***
3
Peti po
redu VRISAK (mada, bez rednog broja u naslovu, i dugih 11 godina posle
prethodnog, četvrtog) prilično vešto izbegava mnoge zamke neizbežne jednom tako
odocnelom nastavku franšize, i nudi više zadovoljstava i kvaliteta nego što bi
se iz te davno isceđene drenovine očekivalo.
Mnogo je
potencijalnih problema inherentnih samom konceptu: pre svega, za VRISAK bi se
moglo reći ono što je Karpenter oduvek govorio povodom NOĆI VEŠTICA – tu, posle
prvog dela, nema više priče! Sve što
je s tim konceptom imalo da se uradi, urađeno je, i to superiorno, u prvom
delu. Kraj. Haug! Sve posle njega je čisto komercijalno-uslovljeno
prežvakavanje i repriziranje.
Karpo je očuvao deo svog
ugleda i rediteljskog digniteta time što je odbio da bude režiser nastavaka,
ali je ipak i priznao da voli parice dovoljno da ga ubede da sroči scenario za
NV2, da komponuje muziku i još ponešto sitno tu i nadalje, dok je Krejven
pristao da režira i nastavke VRISKA, iako mu je bilo jasno ono što i Karpu – ti
„nastavci“ zapravo su, isto kao i „nastavci“ FINAL DESTINATIONA, strogo gledano,
rimejci.
Serijal
VRISAK je, dakle, od te činjenice pokušavao da pobegne uvodeći sve više i više
META momenata, sa kulminacijom u 4. delu – bacite oko na moj rivju tog filma OVDE,
da se ne ponavljam sad. Peti deo shvata jednu veliku istinu: prvi VRISAK (1997)
je bio uspešan zato što je pružio savršen balans 1) simpatičnih, prijemčivih likova (i odličnog
kastinga), 2) živahno i nadahnuto
insceniranih slešer set-pisova i 3) meta-žanrovskih,
postmodernističkih, autoironijskih, citatnih momenata.
U daljim nastavcima taj balans
više nije bio moguć: delom jer su neke zabavne likove pobili u prvom delu (i
nasred drugog), a delom jer ih nisu zamenili jednako zabavnim novim, u
nastavcima; delom jer je i na nivou scenarija i na nivou režije bilo sve teže
biti nadahnut sa tako svedenom premisom (zašto bi neki novi ludak, ili par
ludaka, koristio isti kostim i masku i isti
modifikator glasa, i zašto bi i dalje jurio baš Sidni?), a delom zbog
vanfilmskih okolnosti (streljana u školi Kolumbajn 1999. i posledična medijska
hajka na nasilje na filmu koja je izbila zube iz ugriza američkih horora tog
doba);
delom, napokon, i zato što treba biti užasno pažljiv i odmeren sa meta
momentima da ne podriju žanrovski efekat i ne svedu sve na autoparodijsko
samocitiranje i namigivanje publici, a nauštrb vezivanja za likove i dešavanja
i udubljivanje u saspens. Jer kad ti skoro svaki lik bude zapravo hodajući
kliše koji ide okolo znajući da je
kliše i PRIČA sam sa sobom i sa publikom o tome šta se očekuje od takvog
tipskog lika, onda ode strava i napetost kroz prozor! Zbogom hororu, zdravo
eseju/tirado!
Kako je novi VRISAK popravio
stvari? Kažem stvari, ne stari! Redom: 1) uveo je par ljupkih, simpatičnih
novih likova; 2) vratio je dušu i prijemčivost onim starim, koje smo gledali kako
rutinski, na autopilotu, idu kroz kretnje u ranijim nastavcima; 3) smanjio je napadna
meta naklapanja, mada i ovde imamo obaveznu scenu u kojoj neko zaustavi radnju
i kaže „E, stanite sad malo, da vam objasnim pravila“ – ovog puta se
objašnjenje tiče upravo ovoga što novi VRISAK jeste, odnosno „requel“: nešto između „remake“ i
„sequel“. Nit je ovo baš peti deo (nastavak), niti je zaista reboot/remake,
nego i jare i pare, i staro i novo, ali ne previše starog tako da bude otrcano,
i ne previše novog pa da se pobune fanovi…
U uspehe ovog filma spadaju
sledeći kvaliteti: najbolja uvodna scena posle 1. dela (i najsimpatičnija
akterka), solidni likovi za koje nas može biti dovoljno briga da ih ne
posmatramo samo kao topovsko meso nego čak, možda, da se u ponekim scenama molimo
„nee, ne njega/nju!“, solidna motivacija za povratak starih likova,
nepredvidivost, neprestana intrigantnost i zabavnost, i sasvim prijatan dašak
svežine u nečemu što je, ipak, budimo realni i iskreni, PODGREJANI (PRVI)
VRISAK. Ali prilično dobro podgrejani!
Šta mi užitak kvari? Pa,
uglavnom stvari koje su neizbežne. Npr. škripi (ne)plauzibilnost u tome da par
ludaka (uvek je par!) po jebeni PETI put spopada Sidni i njeno okruženje, a
škripi i motivacija za to. Veoma je to nategnuto, da to najblaže kažem. Pošto
je ovo „requel“ a ne „retcon“, to znači da se ne brišu zbivanja iz ranijih
delova, nego se sve to izdešavalo (čak imamo i prenet sporedni lik pajkanke iz
4. dela), a eto, dešava se i po peti put. Čujem, pošto je ovo zaradilo grne
pare, da će se desiti i ŠESTI put, dogodine. Good luck with THAT!
Scene ubistava mogle su biti
maštovitije: odavno je bio Kolumbajn, današnji horor je opet slobodan da proliva
krv, nema potrebe za ovolikom suzdržanošću, ne samo u smislu količine krvi (ona
još i prska i šiklja solidno) nego pre svega načina na koji se ona proliva.
Moglo je to brže, jače, bolje, naprednije!
Oslanjanje na prvi deo se, pred
kraj ovog filma, od omaža i ljupke posvete pretvara u skoro bezočno parazitiranje
i prepisivanje: opet na kraju žurka, opet u istoj onoj kući iz prvog dela (!),
opet dvoje ubica, opet silazak u podrum po piće, opet gledanje filma na TV uz
„Gledaj iza sebe!“ meta-meta-meta, opet u kuhinji „sad ćemo da se uzajamno
blago iznabadamo kako bismo, mi, ubice, delovali kao žrtve“, opet naglo
vaskrsenje ubijenog ubice i još nagliji metak u čelo od strane junakinje, opet…
itd.
OK, delom vam ovo otpisujem i
opraštam na šarm i zabavnost, ali samo
još ovaj put! Nemojte da bi vam se ponovilo! A bojim se da hoće. Evo,
demantujte me dogodine, kad izađe rikvelov sikvel sa svojim „novim“ pravilima
za kuvanje čaja iz kesice koju ste već pet puta stavljali u ključalu vodu…
Za kraj, imam problem i sa nečim što se zbiva
usred filma, ali to je SPOJLER, pa skrivam crnim slovima: ne gledaj ovo dok ne
pogledaš film!
SPOJLER: Usred ovog VRISKA ima scena koja je toliko uvredljiva
uvreda (sic) za pamet gledalaca, odnosno toliko LENJA, toliko neubedljiva, da
mi je neverovatno da je iko ovo dopustio da prođe fazu prve ruke scenarija, a
kamoli da je ovo snimio i pustio u bioskop.
Naime, neubedljivo sranje
počinje još pre te scene. Prvo
zagine pajkanka iz 4. dela tako što je halovinski maskirani ubica zakolje usred bela dana, napolju, ispred njene kuće,
naočigled mogućih prolaznika, dok okolo već trešte sirene grdnih policijskih
kola koja hitaju u pojačanje i nalaze se jedan blok dalje. Pa jbt, jedno je da
si LUD, a sasvim drugo da si GLUP, da ovoliko čačkaš mečku.
Na to slabo uverljivo sranje (kolješ
policajku usred dana! skoro na ulici!) dodaje se novo: otkrivamo da je,
protivno svim pravilima službe i propisa, bez trunke profesionalnosti, pajkan
zadužen da dežura ispred bolničke sobe sa već napadnutom likinjom, kako bi je
štitio od novog napada, samoinicijativno (!) napustio svoju poziciju i došao da
vidi pred kućom ubijenu koleginicu! Pa jebo te bog, to ni u Srbiji ne znam da
li bi neki pajkan uradio, a kamoli u ipak uređenoj Americi!
Ali ove dve zamerke su na
nivou sitničavog cepidlačenja u poređenju sa sranjem koje nas čeka u bolnici:
jer, kad naši glavni likovi odu tamo, svesni da je curica od strane policije
ostavljena sama samcita na nož ubicama, oni zateknu POTPUNO PRAZNU BOLNICU!
Jedan čuvar leži zaklan na podu, i to je to. NIGDE dežurne sestre, nigde
lekara, a kamoli pacijenata! Apokalipsa! OMEGA MAN! Ama baš nigde nikoga! NIĐE
VEZE!
Ovo nije čak nije neka „how
convenient“ situacija gde možeš da kažeš „OK, ovo nije baš mnogo verovatno, ali
postoji 1% da se nekako ipak desi, spletom vrlo vanrednih okolnosti“. NE, bato,
ne postoji taj splet okolnosti, i nema ni 1% šanse da bolnica, makar ona bila i
tek skromna bolničica u nekom malom amerikanskom mestašcu, usred dana, bez
ikakvih vanrednih okolnosti, bude POTPUNO JEBENO PRAZNA da tu može neki
maskirani lik da upadne i jurca po hodnicima i kolje naše likove, a da nema ni
sestre ni doktora ni pacijenta da odnekud iz neke sobe ili hodnika navire i podviknu:
ALO, BRE, TIŠINA TAMO, IMA OVDE I DRUGI BOLESNI LJUDI!
A kao kruna tog sranja,
postoji i sranje UNUTAR ovog sranja – i spojler unutar ovog spojlera!
Jer, baš u toj sceni, u
bolnici, ima da zagine naš dragi stari Djui! Ne ono kao, ubodu ga u stomak, ali
preživi („It’s just a flesh wound!“) – nego bude ubijen načisto, skroz,
namrtvo! (Uzgred, velika je količina likova koji u ovom filmu budu izbodeni u
stomak, a to ipak prežive, a neki čak i par dana potom hodaju, trčkaju okolo
kao da im je neko samo kožu malko zagrebao, a ne rasekao pola utrobe!)
I usred te neubedljivo prazne
bolnice, Djui pogine na jezivo neobjašnjen način: elem, on uspe da saspe jedno
5-6 metaka u maskiranog ubicu i ovaj se skljoka u neko razbijeno staklo. Djui
isprati ekipu iz bolnice, ali se vrati da ovoga dokusuri. Što je sigurno –
sigurno! Kad tamo, a ono međutim! Na staklu nikoga, on zvera s pravom u čudu, a
ubica mu iza leđa, raspori ga od učkura do bijela grla… Dobro, ajd to i nekako,
samo da nam je film, najbolje tad, ili barem kasnije, objasnio: kako je ubica
preživeo te metke u svom trupu? Da nije možda nosio pancir sa sobom u sve
akcije? A sve i da jeste, iz te blizine ni pancir ne pomaže!
Dakle, ubiše jednog od glavnih
likova serijala („legacy character“, kako se to danas zove) u sceni ovoliko
LENJO i NEUBEDLJIVO koncipiranoj! Pa, jebi ga, ako su već hteli ovoliko da jedu
govna, ovoliko kvarno da varaju narod nemotivisanim, apsurdno (ne)osmišljenim
scenama, trebalo je da ladno uvedu natprirodnog ubicu ili ubice: mogli su Lilard
i Urlih iz grobova svojih zamrlih karijera da ustanu, kao zombi-Džejsoni,
otporni na metke, na sekire, na staklo, na sve… Više bi smisla imalo nego OVO…
