Usko GRLO na Staroj planini

            A sad malo o hororima druge vrste: nadam se da znate da gomila pohlepnog ološa (tzv. „investitori“), povezanog sa vrhom ovog kvislinškog i antinarodnog, antisrpskog SNS režima, odnosno sekte, planira da upropasti i otprilike poslednje blago preostalo ovoj u svakom drugom pogledu opustošenoj zemlji – prirodno blago, blago netaknute prirode, blago čistih planinskih reka.

            Pomenuti ološ, u sprezi sa pomenutim malignim izdajnicima, planira da planinske rečice strpa u nekakve cevi i da iz njihove energetski minorne snage crpe neku sitnu, energetski nebitnu struju, samo zato što je ona unapred plaćena (od strane svih nas, kroz račune!), pa stoga donosi siguran ćar tom ološu, i sigurnu propast svima ostalima, a pre svega živom svetu tih krajeva, uključujući i seljane koji žive oko tih reka.

            Pošto je za danas 21. septembra u Beogradu zakazan protest protiv izgradnje mini hidroelektrana, ja dajem svoj skromni doprinos ovim foto-izveštajem sa letošnje posete nekim divotalnim lokacijama na Staroj planini, kako bih vas podsetio na Raj koji nam obitava nadohvat ruke, koji svima nama pripada, a koji pohlepni Ološ želi da otme i upropasti, jer je za to jedino sposoban.

            Podsećam, prvi deo izveštaja, o poseti vidikovcu „Kozji kamen“ iznad Zavojskog jezera, imate OVDE.

            A ako niste sasvim u (po)toku na temu povoda za protest, pogledajte samo ovog Ološtitora ovde, u prilogu, pa će vam sve biti jasno posle jednog minuta – dakle, KLIKNI TU!

            A sada, evo malo teksta a više slika o tome kako je bilo u poseti selu Slavinja, kraj koga se nalazi tzv. „Slavinjsko Grlo“...

            Pre nego što smo dospeli u selo naišli smo na pašnjak na kojem su pasle krave, i to je bio toliko divan prizor da smo morali malo da zastanemo.

            Ja sam u detinjstvu često bio na selu, znam krave vrlo dobro, izbliza, ali prošlo je neko vreme od tada, i sa ove distance videvši ovoliko zdravih i lepih, dobro uhranjenih primeraka na jednom mestu, pa još takvom, bilo je stvarno rečima neopisivo!

            Injekcija nečeg zdravog, prirodnog, lepog u okruženju u kojem sam navikao na dominaciju nezdravog, veštačkog, rugobnog, jadnog, kilavog...

            Može nekome zvučati neshvatljivo to koliko me je okrepio prizor ovih krava na livadi podno obronaka Stare planine, ali trebalo je biti tamo pa osetiti taj naboj Zdravlja – prosto da čovek poželi da sisa mleko direktno iz tog tu vimena...

            Malo smo proćaskali sa momkom koji je čuvao te krave, i čuli nažalost predvidive i tipične horore – o tome kako je sve manje mlađih ljudi u selu koji bi radili ovo što on radi, kako je obližnja farma ovaca upropašćena i svedena na jedva deseti deo svog nekadašnjeg stada, itd.

            U selu Slavinja, a na putu ka Grlu, naišli smo na apsolutno nadrealnu, bizarnu, ljudskom umu nepojmljivu građevinu.

            Ja sam je u šali nazivao opservatorijom, jer me je iz nekog razloga podsećala na tako nešto.

            A možda je trebalo da bude leglo nekog ludog (?) naučnika koji iz mleka staroplaninskih krava izvlači Eliksir Besmrtnosti, ili tako nešto...

            Ali eto, kao i sve u ovoj zemlji, i to je završilo poludupasto – tj. nije ni završeno. Propalo pre svršetka. Umro pre rođenja. Mrtvorođeno. Sad propada i truli u svom nedovršenom izdanju...

            Što se tiče „Grla“... tek tu reči izdaju... a mislim i da su suvišne.

            Taj mir, ta tišina, i klokotanje čiste, hladne planinske vode među tim eonima izbrazdanim stenama, to je blago koje čak i fotke jedva mogu da prenesu, a kamoli moje nagvaždanje, pa zato odavde pa nadalje ćutim, i puštam slike da govore.

            Uz još jedno podsećanje – ako ste u Beogradu danas, nemoj da vas mrzi da izađete i pokažete da vam je stalo do ovog i ovakvog BLAGA!

Pobunite se dok ga ološ koji vam upravo sistematski demolira i vaš i naš grad, nije UPROPASTIO na svoj talentovano-rušilački način!

          KAŽITE 'NE' mini hidroelektranama u zaštićenim područjima i parkovima prirode!!!

21.09.2019. u 16 časova

Pionirski park-Beograd

  

  

u staroj vodenici na putu ka Grlu...

Zoran Pešić Sigma (1960-2019)

  

            Veoma mi je žao što moram reći da je Zoran Pešić Sigma, književnik, urednik časopisa Gradina, veliki ljubitelj fantastike (a pre svega naučne), kolega i prijatelj, preminuo dana 17.09.2019. godine.

            Bio je odličan pisac i pesnik, o čemu su svoj sud već dali kompetentniji od mene, i ovo nije ni mesto ni vreme da ja tome i na tu temu dodajem. Umesto toga,  pre svega želim da iznesem nekoliko subjektivnih opservacija i prisećanja, iz svog ugla, dakle, kako ovom mestu i priliči.

            Sigmu znam od 1995., kada sam počeo da odlazim u NKC (tada se to, valjda, još zvalo Dom Kulture). Tu sam, na poziv Dejana Dabića, svoje prve tekstove objavio u časopisu Nišan (Niški analitičar), čiji je Sigma bio urednik. 

Sigmu sam smesta zapazio kao tihog ali pametnog čoveka sa vizijom i umećem da je sprovede u delo - nenametljivo, ali snažno.

Kad kažem „tih“, time ne mislim da je on naročito tiho i nečujno govorio; možda je „blag“ bolja reč. Ne pamtim da sam ga ikada čuo da je povisio glas ili opsovao. Imao je jedan za Nišlije apsolutno nekarakterističan mir, staloženost, jedan osobeni „zen“, koji mu je valjda omogućavao da usred večitog haosa te institucije ipak opstaje i stvara, neokrnjen nezdravim okruženjem.

Kad kažem „blag“, time još mislim da se u njemu nije osećala kiselost ni gorčina, niti jed, pakost, zlovolja svake vrste, obojena manjom ili većom dozom frustracije i kivnosti na okolinu, ljude, centre moći, klike, urote, vlast i univerzum. Većina drugih niških poslenika iz kulture s kojima sam dolazio u dodir bili su bučniji, ljući, besniji, sa mnogo više sirćeta i rakije u krvi... Sigma je, valjda, svoj mir doneo iz rodne Vojvodine (rođen je 1960. u Beloj Crkvi, Banat, gde se i školovao) a dalje ga je negovao svojim radom, svojom posvećenošću kulturi, bez kalkulacija, bez politikanstva, bez laktanja, guranja i muvanja... I u tome je bio u upadljivoj manjini, kako u Nišu tako i šire.

Bio je jedan od prvih čitalaca rukopisa mog prvog romana Naživo. Veoma povoljno se izrazio o njemu, i inicirao je ono što meni nikad ne bi palo na pamet – da početak romana, pod izvornim naslovom „In Vivo“, bude objavljen u jednom broju časopisa Gradina (tačnije: br. 9-10-11-12, 2001, str. 269-272). Takođe je, zajedno sa Stanom Dinić-Skočajić, rukopis preporučivao nekim piscima i urednicima koji su tih meseci dolazili u Niš (npr. Jovica Aćin, Ranko Munitić, Vasa Pavković...) a rukopis je na kraju zavšrio u niškoj Prosveti, takođe na Sigminu i Staninu preporuku tamošnjem uredniku, Tihomiru Nešiću... Ostatak je istorija... ali njen početak ja nisam zaboravio. Ako baš moram da crtam, Sigma je svakako bio jedan od onih koji su mi dali dragocen vetar u leđa onda kad mi je to bilo najpotrebnije.

Drago mi je što mogu reći da sam se sa Sigmom u par navrata i privatno družio – mislim, izvan prostorija NKC-a i drugih kulturnih lokacija u Nišu i okolini (računajući tu i pokoji kafić ili kafanu). Sa Sigmom i još nekim drugarima išao sam na nezaboravni izlet do Đavolje varoši u vreme kad je to mesto još bilo divlje, nesređeno (ako je to pravi izraz za njegov prirodni oblik, bez drvenih stepeništa i ograda i lampi i staza kako bi svaka baba i svako derište mogli tu da se veru i na dohvat ruke priđu svakom od stubova...). Prenoćili smo tamo pod zvezdama. Nažalost, fotke sa tog događaja propale su mi u smrti externog harda pre nekoliko godina...

Đavolja varoš i taj naš izlet kasnije su postali lajtmotiv temata o Demonologiji u Gradini, koji je Sigma, donekle uz moje saučesništvo, priredio. Upravo on mi je bio naručio tekst o Đavolu na filmu, objavljen u tom tematu; i baš iz njega se rodila moja prva kritičko-esejistička knjiga, Faustovski ekran...

Takođe sam sa Sigmom i još nekom ekipicom zanoćio i na Tremu, najvišem vrhu Suve planine, jednog čudnog dana u avgustu pre desetak godina, kada su kiše i oluje popodne narednog jutra proizveli gustu maglu kad smo na vrhu te planine izašli iz šatora.

I ovog puta se iz jednog izleta izrodilo nešto „kulturno“. Naime, u tom ugođaju nastale su neke nezaboravne fotke, od kojih je jedna - na kojoj ja, na vrhu brda, okružen maglama, čitam knjigu - par godina kasnije završila na plakatu niškog Sajma knjiga (u organizaciji NKC-a). Ne sećam se da li je tu ideju inicirao Sigma ili Goran Stanković, ali te fotke svakako ne bi bilo da nije bilo Sigme...

            Kasnije mi je Sigma naručio temat o Embrouzu Birsu, koji sam priredio i za isti napisao jedan esej, mada je taj temat i sećanje na njega pokvario prevodilac koji je to uradio inferiorno, drveno, i bez osećaja za Birsovu sočnost, aluzivnost i duh.

            I brojni drugi moji tekstovi (eseji i prikazi) objavljivani su u Gradini na Sigmino pozivanje, a ako me poslednjih godina u tom časopisu nije bilo, to nije bilo zbog Sigme nego zbog nekih drugih ljudi u redakciji (tj. zbog moje odluke da se s njima ne mešam)...

            Bilo je i drugih aktivnosti i zbivanja u kojima smo učestvovali zajedno (npr. pokušaji da se vaskrsne i omasovi niško udruženje ljubitelja fantastike „Lira“) u ovih četvrt veka, a sigurno sam ponešto u ovom trenu zaboravio.

            Žao mi je što smo se u poslednje vreme, sticajem okolnosti, ređe viđali; zbog toga mi je vest o njegovoj preranoj smrti došla kao iz vedra neba.

          Nažalost, i ona potvrđuje prokleto pravilo da najbolji odlaze prvi. Neće grom u koprive, nego u one koji se izdižu, ističu, rastu iznad zacrtanog.

            Počivaj u miru, dragi Sigma.

            Umesto kraja, evo jedne njegove pesme.

Zoran Pešić Sigma

BIĆE SVE U REDU

Biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
ulice će uspavati automobile
oko ponoći
zvezde će vratiti grad
pijanom nebu
parkovi će opkoliti vetar
sa sviju strana
i on će se smiriti
na klupi

a gde je ta ponoć
gde nebo
gde vetar
to je manje važno
svuda je isto kada je sve u redu
kada je sve na svome mestu
i automobili su jednako parkirani
i zvezde pouzdano trepere
i vetrovi sede
mirno na svojim klupama
samo da je sve u redu
samo da je sve na svome mestu

niko ne umire
niko se ne rađa
bezbrojno smo malo
zaspali
i pokvarena ploča ponavlja
melodiju
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto
oni koji su bili tu - još su tu
oni koji su otišli - tamo su još uvek
i niko ne prisluškuje odjeke
u pustom hodniku

promene - kome su potrebne promene
video sam čoveka jednom
kako sedi u fotelji na ulici razrušenog Groznog
video sam ga na televiziji
sedeći u potpuno jednakoj fotelji
njegove oči spokojno su govorile
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

ispićemo u zdravlje
zaboravljenih u šumskom potoku
zapalićemo cigaretu
za ono malo para što nam preostane
kupićemo čokoladu deci
deci naše dece bar
ratovi su prošlost
ružni snovi su ratovali
posle ratnih filmova
ratovi su se završili
kao program
snegom koji treperi u efiru
biće sve u redu
sve će doći na svoje mesto

krevet koji smo kupili
i u kojem spava neko drugi
i krevet koji plovi
nizvodno od našeg detinjstva
i ona ruka koja nam je mrsila kosu
i ona ruka koja nam je štipala
belo meso
pisma koja smo poslali
i pisma koja nikad nismo dobili
noći koje smo propili
i noći koje smo štedljivo čuvali
za bolje sutra
ljubav koja nam je oduzeta
i ljubav koju smo oteli
sve će doći na svoje mesto
biće sve u redu
nanizano spokojno
kao noć u vatri ničega
kao u čizmi dobroćudnog Boga

ZORAN PEŠIĆ SIGMA (BIĆE SVE U REDU, 2018)

U Beogradu FRANCUSKI HOROR, u Vrnjačkoj Banji NAŽIVO i KULT GULA!

  

            Dragi ljubitelji horora, evo vesti i najave dva horor događaja koja će se desiti ovih dana, a u kojima učestvuje Dr Ghoul.

           

Promocija:

 NAŽIVO i KULT GULA 

Mesto: Vrnjačka Banja

Gde tačno: Salon biblioteke „Dr Dušan Radić“

Vreme: petak 13. septembra, u 19 h

Ko: dr Dejan Ognjanović i domaćin, Srđan Čeperković

Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

Simbolično, u petak 13. septembra sa početkom u 19 časova, gost vrnjačke biblioteke biće prvi doktor strave na Balkanu, dr Dejan Ognjanović (Odbranio na Filološkom fakultetu u Beogradu disertaciju koja se bavi nastankom i razvojem poetike horora).

Kult gula: prvih deset godina, sadrži izbor najboljih tekstova (liste i izbori, skrajnuti horori, mejnstrim horori, dokumentarci, festivalski izveštaji, domaća i strana horor književnost...) objavljenih na Ognjanovićevom blogu u protekloj dekadi.

Roman Naživo donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem.“ 

U pitanje je treće ultimativno izdanje romana koje uživa kultni status kod ljubitelja horor literatutre o kojem su pisali i govorili, između ostalih, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Jovica Aćin, Vladimir Kopicl, Ivan Velisavljević, Dimitrije Vojnov...

Nakon prošlogodišnjeg veoma zapaženog gostovanja sa režiserom Đorđem Kadijevićem i dramaturgom Ivanom Velisavljevićem, dr Dejan Ognjanović je ponovo u Vrnjačkoj Banji.

O knjigama će razgovarati autor i Srđan Čeperković.

Petak 13. septembar, 19 časova, salon biblioteke „Dr Dušan Radić“.

Dobrodošli!

* * *

Predavanje:

 Francuski horor film 

Mesto: EU info centar, Beograd

Gde tačno: Kralja Milana 7

Vreme: ponedeljak, 16. septembra, u 17 h

Ko: dr Dejan Ognjanović

Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

  

            Dr Ognjanović nastavlja seriju predavanja o hororu u evropskim kinematografijama. Nakon veoma posećenog i lepo ispraćenog predavanja o italijanskom hororu, održanom krajem jula (fotke sa tog eventa imate uz ovu najavu), 

evo sad novog predavanja, ovog puta o doprinosu koji su Francuzi dali svetskom hororu.

            Francuski horor film je postao globalni fenomen početkom 21. veka, zahvaljujući međunarodnim uspesima filmova kao što su Haute Tension (2003), À l'intérieur (2007), Ils (2006), Martyrs (2008) itd. koji su postali deo pravca nazvanog „Novi francuski ekstremizam“, koji je začeo Gaspar Noe.

Ali koreni francuskog horora idu mnogo dublje i dalje, sve do pionira filmske umetnosti, Žorža Melijesa, koji je snimio prvi horor u istoriji (Le manoir du diable, 1896).

            Ovo predavanje će ukazati na manje znane prethodnike novijih francuskih horora, kao što su La chute de la maison Usher (Jean Epstein, 1928), Les yeux sans visage (Georges Franju, 1959) and Et mourir de plaisir (Roger Vadim, 1960) i mnogi drugi.

            Predavanje će biti ilustrovano insertima iz filmova o kojima se govori.

            Ulaz je slobodan.

Izašao je PAUK! I drugi užasi, pride!

  

S velikim zadovoljstvom obaveštavam vas da je knjiga PAUK I DRUGI UŽASI Hansa Hajnca Eversa, moj izbor najboljih horor priča klasičnog nemačkog autora s početka 20. veka, izašla iz štampe pre desetak dana.

Pretplatnici su svoje primerke do sada verovatno već dobili, a svi vi ostali, koji ste se premišljali, čekali platu, ili bar uplatu od tetke iz Kanade, knjigu sada možete potražiti u svim ozbiljnijim knjižarama u zemlji (sa uobičajenom knjižarskom maržom), odnosno direktno kod izdavača Orfelina.

Nešto malo primeraka ima i kod urednika, tj. mene, ko iz moje ruke više voli... Ali u tom slučaju, pišite što pre na dogstar666 at yahoo dot com! Cena je 900 din + 100 za ptt. 

(Da, poštarina je poskupela od 1. avgusta, zahvaljujući Pošti Srbije, ako niste primetili; nažalost, na to ne mogu da utičem. Toliko je koliko je...) U knjižarama je cena veća...

Ne bih se ovde ponavljao – sve podatke o ovoj knjizi već imate OVDE: i sadržaj, i ilustracije, i ukratko o pričama i o Eversu, pa čak i početak predgovora.

PAUK je 15. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“, iduće nedelje u štampu već kreće 16., apsolutno spektakularna i pregenijalna zbirka novela MRAČNI BOGOVI T.E.D. Klajna.

Više detalja o tome zašto nju nikako ne smete propustiti dobićete za koji dan: pretplatu raspisujemo početkom iduće nedelje (zajedno sa jednom lepom fantasy knjigom)!

Uzgred, moj izbor od 10 najboljih horor priča Roberta E. Hauarda *neće* izaći kod Orfelina, nego kod jednog drugog izdavača. Možda već za ovogodišnji Sajam knjiga, mada za sad ne smem da obećam. Bićete veoma uskoro obavešteni o svemu tome.

Kako stvari stoje, 17. knjiga ove edicije, koja izlazi do kraja ove godine, biće klasik OKRETAJ ZAVRTNJA i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa. Pratite ovaj blog i bićete uvek o svemu na vreme, najranije moguće, obavešteni!