ZOV KTULUA – Lavkraft & Fransoa Baranže

 

Zov Ktulua

Čarobna škrinja 9

---

Autori: Hauard Filips Lavkraft, Fransoa Baranže

Žanr: HOROR

Prevod: Bojana Janjušević (prateći tekstovi), Darko Tuševljaković (priča)

Format: 24,5 x 32,5 cm

80 strana

 

Cena u knjižarama: 1.599,00 RSD

Cena sa maksimalnim popustom: 1.151,28 RSD

Vaša cena: 1.279,20 RSD + (troškovi dostave)

Ovde: https://carobnaknjiga.rs/zov-ktulua

 

 

Šta kaže izdavač?

---

Boston, 1926. Fransis Terston prelistava spise iz zaostavštine njegovog deda-ujaka, koji je nedavno preminuo pod tajnovitim okolnostima. Ubrzo saznaje za postojanje kulta koji obožava drevne i neizrecive užase. Misteriozna ubistva, krvavi rituali u dubinama močvara Luizijane, umetnici koje obuzima ludilo nakon košmarnih vizija i, povrh svega, kiklopski grad koji se diže iz mora. Korak po korak, Terston uviđa da se njegov rođak u svom istraživanju suviše primakao istini. U senkama obitavaju oni koji žele da probude usnulog boga Ktulua, kako bi širom sveta posejao ludilo i uništenje. Zvezde su u pravom položaju. Da li je smak na vidiku?

Zov Ktulua, priča H. F. Lavkrafta prvi put objavljena 1928. godine, klasik je američke horor literature. Sam Ktulu, koji sneva i čeka svoj trenutak na dnu mora, postao je središnji simbol čitave mitologije kosmičkog užasa koju je osmislio Lavkraft. Fransoa Baranže, ilustrator ranije poznat po radu na filmovima i video-igrama, od malih nogu je opčinjen Lavkraftovim stvorenjima i vizijama što tavore u najmračnijim uglovima fantastike, a u ovoj knjizi raskošno je i zlokobno ilustrovao Lavkraftovu najslavniju priču.

 

 

            Šta kaže Ghoul?

 

            1926. godine je H. F. Lavkraft napisao „Zov Ktulua“, jednu od najuticajnijih priča strave 20. veka, ako ne i NAJuticajniju, najinspirativniju – za druge pisce, ali i za ilustratore, strip crtače, razne muzikante, pa i ponekog filmadžiju (uglavnom indirektno, ili u poluamaterskoj produkciji).

            Tu priču ste sigurno već čitali, u mom prevodu, u antologiji NEKRONOMIKON, čije je ultimativno izdanje objavio novosadski Orfelin.

            Pisao sam već ovde na blogu i o dva apsolutno nezaobilazna, prvorazredna strip albuma u kojima se obrađuje nekoliko odabranih Lavkraftovih priča, pa među njima, na po desetak stranica, i kultni „Zov Ktulua“.

            Po meni vrhunski:

MITOVI O KTULUU – Alberto Breća

 

            A za njim ne zaostaje mnogo ni:

ZOV KTULUA – Esteban Maroto

 

            Za moj groš, do sada su u sferi crnobelog crteža duh Lavkrafta najbolje uhvatili ilustratori (namerno dajem imena u originalu, da ih lakše guglate) Virgil Finlay i Dave Carson, a u stripu gorepomenuti Breccia i Marotto, kojima bih dodao jednog Engleza (John Coulthart) i genijalnog Japanca po imenu Gou Tanabe, čije su verne, minuciozne strip-adaptacije HPL dela nešto neprevaziđeno (načuo sam govorkanja da bi se nešto od njih moglo uskoro naći na srpskom; ako me iko relevantan sluša – voleo bih kad bi bilo moguće da se ti njegovi stripovi izdaju u VELIKOM formatu, a ne u džepnom kako to inače ide s mangama; njegovi detaljni, sitno vezeni crteži mogli bi da podnesu prebac u A4!). U koloru, vrhunsku Lavkraftijanu crtali su Richard Corben i Mike Mignola, Michael Whelan… i mnogi drugi.

            Što me dovodi do povoda ovog osvrta i moje najsnažnije preporuke – jer, što se mene tiče, u sferi kolor ilustracije, po meni je Francuz, Fransoa Baranže (Francois Baranger) prišao najbliskije atmosferi i ugođaju i stravičnosti HPL priča od svega što sam do sada u koloru video.

            Šta odlikuje njegove slike (jer to je, mislim, pravi izraz)?

            Neka one same govore po sebi, na ilustracijama uz ovaj post, ali ukratko rečeno, istakao bih sledeće kvalitete:

            1) ATMOSFERIČNOST: izraziti smisao za epohu, ambijent, kako arhitektonski tako i prirodni, za igre svetla i SENKE, za odnos svetlih i tamnih površina, prednjeg i drugog plana, za kompoziciju kadra tako da, i na najvećem formatu, ono bitno bude jasno vidljivo, istaknuto, umesto zagušeno izobiljem detalja, kako ume da bude kod mnogih, čak i najboljih…

            2) ODLIČNA RAZMERA IZMEĐU PRIKAZIVANJA I SUGESTIJE: Kod Lavkrafta je ključno, za pravi učinak, mudro odmeriti odnos između toga šta i koliko prikazati, ogoliti, eksplicirati, a šta i koliko prikriti, nagovestiti, smestiti u senku, nagoveštaj, konturu, metonimijski detalj. Baranže to radi ODLIČNO, sa reklo bi se prirodnim talentom i razumevanjem duha svog izvornika.

            Dakle, za razliku od recimo Brećinih Lavkraftoidnosti, koje mogu ponekad, ponekome, biti frustrirajuće stilizovane i svedene na konture, Baranže im daje znatno više plastičnosti, pa i detalja, makar u fragmentima, a da opet ne baca na njih puno svetlo ’reflektora’ i NE čini te monstrume nalik svetlucavim plastičnim igračkama (kako, npr. umeju da izgledaju na inače dobrim ilustracijama by Tim White).

            Ima tu dovoljno senke i izmaglice da ponešto ostavi i vašoj mašti na domaštavanje, ali nimalo ne ’zabušava’ i ne zbrzava kad treba nešto grozno i nezemaljsko – prikazati / nagovestiti.

            3) MONUMENTALNOST: Veliki format (24,5 x 32,5 cm) omogućava da se pruži puni zamah umetniku, Baranžeu – odnosno izvorniku, Lavkraftu, čija kosmička strava ponekad zahteva zaista najveće moguće platno da bi se razmahala. Zato su propadali dosadašnji šićardžijski filmski pokušaji da se za šačicu dolara, od štapa i kanapa, snimi neki kaobajagi „Lavkraft“ – ali se pretežno posezalo za njegovim svedenijim pričama koje se sve dešavaju na jednom lokalitetu i traže jednu kuću, par soba, jedno groblje, par sklepanih šupa, kućeraka, i toliko.

Pa, ne može to tako – a naročito ne sa tako spektakularno-monumentalnom pričom kakva je „Zov Ktulua“. I, na svu sreću, Baranže ima odrešene ruke, i prostor za ’mahanje’. Jer, mnogo Lavkraftovog učinka sastoji se u svođenju čoveka na patuljka, na mrava, na česticu u kosmičkim vrtlozima – i Baranže to uviđa i dosledno sprovodi i u ranijim fazama albuma, gde su ljudske figure relativizovane i umanjene arhitekturom tesnih gradskih ulica, ili pompeznih biblioteka i drugih institucija.

Međutim, ono pravo dolazi pred kraj priče – valjda nije spojler? ima li iko ko je došao na ovaj blog a da „Zov Ktulua“ već nije (više puta) čitao? – kad vidimo dolazak mornara na ostrvce R’Lijeh, isplivalo sa dna okeana, zajedno sa ruševinama pradrevnog grada – i sa naslovnim junakom, Titanom koji se razulari iz njegovih vlažnih kripti.

Tu Baranžeu nije dovoljna jedna strana, nego se većina slika pretvara u „duplerice“, u lendskejpe, gde oživljava neeuklidsku geometriju tih zidina i čudovišnu anatomiju njenog vanzemaljskog i vandimenzionalnog stanovnika. Tu, deco, kreće – SPEKTAKL.

A Baranže je više nego sposoban da to iznese i predstavi.

I to ne samo kao talentovan crtač – jer svet je danas pun dobrih, pa i odličnih crtača. On je više od toga. Rekao bih da je njemu mnogo značilo bogato iskustvo na FILMU, jer radio je razne stvari na dizajnu u nekolicini visokobudžetnih fantasy/SF filmova. Baranže nije samo talentovan crtač – on je i odličan REDITELJ, on čini takve izbore u kadriranju, u uglovima, u odnosu svetla i tame, u razlučivanju bitnog od nebitnog, da bih se kladio da bi od njega mogao biti, samo kad bi on imao takvu ambiciju, i dobar reditelj animiranog ili igranog filma.

Nema mi druge nego da se složim sa sudom koji veliki ilustrator Džon HAU (John Howe) iznosi u svom Predgovoru ovom izdanju:

„Ilustracije Fransoa Baranžea besprekorno stvaraju ogroman okvir za to uništenje, pomerajući granice zamislivog, izazivajući neizreciv strah od apokaliptičnog buđenja Ktulua. Njegov sveden i elegantan stil na čudesan način opisuje vizije istovremeno mračne, sugestivne i spektakularne, divovske i zlokobne lepote. U mojoj glavi nema ni trunke sumnje da bi i sam Lavkraft bio oduševljen.“

 

Sve u svemu: priču vam ne moram ni opisivati (znate je!) ni hvaliti (pisao sam ONOLIKO o njoj, drugde); a i o ovim slikama rekoh (i pokazah) dovoljno da steknete više nego jasan uvid želite li ovo izdanje.

Meni je teško zamislivo da neko ko voli horor i Lavkrafta ovo ne bi poželeo: ovde je više materijala za gledanje, uživanje i meditaciju nad njegovom ikonografijom i tematikom nego u ijednom drugom izdanju iole slične vrste.

A i cena je više nego razumna: pa gde, u civilizovanom kosmosu, možete jedno ovako bogato, velikoformatsko, tvrdokoričeno, masnopapirno, punokolorno izdanje dobiti za smešnih 10 e???

Evo, nije me mrzelo da proverim: pošto nam je Bukdepozitori nestao, da vidimo pošto je ovo izdanje na Blekvelsu. Hm. ZOV KTULUA tamo sad uopšte ne vidim, ali zato vidim jedan drugi Baranžeov album – MOUNTAINS OF MADNESS. Košta 40 e. Reći ćete: Da, ali to je roman, sigurno ima bar 200 strana (naspram 80 koliko ima Baranžeov KTULU)? Ali ne. PLANINE, u ovom izdanju, podeljene su u dva toma: svaki od njih ima po 64 strane, i svaki od njih zasebno košta 40-ak e! Znači, za dva toma treba dati preko 80 e.

            Ali, ne brzajte sa svojim kreditnim karticama i deviznim rezervama! Jer, doznajem da će Čarobna knjiga za Sajam knjiga u oktobru izdati i PLANINE LUDILA, sa Baranžeovim LUDILO slikama! I to u JEDNOM tomu! A kladio bih se da će cena biti daaaleko manja od 80 e. 

A pored PLANINA, ČK izdaje i DANIČKI UŽAS, najnoviji Baranžeov album, koji u belome svetu izlazi u oktobru - dakle, u Srbiji ćete ga imati istovremeno sa svetom, ali sigurno po znatno povoljnijoj ceni.

            Ne znam za vas, ali ja jedva čekam!

 

            P.S. Pitaće neko, možda, kakav je novourađeni prevod priče? Pa, ne bih se o tome određivao, budući da sam je i sam prevodio, pa šta god da kažem, reći ćete da sam subjektivan. Ali ne, ne shvatite ovo kao da sam kritičan; dapače, mislim da je sasvim dobar. E, sad, koji je bolji, tačniji, prikladniji duhu izvornika – to prosudite sami.

            Npr. ja sam čuveni distih preveo slobodnije:

            „Nije mrtvo ono što zauvek bdije,

            u eonima čudnim ni smrt mrtva nije.“

            U ovom novom prevodu, by Tuševljaković, to glasi ovako:

            „Nije mrtvo ono što zanavek je budno,

a čak i smrt može mreti u razdoblje čudno.“

 

P.P.S. Žalosti me što vidim, na kraju ovog izdanja, licemerno distanciranje izvornog (američkog) urednika ovog izdanja od iste one Zlatne Koke, Lavkrafta, koju upravo posthumno eksploatiše. Oni se, kao, nešto ograđuju. Oni peru ruke od njega – dok zadovoljno trljaju ruke i novčanice, koje im nisu prljave, na račun sve popularnijeg autora.

Ali bukvalno: Lavkraft što je duže mrtav, to je više popularan i tražen, pa čak, evo, i u Srbiji! Zanemarite ovu ogavnu debilnost od beleške na kraju, i uživajte na stranicama koje joj prethode.

NEKOLIKO HOROR VESTI

            Danas, kad pamtimo i udarnički proslavljamo Lavkraftov rođendan, evo, ukratko, nekoliko horor vesti i korisnih informacija za čitaoce ovog bloga.

 

1. ZADUŠNICE

Priveo sam kraju moj 4. roman, ZADUŠNICE.

Imaće oko 300 strana. Biće nešto kraći jedino od PROKLETIJA, ali duži je i od NAŽIVOG i od ZAVODNIKA. Neće ličiti ni na jedan od njih, nimalo, a opet - niko drugi ovome ne bi mogao da bude autor nego onaj koji je napisao NAŽIVO, ZAVODNIKA i PROKLETIJE. Očekujte pretplatu u nekom trenutku pre 1. septembra.

Na kraju prethodnog posta napisao sam: „mislim da ću 20. avgusta, na Lavkraftov rođendan, raspisati pretplatu za moj novi, 4. roman – ZADUŠNICE“.

S naglaskom na „mislim da ću“. Znam da će me psovati obožavaoci koji su tu polunajavu shvatili kao 100% obećanje, ali zaključio sam da je bolje da ne žurim: sačekaću da čujem mišljenje nekolicine pouzdanih čitalaca, koji upravo as we speak čitaju ZADUŠNICE, pa kad saslušam njihove sugestije, proceniću da li da unosim neke manje ili veće dorade. To je normalna faza u izradi svake knjige. Svako normalan želi tu knjigu ne sutra po svaku cenu, nego kad bude da bude, ali da bude 100% odlična. I tako će i biti. Ja se nadam do Sajma knjiga (20. oktobra). Osim ako me prijatelji ne ubede da je treba radikalno menjati i dorađivati. Do sada nije tako bilo s mojim ranijim rukopisima, pa ni ovog puta ne očekujem da će se tražiti krupne izmene - ali, će vidimo. Ovih dana.

 UPDATE: pretplata na ZADUŠNICE biće raspisana u ponedeljak 28.08 u podne, i trajaće do petka, 15.09.

Tih 20 dana trebalo bi da je dovoljno da se svi zainteresovani jave, uplate i pomognu izlazak mog 4. horor romana.

 

            2. NAŽIVO, 4. izdanje

radna verzija!

2023. je tačno 20 godina od izlaska mog romana NAŽIVO (2003). Doživeo je do sada tri izdanja, stekao kultni status i - trenutno je rasprodat.

rasprodato!

U pripremi je 4. jubilarno izdanje. Plan je da izađe zajedno sa mojim 4. romanom, ZADUŠNICE, početkom oktobra. Dakle, stižu: 4. izdanje mog 1. romana, i 1. izdanje mog 4. romana. Neće biti dodataka, niti menjanja texta. Korice će biti nove, i forzec. O tom potom, uskoro.

 

 

            3. ZAVODNIK na filmu

            Ukratko, taj film neće da gledate! Bar ne uskoro.

ODLUKA UO Filmskog Centra Srbije o dodeli sredstava na konkursu za FINANSIRANJE UNAPREĐENJA I RAZVOJA FILMSKIH SCENARIJA, prema predlogu Komisije u sastavu: Srđan Anđelić, predsednik komisije, Maja Todorović, Senka Domanović, Miloš Pušić i Božidar Knežević, članovi.

Ukratko, 8 projekata je prihvaćeno, 72 su odbijena.

Tritment za scenario ZAVODNIK - Dejana Ognjanovića = ODBIJA se.

Evo obrazloženja:

 

Ovaj roman i dalje možete dobiti na mejl adresi orfelinns@gmail.com

 

4. KNJIGE KRVI 

se uveliko spremaju da uđu u štampu, kako bi bile gotove za Sajam knjiga u oktobru.

by Stefan Grković

Orfelin je već obznanio nekoliko originalnih ilustracija domaćih autora koje će krasiti knjigu – a podsećam, ispred svake od priča biće po jedna!

Samo zbog ovih divota vredelo bi da nabavite ovo izdanje, čak i ako imate prethodno.

Ilustracija Aleksandre Dević za Barkerovu priču „Ispovest mrtvačkog pokrova“. Knjige krvi u Orfelinovoj ediciji Crna mačka (580 strana velikog formata, štampa u dve boje, crnoj i crvenoj) izlaze pred Sajam knjiga u Beogradu. Pretplata, početkom septembra.

OK, ne samo zbog njih: nego i zbog tvrdog poveza, i zbog mojih dodataka, a i zato što je raniji prevod vrlo temeljito očišćen i popravljen (ne smem da vam kažem kakve su sve budalaštine, netačnosti, promašenosti i koještarije bile prisutne u ranijim srpskim prevodima). 

 

            5. Stiže Korbenov DEN na srpskom!

            Nedavno sam na blogu hvalio Korbenovog DENA, o kojem sam pisao za RUE MORGUE. Imate taj text OVDE.

            E pa, evo lepe vesti: DEN uskoro na srpskom, u izdanju Lokomotive (bratska filma System Comicsa).

            U pitanju je na srpski prevedeno upravo ono novo izdanje Dark Horsa koje sam vam hvalio, sa njegovim restaurisanim artworkom, i sa svim dodacima!

            Evo šta kaže katalogizacija u Nar. Bibl. Srbije:

 

Den. Knj. 1, Nikadođija

[scenario i crtež] Ričard Korben ; [prevod Draško Roganović]

Den. 1, Neverwhere

Beograd : Lokomotiva, 2023 (Beograd : Publikum)

[128] str. : ilustr. ; 33 cm

Str. [5-6]: Predgovor: Denova metamorfoza / Hose Viljarubija
Str. [7-8]: Uvod / Paton Osvalt Hose Viljarubija
Str. [113-114]: Predgovor prvom izdanju / Fric Liber
Str. [116-117]: Umetnost Ričarda Korbena / Brus Džouns
Str. [128]: O autoru
Tiraž 1000.

Poslat u štampu, uskoro izlazi...

Takođe, iz dobro obaveštenih stripadžijskih krugova doznajem da nam ove jeseni stiže i Korbenov masterpis MUTANT WORLD / SON OF THE MUTANT WORLD! Ne smem ništa više da zucnem, više detalja kad postanu javni. Uglavnom, štedite novce na vreme, zarađujte, prodajte extra bubrege: svakakve knjiške i stripovske preleposti vas čekaju ove jeseni.

 

 

            6. Stigla je u moje šake Rondo Haton nagrada!

Nju sam ovog proleća dobio za članak „Hex of the Century“ u RUE MORGUE magazinu.

 

 

7. SLUČAJ OPENHAJMER

Čujem da je Jutjub uklonio zanimljivu srpsku TV dramu RTB iz 1970, SLUČAJ OPENHAJMER, pa sam je ja sad opet postavio na svoj kanal.

Gledajte/skidajte dok možete, dok je nisu opet sklonili.

https://www.youtube.com/watch?v=UspkcG08ZyQ

R.I.P. VILIJAM FRIDKIN (William Friedkin, 1935-2023)

Napustio nas je jedan od najvećih reditelja u poslednjih pola veka, Vilijam Fridkin, i red je da kažem koju tim povodom.

            Bio je mudoviti individualac koji nije kočio ni za koga, nije jebavao živu silu, nije išao uhodanim stazama, smelo je, poput junaka svog najboljeg filma, SORCERER (1977) krčio sebi put kroz džunglu i vozio sve vreme na leđima nitroglicerin u vidu mogućnosti bliske propasti tj. komercijalnog ili, još gore, umetničkog kraha kakav poput lešinara kruži nad svakim experimentatorom, pionirom, istraživačem, avanturistom, maverikom, ludakom, ego-manijakom, genijem, a Fridkin je bio sve to, i još mnogo toga srodnog.

            Taj nije znao za „To (tako) ne može!“, nije jebavao „To se ne sme!“, bolela ga je patka za „To je zabranjeno!“, smejao se u lice svakom „To je nemoguće!“ i s lakoćom svojstvenom samo najvećima nalazio je zaobilaznice, prečice i mostove – ponekad krhke kao onaj u SORCERERU – preko svakog „Ti to ne možeš!“ 

Umeo je, mogao je, znao je, smeo je!

            Nije mu svaka bila zlatna, umeo je i da omane, nekad manje (JADE ,THE HUNTED), nekad više (THE GUARDIAN), ali čak i njegovi „srednji“ filmovi sadrže beskrajno zanimljivije, življe, sočnije, luđe momente od većine „velikih“ filmova mnogih velikana.

            Ono čime zaslužuje moju najsnažniju egzaltaciju je niz remek-dela koja je nanizao jedno za drugim, tokom 1970-ih i do sredine 1980ih: samo jedan od ovih filmova da imaš u fimografiji, pa da se odma mirno penzionišeš, jer znaš da si zaslužio večnost – a on je napravio ne jedan nego bar pet njih:

 

1971 - THE FRENCH CONNECTION
1973 - THE EXORCIST
1977 - SORCERER
1980 - CRUISING
2011 - KILLER JOE 

             Iskren da budem, njegove početke sam preskočio jer me zaista nisu dovoljno zanimali, ali u nekom trenutku svakako bi trebalo da overim, ili barem pokušam, njegove prve filmove:

1967, GOOD TIMES; 1968, THE BIRTHDAY PARTY; THE NIGHT THEY RAIDED MINSKY'S (ovaj ću najverovatnije preskočiti); 1970, THE BOYS IN THE BAND.

            Ukratko o najboljima.

 

THE FRENCH CONNECTION, 1971 

 

*****

5

Apsolutno savršenstvo stilizacije dokumentarističkog realizma u čist – napet, uzbudljiv, mračan, nasilan, žestok – FILM. Malo ko je u novijem filmmejkingu umeo da proizvede onaj YOU ARE THERE efekat kao Fridkin: znači, ubaci te u situaciju, u likove, i osećaš njihov znoj, smrdljive čarape, nelagodu, strah, gnev, šta god: ubaci te direktno u jebena kola u najboljoj najnapetijoj jurnjavi kolima ikada snimljenoj (sorry BULLIT i ostala boranijo: close, but no cigar! Neću ni da pominjem u istoj rečenici FAST & FURIOUS budalaštine). Prvo je ispekao zanat u dokumentarcima, ali kad je krenuo da pravi igrenjake, bili su sinematičniji, bogatiji od pomalo sirovih, grubih Hercogovih, recimo, a sa evidentnim dugom dokumentarcu, realizmu koji se preobražava u njegovoj zaista genijalnoj alhemiji (i ja uopšte ne koristim izraz „genijalno“ olako; Fridkina zaista smatram jednim od nekolicine genijalnih reditelja) u nad-realizam, ali ponekad i doslovno u nadrealizam, kao u delirijumu pred kraj SORCERERA.

            Plus, njegova simpatija prema autsajderima, krimogenim likovima, slikovitom polusvetu evidentna je u svim njegovim filmovima – izuzev u najpopularnijem, ISTERIVAČU, jer rulja ipak voli da navija za dobru mamicu i nevino detence u opasnosti, a ne za rasističke pajkane, sjebotine i prsotine kao u maltene svakom drugom Fridkinovom filmu. Tako i u FRANCUSKOJ VEZI, on smelo za glavne likove daje dvojicu pajkana koji su toliko daleko od savršenih da su ne čak ni antijunaci koliko na korak od negativaca. A opet, ti vidiš kako i zašto su baš takvi, i fucking NAVIJAŠ za njih, jer te genije stavlja u njihove cipele! Pa Fridkin je bukvalno motkom iz Hekmena isterao Popaja Dojla, lik kojeg se sam Hekmen gnušao, a na kraju postao i ostao jedna od njegovih najjačih uloga. O slomljenonosom Šajderu da ne govorim… Kad bi ga Spilberg i zapazio, i ubacio u AJKULU, da mu prvo Fridkin nije dao šansu, videvši ga u pozorištu kako igra cigaropušeću opaticu?

            Svaki sekund ovog filma je čista božanstvenost.

 

THE EXORCIST, 1973

****(*)

5-

Imam čudan love-hate relationship s ovim filmom: bio mi je ok ali ništa preterano na prvo gledanje, tamo negde sa mojih 15 godina; onda sam ga, u svojim militantno antihrišćanskim godinama (18-25) bacio još niže niz listu favorita zbog, kako mi se tada činilo, propagiranja hrišćanstva i njinog boga kao realne sile („the power of Santa Claus compels you!“). Međutim, kasnije, kad sam malo oladio svoju ideološku ostrašćenost i postao nešto bliži formalistimaa, počeo sam da se divim do imbecilnosti tome koliko je to genijalno režiran film – uz THE SHINING i još par primera, samcit vrh, udžbenik horor režije! – a osim toga, počelo je da mi se javlja da to, u svojoj originalnoj verziji, koju jedinu i priznajem (fuck The version you’ve never seen! To bacite psima!), uopšte nije tako nedvosmisleno pro-hrišćanski film: odnosno, najzanimljiviji efekti tu proističu iz varničenja zabludelog katolika romanopisca i scenariste Bletija i dvosmislenog nevernika Fridkina.

U svakom slučaju, malo je horora koji su toliko nedvosmisleno fantastični – u njemu natprirodno nije „Možda jeste možda nije, moje srce tajnu krije“, kao u ŠAJNINGU, kao u HALLOWEENU, on nam izvesno pokazuje da ĐAVO POSTOJI i DELUJE (a, indirektno, i bogo) – a da su toliko ubedljivi, realistični u svom prikazu natprirodnog i (indirektno) onostranog. Koliko je to što je Fridkin tu postigao „munja u boci“, odnosno spoj genija i slučaja (onoga što sam Fridkin zove „The Movie God“), najbolje se vidi ako bacite pogled na BUKVALNO BILO KOJI drugi film o đavolskoj opsednutosti, od italo rip-ofova iz 1970ih pa do 21-vekovnih američkih mid/low ali i big budget horora, i vidite tu paradu patetike, tu smejuriju, tu budalaštinu, neubedljivu, jadnu i neizbežno derivativnu, jer kad ti genije napravi kalup, ti bukvalno nemaš gde drugde nego, hteo-nehteo, moraš da ga oponašaš, ponavljaš, kopiraš, preslikavaš. A Fridkin, kad je napravio egzorcistički kalup, on ga je odmah i slomio. NIKO posle njega, ali bukvalno NIKO, više nije napravio makar odličan, a kamo li izuzetan film o opsednutosti demonom. (Nemojte mi pominjati EXORCIST 3, on je dobar u svemu drugom sem u egzorcističkim scenama, nametnutim sisama na grudi jednog inače sasvim finog pileta; a ko mi pomene EXORCISM OF EMILY ROSE, neka odmah napusti sahranu!)

 

 

SORCERER, 1977

*****

5

Malo bješe takijeh junaka kojima ja ni najmanju stidnu dlačicu mane naći ne mogadoh, al evo jednoga od tijeh: savršeno savršenstvo od besprekornog filma! SORCERER u nehororu i THE THING u hororu, to je savršeni dabl-bil muškog, herojskog-bez-herojstva, stoičkog upinjanja naspram metafizičkog užasa bezbožnog, monstruoznog univerzuma. Te, stoga, i jedan od naj-najdražih mi filmova u životu. I, zajedno sa STVOROM, jedan od dva najgenijalnija završetka, jedna od dve najbolje finalne scene, u svekolikoj filmskoj umetnosti.

Roj pleše sa matorom kurvom u kafani, dok u onu blatnu svinjoguziju i nedođiju ne kroče agenti njegove zapečaćene sudbine od koje nema beganja – a sve to potcrtano savršenim skorom TANDŽERIN DRIM TIMA!

Prikazivanje ovog remek dela bila je kap u čaši koja me je prelomila pre par godina da zapnem iz Niške Banje u Beograd, a iz Beograda u Ljubljanu, samo da bih ovaj masterpis overio sa besprekorne DCP kopije u besprekornim uslovima na „Kurja Polt“ festivalu.

Veoma volim storije o polaganom propadanju nekog lika, o praćenju nečije neizbežne propasti, o uzaludnom bežanju od gravitacije propadanja. Ultimativni film o tome je Fridkinov SORCERER, koji pokazuje da možeš da trčiš ali ne i da pobegneš; da možeš da pređeš pola sveta, da se sakriješ u najdubljoj rupetini u džungli, da rodiš mečku noseći tonu nitroglicerina u zubima – i na kraju, šta će biti? NAJEBAĆEŠ!

            Kad sam pravio svoju top-10 listu najboljih filmova svih vremena, za SIGHT AND SOUND, na nju sam metnuo i SORCERERA.

            Film koji se uopšte ne nalazi u knjizi 1001 FILM YOU HAVE TO SEE BEFORE YOU DIE.

            Film kojega polupismeni govnari koji se izdaju za novinare i kritičare uopšte ne pominju (sem, u najboljem, slučajno, uzgred) u recentnim nekrolozima i prisećanjima.

            Ukratko, remek koji je pukao u vreme pojave, jer je bio previše radikalan, previše genijalan za svoje doba, i tek poneko ga je skontao u međuvremenu. Ali nedovoljno njih da se stvori kritična masa. Ne, te mase nema. SORCERER se ne nalazi ni na jednoj SIGHT AND SOUND listi, niti u top-100 kritičarskih, niti u top-100 rediteljskih. U mojih top-10 biće zauvek. 

 

 

CRUISING, 1980

****

4+

            Dva najmučnija filma, po gustini opipljive gnusne atmosfere, po nesnošljivoj telesnosti, bez obzira da li se na ekranu jebu ili se kolju (ili se kolju dok se jebu), su d’Amatov BUIO OMEGA i Fridkinov CRUISING. Teško je ne poštovati i ne diviti se neproračunatoj beskompromisnosti u odluci da se krajnje realistično (možda i previše!) zaroni u takvo PODZEMLJE SEKSA da, u poređenju s njim ono od pre samo par godina ranije (HARDCORE / U PODZEMLJU SEKSA, 1978) deluje kao najbenigniji Diznilend.

            Fridkin, već dokazani majstor u YOU ARE THERE filmmejkingu, ovde je, po mnogima, prećero, i bacio nas, previše ubedljivo i živo, tamo gde bar 99% populacije ne bi prišla ni na sto metara, a kamoli ušla u te gej sado-mazo fist-faking brloge – gde, čisto da zapapri, nekakav psiho ubica gnusno kolje i komada telesa. Da li je preterao – zavisiće od praga tolerancije svakoga ponaosob: meni su kamera, svetlo, kostimi, gluma, inscenacija svega dovoljno fascinantni i zanimljivi da mogu tome da pristupim kao formalnoj egzibiciji, i kao jednom od najopipljivijih prikaza Pakla (mada je za 1% populacije, ili manje, ono zapravo – Raj).

            Prvo ubistvo, nožem u gola leđa, jedno je od najgnusnijih koja pamtim u životu;  video sam mnogo eksplicitnijih, ali ne i realističnijih i mučnijih. Trula odsečena ruka koju nađu kako pluta u vodi, a kasnije je vidimo u (pravoj!) mrtvačnici – najubedljiviji je komad efekta maske, odnosno protetike, koji sam video; bukvalno smrad pokvarenog mesa osećam kad ono vidim. Pojedini detalji u ovom filmu gadniji su, i oštrije urezani u mom sećanju, od daleko direktnijih koje sam gledao drugde: npr. krvlju umazani novčić kojim ubica plaća porno film u spec. gej bioskopu.

            Al Paćinov silazak u Pakao je fascinantan za gledanje. Triler-misterija je fascinantna. Neke od saspens scena skoro nepodnošljivo useravajuće napete. Pola ovog filma je strašnije od većine horora, a pola njega je gnusnije, odbojnije od većine horora – a opet, žanrovski, to horor nije. Neke druge scene toliko deluju štrokavo da osećate nuždu da se smesta istuširate. I sve je to lepo i krasno – ALI, Fridkin se zajebo u najmanje dve stvari, koje mi ovde sreću kvare: 1) smisao i poenta svega se gube, i protivno volji reditelja, bojim se da njegov film ipak u konačnici ima snažnu homofobičnu konotaciju; 2) namerno zamućivanje vode oko toga ko je kada koga ubio, da li je jedan ubica ili više njih, ko na koga liči, ko jeste ko, ko ubija, zašto ubija, i gde je u svemu tome pajkan Paćino i šta znači finalni kadar – sve to, iako smelo i originalno i avangardno i šta sve ne, ipak stvara višak konfuzije a manjak značenja i smisla. Ili, drugim rečima, tim postupkom (koji nije neveština pripovedanja, nego namerno, svesno zamućivanje) više se gubi nego dobija, i na kraju ostaje gorak ukus frustracije koji nije učinkovit na način i sa smislom koji imaju otvoreni krajevi FRANCUSKE VEZE i SORCERERA, recimo.

 

TO LIVE AND DIE IN L.A., 1985

***

3+

            Ovo je hronološki gledano poslednji veliki Fridkinov film. Ali definitivno najmanji među velikima. Ima tu odličnih scena, brutalnog nasilja (svi se upucavaju isključivo u glavu: grudi i stomaci su za pičkice!), jedna više nego fina scena jurnjave kolima, i barem dve odlične glumačke izvedbe: Viljem Dafo tek ispipava psiho teren kojim će u kasnijim rolama dominirati, a Vilijam Pitersen… On zaslužuje elaboraciju. Obožavam tog glumca. On je, za moj groš, daleko najbolji Vil Grejem. Svaka čast i Edvardu Nortonu i Hjuu Densiju, ali Pitersen u Manovom jedinom meni dragom filmu, MANHUNTER je 100% ukleti sjebani mračni Vil Grejem kakvog sam čitajući knjigu video. I, ako me povučete za jezik, reći ću vam: ako baš morate nekako da zamišljate mog Jovana iz PROKLETIJA, zamišljajte ga kao Vilijama Pitersena kakav je bio sredinom 1980ih, kod Mana i Fridkina.

            Međutim: zaplet je potpuno frivolan i nebitan, jebeno falsifikovanje para, brrr, the suspense is killing me! Zlikovac je takođe mlak i nedovoljno gadan da bi budio intrigu i zanimanje – mislim, ok je, nije loš, ali za 3 a ne za 5. Muzika u filmu je apsolutno ogavna i neslušljiva. Pop pesmica na odjavnoj špici – da si nabiješ iglu za pletenje u uši. Estetika 1980-ih previše prisutna u svojoj drečavosti (uključujući najavnu špicu). Scena na početku, s musli teroristom koji se raznese – nenamerno smešna i traljavo izvedena. Pitersonov kolega sa srpskim prezimenom, loše kastovan, neupečatljiv: onaj šonja Srbin? Pih!

Eto, to su razlozi zašto ne obožavam ovaj film, iako poštujem njegove neke kvalitete.

 

RAMPAGE, 1987

**(*)

3-

            Nedomišljen i nedorađen „mali“ film, tonalno razuđen, nefokusiran, ali sa nekoliko upečatljivo jezivih i žestokih scena, i sa smelim završetkom (u originalnoj verziji), odnosno nesnosno mlakim (u producentski nametnutoj), pa zato pazite koju verziju gledate!

 

THE GUARDIAN, 1990  

**

2+

            Ovo je toliko menjano i pre snimanja i tokom snimanja da tu više niko živ ne zna ni šta se htelo ni kud se pošlo – ali to gde se na kraju došlo je jedan komad smrdljivog sira stvarno nedostojan majstora horora. Stvarno je tužno i jadno da se reditelj EXORCISTA hororu vrati s ovom bledom, apsurdnom, neubedljivom, beslovesnom budalaštinom koja je, da ima boga, trebalo da bude pola sata u seriji TALES FROM THE DARK SIDE, a ne sat i po u opusu prvorazrednog reditelja. Pri tome se njegov pedigre ne vidi bukvalno ni u jednoj sceni. Obično kad neki reditelj s imenom snimi ovakav treš, on se potpiše kao Alan Smiti. Avaj, ova budalaština pre deluje kao film koji je snimio Alan Smiti pa se potpisao kao Vilijam Fridkin. (OK, lepe su scene na kraju sa motornom testerom i krvlju, ne mo’š omanuti s motornom testerom ako nisi totalni duduk, ali to je too little too late, na vr’ brdo za kašiku pilav…)

 

JADE, 1995

            Nisam gledo. Kritike su bile užasne. Javlja mi se da je ovo cringe fest, ali mogao bi biti ipak zanimljiv, na nekom treš nivou. Pogledaću. Ima i uncut verzija, 6 minuta duža (sex & violence) pa kopajte malo, nemojte se zaleteti na prvu koju nađete.

 

RULES OF ENGAGEMENT, 2000

            Ovo sam gledo pre 23 godine, ali mi je skroz isparilo iz sećanja. Nekakva neupečatljiva, rutinska sudska dramica, šta li.

 

 
THE HUNTED, 2003

            Na početku filma piše: „Đakovica, Kosovo, neki mart 1999“ i vidimo srpske vojnike kako sprovode teror nad nedužnim albanskim stanovništvom koje vrišti streljano i silovano po ulicama zapaljenog grada.

            E, pa jedi govna, Fridkine, i ko ti piso ovo sranje. Ja sam, slučajno, protiv svoje volje, bio u Đakovici bukvalno tih dana marta 1999. u koje si smestio prolog, i NIŠTA od toga, ni blizu, ni nalik, nije se dešavalo, ni tada, ni kasnije (kad sam prešao u Prištinu). Prema tome, tu sam se ja pozdravio s tim filmom, u prvih 15 minuta Chetnixploitationa. Čitam da ima lepih scena makljaže noževima i šta ja znam, ali ne mogu da pređem preko onog prologa. Ne vredi: odma mi proradi ratna rana. Krenu mi flešbekovi…

 

BUG, 2006

            I ovo sam zaboravio. Pamtim da mi je bio uninvolving, nije mi prijalo to grdno dranje i urlanje i kerebečenje tih progresivno sve paranoičnijih i sve luđih likova. Ali daću mu još jednu šansu. Trenutno mi je to negde oko 2+/3-.

 

KILLER JOE, 2011

            Ovo je Fridkinova „labudova pesma“, ali ovaj labud ima muda itekakva.

Ultimativna sjebana familija, degradirani međuljudski odnosi, bizarni planovi o unutarporodičnom ne-baš-plaćenom ubistvu koji pođu po zlu, svet blizak postapokaliptičnom paklu (Suncem sažeženi, otrovnicama i kanibalima naklonjeni Teksas) – i sve to živahno i sočno, kao da nije rađeno po pozorišnoj predstavi čoveka po imenu Trejsi! Crni humor u lopatama, izuzetna gluma (naročito MekKonahi u naslovnoj ulozi), vanredna fotografija Kaleba Dešanela, brutalno nasilje i još brutalniji psiho-teror, nepredvidivi preokreti... Ukratko, sjajna zabava: izgleda kao najbolji film braće Koen (uključujući i Larija Koena) koji nisu oni radili! 

Objasnio sam, odavno, u detalje, OVDE.

 

 

THE DEVIL AND FATHER AMORTH, 2017

*(*)

2-

            Dokumentarac o „pravom“ egzorcisti, nekom dedi Italijanu katoliku koji je navodno isterivao neke đavolije. Ovo je, nažalost, veoma loš film u svakom pogledu, loše snimljen, naivan, glup, površan, neubedljiv, smešan: veoma cringe je Fridkinova lakovernost, i sve u svemu, ovo najbolje zaobići i zaboraviti da postoji.

 

Bolje pogledajte dokumentarac o Fridkinu, FRIEDKIN UNCUT (2018), koji je zaista odličan.

 

Prema tome, dabome: Fridkine, počivaj u miru, imao si se rašta i roditi: ona četiri masterpisa (frenč, đavo, sorc, kruz) su četiri stuba (ama dodaj i peti, kiler džo, nek ide život!) moje spoljne politike i gledaću ih iznova i iznova dok sam živ kao izvor mladosti, fontanu osveženja i okrepljenja u sve suvljim godinama koje dolaze.

 

            P.S. Budno pratite blog u narednim danima, mislim da ću 20. avgusta, na Lavkraftov rođendan, raspisati pretplatu za moj novi, 4. roman – ZADUŠNICE.