JACOB'S LADDER

DŽEJKOBOVA LESTVICA KOŠMARA

(Jacob's Ladder, 1990)

Režija: Adrijan Lin

Scenario: Brus Džoel Rubin

Dir. Fotografije: Džefri Kimbal

Muzika: Moris Žare

Kreature i efekti maske: Gordon Dž. Smit

Uloge: Tim Robins, Elizabet Penja, Deni Ajelo, Mat Krejven, Mekoli Kalkin...

**** 

4

Džejkobova lestvica je horor maskiran u dramu. Ili je to ipak drama maskirana u horor? Zbog svoje suzdržanosti u upotrebi specijalnih efekata kao i zbog psihološke produbljenosti, često se nalazi pod oznakom 'psihološki' ili čak i 'fantastični triler'. Upečatljivost užasa koje priziva i ovaploćuje, međutim, takva je da ostavlja malo sumnje u njegovu suštinsku zavisnost od tema i postupaka karakterističnih za horor žanr. Uostalom, ko kaže da horor mora obavezno da sadrži šikljanje krvi na sve strane? Da gluma mora da bude loša a likovi površni? Da se ne može baviti finalnim pitanjima života i smrti? Da horor ne može imati duhovnu komponentu?

Za umetničko postignuće filma presudan je bio scenario Brusa Džoela Rubina. Napisan još u sedamdesetim, ali suviše ambiciozan, mračan i nekonvencionalan da bi smesta zgrabio pažnju producenata, napokon je zaintrigirao Adrijana Lina, koji je sa zaleđinom velikih hitova (Flešdens, Fatalna privlačnost) možda delovao kao sumnjiv izbor za režisera takve priče, ali je svakako bio u poziciji da taj koncept progura i obezbedi mu budžet i nivo koji on zahteva. Uostalom, ni Rubin, potonji autor scenarija za Krejvenov promašaj Smrt posle smrti (Deadly Friend, 1987) ili za sladunjavi posthumno-romantični mega-hit Duh (Ghost, 1991), možda ne deluje kao najidealnija osoba za produhovljen, potresan i žestoko uznemirujući scenario – a opet, njegov prvi (i najbolji) rad upravo je to.

Rubinova potka bavi se sudbinom Džejkoba (Jakova) Singera, toliko napaćenog da bi svoje biblijsko ime slobodno mogao da zameni za – Džob (t.j. Jov). Maleni sin mu gine pred očima. Brak mu se raspada. Završava u Vijetnamu. Biva ranjen u stomak. A pravi Pakao tek tada počinje. Pakao paranoje i konfuzije. Delirijum u kome se san i java, prošlost i budućnost, idila i bezdani bol prepliću sa izluđujućim sadizmom. Haos u kome 'realnim' Njujorkom krstare vozovi sa ukletim dušama, pipci i repovi iskaču u magnovenju iz naizgled ljudskih fizionomija, stvorovi bez lica pokušavaju da ga ubiju, a čak i jedina uteha –ljubavnica Džezabel (živahno-seksi Elizabet Penja) – postaje jedna od mučiteljskih prikaza. U drugoj polovini filma potencira se triler urote o neodređenim vojnim eksperimentima sa drogama u korenu priviđenja preživelih veterana, ali iz te kvazi-realistične deonice Lestvica brzo sklizne nazad u okrilje mističnog horora...

Linova režija pruža niz vrhunskih primera efektne upotrebe skoro-subliminalnih poruka: vešto izmontirani kadrovi koji ne traju duže od jedne sekunde nose u sebi više pretećih nagoveštaja od svih višeminutnih transformacija i čudovišta koja je svojim budžetom mogao da kupi. Atmosfera je retko dosegnuti spoj realizma i oniričnosti, sa neprimetnim prelazima koji su time još jeziviji. Autentične lokacije pustih stanica, propalih stovarišta i ruševnih zgrada uz neznatnu 'šminku' postaju predvorja Pakla, ovozemaljskog i do bola opipljivog. Muzika Morisa Žarea svojim elegičnim tonovima potcrtava tugu što natapa Džejkobov privatni pakao, ali i aludira na čistotu onostranosti. Tim Robins praktično nosi film, i to čini više nego uspešno: njegova prirodnost i ne-holivudski bejbi-fejs izgled čine ga još srodnijim vodičem za gledaoca izgubljenog u prostornim i vremenskim vrtlozima (ne)realnosti zapleta.

Radni naslov filma glasio je - Danteov Pakao; ako tome dodamo vizuelne aluzije na Doreove ilustracije Danteovog i biblijskog Pakla i na amorfne organske košmare Frensisa Bejkna ili na egzistencijalistički pakao Kamijevog Stranca (što je knjiga koju Džejkob čita kada ga prvi put vidimo nakon vijetnamskog prologa, u 'sadašnjosti' njujorškog metroa), kao i verbalno pozivanje na nemačkog srednjevekovnog mistika Majstera Ekharta, postaje nam jasno da pred sobom imamo nesvakidašnji, intelektualni 'horor' – horor koji ima nešto na umu. Strava u njemu nije sama sebi cilj, već služi ideji priče. A ideja je sadržana upravo u Ekhartovim rečima, koje Džejkobu pred kraj filma prenosi njegov anđeo-zaštitnik (Deni Ajelo): ''Ekhart je takođe video Pakao. Kazao je: jedina stvar koja gori u Paklu jeste deo tebe koji neće da napusti život, tvoja sećanja, tvoje veze. Njih tamo spaljuju. Ali time te ne kažnjavaju, kazao je on. Oni oslobađaju tvoju dušu. Tako, ako si prestravljen smrću i grčevito se držiš za život, videćeš đavole kako ti komadaju život. Ali ako si našao svoj mir, onda su đavoli zapravo anđeli koji te oslobađaju onog zemaljskog.''

Ove reči ne samo što objašnjavaju prirodu Džejkobovog mučenja, već i upućuju na još jednu književnu (i žanrovsku) paralelu – ka klasičnoj priči Embrouza Birsa Događaj na mostu kod Sovine Reke. Kako se na kraju ispostavlja, sva dešavanja nakon prologa bila su jedna velika fleš-forvard projekcija umirućeg uma koji odbija da se pomiri sa smrću. U Birsovoj priči, spasenje, sigurnost, naklonost sudbine i zagrljaj voljene žene pokazuju se kao iluzije u poslednjim sekundama života obešenog čoveka: preokret na kraju priče gubitak života i iluzija čini još bolnijim u brutalnom kontrastu sa onim što je izgubljeno, te podseća na krhkost naše smrtne egzistencije i iluzija koje život čine mogućim. Rubin preuzima osnovnu ideju od Birsa, ali gorku pilulu u srži zapleta pokušava da učini bonbonom uz pomoć čokoladnog fila biblijskih aluzija koje (za razliku od cinično-ateističkog Birsa) kao da impliciraju stvarno postojanje Raja i Pakla, i šećernog preliva na kraju, u kome duh poginulog sina uzima za ruku izmučenog oca, i vodi ga uz stepenice ka jarkoj svetlosti... Na svu sreću, hristijanizovana poenta nije ni približno tako napadno srcedrapajuća kao u hitu Duh (po Rubinovom scenariju), i čak je dovoljno ambivalentna da se može tumačiti kao još jedna od opsena u umirućem mozgu natopljenom eksperimentalnim drogama. Pored toga, dirljivi kraj unosi bar malo dubioznog svetla u zaista bolnu pripovest, i čini da nakon saživljavanja sa patnjama kroz koje smo ispratili glavnog junaka i sami poželimo da verujemo kako njega (a i nas) na kraju teškog puta ipak čekaju počinak i mir.

Iako u svoje vreme nije doživela poseban komercijalni uspeh, Džejkobova lestvica je vremenom postala kultni naslov za vrstu gledalaca koji od horora očekuju i malo više od svežeg splatera, ili za one koji o žanru i ne razmišljaju pri izboru dobrog filma. Film je prejudicirao trend dobroćudnih natprirodnih trilera sa obaveznim preokretom, u kojima su horori samo privremena muka proizvedena nepotpunim uvidom u svoje stanje: jednom kada umrli shvati da je samo fantom u svetu živih, nastupa oslobađanje. To je formula, istina, pozajmljena iz kultnog low budget horora Karneval duša (Carnival of Souls, 1961), gde je bila upotrebljena tek kao dobra dosetka za par efektno jezivih scena unutar slabo odglumljene i produkcijski siromašne tvorevine; Rubin i Lin su je oplemenili jačim spiritualnim nabojem i uveli u A-produkciju, gde je potom bila uspešno elaborirana kod Šamalana u Šestom čulu i Amenabara u Duhovima u nama. Pa opet, Linov film ostaje ne samo prvi u tom trendu, već i vizuelno najoriginalniji i narativno najkompleksniji. Nezanemarljiv činilac efektnosti Lestvice dobrim delom počiva i u R-rejtingu (naspram PG-13 kod potonjih naslova) kojim svoje užasne prizore, makar i samo nagoveštene, uspeva da duboko i trajno ureže u imaginaciju generacija gledalaca, i pruži jedan od najupečatljivijih emotivno nabijenih prikaza Pakla na zemlji – istovremeno duboko ličnog i univerzalno prepoznatljivog.

(Ovaj text bio je objavljen u magazinima PRESSING i ZNAK SAGITE)

OGNJENI ANĐEO – Valerij Brjusov

Evo još jednog klasika satanističke literature. Nakon nedavnog uživanja u MAJSTORU I MARGARITI, reših da nastavim sa nešto manje slavnim, ali jednako zanimljivim romanom, tim pre što ovaj ima pomalo skrajnut status i svakako nije klasik u rangu Bulgakova.

OGNJENI ANĐEO je nekim čudom objavljen na srpskom, ali ja tu verziju nisam uspeo da pronađem (Prosveta, Beograd, god. izdanja: 1990, str. 410, tvrd povez sa omotom).

Knjigu sam čitao u engleskom prevodu: THE FIERY ANGEL (sa predgovorom Colina Wilsona, predivnim fontom i sa izvanrednom koricom čijim skenom ilustrujem ovaj tekst). Taj prevod je toliko genijalan da moram da ga istaknem kao izvanredno postignuće: ja ne verujem da ovo na ruskom zvuči ovoliko dobro, a za srpski ne znam da li i da se drznem da proverim na šta liči. Naime, roman se dešava u 16. veku u Nemačkoj, i engleski prevodilac je savršeno verno uhvatio ritam, sintaksu i vokabular starinskog, arhaičnog govora i pisanja tako da je autentični zvuk svakako jedan od većih kvaliteta ovog texta za koji se ama baš ni po čemu ne bi reklo da je prevod, a naročito ne – sa ruskog. Na svu sreću, ne radi se o zamornom staroengleskom koji zahteva rečnik i mnogo strpljenja za razumevanje – već samo o dražesno starinskom, ali savršeno razumljivom jeziku koji daje značajan doprinos uranjanju u taj davnašnji svet.

A svet o kome je reč je, kao što rekoh, pozni srednji vek (sredina 1500-tih) u kome se sudaraju mrak, po kome je to doba najpoznatije (veštice, crna magija, đavo, svakojaka sujeverja, Inkvizicija...) i svetlo prvih začetaka prosvetiteljstva (koje će, naravno, svoj puni nalet dobiti tek dva veka kasnije). To je doba u kome se tek počinje sa dubljim pronicanjem u tajne prirode, i u kome su neki od najvećih naučnika bili istovremeno i alhemičari, pa i magovi. To je doba u kome ugledni mislioci, poput Kornelija Agripe, pišu opširne studije o filozofiji magije; u kome poštovani doktori, poput dr Faustusa, sklapaju Ugovore s Nečastivim kako bi proširili svoje znanje i iskustvo. Prirodno, i Agripa i Faust se javljaju kao 'special guest stars' u ovoj knjizi.

U centru zbivanja su, ipak, pokušaji jednog mladog avanturiste Ruprehta da se uvuče u gaćice (ili šta se već u srednjem veku nosilo umesto gaćica) čudne devojke Renate na koju slučajno nabasa u jednom drumskom svratištu. Avanturista je, inače, prošao pola Evrope kao ratnik-dobrovoljac, a bio je čak i u 'Novoj Španiji' (tj. Americi), kako bi ilustrovao istinitost one izreke da je odlazak u vojsku sjajna stvar, jer vam pruža priliku da putujete, da upoznate nove zemlje i nove ljude koje možete da ubijate. Po povratku u Nemačku on nabasa na tu Renatu, koja se bacaka u susednoj sobi njegovog hostela kao opsednuta: on je 'odbrani' od nevidljivih zloduhova, a ona mu se obrati po imenu i kaže da ga je čekala, iako se prvi put vide.

Usledi njena obimna životna priča: od malena je bila u kontaktu sa 'anđelima', a pre svega sa glavnim među njima, Madielom, u koga se i zaljubila. Kada je pokušala da ga siluje, ovaj je nestao, ali je ubrzo upoznala grofa za koga je bila ubeđena da je njen Madiel, pa je i njega spopala i upropastila, pošto ju je prethodno ovaj uveo u svet vradžbina i prizivanja duhova. Sada je opsednuta ne samo zlodusima nego i željom da svog grofa pronađe, i nemajući bolju tehnologiju za te svrhe od mađije – uvlači i našeg Ruperta u crash course of the occult, tokom koga za nepuna dva meseca (!) savladaju glavna dela tadašnje okultne literature, i bace se na praksu...

Zaplet romana je neodoljivo starinski linearan, nema podzapleta, već sve teče jasno i pravo u određenom smeru, naravno uz neočekivana skretanja i preokrete, ali ipak na način lak za pratiti. Povremeno se učini da je 'zaplet' zapravo samo nužno zlo koje bi na okupu trebalo da drži ono što je glavni razlog postojanja knjige, a to je da nam autor predoči rezultate svog nesumnjivo izdašnog researcha po pitanju srednjevekovne filozofije, nauke, magije, verovanja i običaja – a pre svega kako bi sačinio svojevrsnu antologiju prizora i situacija vezanih za 'mračne umetnosti'.

Tako, u OGNJENOM ANĐELU, imamo detaljno opisane set-pisove:

-opsednutosti pojedinačne (a la THE EXORCIST) i grupne, među kaluđericama (a la THE DEVILS);

-vrlo detaljno prikazanog crnog sabata u svim fazama, od mazanja mašću i 'poletanja' preko svih orgijanja u šumi, do povratka nazad (a la HAXAN);

-elaboriranog rituala invokacije onostranih entiteta (a la NAŽIVO) koja, naravno, pođe po zlu;

-spiritističkog eksperimenta prizivanja duše istorijske ličnosti, tj. Jelene Trojanske;

-inkvizicijskog ispitivanja 'veštice', sa opširnim intervjuom, ali sa izostavljenim opisom mučenja (a la SUDNJI DAN, by Dreyer), itd.

Ako tome dodamo već pomenute susrete i razgovore sa takvim likovima kakvi su Faust i K. Agripa, onda možemo slobodno reći da je OGNJENI ANĐEO svojevrsna enciklopedija srednjevekovnih magijskih praksi koja se može čitati kako za zabavu tako i za pouku i upoznavanje sa najvažnijim verovanjima vezanim za Đavola, kontakte sa njim, i posledicama toga.

Brjusov se mora pohvaliti, pre svega, za izvanredno pripovedačko umeće: jasno, pregledno, logično, čisto, živopisno i interesantno. Zatim, za nesumnjivo veoma obiman research za sve moguće detalje, ne samo okultne nego i svetovne prirode – od istorijskih okolnosti tog vremena i tog regiona (pretežno okolina Kelna) pa do svakodnevnog života, opisa krčmi, hostela, gradova, sela, vašara, običaja, verovanja, ponašanja, vrednosti i dr. Najzad, što je sa zavidnim umećem uspeo da se izbori sa nemalim ambicijama koje je krajnje dosledno sproveo na skoro svim planovima a tu, pored spisateljskog umeća da oživi i nezaboravnim učini gorenabrojane antologijske prizore, treba svrstati i spisateljsko-intelektualno umeće da ubedljivim predstavi larger than life velikane kakvi su Agripa, Faust, pa i sam Mefistofel.

Mefisto, kakav je ovde prikazan, znatno je niskija i bedastija živuljka od Đavola kod Bulgakova, recimo; više je sveden na cinika i podjebavača, spadalo, pokvarenjaka, opsenara itsl. što su sve legitimni kvaliteti ovog entiteta, ali – nedostaje ona "sila koja nas, navodeći na zlo, zapravo goni da stremimo ka dobru", odnosno luciferijanski, uzvišeni aspekt demona. Ovaj ovde je jedva nešto više od putujućeg mađioničara sklonog ciničnim opaskama i čangrizavim sprdnjama.

Agripa je zanimljivo prikazan, ne kao mračnjak među lobanjama i krilima od slepog miša, nego kao čovek opterećen vrlo ovozemaljskim problemima i stremljenjima (uključujući dnevno-političke, tj. dnevno-religijske zavrzlame) koji se okultizmom bavi kao naučnik u želji da spozna tajne prirode, ali na racionalan (pa i moralan) način. Njegova tirada protiv bavljenja vračanjem vrlo je ubedljiva i upečatljiva, ali je on kao lik (pa i sama ta tirada) učinjen ambivalentnim kada se, na kraju romana, opisuje njegova smrt, kojom prilikom Agripa oslobađa svog crnog psa, stalnog pratioca, sa jasnim nagoveštajem da se radilo o demonu-familijaru.

U nedostatke bi se moglo ubrojiti to što glavni junak i narator nekako ostaje u senci svega ovoga, odnosno, on je marioneta viših sila i drugih likova koji imaju neke svoje ciljeve i stremljenja i probleme, dok je Rupreht samo turista, posmatrač, pratilac i zapisničar. Šta taj lik zaista misli o svemu tome, da li nešto misli, i ima li išta zanimljivo da kaže o tome, ostaje po strani. Šteta, jer obilje slikovitih dešavanja bilo bi još prijemčivije da je dato kroz neku osobenu, originalnu i razrađenu vizuru, a ne iz usta prilično bezličnog i zamorno objektivnog posmatrača koji kroz sve te crne sabate i prizivanja i egzorcizme prođe sa neuništivom seljačkom prostodušnošću i raciom neokrnjenim. On nam crni sabat opisuje neuznemiren, kao da opisuje seoski vašar; iz njegovih usta opsednutost deluje kao opis simptoma neke bolesti (što verovatno i jeste – za modenrog čitaoca, ali ne za srednjevekovnog posmatrača!), a razgovore s demonima on doživljava isto tako prirodnim i opisuje ih istom intonacijom kao i ćaskanje sa svojom stanodavkom.

Otud, roman ostaje pomalo 'ravan' na emocionalnom planu: iako je motivacija našeg junaka zapravo strast prema opsednutoj, i u krajnjem saldu nesrećnoj devojci, nejasno je koliko bi trebalo da verujemo njegovim naklapanjima o ljubavi prema njoj – naročito u svetlu žrtava koje on podese zbog nje (bukvalno zbog nje proda dušu Đavolu i osudi sebe na Pakao u drugom životu kako bi u ovom nju mogao da pozna). Ona mu, ni izgledom ni ponašanjem, svakako ne daje adekvatan povod za toliku žrtvu. Ipak ima u Nemačkoj još devojaka, a neke od njih su svakako manje nezgodne i naporne od ove Renate.

Ono, međutim, po čemu je roman vredan isticanja, jeste prikaz ženske ćudljivosti: Renata je svakako jedno od najćudljivijih ženskih stvorenja na koja sam u knjigama (a i šire) naišao - nepredvidiva, promenjivih raspoloženja, nedosledna, histerična, kontradiktorna, bezosećajna, sebična, surova, nemoćna, slaba, jadna, žrtva-zlikovka, patetična, svemoćna, demonska, anđeoska... Živost njenih ćudi i kontradiktornosti je čini složenijim likom od Ruprehta, a i čitav njihov toplo-hladni odnos je prilično veran prikaz muško-ženskih zamešateljstava obojenih nesporazumima i ultimativnom nesposobnošću pravog, punog kontakta. Otud i njihov dvosmislen rastanak na kraju, i nerazjašnjena poenta vezana za njenog ognjenog anđela/demona.

Moglo bi se reći da je, ispod svih površinskih skalamerija od veštičarenja i đavolija, u svojoj srži ovo pre svega roman o demonologiji muško-ženskih odnosa, sa odsustvom dublje filozofije (a la Bulgakov) ili metafizike (a la Goethe) ili okultizma (a la Mejrink), ali zato sa sasvim solidnom psihologijom. Uostalom, OGNJENI ANĐEO samo ilustruje poznatu činjenicu, naime, da se okultizmu ljudi okreću pre svega iz erotskih nagona, gonjeni penisom a ne mozgom ili 'srcem'. Tako i naš Rupreht, do onostranog dolazi kroz portal zvani vagina, a ako neko drugo onostrano i postoji, Brjusov nam o njemu ne govori. Njegova metafizika zaustavlja se već na prvom stepeniku, na (solidno uhvaćenoj) psihologiji.

Brjusov je i sâm bio i ostao kontroverzan lik: šta reći o čoveku koji svoje zbirke poezije nazove Chefs d’oeuvre (Leading Works) ili Me eum esse (This Is I)? Kako ne voleti čoveka koji je toliko zadojen simbolizmom i dekadencijom da, nezadovoljan što toga nema u Rusiji, ladno uzme i napiše brdo simbolističko-dekadentne poezije pod nekoliko različitih pseudonima i sve to zajedno objavi kao "antologiju" u tri toma - Russian Symbolists: An Anthology! Pored ostalih, na ruski je prevodio Poa, Vajlda, i Geteovog FAUSTA. S druge strane, neki opisi ostavljaju sliku neprijatnog čoveka, erotomana, prevrtljivog i podmuklog (naročito kada je, nakon dolaska komunista, postao član Partije i odgovorni drug u njihovom Ministarstvu kulture)...

U svakom slučaju, zanimljiv lik. Njegovu najpoznatiju priču – nominalno SF antiutopijsko-katastrofične sorte – na engleskom kao 'Republic of the Southern Cross', možete naći na netu. Vrlo je dobra – a thinking man's apocalypse, pakao proizveden najboljim namerama. U svom posedu imam i zbirku njegovih priča MRAMORNA GLAVA kojoj ću takođe u bližoj budućnosti da se posvetim.

OGNJENI ANĐEO svakako vredi potražiti i pročitati. Englesko izdanje, kao i pomenutu zbirku priča Brjusova, kupio sam u UTOPIJI - najboljoj knjižari u Srbiji. Poslednji put kada sam tamo bio video sam još jedan primerak ANGELA (na engleskom, ali drugačije izdanje od ovog mog).

AZIJSKI HOROR I FANTASTIKA U 2005.

IZ AZIJSKE KUHINJE (2005)

Azijati su i u 2005. bili vredni i isporučili neke od najboljih i najbitnijih žanrovskih tvorevina. Velika popularnost njihovih horora na zapadu dovela je i do sve većih budžeta ali i više 'artističkih' filmova koji inteligentno (makar i sporadično) koriste žanr na način koji je na zapadu sve ređi, ako ne i zaboravljen. Naravno, vide se mestimično i tragovi zamora materijala, ali čak i u derivativnim naslovima snaga stila i egzekucije čine krajnje produkte daleko svarljivijim od otužnih zapadnjačkih klonova, kreativno kastriranih svakojakim kalkulanstvom.

(Ovaj text originalno objavljen u magazinu ZNAK SAGITE.)

THREE: EXTREMES,

Japan/Kina/Južna Koreja

(horor)

-Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park

Tri azijska majstora žanrovskih crossovera, dvojica po prvi put u hororu (Park i Chan) a rezultat je – zasenjujući. Park isporučuje baroknu vizuelnost ali tanušnu priču ispod nje (o surovoj osveti epizodiste filmskom režiseru); Chanova priča je spoj drame, vrlo crne komedije i vrlo ogavnog gross-outa (o ženama spremnim na sve da ostanu lepe i mlade, i drugim, koje im to –na neukusno gnusan način- omogućavaju); najzad, Miike, matori wunderkind, zauzdava svoj hiperkinetički stil i vraća se svom slow burn drajvu (circa AUDITION), samo sa natprirodnim elementima i sa nikad izraženijom hiperstilizacijom prizora koji su možda vizije, san ili stvarnost, ali u svakom slučaju sačinjavaju jedan od njegovih vrhunskih radova (o spisateljici koju proganja greh iz mladosti kada je –možda?- skrivila smrt sestre bliznakinje). Miikeova epizoda sadrži najlepše deonice u bilo kom japanskom hororu još od KWAIDANA, i najoriginalniju, najsablasniju upotrebu motiva duha još od (krnjeg, ali mestimično efektnog) filma SEANCE Kiyoshi Kurosawe. Ukratko: jezivo, potresno, zlokobno, sablasno, poetično...

ocena: 5-

MPD PSYCHO

Japan

(SF horor triler komedija)

- Takashi Miike

Serija od šest jednočasovnih epizoda u kojoj se Miike pridružuje Linču i Fon Triru sa svojom varijantom autorskog TV produkta. Rezultat je nadasve bizaran spoj krimi-trilera, sapunice, crne komedije, horora, fantastike i još koječega, sa obilatim začinima azijatske začudnosti na ivici nadrealizma. TWIN PEAKS je DINASTIJA prema ovome, a –u poređenju- čak i KRALJEVSTVO ima betonski čvrst zaplet. Neka vas to ne uplaši: prepustite se majstoru, isključite racio, i – uživajte. Malo je ljudi danas sa ovako genijalnim i otkačenim smislom za humor!

ocena: 5-

ACACIA

J. Koreja

(horor drama)

- Ki-Hyung Park

Usvojeni dečak provodi suviše vremena uz drvo akacije u dvorištu. Da li u drvetu obitava nečiji duh? Izvanredna priča o duhovima, možda i najbolji azijski pokušaj na tu temu još od KRUGA, zato što je istovremeno dobar i ubedljiv kao drama (što i ne čudi jer dolazi od režisera koji je začeo solidan serijal WHISPERING CORRIDORS). Odlično snimljeno, režirano i odglumljeno (posebno dečak, čija uloga nije laka), veoma jezivo, sa suptilnom dozom nenametljive morbidnosti. Namerno usporeni ritam možda neće biti po svačijem ukusu, ali za strpljive i pažljive, ovo je prava poslastica!

ocena: 4+

WILD ZERO

Japan

(SF horor komedija)

- Tetsuro Takeuchi

Ovo je najbolji japanski zombi film svih vremena, veoma blizu blesavosti jednog RETURN OF THE LIVING DEAD, ali sa zapletom još (daleko) bizarnijim. Pozerski punk-rockeri se svojim gitarama suprotstavljaju najezdi zombija (iniciranoj nailaskom komete i letećih tanjira u isto vreme). Ali ti dijalozi... te replike...! Nećete verovati šta gledate! Vraćaćete film da se uverite da ste zaista čuli/videli to što mislite da jeste! I bićete u pravu! Napokon trash film koji dosledno sprovodi svoj koncept, i ima unikatan šarm i smisao za humor!

ocena: 4+

VOICE: WHISPERING CORRIDORS 4

J. Koreja

(horor drama)

- Ik-hwan Choe

Četvrti nastavak ovog (međusobno nepovezanog) serijala možda je i najbolji: glavni razlog za to ujedno može biti falinka u očima žanrovskih fah-idiota, jer je naglasak manje na neprestanom hororu a više na drami (u kojoj je protagonistkinja zapravo – duh koji istražuje sopstvenu smrt u jednoj srednjoj školi). Ipak, atmosfera je jeziva sve vreme, misterija je intrigantna, a likovi i njihova drama vrlo prijemčivi.

ocena: 4-

GODZILLA, FINAL WARS

Japan

(monster SF)

- Ryuhei Kitamura

Kitamura je savršen režiser za ovaj materijal: Iksilijanci dolaze i nude mir, ali potajno spremaju pošast čovečanstvu, oslobađajući na njega buljuk džinovskih monstruma poznatih pratiocima ranijih avantura Godzile. Nema druge nego da tim dobroćudnih mutanata (čiji je vođa nešto između Nea i Power Rangera) odmrzne Godzilu iz leda Severnog Pola, i prepusti njemu da se izbori sa džinovima. Što on i čini. Najveća zamerka: ove borbe počinju tek u drugoj polovini filma a neke od njih traju prekratko. Kitamura uspeva da održi pažnju svojim prepoznatljivim spojem kemp-sprdnje i kemp-ozbiljnosti dok najzad ne razuzda Godzilu u beskrajno zabavnom nizu akcionih scena. Veliki budžet i prilično dobri efekti pomažu konzumaciji, a veliki je plus što su sva čudovišta – ljudi u kostimima, sa vrlo malo ili nimalo kompjuterskih efekata (rezervisanih za svemirske brodove, podmornice i mestimično za scene uništenja).

ocena: 3

R-POINT

J. Koreja

(horor)

- Su-Chang Kong

Grupa korejskih vojnika u Vijetnamu u potrazi za nestalim odredom nabasa na zlokobnu pustu zgradurinu usred ničije zone. Naravno, uskoro i oni sami počinju da nestaju, jedan po jedan, jer nad mestom leži kletva... Maksimalno upotrebljen ambijent, izvanredna fotografija, muzika i zvučni dizajn, sveprisutna atmosfera neizbežne propasti i nekoliko odličnih set-pisova umnogome iskupljuju nedostatak pravih likova za koje bi brinuli, kao i razočaravajuće nedefinisanu prirodu sablasne pretnje koja se nad njima nadvija.

ocena: 3+

(Moj opširniji rivju: www.kfccinema.com/reviews/horror/rpoint/rpoint.html )

PRIČA O DVE SESTRE

(A TALE OF TWO SISTERS)

J. Koreja

(horor)

- Ji-Woon Kim

Jedan od retkih korejskih filmova koji su nekako dospeli do naših bioskopa vizuelno je predivna ali narativno naporna, naizgled proizvoljna slagalica koju morate odgledati bar dvaput da bi videli da li se sve (i kako) slaže u celinu – bez obzira na prilično predvidiv preokret. Dve sestre dolaze u kuću svog oca i maćehe, gde se čini da postoji još neko sablasno prisustvo – i tajna iz prošlosti o kojoj svi ćute. Jeziv, mada dramski nedorađen film.

ocena: 3

ANTARCTIC JOURNAL

J. Koreja

(natprirodni triler)

-Pil-Sung Yim

Na lavkraftovskom Južnom Polu jedna ekspedicija hoda kroz ledena bespuća i susreće će sa sopstvenim (fizičkim, psihološkim i drugim) ograničenjima, kao i sa duhovima prošlosti koji su možda nešto više od metafore. Film počinje kao realistička drama i tek u poznijim delovima natprirodne natuknice i hororični momenti postaju prominentniji iako nikada sasvim dominantni. Fascinantno uslikan ambijent ledenih pustara postaje ravnopravan lik po sebi, možda i najzanimljiviji.

ocena: 3

SKY HIGH

Japan

(SF akcija)

- R. Kitamura

Još jedna ekstravagancija od režisera VERSUSA, sa nepodnošljivo komplikovanim zapletom u kome se priča o serijskom ubici romantične duše (treba mu 6 srca da bi vaskrsao svoju polumrtvu ljubu) prepliće sa onostranim Kapijama ka japanskim verzijama Raja, Pakla i Čistilišta, njihovim čuvarima (od kojih su neki reinkarnirani), policijskom istragom i duhom jedne od nedobrovoljnih davačica srca koja pajkanu pripomaže u istrazi. Elementi fantastike, horora i preterane akcije (naročito mačevanja) spojeni su u prilično zabavnu, mada malkice predugu celinu u kojoj kao i uvek kod Kitamure stil odnosi prevagu nad supstancom. Ali kakav stil!

ocena: 3

ARAHAN

J. Koreja

(akciona fantazija/komedija)

- Seung-wan Ryoo

Trapavi saobraćajac mašta da postane superheroj poput Spajdermena – i komično preteranim sticajem okolnosti otkriva da je predodređen za nešto slično, ali prvo mora da prođe komplikovanu obuku... Ovaj bizarni visokobudžetni spoj svih zamislivih žanrova i stilskih postupaka odiše žarom i duhom najkvalitetnijih novijih južnokorejskih komercijalnih filmova i pruža mnogo zabave - i kao parodija, i kao akcija, i kao fantastika.

ocena: 3

SPIDER FOREST

J. Koreja

(horor drama)

- Il-Gon Song

Ovaj triler sa natprirodnim elementima bio je veoma uspešan na brojnim nežanrovskim festivalima budući da uspeva da žanr tretira na 'artistički' način, budući pre svega drama o čoveku koji pokušava da se suoči sa prošlošću i rastumači brutalno ubistvo svoje ljubavnice u kolibi usred šume. Nelinearan, nadrealan, i sa dvosmislenim tretmanom stvarnosti/prisećanja/vizija/snova/interpretacija/flešbekova, ovo je zahtevan film čija atmosfera nabijena tugom i setom ostaje da vas progoni i kada detalji komplikovanog zapleta ostanu u izmaglici sećanja.

ocena: 3

HOWL’S MOVING CASTLE

Japan

(anime, fantastika)

- Hayao Miyazaki

Kao i uvek kod Mijazakija, fenomenalna animacija zadivljujuće invencije puna je zabavnih vizuelnih (i drugih) dosetki i čistog užitka u imaginaciji. Devojčica sticajem okolnosti prvo biva pretvorena u bakutanera, a onda dospeva u hodajući zamak s čijim se tajanstvenim vlasnikom prethodno već srela u unikatno hororičnoj sceni jurnjave sa crnim blobastim stvorovima. Ona biva uvučena u komplikovane borbe i ratove i priča postaje poprilično konfuzna, ostavljajući glavnoj junakinji ulogu epizodiste, i ne posvećujući dovoljno pažnje fascinantnom vlasniku zamka...

ocena: 3

THE WIG

J. Koreja

(horor)

-Shin-yeon Won

Premisa zvuči usiljeno i groteskno: perika opseda ženu koja je nosi (zbog radio-terapije je ostala bez kose), budući da je napravljena od kose žene koja zahteva osvetu. Ozbiljan tretman i sumorna atmosfera, uz veliku dozu stilizacije, na momente prizivaju čanvuk-parkovsku atmosferu dubokih bolova koji vode u još žešće nasilje, ali mestimična razvučenost i banalno-krvopljusno finale srozavaju film na tek blago-natprosečnu žanrovsku tvorevinu.

ocena: 3

SHUTTER

Tajland

(horor)

- Banjong Pisanthanakun, Parkpoom Wongpoom

Derivativan, ali efektno realizovan film čijem se protagonisti duhovi ukazuju na fotografijama koje pravi nakon jednog neobičnog incidenta, kada se učini da je neku devojku pregazio autom. Duhovi ne ostaju samo na fotkama, već počinju da ga gone i u fantazmagoričnim dal'-je-stvarno-il'-se-samo čini scenama, što pruža priliku za solidnu količinu jezovitih, mada pomalo deja vu prizora.

ocena: 3

(Moj opširniji rivju: www.kfccinema.com/reviews/horror/shutter/shutter.html )

MY BLOODY VALENTINE (2009)

*(*)
1+

ovo sočinjenije je apsolutno negledljivo đubre koje je gubljenje vremena gledati, a gubljenje vremena je i pisati o njemu.

potpuno ružno, glupo i bez duše odrađeno, otaljano, jeftino u svakom zamislivom smislu, banalno, i tu čak ni obilato krvoliptanje u par scena i ta jedna scena bezrazložne ženske frontalne golotinje ne uspevaju da ovo učine vrednim truda, bar što se mene tiče..
umesto da gledate preko 100' ove bedastoće, pronađite negde na netu samo slasher klipove iz filma, koji su umereno zabavni. onaj filler između njih je savršeno besmislen.
evo slika iz filma, pa ako baš morate, gledajte na svoj rizik!

Mladen Đorđević: DOKUMENTARCI

Pogledao sam 2 Mladenova dokumentarca rađena 2006. godine u produkciji ARHITEL-a, koja je radila i MADE IN SERBIA.

Radi se o filmovima RATNICI i ALI HAMADOVA PRIČA, u približnom trajanju od oko 45-50 minuta svaki. Iste godine su emitovani, a zatim i kasnije, na B92, BN-u i na mnogim lokalnim televizijama. Producent je Lazar Lalić, koautor Ivana Lalić. Oba je snimao Nemanja Jovanov, s kojim je radio i PORNO BANDU kasnije (a koji je, zatim, snimio i SRPSKI FILM).

Mladen kaže da ih nisu slali na festivale "pošto se ti filmovi po formi kose sa mojim shvatanjem dokumentarnog filma", i ja ga razumem, iako nakon svih njegovih upozoravanja da to nije ništa posebno, da je rađeno za TV, da su to samo intervjui s nekim ljudima, moram priznati da sam bio prijatno iznenađen, i formom i sadržinom. Ovo su svakako više nego reprezentativni primerci unutar svoje forme (TV dokumentarac). Pored toga, tematski se više nego dobro uklapaju u ostatak Mladenovog opusa, pa se nikako ne mogu otpisati kao "tezge", već čine integralni (mada sekundarni) deo njegove filmografije.

ALI HAMADOVA PRIČA je kontroverzniji od ova dva: sastoji se iz razgovora sa naslovnim junakom, bivšim mudžahedinom koji se borio malo u Avganistanu (direktno upoznao Osamu!) a malo u Bosni. Tu se i priženio i izrodio dve ćerke, pre nego što su ga 1997. uhapsili zbog podmetanja bombe pod autobus. Zvuči kao jasan slučaj: zlikovac vredan svake mržnje i svake kazne koja ga zapadne. Ali, ispadne da stvari nisu tako čiste.

Iz njegove priče otkrijemo kako je dospeo među teroriste – klasična priča o zalutaloj ovčici, otac i braća ga oterali od kuće kad je imao 17 godina. Nakon nekog vremena prišli mu ovi iz Al Kaide i vrbovali ga, ne toliko ideologijom koliko davanjem hleba, odeće i smeštaja kad ih nije imao niotkuda. Potom su, naravno, lukavo kanalisali njegovu mržnju protiv celog sveta koja je ipak potekla iz sasvim privatne, porodične sjebanosti.

Stvar dodatno komplikuje njegovo iskreno pokajanje, vrlo jasna svest o životnim greškama koje je načinio, duboka tuga zbog puteva kojima je krenuo, i jedina želja – da svoju ženu i decu nekako izvuče iz senke svog promašenog života i spreči da i one stradaju zbog njega.

Iako film nije nimalo precizan oko toga da li se ikakvi konkretni zločini mogu pripisati Ali Hamadu, činjenica da je nekoliko godina bio zapovednik jedinici mudžahedina u Bosni sama po sebi nameće zaključak da svakako nije bio jagnješce: sve i ako lično nije nikoga ubio, bio je tu kada su njegovi ubijali na najstrašnije načine... U horor smislu, posebno su potresne deonice u kojima govori o tome kako se teroristi iniciraju u Al Kaidu, kako novodošle privikavaju na krv – ne samo kroz stavljanje u prve borbene redove, nego i kroz naročitno gnusne načine: pijenje sopstvene krvi, i krvi zarobljenika, te jedenje komada mesa naživo isečenih na njegove oči od zarobljenih nesrećnika.

Najzad, cela ta ispovest dobija još jednu dimenziju kada vidimo i čujemo njegovog advokata – bosanskog Srbina, koji je i sam za vreme rata proveo 100-ak dana u musli zarobljeništvu. Činjenica da je taj i takav čovek za klijenta prihvatio ovog mudžahedina, i da se maltene pobratimio s njim, da mu potpuno veruje i najiskrenije ga brani svakako je dokaz koji će pokolebati sve one koji bi, možda, Ali Hamadovu priču prebrzo otpisali kao lukavo, neiskreno, pritvorno zataškavanje sopstvene krivice. Pritom se i taj naš čovek pokazuje kao ličnost vredna zasebnog dokumentarca samo o njemu...

RATNICI govori o dvojici 'ratnika' iz nedavnih balkanskih klanica, jednom 'našem' i jednom 'njihovom'. 'Naš' je Dušan Damjanović, čovek koji je kao sasvim situiran radnik u Nemačkoj, čuvši vesti o ustaškim ogrlicama od dečjih (srpskih) prstića, smesta podigao svu ušteđevinu, došao u Srbiju i prijavio se u kasarnu JNA u svom rodnom Kragujevcu. Posle kratke obuke pokazao se kao snajperista, i u tom svojstvu je bio prvo u Hrvatskoj, zatim u Bosni, i najzad na Kosovu. Mnogi detalji njegove životne priče i ratnih užasa koje je doživeo kasnije su se našli u zaista potresnom liku snajperiste u filmu ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE. Ovo je dodatni način na koji se ovi filmovi uklapaju u Mladenov opus, i teško ih je izvaditi iz njega, odnosno razlučiti dokumentarnost od fikcije.

Od njega ovde čujemo i detalj (takođe naveden u PORNO BANDI) tj. prizor koji je zatekao: golu devojku vezanu lisicama za metalni krevet, i ostavljenu tako – sa odsečenom glavom na nahtkasni. On nam ispripoveda i grozan način na koji se obe strane obračunavaju sa živouhvaćenim snajperistima, najmrskijom vrstom 'ratnika', za koje ne da nema ni trunke milosti, nego im je garantovana najodvratnija, najduža i najbolnija smrt.

Njegov muslimanski kolega je mlađi, manje lucidan i manje kontemplativan: niti je dovoljno iskren da uopšte saznamo šta je on tačno radio u ratu (Dušan otvoreno, sa iskrenim kajanjem, govori o svemu), niti je dovoljno zreo da uopšte i sada, sa distance, možemo da zaista vidimo nekakvo sazrevanje i uticaj sveg tog iskustva na njega. Jasno je jedino da ga je rat zatekao kao mladunca bez ikakve svesti o bilo čemu, kao jednog običnog bosančerosa prepuštenog šegi i ševi sa jaranima, kome se, pre nego što je išta shvatio o životu, puška zatekla u ruci... U mnogo manjoj meri od ovog 'našeg' i on se na kraju ukazuje kao žrtva, sa naravoučenijem da su obojicu manipulatori i politikanti sažvakali i ispljuvali.

Baš kao i PORNO BANDA, ovi filmovi plene svojom distancom, odbijanjem svrstavanja na bilo koju stranu, i pokušajem da se naizgled 'jednostavna' crno-bela priča pokaže u svoj svojoj složenosti. Bez nepotrebne patetike, ti filmovi uspevaju da vas vežu za svoje promašene, izgubljene i zaboravljene junake i da stvore simpatiju (ili bar razumevanje) prema njima, ne zaboravljajući na njihove krvave ruke.

Dodatni je plus što u tome reditelj uspeva u još svedenijim okolnostima nego u svom igranom filmu: u duplo kraćem vremenskom trajanju, i u krajnje svedenim produkcijskim okolnostima on uspeva da kreira složene, i ubedljive, žive ljudske sudbine. Npr. sagovornici im nisu bili dostupni koliko treba: onaj snajperista je bio bolestan, a za boravak u Sarajevu gde su snimali muslimanskog ratnika nisu imali novca, tako da su ostali samo 2 dana. Ali Hamada su snimali u zatvoru u Zenici i za to im je bilo odobreno svega nekoliko sati.

Baš kao i u PORNO BANDI, ta ograničenja se ne vide, ili se vide vrlo malo, i ne utiču bitnije na kvalitete koji su postignuti uprkos svemu tome. Sigurno je da je rad na ovim dokumentarcima za Mladena bio svojevrsna vežba iz ekonomije, kako finansijske tako i pripovedačke, i zadivljujuće je kako se na kraju izborio sa svim preprekama i potpisao sasvim respektabilne, pa i više od toga, TV dokumentarce.

U formalnom smislu, to svakako nisu puki 'talking heads' filmovi, već su vrlo živahno kadrirani i montirani, sa mnogo dinamike u režiji, sa raznim lokacijama i arhivskim materijalima kojima se pripovedanje ilustruje i oživljava tako da nijednom prilikom ne postaju statični ili dosadni.

Ova 2 dokumentarca spadaju u bolje radove na teme skorašnjih stradanja u ovim krajevima, i lepo bi bilo videti ih jednog dana kao EXTRAS na DVD-u PORNO BANDE, ako je ikako moguće. Ipak je to jedna te ista priča, jedan te isti horor.