Zoran Pešić Sigma (1960-2019)

  

            Veoma mi je žao što moram reći da je Zoran Pešić Sigma, književnik, urednik časopisa Gradina, veliki ljubitelj fantastike (a pre svega naučne), kolega i prijatelj, preminuo dana 17.09.2019. godine.

            Bio je odličan pisac i pesnik, o čemu su svoj sud već dali kompetentniji od mene, i ovo nije ni mesto ni vreme da ja tome i na tu temu dodajem. Umesto toga,  pre svega želim da iznesem nekoliko subjektivnih opservacija i prisećanja, iz svog ugla, dakle, kako ovom mestu i priliči.

            Sigmu znam od 1995., kada sam počeo da odlazim u NKC (tada se to, valjda, još zvalo Dom Kulture). Tu sam, na poziv Dejana Dabića, svoje prve tekstove objavio u časopisu Nišan (Niški analitičar), čiji je Sigma bio urednik. 

Sigmu sam smesta zapazio kao tihog ali pametnog čoveka sa vizijom i umećem da je sprovede u delo - nenametljivo, ali snažno.

Kad kažem „tih“, time ne mislim da je on naročito tiho i nečujno govorio; možda je „blag“ bolja reč. Ne pamtim da sam ga ikada čuo da je povisio glas ili opsovao. Imao je jedan za Nišlije apsolutno nekarakterističan mir, staloženost, jedan osobeni „zen“, koji mu je valjda omogućavao da usred večitog haosa te institucije ipak opstaje i stvara, neokrnjen nezdravim okruženjem.

Kad kažem „blag“, time još mislim da se u njemu nije osećala kiselost ni gorčina, niti jed, pakost, zlovolja svake vrste, obojena manjom ili većom dozom frustracije i kivnosti na okolinu, ljude, centre moći, klike, urote, vlast i univerzum. Većina drugih niških poslenika iz kulture s kojima sam dolazio u dodir bili su bučniji, ljući, besniji, sa mnogo više sirćeta i rakije u krvi... Sigma je, valjda, svoj mir doneo iz rodne Vojvodine (rođen je 1960. u Beloj Crkvi, Banat, gde se i školovao) a dalje ga je negovao svojim radom, svojom posvećenošću kulturi, bez kalkulacija, bez politikanstva, bez laktanja, guranja i muvanja... I u tome je bio u upadljivoj manjini, kako u Nišu tako i šire.

Bio je jedan od prvih čitalaca rukopisa mog prvog romana Naživo. Veoma povoljno se izrazio o njemu, i inicirao je ono što meni nikad ne bi palo na pamet – da početak romana, pod izvornim naslovom „In Vivo“, bude objavljen u jednom broju časopisa Gradina (tačnije: br. 9-10-11-12, 2001, str. 269-272). Takođe je, zajedno sa Stanom Dinić-Skočajić, rukopis preporučivao nekim piscima i urednicima koji su tih meseci dolazili u Niš (npr. Jovica Aćin, Ranko Munitić, Vasa Pavković...) a rukopis je na kraju zavšrio u niškoj Prosveti, takođe na Sigminu i Staninu preporuku tamošnjem uredniku, Tihomiru Nešiću... Ostatak je istorija... ali njen početak ja nisam zaboravio. Ako baš moram da crtam, Sigma je svakako bio jedan od onih koji su mi dali dragocen vetar u leđa onda kad mi je to bilo najpotrebnije.

Drago mi je što mogu reći da sam se sa Sigmom u par navrata i privatno družio – mislim, izvan prostorija NKC-a i drugih kulturnih lokacija u Nišu i okolini (računajući tu i pokoji kafić ili kafanu). Sa Sigmom i još nekim drugarima išao sam na nezaboravni izlet do Đavolje varoši u vreme kad je to mesto još bilo divlje, nesređeno (ako je to pravi izraz za njegov prirodni oblik, bez drvenih stepeništa i ograda i lampi i staza kako bi svaka baba i svako derište mogli tu da se veru i na dohvat ruke priđu svakom od stubova...). Prenoćili smo tamo pod zvezdama. Nažalost, fotke sa tog događaja propale su mi u smrti externog harda pre nekoliko godina...

Đavolja varoš i taj naš izlet kasnije su postali lajtmotiv temata o Demonologiji u Gradini, koji je Sigma, donekle uz moje saučesništvo, priredio. Upravo on mi je bio naručio tekst o Đavolu na filmu, objavljen u tom tematu; i baš iz njega se rodila moja prva kritičko-esejistička knjiga, Faustovski ekran...

Takođe sam sa Sigmom i još nekom ekipicom zanoćio i na Tremu, najvišem vrhu Suve planine, jednog čudnog dana u avgustu pre desetak godina, kada su kiše i oluje popodne narednog jutra proizveli gustu maglu kad smo na vrhu te planine izašli iz šatora.

I ovog puta se iz jednog izleta izrodilo nešto „kulturno“. Naime, u tom ugođaju nastale su neke nezaboravne fotke, od kojih je jedna - na kojoj ja, na vrhu brda, okružen maglama, čitam knjigu - par godina kasnije završila na plakatu niškog Sajma knjiga (u organizaciji NKC-a). Ne sećam se da li je tu ideju inicirao Sigma ili Goran Stanković, ali te fotke svakako ne bi bilo da nije bilo Sigme...

            Kasnije mi je Sigma naručio temat o Embrouzu Birsu, koji sam priredio i za isti napisao jedan esej, mada je taj temat i sećanje na njega pokvario prevodilac koji je to uradio inferiorno, drveno, i bez osećaja za Birsovu sočnost, aluzivnost i duh.

            I brojni drugi moji tekstovi (eseji i prikazi) objavljivani su u Gradini na Sigmino pozivanje, a ako me poslednjih godina u tom časopisu nije bilo, to nije bilo zbog Sigme nego zbog nekih drugih ljudi u redakciji (tj. zbog moje odluke da se s njima ne mešam)...

            Bilo je i drugih aktivnosti i zbivanja u kojima smo učestvovali zajedno (npr. pokušaji da se vaskrsne i omasovi niško udruženje ljubitelja fantastike „Lira“) u ovih četvrt veka, a sigurno sam ponešto u ovom trenu zaboravio.

            Žao mi je što smo se u poslednje vreme, sticajem okolnosti, ređe viđali; zbog toga mi je vest o njegovoj preranoj smrti došla kao iz vedra neba.

          Nažalost, i ona potvrđuje prokleto pravilo da najbolji odlaze prvi. Neće grom u koprive, nego u one koji se izdižu, ističu, rastu iznad zacrtanog.

            Počivaj u miru, dragi Sigma.

            Umesto kraja, evo jedne njegove pesme.

Zoran Pešić Sigma

BIĆE SVE U REDU

Biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
ulice će uspavati automobile
oko ponoći
zvezde će vratiti grad
pijanom nebu
parkovi će opkoliti vetar
sa sviju strana
i on će se smiriti
na klupi

a gde je ta ponoć
gde nebo
gde vetar
to je manje važno
svuda je isto kada je sve u redu
kada je sve na svome mestu
i automobili su jednako parkirani
i zvezde pouzdano trepere
i vetrovi sede
mirno na svojim klupama
samo da je sve u redu
samo da je sve na svome mestu

niko ne umire
niko se ne rađa
bezbrojno smo malo
zaspali
i pokvarena ploča ponavlja
melodiju
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
oni koji su bili tu - još su tu
oni koji su otišli - tamo su još uvek
i niko ne prisluškuje odjeke
u pustom hodniku

promene - kome su potrebne promene
video sam čoveka jednom
kako sedi u fotelji na ulici razrušenog Groznog
video sam ga na televiziji
sedeći u potpuno jednakoj fotelji
njegove oči spokojno su govorile
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

ispićemo u zdravlje
zaboravljenih u šumskom potoku
zapalićemo cigaretu
za ono malo para što nam preostane
kupićemo čokoladu deci
deci naše dece bar
ratovi su prošlost
ružni snovi su ratovali
posle ratnih filmova
ratovi su se završili
kao program
snegom koji treperi u efiru
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

krevet koji smo kupili
i u kojem spava neko drugi
i krevet koji plovi
nizvodno od našeg detinjstva
i ona ruka koja nam je mrsila kosu
i ona ruka koja nam je štipala
belo meso
pisma koja smo poslali
i pisma koja nikad nismo dobili
noći koje smo propili
i noći koje smo štedljivo čuvali
za bolje sutra
ljubav koja nam je oduzeta
i ljubav koju smo oteli
sve će doći na svoje mesto
biće sve u redu
nanizano spokojno
kao noć u vatri ničega
kao u čizmi dobroćudnog Boga

ZORAN PEŠIĆ SIGMA (BIĆE SVE U REDU, 2018)

U Beogradu FRANCUSKI HOROR, u Vrnjačkoj Banji NAŽIVO i KULT GULA!

  

            Dragi ljubitelji horora, evo vesti i najave dva horor događaja koja će se desiti ovih dana, a u kojima učestvuje Dr Ghoul.

           

Promocija:

 NAŽIVO i KULT GULA 

Mesto: Vrnjačka Banja

Gde tačno: Salon biblioteke „Dr Dušan Radić“

Vreme: petak 13. septembra, u 19 h

Ko: dr Dejan Ognjanović i domaćin, Srđan Čeperković

Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

Simbolično, u petak 13. septembra sa početkom u 19 časova, gost vrnjačke biblioteke biće prvi doktor strave na Balkanu, dr Dejan Ognjanović (Odbranio na Filološkom fakultetu u Beogradu disertaciju koja se bavi nastankom i razvojem poetike horora).

Kult gula: prvih deset godina, sadrži izbor najboljih tekstova (liste i izbori, skrajnuti horori, mejnstrim horori, dokumentarci, festivalski izveštaji, domaća i strana horor književnost...) objavljenih na Ognjanovićevom blogu u protekloj dekadi.

Roman Naživo donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem.“ 

U pitanje je treće ultimativno izdanje romana koje uživa kultni status kod ljubitelja horor literatutre o kojem su pisali i govorili, između ostalih, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Jovica Aćin, Vladimir Kopicl, Ivan Velisavljević, Dimitrije Vojnov...

Nakon prošlogodišnjeg veoma zapaženog gostovanja sa režiserom Đorđem Kadijevićem i dramaturgom Ivanom Velisavljevićem, dr Dejan Ognjanović je ponovo u Vrnjačkoj Banji.

O knjigama će razgovarati autor i Srđan Čeperković.

Petak 13. septembar, 19 časova, salon biblioteke „Dr Dušan Radić“.

Dobrodošli!

* * *

Predavanje:

 Francuski horor film 

Mesto: EU info centar, Beograd

Gde tačno: Kralja Milana 7

Vreme: ponedeljak, 16. septembra, u 17 h

Ko: dr Dejan Ognjanović

Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

  

            Dr Ognjanović nastavlja seriju predavanja o hororu u evropskim kinematografijama. Nakon veoma posećenog i lepo ispraćenog predavanja o italijanskom hororu, održanom krajem jula (fotke sa tog eventa imate uz ovu najavu), 

evo sad novog predavanja, ovog puta o doprinosu koji su Francuzi dali svetskom hororu.

            Francuski horor film je postao globalni fenomen početkom 21. veka, zahvaljujući međunarodnim uspesima filmova kao što su Haute Tension (2003), À l'intérieur (2007), Ils (2006), Martyrs (2008) itd. koji su postali deo pravca nazvanog „Novi francuski ekstremizam“, koji je začeo Gaspar Noe.

Ali koreni francuskog horora idu mnogo dublje i dalje, sve do pionira filmske umetnosti, Žorža Melijesa, koji je snimio prvi horor u istoriji (Le manoir du diable, 1896).

            Ovo predavanje će ukazati na manje znane prethodnike novijih francuskih horora, kao što su La chute de la maison Usher (Jean Epstein, 1928), Les yeux sans visage (Georges Franju, 1959) and Et mourir de plaisir (Roger Vadim, 1960) i mnogi drugi.

            Predavanje će biti ilustrovano insertima iz filmova o kojima se govori.

            Ulaz je slobodan.

Izašao je PAUK! I drugi užasi, pride!

  

S velikim zadovoljstvom obaveštavam vas da je knjiga PAUK I DRUGI UŽASI Hansa Hajnca Eversa, moj izbor najboljih horor priča klasičnog nemačkog autora s početka 20. veka, izašla iz štampe pre desetak dana.

Pretplatnici su svoje primerke do sada verovatno već dobili, a svi vi ostali, koji ste se premišljali, čekali platu, ili bar uplatu od tetke iz Kanade, knjigu sada možete potražiti u svim ozbiljnijim knjižarama u zemlji (sa uobičajenom knjižarskom maržom), odnosno direktno kod izdavača Orfelina.

Nešto malo primeraka ima i kod urednika, tj. mene, ko iz moje ruke više voli... Ali u tom slučaju, pišite što pre na dogstar666 at yahoo dot com! Cena je 900 din + 100 za ptt. 

(Da, poštarina je poskupela od 1. avgusta, zahvaljujući Pošti Srbije, ako niste primetili; nažalost, na to ne mogu da utičem. Toliko je koliko je...) U knjižarama je cena veća...

Ne bih se ovde ponavljao – sve podatke o ovoj knjizi već imate OVDE: i sadržaj, i ilustracije, i ukratko o pričama i o Eversu, pa čak i početak predgovora.

PAUK je 15. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“, iduće nedelje u štampu već kreće 16., apsolutno spektakularna i pregenijalna zbirka novela MRAČNI BOGOVI T.E.D. Klajna.

Više detalja o tome zašto nju nikako ne smete propustiti dobićete za koji dan: pretplatu raspisujemo početkom iduće nedelje (zajedno sa jednom lepom fantasy knjigom)!

Uzgred, moj izbor od 10 najboljih horor priča Roberta E. Hauarda *neće* izaći kod Orfelina, nego kod jednog drugog izdavača. Možda već za ovogodišnji Sajam knjiga, mada za sad ne smem da obećam. Bićete veoma uskoro obavešteni o svemu tome.

Kako stvari stoje, 17. knjiga ove edicije, koja izlazi do kraja ove godine, biće klasik OKRETAJ ZAVRTNJA i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa. Pratite ovaj blog i bićete uvek o svemu na vreme, najranije moguće, obavešteni!

IT, CHAPTER 2 (2019)

  

**(*)

3-

            Gledam nešto komentare na netu povodom drugog dela TOGA i stvarno mi nije jasno šta uopšte ovaj narod misli, ako uopšte išta misli: jedni kukaju kako im je bilo predugačko i dosadno – bilo im je MNOGO TOGA; drugi kukaju da je sve zbrzano, mnogo toga je izbačeno, fale im neki likovi i scene iz romana, bilo im je MALO TOGA; treći se žale na mnogo džamp skerova a „Penivajz više smiješan nego prijeteći, ništa novo nam glumac nije ponudio, totalni riheš iz prvog dijela“!

            Alo, bre! Pa jbt, „predugačko i dosadno“ dobro opisuje SVAKU Kingovu ciglu – neku manje, neku više. TO je i kao knjiga predugačko i dosadno. Sad, kad Kinga adaptira neko pametan, neki AUTOR, neko sa mozgom, vizijom i talentom (De Palma, Kjubrik, Kronenberg, Karpenter), onda se gluposti i gnjavaže saseku, izbace, očisti se to, a ono što ostane se unapredi, dotera, nafrizira tako da ne bude uvredljivo za mozak.

Kad to radi odradek, zanatlija, kao ovaj Musketi ili kako li se zove, onda dobijamo ekvivalent žvake za mozak, za trpanje u multiplekse, za zadovoljavanje širokih masa koje živo zabole za horor i koje, stoga, imaju krajnje infantilno i površno poimanje horora (džamp skerovi, neke iskežene face, neka sumanuta čuda i čudesa i CGI babaroge koji iskaču bezveze na svakih 10ak minuta...).

Fali vam razrada likova? Nema vaše omiljene scene iz knjige? BU-HU-HUUU! Pa čitajte tu knjižurinu od iljadu-i-kusur strana po ko zna koji put, kad već nemate pametnija posla u životu. To što može u knjizi – da imaš jebenih 7 ili 8 glavnih likova – to u FILMU ne mož, pa da jebe oca!

Ovo čudo ionako traje skoro tri jebena sata – alo, TRI sata; tačnije rečeno, traje celih 20 minuta duže nego ODISEJA U SVEMIRU 2001. Pa vi vidite. Zapravo, celo TO (oba dela) traje oko PET I PO SATI – što će reći, ovo mu zamalo pa dođe ko neki BERLIN ALEXANDERPLAC horora!

Može to tako potanko i u sitna crevca, od Kulina Bana, od „najslađe je đačko doba...“ pa do „27 godina kasnije“ PUTA SEDAM u TV seriji, al' luče moje malo nije nam se dalo... Procenili zli kapitalisti da će više para da namlate po multipleksima nego po televizijama, i izgleda da im je računica bila dobra: prvi deo je zgrnuo oko 700 miliona širom sveta, a i drugi će, verovatno još bar toliko – jer ovo je more of the same, samo još duže!

Al' najsmešniji su mi ovi što se iznenađuju kako je drugi deo TOGA isti kao prvi. Pa šta ste bre očekivali? Da dođe drugi reditelj pa da REIMADŽINIRA, da skroz izmeni stil, pristup, ugođaj, sve... usred priče? Pa ovo nije NASTAVAK u pravom smislu reči (kao kad, npr. imate HELLRAISER, pa onda to dobro prođe na blagajnama, pa neko drugi snimi DRUGI DEO); ovo je zapravo PRODUŽETAK, ovo treba da se glatko NALEPI na prvo (nedovršeno) parče, ne može to radikalno da odskače sad od onog što je bilo. Sad je dockan.

Pa još kaže – Penivajz isti! Totalni riheš! Umesto da dovedu novog glumca, da mu promene masku, da izgleda i nastupa drukčije, a on – isti onaj Bil Skarsgard s istom maskom koju smo gledali u prvom okrajku filma! ŽASU!!! Prevara! Šenanigans! Vratite mi pare za kartu!

Ja se ne žalim: otišao sam u bioskop znajući tačno šta da očekujem, i baš to sam i dobio! Šta sam dobio? Pa, rekoh već, isto ono kao u prvom parčetu (ne mogu reći polovini, jer drugi komad je znatno duži), čiji rivju imate OVDE, pa se slobodno podsetite – isto to, samo duže i nabudženije i, kakti, epskije.

Znači, jedna fundamentalno bezveznjačka, nedotupavna pričica o intergalaktičom zlu koje čami među govnima nekog američkog malog mista i povremeno iskoči da iz'ede neko detence, a onda hiberniše 27 godina kao neki Džiper Kriper, dok ne izleti opet Jovo nanovo. A onda tu „kosmičku zloću“ uspe da sjebe sedmoro balavaca (ćora, demba, crnja, ješa, hipohondar, mali King (budući horor pisac), i jedna pirgava koja nema drugarice nego se smuca s momcima po šumama i rupama ko neka profuknjača) uz pomoć praćki, palica za bejzbol, te, dakako, svog Drugarstva.

E, al oni ga nisu sjebali baš skroz po propisu – falio im neki Pečat – pa sad, 27 godina kasnije, kao sredovečni luzeri, moraju da ga dokusure tako što će u dnu kanalizacije svako od tih čiča (plus jedna teta) da spali po jednu memorabiliju iz svog detinjstva u nekakvoj indijanskoj džidžamindži, da recituju neku hipi frazu dok se drže za ruke, i da sve to začine obiljem svog čarobnog Drugarstva (iako se puuunih 27 godina nisu ni telefonom čuli ni naživo videli – jaki neki Drugari)!

Sad, istinu govoreći, u plotu drugog parčeta krije se potencijal za MOĆAN horor – zapravo, za ultimativni horor koji ikoga može da snađe: horor odrastanja. Horor „prerastanja“ detinjih iluzija i ambicija, horor kompromisa, horor predaje, horor ukalupljenja, horor postajanja onog što si u mladosti mrzeo, horor pretvaranja u svoje roditelje, horor ponavljanja istih grešaka, istih sjebanosti, horor začaranog kruga Samsare, horor „kuća poso žena deca poso“, horor „nebo više nije granica“, horor „jednom nogom u grobu“...

Ali to bi bio mučan i težak, ultimativno deprimirajući film za festivale i VOD, a ne za multiplekse; neki AUTOR bi to, možda, tako uradio (ne znam samo da li je Keri Đođi Fukunaga mogao biti taj), ali ovaj naš Musketar je nagoveštaje takve tematike, i uopšte svaki nagoveštaj uozbiljavanja, zatrpao obilatim dozama detinjarija i budalaština, i to je jasno već u Lost Me At Hello sceni prve zajedničke večere nekadašnjih drugarčina (i jedne drugarice) koja se izvrgne u nenamerno-smešnu CGI detinjariju i budalaštinu kad ovima „oživi“ večera i počne koješta nešto nacrtano da im puzi po stolu kineskog restorana... a onda puf! TOGA nije ni bilo!

Zato, umesto dramurde o hororu odrastanja, ovaj je odradek napravio ono što je od samog starta bio cilj: horor koji glumi da je EPIK zato što traje tri sata i ima šest glavnih junaka (jedan se odma na početku samoubio) i ima budžet za neke malo spektakularnije scene i scenografije i dronove i efekte nego što inače u ovom žanru gledamo (osim kad se ovaj ukrsti sa SF-om), tako da ovde, jer nam se tako može, čak i u američkoj vukojebini, u mestašcu sa par iljada stanovnika vašar izgleda kao neka superspektakularna skupocena prejebotina kakvu ćete teško i u Njujorku naći, pa se onda nabudženost tih zvona i praporaca prostoti može pričiniti kao VELIKA PRIČA, iliti priča o nečemu Velikom, iako ona to, u ovom izdanju i obliku, ipak NIJE.

Scene koje bi htele da budu horor uglavnom nisu efektne zato što su a) osmišljene pogrešno (zasnovane uglavnom na nekim brzim pokretima, na nečijem trčkanju, skakanju ili brzim rezovima) i b) izvedene debilno i nenamerno smešno. Potonji učinak naročito kvare kompjuterski efekti, koji su em slabi u smislu neubedljivosti, tj. očigledne nacrtanosti, em u smislu loše su dizajnirani, klovn tu izgleda groteskno na pogrešan način, kao da je u crtanom filmu, recimo u Beti Bup, a ne u ozbiljnom gaćeuseravajućem R-rated hororu!

Ukratko, jeziva gola baba u Kjubrikovom ŠAJNINGU je jedna od najkošmarnijih spodoba i stravoužasnih kreatura na filmu ikada viđena; a jeziva gola baba (skroz nacrtana) u TO2 je spoj Tima Bartona i Beti Bup koja tu nešto malo nekonsekventno protrči kroz kadar i ne uradi ništa bitno – kratki i bezvezni trenutni „šok“ kojeg se nećete ni sećati par sati kasnije, kad najzad krene odjavna špica.

Glumci se trude koliko mogu, tj. koliko im scenario dopušta, Džesika Častejn je naročito pametno kastovana i dobro je zaokružila taj lik, a i ostali „liče“ na svoje mlađe selfove, ali stvarno se u ta tri sata ne stigne bogzna šta uraditi sa njima: recimo, čak i ovaj što je izrastao u horor pisca, to se pomene u jednoj rečenici dijaloga, i kasnije začas u sceni sa sasvim izlišnim i iz-filma-izbacujućim kameom Stivena Kinga (kad sam kod toga, još više me je iz TOGA katapultiralo niđe-veze niotkuda ukazanije Pitera Bogdanoviča!!!).

Ali, ako ste hteli da se makar dotakne teme veze traume iz detinjstva i kasnije horor karijere – TO zaboravite! Ovo nije taj film! (A ko zna, možda je i bolje, jer ta veza je ionako sumnjiva, nategnuta i čizi po sebi...)

Takođe, vidljivi su neki dramaturško-karakterni „repovi“. Recimo, baš sam zapazio u filmu kao vrlo naglašeno, kad Penisvajz zadirkuje Ričija (ćoru) u stilu: „Nemoj da otkrijem tvoju tajnu, tvoju pravu tajnu, tvoju VELIKU TAJNU... Znaš ti koju!“ a onda to ne uradi, ni tad ni kasnije, i ja ostadoh da se pitam o čemu bre ovaj Psiho Klovn (koji nije Vučić) uopšte baljezga.

Sad, ja sam TO čito kad sam imao 18 godina (uf, pre skoro 3 decenije!), i mrzeo sam ga još i u tim mladim i neiskusnim, znatno tolerantnijim godinicama: „Šta, TO je jedan od najboljih romana tzv. 'Kralja Horora'??!!!“ I naravno da sam do danas pozaboravljao sve te „finese“ ko je šta bio i u šta izrastao i šta se sve u toj sapunici izdešavalo sa tih 300 likova u dva vremenska perioda i između njih; ali posle odgledanog filma slučajno na Fejsu videh link ka OVOM textu, koji sugeriše da je Riči izrastao u geja, što film izgleda nije imao muda da pomene, a kamoli tematizuje (valjda da se đeca po sineplexxxima ne šlogiraju). Bezveze...

Kraj je prenabudžena šit-parada čizi scena i CGI „spektakla“ koji me je ostavio hladnim (dobro, ajde, lepa je parafraza scene iz STVORA, sa glavom iz koje izrastu paučje nožice – lepo je to napravljeno sa današnjom tehnologijom, al opet nije prevazišlo oriđinal), i fino je što su barem izostavili Jebenu Kornjaču (fala Azatotu na sitnim milostima!), ali sve se okončava apsolutno nepodnošljivo prepatetično-prezašećerenim vojsoverom koji ću morati kod nekog psihića da idem na hipno-seanse kako bi mi se izbrisao iz mozga! Nije mi ovoliko smetalo opraštanje na kraju DRUŽINE KRALJA koliko me je iziritirala ta popujuća kvazi-celomudrena tirada kojom se tri sata TOGA skončavaju.

Ali, hej, šta pa ja znam o hororu? Šesto šezdes i šes miliona cineplexxxila će kupiti karte za ovo i žvakaće kokice i gutaće gaziranu šećernu vodicu i kukaće posle, naravno: te bilo im malo te bilo im mnogo te falio ovaj lik te što nije bila ona scena iz knjige, al sve u svemu, producenti će da trljaju ruke i prave JOŠ TOGA.

Ne mislim nužno na nastavke ovog filma, koliko More Of The Same infantilno-jevtinog pristupa „hororu“ za mase: bau-bau babaroge, vašar, šarlatanstvo, klovniranje, šećerna vuna, ćiribu-ćiriba...