ghoul neizbežno našao u sadržaju ovog broja, sa čak dva priloga.

            Jedno je odlomak iz mog podužeg rada na temu „Horor u teoriji na srpskom jeziku“, koji je svojevremeno izašao u akademskom časopisu Književna istorija, a zatim se našao u mom doktoratu, što će reći, naposletku, i u Poetici horora.

            Drugi prilog je opširan intervju sa mnom, koji je radio Miloš Cvetković. Moram reći da je ovo jedan od najboljih intervjua koje sam u životu do sada dao, a tome poprilično imate zahvaliti i zapitkivaču, čija su pitanja bila nekonvencionalna, neuobičajena, a dobro promišljena i inspirativna. Evo šta me je on pitao:

- Kakav je tvoj stav spram akademskih radova i njihovog mesta među širom čitalačkom publikom...?

- Oba tvoja romana, i Naživo i Zavodnik, napisana su iz prvog lica. Zbog čega?

- Da li si razmišljao o pisanju romana (iz prvog lica) čiji bi protagonista bio neko ko je radikalno drugačiji od tebe?

- Da li postoje autori čija dela iznimno voliš i ceniš isključivo kao čitalac, ali se ne pronalaziš u njima kao autor koji bi mogao/želeo da napiše nešto slično?

- Postoji li neki iracionalni strah iz detinjstva koji je i dalje sa tobom, makar u smislu toga da te intrigira zašto te je nešto nekada plašilo, i koliko zapravo pišeš o sopstvenim strahovima, bilo detinjim bilo i dalje prisutnim?

- Da li bi mogao da navedeš neke od romana ili priča koje nikako žanrovski ne bi okarakterisao kao horor, ali koji kod tebe proizvode snažnu emociju užasa, i šta ta dela zapravo imaju zajedničko?

- Kad je reč o horor književnosti, dela kojeg stranog autora bi voleo da najzad vidiš prevedena na srpski?

- Kako vidiš budućnost horora u Srbiji (u akademskom, pop-kulturnom i svakom drugom smislu)?

- Postoji li nešto što želiš da napišeš odnosno realizuješ, ali to iz određenih razloga još uvek nije ostvarivo. Dakle, neka varijanta „projekta iz snova“, da li bi nam makar nagovestio šta je to?

            Šta sam mu ja iscrpno odgovorio na ova pitanja, pogledajte u magazinu.

            Ispod je kompletan sadržaj broja. Moji prilozi su linkovani dole, pa samo kliknite.

Sadržaj XII broja

Strašni Libartes

decembar 2018.

Reč i misao:

Dejan Ognjanović: Horor u teoriji na srpskom jeziku

Jelena Dimitrijević se može čitati i kao školska spisateljica

Film i misao:

Đorđe Bajić – Fobije na filmu

Andrea Stojanović – Babaduk

Intervju:

Dejan Ognjanović – Svi moji strahovi su racionalni

Vladimir Tagić – Mi smo prerano shvatili da je svaka promena nemoguća

Ivana Nešić – U moru glasova, niko nam ne garantuje da će se baš naš čuti

Dragan Todorović – Danas je novinarstvo čista i najprostija propaganda!

Olivera Đurđević – Ne može se pobeći od straha, ne može se pobeći od biografije!

Misao o društvu: Adriana Zaharijević – Brazilsko proleće

Prostor i oblik: Nekoliko reči o strašnoj arhitekturi

Muzika i misao: Isidor Igić – Kuće strave

Mesta i ljudi: Enesa Mahmić – Samostalnim putovanjem protiv strahova

Proza: 

Pavle Zelić – Rođen spreman, 

Ivana Maksić – Bauk komunizma, 

Ivana Milaković – Bubeštije, 

Miloš Petrik – Monstrum, 

Goran Segedinac – Glad, 

Filip Rogović – Mrak, 

Sanja Pavošević Alisa – F-139

Poezija:

Ana Seferović, Odsustvo je tok svesti

Vladan Šipovac, Rodna mjesta su grobna mjesta

Siniša Stojanović, Strah od vukova

Fragmenti: Cave canem! ili Strašne misli Svetolika Jozića

Fotografija: Tamara Šuškić, Andreje Momčilović

Crtež: Vanja Čanković, Saša Džino, Miloš Ilić, proces crtanja (Searching for a perfection)

***

Čitav ovaj broj imate onlajn, pa sve gorenavedene stvari možete čitati ako odete OVDE. Slobodno kliknite, ne bojte se...

Frankenštajn je preokrenuo svet

            Zauzet sam ovih dana raznim stvarima, što oko finalizacije radova na Toporovom STANARU, koji će ipak iz štampe izaći do kraja januara 2019., što oko sređivanja tekstova za jednu moju novu knjigu koja izlazi iduće godine a nema veze sa Orfelinom, što oko drugih stvari o kojima će se tek pričati; jedva sam stigao da odgledam mega-očekivani fon Trirov THE HOUSE THAT JACK BUILT, ali rivju tog dela očekujte tek kad još jednom pogledam film kako bih se sasvim uverio da je moj inicijalni, blago-razočarani, sud bio opravdan.

            Do tada, evo vesti da su pretprošle nedelje u svom tzv. Kulturnom dodatku VEČERNJE NOVOSTI objavile i članak povodom 200 godina od izlaska iz štampe čuvenog gotskog horor romana Frankenštajn, i da sam u tom članku ja obilato citiran – toliko obilato da bi neko mogao reći da sam obavio više od pola posla novinarke koja je za to primila platu, ili se barem nadam da će je, nekada, primiti.

            Evo, dakle, tog članka:

Frankenštajn je preokrenuo svet

M. MIRKOVIĆ | 09. decembar 2018.

Dve stotine godina najznačajnijeg horor romana, kultnog dela Meri Šeli. Zamisao o oživelom mrtvom telu rođena u vili na Ženevskom jezeru

DVA veka od pojave jednog od najboljih i svakako najznačajnijih horor romana, “Frankenštajn”, obeležava se i kao dvestota godišnjica naučne fantastike, žanra čiju je klicu u sebi nosilo ovo večno delo Meri Šeli.

Zamisao o oživelom mrtvom telu rođenom u vili na Ženevskom jezeru gde su se, nakon čitanja strašnih priča, u njihovom pisanju ogledali Bajron, njegov lekar i Meri Šeli - ova potonja je umesto u kratku priču, razvila u svoj prvi roman. Priča se proširila i razrasla u delo koje će postati kultno na podsticaj Merinog supruga, poznatog pesnika Persija Šelija, “za kojeg” je Meri pobegla kao šesnaestogodišnjakinja vrlo nekonvencionalnog životnog stila. Odrastanje bez majke a sa strogim ocem, bekstvo sa u to vreme već oženjenim poetom i vrlo mučna iskustva vezana za rađanje i majčinstvo, tek su neki od ključnih detalja iz autorkine biografije u kojima su mnogi tragali za korenima ideja i emocija utkanih u roman “Frankenštajn”, koji će ostati delo po kom se ova spisateljica prepoznaje do danas.

- Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u sledećem: umesto da, kao u ranom gotiku, polazi od premise “ljudi su, u davna vremena, verovali da su ovakva čudesa moguća”, roman Meri Šeli polazi od stava “naučnici danas veruju da su ova čudesa moguća” - objašnjava dr Dejan Ognjanović koji se, ne samo u svojoj “Poetici horora”, bavi detaljnom analizom romana koji je pokrenuo (ne jednu) lavinu, ne samo u književnosti, te dodaje:

Originalni rukopis ovog romana

- Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u aktuelnosti sadašnjice. Baš kao što su Frankenštajnove studije spoj okultno-ezoteričnih i modernih naučnih teorija, tako i sam roman predstavlja spoj gotskog i proto-naučnofantastičnog. Pored toga, značajan je preokret učinjen kroz uvođenje lika koji je kasnije, u retrospektu, zahvaljujući holivudskim filmovima i pop-kulturi, nazvan “ludim naučnikom”, iako bi tačnije bilo nazvati ga naučnikom koji ne mari dovoljno za posledice svojih istraživanja i čiji je problem više moralne negoli psihijatrijske prirode. Pored uvođenja, i slojevitog tretmana figure “ludog” naučnika, Frankenštajn je za horor žanr još i važniji zbog svoje prekretničke vizure Drugosti. Radikalan zaokret u tradiciji gotika prema liku monstruma u delu Meri Šeli sastoji se ne samo u njegovoj humanizaciji, odnosno u činjenici da je karakterisan kao prefinjena, senzitivna i sentimentalna osoba, nego još i više u vrlo smelom, za svoje vreme, i razrađenom prikazu procesa “satanizacije”, odnosno “monstrumizacije” - pretvaranja dobrodušnog stvorenja u monstruma.

Prvo izdanje

ZA ŽIVOTA TRI IZDANjA

ROMAN Meri Šeli pod naslovom “Frankenštajn, ili Moderni Prometej” objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Leksington, Hjuz, Mejvor i Džons, u tri toma, anonimno. Za života autorke doživeo je i drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma i sa imenom Meri Šeli na koricama, i treće, izmenjeno, 1831. u okviru edicije “Standardni romani”.

* * *

Ovaj članak je objavljen u štampanom izdanju, ali može se videti i onlajn, OVDE.